Ево зашто се вриједи дипломатски и правно борити за Космет

Njemačka Srbija pasoš vize Kosovo“Ко се бори тај може изгубити, али ко се не бори тај је већ изгубио” – Б. Брехт

Највише мрзим када ми неко каже “ма пусти, не вриједи се око тога борити ионако је изгубљено”, а управо ово ми се најчешће дешава када почнем да причам о томе како се треба борити за Косово и Метохију дипломатским путем и свим оним дозвољеним средствима. Сваки обичан човјек који хоће, може постићи много, али под условом да зна како, да има визију и да види неки пут. Ма колико људи мислили да је Косово данас изгубљено, продато или на све могуће начине прожето феноменом издаје, сматрам и вјерујем да се увијек треба искрено и часно борити, јер изгубљено је само оно чега се ми одрекнемо. Космет у овом смислу може да буде персонификација живота, јер и у животу све је у борби, посвећености и истрајности, а уз дозу модрости и храбрости, да не кажем лудости, сматрам да ништа није немогуће.

Управо на овај текст ме је инспирисала ни мање ни више него амбасада Њемачке у Приштини. Наиме, прије неколико дана на званичним страницама ове амбасаде објављена је вијест да се у поступку за издавање виза у овој амбасади не прихватају пасоши издати од стране “Координационе управе” Републике Србије, иако је до сад била пракса да се за ту визу са српским пасошем може аплицирату у амбасади у Приштини. Ову праксу користи и већина земаља чланица ЕУ које имају амбасаду у Приштини. За оне који не знају, сви грађани са пребивалиштем на Косову и Метохији могу да изваде пасош Србије, али у ком пише “Координациона управа” и који се разликују од пасоша у остатку Србије по томе што је за путовање у земље ЕУ потребно аплицирати за визу. Иако грађани Србије могу од 2009. да путују у Шенгенску зону без виза, Уредбом Владе Србије од септембра исте године, као и према уредби ЕУ од новембра, грађанима са Косова и Метохије је онемогућено је да посједују биометријске пасоше који подлијежу безвизном режиму. Грађани са КиМ, који желе да добију српску путну исправу, по њу морају у Београд, а визе ваде или у Бегораду или у Приштини.

Према овој одреби у политичком смислу Срби са Косова и Метохије су колатерална штета свих оних Албанаца који такође посједују и имају право на ове пасоше Србије, са којима би даље у случају безвизног режима могли да траже азил у ЕУ или да обављају послове из домена организованог криминала и тероризма, а у исто вријеме да се позивају на државу Србију. Са друге стране на званичној страници амбасаде Њемачке у Београду може се наћи потпуно контрадикторно упутство о томе како грађани који имају пасоше “Координационе управе” своје захтјеве за визу треба да предају у амбасади у Приштини. Дакле, ако упростимо испада да Срби са пребивалиштем на Косову и Метохији и пасошем Србије, визе за Њемачку не могу добити нигдје. Ту јако чудну и контрадикторну дипломатску одлуку једне озбиљне државе одмах сам усликао и пренио на свом профилу. Исто то су уочили и неки медији, међу првима “Коссев” чија је новинарка чак и звала амбасаду и добила усмену потврду.

Оно што се дешава послије тога је јако интересантно и сигурно не приличи Њемачкој коју сам одувијек сматрао озбиљном државом у дипломатском и организационом смислу. Управо данас сам случајно опет ушао на странице амбасаде Њемачке у Приштини  и тамо сада стоји потпуно други текст, под истом секцијом и истим насловом “5. Српски пасоши”. Овај пут на страници амбасаде у Приштини пише да су они ипак задужени за обраду тих захтјева за визу.

фффф

Дакле амбасада Њемачке је промјенила своју одлуку у само неколико дана. Као прво највише ме је изненадила њихова непрофесионалност, чак и више од тога како су на овај начин жељели да правном силом натјерају Србе да ваде косовске пасоше. Као друго морам да признам да се овакви примјери када се Њемачка “посипа пепелом” на очигледан начин не виђају сваки дан, и као треће, ово значи да се ипак вриједи борити, па макар и овим малим корацима.

Уколико се овим стварима приступа неозбиљно и шупљо од стране једне озбиљне амбасаде, питам се само колико још других рупа има у Бриселском споразуму и свим осталим актима којима се свакодневно Србима на Косову и Метохији отимају основна људска права. Мислим да би учени и образовани људи, људи од струке и интелектуалци требали да изађу из својих јазбина и да се заједно удруже како би се истраживале овакве ствари и како би се вршили ови мали подухвати, ма колико неко говорио да то нема никакав значај. Бацити Њемачку на кољена па макар и овако, ипак значи да има наде за неку борбу у којој можемо изгубити, али у којој нисмо унапред поражени.

 

Advertisements

Preko Ukrajine do “nesvrstanosti” – nova stara šansa za Srbiju i BiH

g3983

*If you want this text in English just click HERE !

Najnovija dešavanja u Ukrajini pokazala su mnogo toga, a možda najvažnija teza koja se proteže od samog početka demonstracija u Kijevu, preko referenduma na Kirmu, pa do najnovijih dešavanja na ivici rata u Donjecku i Slavijansku je povratak multipolarnog poretka u svijetu. Ukrajina je slučajno ili “namjerno” izabrana da bude poligon za modernu geopolitičku šahovsku partiju u kojoj se odmjeravaju snaga, moć i uticaj između Rusije i SAD-a. Ovu tezu povratka “multipolarnosti” i ravnanja tasa na globalnoj vagi već sam spomenuo početkom godine u zaključku teksta o ruskoj raketnoj diplomatiji. Kako vrijeme odmiče, ovo postaje sve izvijesnije i mislim da nas mnogo toga podsjeća na onu nekadašnju hladnoratovsku retoriku.

Barack_Obama_and_Vladmir_Putin_at_G8_summit_2013-1560x690_c

Povratak Rusije je započeo sa blokadom intervencije na Siriju, a svoj zenit je dostigao stavljanjem Krima pod svoju kontrolu. Mišljenja sam da za Rusiju još ništa nije gotovo, te da je ovo zapravo tek početak. Sa druge strane SAD su počele odavno i suvišno je nabrajati: Jugoslavija, Irak, Afganistan, Libija, Ukrajina… Ono što je simptomtično događajima u Ukrajini su metode koje se koriste. Ove metode zauzimanja i stavljanja pod kontrolu administrativnih zgrada su korišćene u Kijevu, a iste su kasnije korišćene i na Krimu kao i u Donjeckoj oblasti. Očigledne su namjere proruskog stanovništva da se za svoj status mogu izboriti samo ukoliko uzvrate istim metodama. Iako je zvanični stav Rusije da nisu uključeni u dešavanja u Donjecku, očigledno je da su na teritoriji Ukrajine u velikom broju prisutne službe kako Rusije tako i SAD – a.

Poslijednji put kad su okolnosti u geopolitičkom smislu bile ovakve došlo je do formiranja “trećeg bloka”, odnosno Pokreta nesvrstanih 1961. godine. Ova formula koju su prvi među jednakima primjenili predsjednik SFRJ Josip Broz Tito, predsjednik Egipta Gamal Abdel Naser, predsjednik Indije Džavaharlal Nehru, predsjednik Indonezije Sukarno i predsjednik Gane Kvame Nkrumah, pokazala se kao jako uspješnom u okolnostima koje su tada vladale. Države članice Pokreta nesvrstanih su uglavnom velikom većinom bile na marginama svjetskog uticaja i jedino afirmacijom unutar ovakvog saveza mogle su zajedničkim djelovanjem da nađu svoj interes i da njihov glas postane poštovan od strane velikih sila. Jugoslavija je posebno bila u jako specifičnoj situaciji i u velikom rascjepu između istoka i zapada, kako geografski tako i politički. Opredjeljivanje za jedne ili druge u potpunosti, značilo bi ekonomski krah i političke probleme. Jedino logično rješenje je bilo ostati nesvrstan, odnosno “neutralan” u neku ruku, a da to bude legitimno i poštovano od strane drugih. Predsjednik Jugoslavije Tito kao dobar poznavalac prilika i diplomatski lisac je ovaj manevar izveo hirurški precizno i na najbolji mogući način u interesu bivše Jugosavije. 

20789_-_Nehru,_Nkrumah,_Nasser,_Sukarno_&_Tito

Ne treba biti previše pametan da bi se zaključilo kako uspješne diplomatske formule treba primjenjivati na identične političko – globalne okolnosti. Ovo govorim prvenstveno misleći na današnju nezgodnu diplomatsku poziciju Srbije i još lošiju poziciju Bosne i Hercegovine, koja od svog osnivanja u ovom obliku nema konzistentnu diplomatiju ni spoljnju politiku kao posljedicu svojih unutrašnjih odnosa. Blago rečeno stanje u ovoj oblasti je haotično i ravno domenu pošalice. Srbija je zvanično u procesu pretpristupnih pregovora sa EU, a isto tako malim koracima i prema članstvu u NATO. Ovi mali koraci se ogledaju u slanju jednog oficira Vojske Srbije na štabnu dužnost u Komandi združenih snaga NATO u Napulju, kao i sastancima zvaničnika NATO saveza i Vojske Srbije. Ovome u prilog ide i depeša sa Vikiliksa, originalno upućena iz ambasade SAD u Beogradu na ruke Hilari Klinton. U ovoj depeši se spominje da je Jovan Ratković, savjetnik za spoljnu politiku bivšeg predsjednika Srbije Borisa Tadića, prenio ambasadorki Meri Vorlik lična uvjeravanja predsjednika Tadića da Srbija neće moći „zauvijek” da ostane van NATO-a, kao i da je podrška srpskog naroda Partnerstvu za mir i članstvu u NATO-u „iznenađujuće visoka”. Ipak, malo istočnije Srbija paralelno gradi i jake veze sa Rusijom, čiji je najvidljiviji dokaz trasa Južnog toka. U ovim okolnostima kada dolazi do složnjavanja situacije u Ukrajini i glasanja Generalne Skupštine UN o rezoluciji kojom se Krim pripaja Rusiji, neminovno dolazi i do pritiska na Srbiju i BiH, a gdje obe države uopšte nisu uzele učešće u glasanju. 

Criema voting

BiH i Srbija su bile i jedine zemlje na Balkanu koje se uopšte nisu izjasnile. Sve ostale zemlje Balkana i bivše SFRJ glasale su ZA ovu rezoluciju. Srbija je ovim “nemuštim” potezom htjela da sačuva dobre odnose i sa “jednima i sa drugima” što nakon nekog vremena svakako može da joj donese probleme jer u EU to nisu očekivali, a u ovim okolnostima “biti odsutan” znači imati neki stav koji se ne poklapa sa stavom unutar EU. U BiH je standardno jer se tri člana predsjedništva koje je zaduženo za spoljnju politiku uopšte nisu mogla dogovoriti oko glasanja. Zbog svega gore navedenog, a u prvom redu zbog “neo – multupolarizma” i kompleksnosti pozicije u kojoj se nalaze Srbija i BiH, uvjeren sam da bi obe zemlje trebale jasno diplomatski da se usmjere i da iz statusa posmatrača dobiju status punopravnog člana u Pokretu nesvrstanih. Već unapred unutar EU na mogunost ove ideje ne gledaju blagonaklono i čak naglašavaju Srbiji da više nisu “nesvrstani” i da moraju da se odluče, iako se i sama EU nalazi u poziciji kao i bivša SFRJ nekad. Stav SAD prenio je sadašnji ambasador u Beogradu Majkl Kirbi koji je izjavio

“A za mene će biti interesantno da posmatram kako će Srbija to učiniti, budući da je naslednica Titove Jugoslavije, koja je bila osnivač Pokreta nesvrstanih. Ovde postoji ritualni osećaj da pokret nesvrstanih ne staje ni na čiju stranu. To je nešto što je istorija Srbije, a možda i njena budućnost”

Osim toga što se Srbija tretira i kao naslijednica bivše SFRJ punopravnim članstvom imala bi veći manevarski prostor za situaciju u kojoj se sad nalazi. Dubljim angažmanom u Pokretnu nesvrstanih mogla bi povratiti neka stara tradicionalna i ekonomska prijateljstva, pogotovo u zemljama rastuće afričke ekonomije, a sa druge strane napravila bi se legitimna odstupnica prema NATO savezu i potvrdila bi se neutralnost koju Srbija deklarativno nosi u svom Ustavu. Osim toga pojačan i punopravan angažman Srbije dao bi i Pokretu nesvrstanih novu energiju i više na značaju.  Ovo bi takođe bila sjajna prilika za Bosnu i Hercegovinu da se postavi ozbiljnije u međunarodnim krugovima i da “prikoliko” postane faktor u spoljnjoj politici. Svojim komparativnim prednostima mogla bi da ostvari pre svega ekonmske benefite kao i Srbija, a osim toga mogla bi da se postavi partnerski i jednako prema svima, bez da iko napravi zamjerke jer su svi svijesni njenog uređenja. Uz ovo, Bosni i Hercegovini bi dobro došla i totalna demilitarizacija u budućnosti, ali to već nije predmet ove analize. Smatram da bi se veoma brzo zaokretom ka Pokretu nesvrstanih olakšala pozicija Srbije i popravila pozicija BiH pogotovo na principima većeg razvoja ekonomske diplomatije bez velike politike, a i situacija na globalnom planu nam sama nameće to kao moguće rješenje. Ovo bi takođe pomoglo i stabilizaciji nekih odnosa na Balkanu između ove dve države, kao i unutar same BiH, gdje se ne bi raznim pritiscima i ružnim metodama rušio položaj Republike Srpske garantovan sporazumom u Dejtonu i gdje bi se fokus unutar BiH prebacio sa političko – ustavnih pitanja na ona razvojna i ekonomska. Kad sve saberemo, izgleda se ovaj indirektni savjet ambasadora Kirbija uopšte ne čini tako loš, a kako se mi činimo, vrijeme će pokazati.

 

Skandinavski model ambasada (Srbija, BiH, Crna Gora i Makedonija)

g3998 (1)Da su Skandinavci veoma pragmatični imali smo prilike, čuti, vidjeti i mnogo puta sami se uvjeriti. Isto tako imali smo prilike uvjeriti se u suprotno kad smo u pitanu svi mi narodi balkanskog mentaliteta, poluostrva i sklopa razmišljanja. Ovdje najprije ubrajam nas narode iz bivše SFRJ. Naravno, to što nismo pragmatični nadomjestili smo iskrenim smislom za humor i izrazitim gostoprimstvom, ali sve to već padne u vodu kod onog djela našeg mentaliteta gdje smo ovisni o liderima i u kom komšiji crkava krava. Da se danas opet rode Slobodan Jovanović ili Arčibald Rajs sutra bi umrli, jer se mi od njihovih obrazaca promjenili nismo. Mišljenja sam takođe da se suštinski i na dubokom psihološkom nivou još uvijek nismo ni od rata puno odmakli. Da ne bude zabune, ovo nije tekst o mentalitetu, ali je svakako primjeren uvod u ono što ću dalje pisati o ideji otvaranja zajedničkih ambasada zemalja bivše SFRJ.

Da pišem ovaj tekst, posebno me podstakla vijest da je Crna Gora izrazila zainteresovanost za uspostavljanje zajedničkih diplomatskih predstavništava država regiona, po skandinavskom modelu. Zapravo taj skandinavski ili nordijski model diplomatskih predstavništava je u osnovi  diplomatska saradnja u svrhu proširivanja diplomatske mreže i smanjenja operativnih troškova. Sam skandinavski model obuhvata 5 zemalja, a to su Danska, Island, Norveška, Švedska i Finska ovdje još spadaju i Farska osrtva i Grenland pod jurisdikcijom Danske.  Ovo je ono što je u osnovi samog nordijskog diplomatsko – konzularnog modela, ali i pored te osnove između ovih zemalja postoji velika saradnja, saglasnost i nivo razumjevanja, kao i promicanje zajedničkih interesa po svijetu kroz koncept “kolokacije” i “kooperacije skandinavskih zemalja“. Kako ovo funkcioniše i na kojim principima, možete pogledati i na primjeru informativne stranice skandinavskih ambasada u Berlinu, kao i zajedničke zgrade koja je konstruisana čak prema geografskoj logici i rasporedu država.

                                                Slika 1. Zajednička zgrada ambasada skandinavskih država u Njemačkoj

Untitled

Pravo pitanje nakon svega do sad pročitanog se samo nameće i glasi: “A gdje smo tu mi” ?

Svakako, pitanje je na mjestu kao i odgovor koji bi bio kratak i glasio bi “daleko”. Sigurno znamo da su ove zemlje bivše SFRJ pa čak i sa one dve koje su u EU, zbirno siromašnije od skandinavskih u svakom segmentu. Osim ovoga i mnogih drugih problema kako infrastrukturnih, razvojnih i istorijskih koje nas sprečavaju da kao region krenemo napred, sve to ipak ne mora da nas sprečava da počnemo da razmišljamo na skandinavski način. U skladu sa ovim prijedlog Srbije o kolokaciji diplomatskih predstavništava zemalja bivše SFRJ je nadasve potreban i vrijedan pažnje. Što se tiče ostalih bivših nam država, pre svega na jednu stranu bih izdvojio Sloveniju i Hrvatsku koje kao članice EU već imaju neke svoje zajedničke planove oko kolokacije u koje uklapaju i Austriju. Ako ovome dodamo i onu minimalnu političku dimenziju odnosa u regionu postoje dva snažna argumenta koji idu protiv zajedničkih ambasada ovih država sa Srbijom. Prvi argument je svakako onaj gdje se ove države sve manje smatraju djelom Balkana, a sve više djelom EU, a onaj drugi argument se prvenstveno odnosi na Hrvatsku i odnos sa Srbijom koji zadnje vrijeme sve više nazaduje. Ova dva argumenta su sasvim dovoljna da se Srbija okrene susjednim zemljama koje nisu članice EU u kreiranju budućih planova.

Ovdje osim Srbije svoje interese svakako u prvom redu mogu pronaći Makedonija i Crna Gora, a po logici stvari u ovom pravcu bi trebalo da “razmišlja” i tročlano predsjedništvo Bosne i Hercegovine. Prema izjavi Ministarstva inostranih poslova Crne Gore i onoj od pre par dana makedonskog premjera Gruevskog vidljivo je da je Srbija najbliže dogovoru sa ove dve države. Sa druge strane Bosna i Hercegovina je još uvijek rezervisana, vjerujem više zbog političkih implikacija nego zbog koristi i realne potrebe. Ovo je onaj istorijski element zbog kojeg nismo pragmatični i zbog kojeg bi neki u BiH više htjeli zajedničke ambasade sa Turskom ili Kuvajtom ali osim djelimične religijske povezanosti, ni Kuvajt ni Turska osim što ne djele jezik, ne djele ni ekonomske interese BiH kao što ih djele Srbija, Crna Gora ili Makedonija. Baš zbog toga smatram da rezervisanost nije dobra u ovom slučaju, prvenstveno jer je BiH diplomatija u nezavidnom položaju već dugo vremena. Neću sada da pobrajam sve one skandale koji godinama prate BiH diplomatiju, ali mislim da je krajnje vrijeme da se diplomatija Bosne i Hercegovine organizuje samo na ekonomskim principima bez političkih, religijskih ili individualnih predznaka. Ovo kažem jer ovako kako funkcioniše sada nikome ne koristi dugoročno, a najmanje građanima. U skladu sa tim kolokacija sa Srbijom, Crnom Gorom i Makedonijom nameće se kao imperativ, a ne kao potez gdje treba biti rezervisan. Osim ušteda koje bi se ostvarile ovom inicijativom, BiH bi mogla konačno da dobije i svoja predstavništva u zemljama Južne Amerike, Magreba i supsaharske Afrike. Opšte je poznato da zemlje Južne Amerike imaju jaku ekonomsku ekspanziju u zadnje vrijeme i to što BiH tamo nema svoju ambasadu je ništa drugo do hendikep. Opet sa druge strane ono po čemu su firme iz BiH poznate u inostranstvu su prvenstveno gađevinski radovi. U prilog ovome bi svakako dobro došla predstavništva u zemljama Magerba i “crne Afrike” koje ubrzano počinju da se izgrađuju. Recipročno BiH bi mogla ostalim državama partnerima da ponudi svoje ambasade tamo gdje je bolje zastupljena kao što su neke zemlje Bliskog istoka. Takođe, uveliko bi se olakšale i konzularne usluge koje bi bile dostupnije građanima iz BiH koji žive i rade u inostranstvu. Da predstavništva pod istim krovom koriste i druge države pored skandinavskih govori i primjer iz Japana gdje u jednoj zgradi  u Tokiju ima preko 15 ambasada zemalja Južne i Centralne Amerike.

                                                         Slika 2.  (Kowa Building,  Nishi-Azabu br. 38)

Kowa

Na kraju potrebno je spomenuti i zaista ogromnu prednost koncepta kolokacije ambasada, jer bi se samim tim i BiH, uz ostale tri države u regiji pozicionirala kao ravnopravan partner. Pored ove kolokacije država, smatram da bi i gradovi koji su lideri regija u BiH i RS trebali da naprave inicijative za predstavništva gradova u zemljama rastućih ekonomija, ali to je koncept koji razvijam već duže vremena i koji ću da objavim kao poseban tekst. U nadi da neću biti pogrešno shvaćen, smatram da je ovdje još rano govoriti o svim onim principima saradnje koje već imaju skandinavske države ili npr. zajedničkom ambasadoru, ali sa ovim potezom se svakako može djelom iskoristiti onaj veliki ugled u diplomatiji koji je Jugoslavija svojevremeno uživala. Uz ovo bi se ojačala i međusobna saradnja država regiona koje učestvuju u kolokaciji, jer na kraju krajeva, tu smo gdje smo i upućeni smo jedni na druge, a “gdje čeljad nisu bijesna, ni kuća nije tijesna“.