Већ сам раније писао један текст о Великој Хочи који је имао и још увијек има високу читаност и један је од ријетких текстова о овој српској енклави на Косову и Метохији који се могу наћи на интернету. Данас вођен трагом једне друге вијести опет сам се сјетио Велике Хоче и идеје која ми се јавила још за вријеме кампање #NoKosovoUNESCO којој смо дали допринос из наше мале студентске канцеларије у Косовској Митровици.
Наиме ријеч је о вијести коју сам управо прочитао, а то је да је Израел најавио нове резове када је у питању финансирање УН-а од стране ове државе, а ралог је УНЕСКО. Тачније у питању је одлука на 41. сједници комитета УНЕСКА која се одржава у Кракову ових дана, да као палестинску баштину призна стари град у Хеброну на Западној обали и Пећину патријарха. Палестина је постала чланица УНЕСКА 2011. године и већ има три баштине уписане на ову листу. Не улазећи у саму суштину и проблематику ове одлуке, као ни чланства Палестине, осјетио сам потребу да поново споменем Велику Хочу, али овог пута у контексту потенцијалне културне баштине под заштитом УНЕСКА. Примјер Хеброна и дипломатске борбе коју води Палестина кроз УНЕСКО је управо оно на чему би Србија требала да учи. У потпуности је јасно да званичници самопроглашеног Косова неће одустати од чланства у ову организацију, а и зашто би када знају да су са тим чланством на прагу оног важнијег дипломатског корака, а то је чланство у УН и пуно међународно признање.
Због специфичне ситуације у Извршном савјету УНЕСКА гдје Албанији (земљи покровитељу њихове претходне апликације) истиче чланство ове године, а у исти су на период до 2019. године ушле Русија и Србија, процјењујем да ће званичници самопроглашеног Косова барем још две године сачекати са апликацијом за члнаство, јер су им шансе у старту смањене у односу на претходни покушај. Са друге стране Србија са чланством у Извршном савјету може да ухвати сјајан дипломатски моментум и у зависности од политичке воље и других могућности покрене процес којим би се Велика Хоча уврстила као културна баштина Србије под заштиту УНЕСКА. Дакле поред 4 постојећа манастира која се налазе под заштитом УНЕСКА (Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и Грачаница) око којих се води велика дипломатска битка за њихово очување у оквирима српске културне баштине што они неспорно и јесу, потребно је направити корак напред и у процедуру за избор културне баштине упутити још једно културно благо Србије, а Велика Хоча поред своје дуге историје, културе и традиције то свакако заслужује.
Велика Хоча је некада била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и три манастира, а имала је и свој трг. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. вијеку, а обновљена у 16 вијеку. Хоча је позната по црквама из средњег века: црква Св. Јована, Св. Николе, Св. Луке, Св. Стефана, Св. Недеље, Св. Ане, Св. Петке, Св. Илије, Св. Пречисте као и по Виници цркве Св. Стефана, Кули Лазара Кујунџића, кући породице Хаџиспасић, кући са виницом породице Патрногић, конаку манастира Марка Коришког, Сарају, кући Столића, Симића, Мицића, Сташића. Из свега овога јасно је видљиво да подношење захтева за кандидатуру Велике Хоче на листу светске баштине УНЕСКА има своје упориште.
Сада већ давне 2010. године говорило се о заједничкој кандидатури Петроварадинске тврђаве и Велике Хоче, али осим идеје и њеног помена пар пута у медијима није се урадило ништа конкретније. Сматрам да Србија има времена до 2019. године да искористи чланство у Извршном савјету и да поднесе кандидатуру за Велику Хочу по истом рецепту по којем је то урадила Палестина за Хеброн, у супротном могли би да дочекамо да једнога дана самопроглашено Косово то учини, што би била велика трагедија и својеврсно искривљивање историје. Што се тиче самог процеса апликације о свакој кандидатури, послиједњу ријеч даје Национална комисија Србије, узимајући у обзир бројне параметре, а прије свега стандарде УНЕСКА, који су веома стриктни, како у погледу ажурирања документације, тако и у погледу вредновања глобалног значаја потенцијалних локалитета. У сваком случају са овим би био учињен велики посао, а у дипломатском смислу то би значило дугорочну заштиту и препознатљивост православних манастира на Косову и Метохији као српског културног наслијеђа, што би нам у многоме олакшало све будуће дипломатске битке за наше културно благо, а самим тим и за оно за шта се Србија декларативно залаже, а то је непризнавање самопроглашеног Косова.
Опет не улазећи у суштину политичких одлука, Бриселских преговора и свих тривијалних поткусуривања, сматрам да су културно богатство и православне светиње на Косову и Метохији црвена црта испод које се не иде и за коју се бори свом могућим средствима. Владари и властодржци су се мијењали вијековима, данас и убудуће ће се тако мијењати политичари, али косовски завјет, сјећање и огромна културна баштина која о том свједочи као јасан печат времена остаје заувијек. Упориште ових схватања, борбе и залагања за Косово и Метохију неки виде у митологији, неки у модерном прагматизму, али само једно је тачно, одрицање од Косова не постоји, постоји само чување и чекање неких бољих времена и бољих нас.
Nevendjenadija's Blog 