У првом дијелу писао сам о развоју политичке ситуације у Венецуели и тешким посљедицама које су снашле ову државу, а сада у другом дијелу ћу писати нешто више о историјским почецима њеног нафтног богатства и економских превирања који су условљавали и политичке промјене. Да би се ово што боље схватило прочитао сам много докумената и покушао што боље да припремим и сажмем све оно што је битно, као и улогу великих империјалних сила и њихових компанија, па чак и утицај друштвеног развоја. Да би се дошло до данашње Венецуеле и ситуације у којој се сада налази потребно је кренути од почетка и првих нафтних открића. Оно што је претходило открићу нафте, а гдје су америчке компаније већ створиле свој полигон било је богато тржиште асфалта/битумена у Венецуели.
Када је у питању историја тражења и производње нафте у Венецуели, она почиње још давне 1878. године кад смо се ми на Балкану бавили Берлинским конгресом, у Венецуели је отворена прва нафтна компанија “Тахира Петролија”, коју је покренуо Антонио Пулидо. Он је затражио од владе да истражи парцелу од 100 хектара у венецуеланским Андима. У почетку, нафта је сакупљана у кантама, али 1880. године почели су бушити бунаре са машинама увезеним из Пенсилваније, гдје су имали дневни просјек од око 950 литара извучене нафте, коју су прерађивали у малој сеоској рафинерији. У наредних тридесет година концесије су додјељиване малим домаћим предузетницима и страним компанијама. Тада је Венецуела била више позната по својој пољопривредној производњи кафе, какаоа и коже него по производњи нафте. У то вријеме на власти у Венецуели био је Гузман Бланко којег многи описују као сушту супротност оцу боливарске републике Симону Боливару. Бланко који је имаo централистичку визију Венецуеле и спровео је неке добре реформе у том правцу, са друге стране је отјеловио све што је Боливар презирао – корупцију, помпезност, масонерију, а посебно се истицао у борби против католичке цркве у Венецуели. Бланко је био један од водећих људи Либералне партије, чији је оснивач био управо његов отац. Либерална партија се одликовала прије свега по добрим везама са САД. Све ово је битно у схватању принципа којима се водио Бланко при додјели концесија, гдје је он неспорно имао свој лични интерес, а показаће се касније као и сви лидери послије њега у то доба. Управо на тај начин Бланко је додијелио велику концесију на 25 година Хорацију Хамилтону тадашњем конзулу Венецуеле у Њу Јорку, и то не било како, већ ни мање ни више као свадбени поклон. Наиме, Хамилтон је оженио Маргарету Смит, сестру познатог инжењера у Каракасу Алберта Смита који је био у сродству и пословном партнерству са предсједником Бланком. Ова, касније ће се испоставити судбоносна концесија додијељена Хорацију Хамилтону у септембру 1883. године, односила се на право истраживања и експлоатације свих природних ресурса, а прије свега асфалта/битумена и дрвета у регији Бермудез чији је најбогатији дио ресурсима било заправо истоимено асфалтно језеро Бермудез (касније језеро Гуаноко). Ово језеро је познато по најбољим и најквалитетнијим резервама битумена на свијету.
Управо тих година кренула је и велика помама за овим битуменом у америчким градовима, јер је тадашњи предсједник САД-а Јулиз Грант покренуо велику кампању за асфалтирање америчких улица. Тако је у Пенсилванији асфалтирана авенија по први пут са асфалтом из језера Тринидад у региону Ла Бреа које је највеће асфалтно језеро на свијету, чију је концесију у то вријеме имала америчка компанија “Барбер асфалт Њју Џерзи”. Ово језеро у Тринидаду је имало битумен нешто слабијег квалитета него језеро Бермудез у Венецуели, али географски припадају истом геолошком појасу. У међувремену Хамилтон је извео одређена истраживања на подручју своје концесије и са прикупљеним резултатима отишао је у Њу Јорк. Већ у октобру 1885. године Хамилтон као конзул у Њу Јорку са добрим познанствима доноси одлуку да прода своју концесију америчкој фирми која је формирана у те сврхе под називом “Њу Јорк и Бермудез”. Власници компаније Амброз Карнер и браћа Томас су направили план тако да капитал компаније буде 10 000 акција вриједности по 100$ свака, дакле са укупном вриједношћу од 1 000 000$. За ову инвестицију компанија је добила кредитна средства у износу од 10 000$ од компаније Мозес Тејлор (Данашња Цити банка). Убрзо након овог почетног договора, Влада Венецуеле је потврдила предају ове концесије, а дионице су подијељене тако што су 1000 акција међусобно подијелили власници компаније, а Хамилтон је однио осталих 9000 акција, од којих је већина завршила у рукама предсједника Венецуеле Гузмана Бланка.
Након тога новоформирана компанија “Њу Јорк и Бермудез” почиње са изградњом својих система за експлоатацију у кругу језера и у наредним годинама остварује значајан и сигуран профит уз извоз на америчко тржиште. Како то обично бива у верзији америчког капитализма и конкуренције, ова новоформирана компанија постаје жестока конкуренција компанији “Барбер асфалт Њу Џерзи” која је била суверена у овом бизнису. Према званичним подацима производња у Тринидаду је износила око 220 000 тона битумена, док је она у Венецуели била тек 18 000. Ипак много квалитетнијег битумена, чија је производња мање коштала него она у Тринидаду, а имали су тренд раста производње са потенцијалом да у скорије вријеме постану највећи произвођачи асфалта/битумена. Ако би до овога дошло то би значило пад цијена битумена, и власници компаније “Барбер асфалт” су одлучили да то не дозволе, те су кренули преко разних људи које су плаћали да отежају послове компанији “Њу Јорк Бермудез”. Ова борба је ишла толико далеко да су и једни и други почели користити Венецуелу као полигон са смјену режима и владара који би били лојални њима. У тој борби компанија “Барбер асфалт” је на крају исцрпила свог конкурента чији су власници били приморани да продају своје акције и концесију управо “Барбер асфалту” и његовом власнику Амзију Барберу. Заједно са концесијом Барберу се придружио и Амброз Карнер акционар и представник фирме “Њу Јорк и Бермудез” у Венецуели. Таман што је Барбер са својим новим партнером био на прагу да заокружи комплетан монопол на тржишту асфалта од Тринидада, преко Мексика и САД, па до Венецуеле, на власт у Венецуели је 1884. дошао Хоакин Креспо. Креспо је по старом венецуеланском моделу пронашао неке људе у Венецуели, који су поднијели захтјев за концесију дијела језера Бермудез, које је већ било дио концесије коју је сада посједовао Барбер. Веома експресно Креспо је донио и одлуку којом поништава Барберову концесију (односно Хамилтонову концесију од 25 година коју су америчке асфалтне компаније до тад преносиле једна на другу) и додијелио концесију својим људима, који су је назвали “Фелисидад”. Већ 1898. године Креспо је револуцијом збачен са власти, а Високи Федерални Суд је донио одлуку којом поништава декрет предсједника Креспа и поново проглашава важећом Барберову односно Хамилтонову прву концесију. Управо тада почиње и својеврсна рецесија на тржишту битумена усљед Америчко – шпанског рата који није дуго трајао. Већ након рата 1899. заједно са Амброзом Карнером и генералом Френсисом Грином, Амзи Барбер региструје нову фирму “Асфалтна компанија Америке”. Сврха креирања ове компаније била је да се обједине све друге које послују у области асфалта у ову једну, чији је саставни дио постала наравно и компанија “Њу Јорк и Бермудез”. Тада се појављује Џон Мак, политичар из Филаделфије и човјек из асфалтног бизниса који нуди своју компанију да постане дио нове велике Барберове корпорације, али цијена његове фирме од 4 000 000$ је била превелика за Барбера, и Мак се одлучује да оснује сопствену велику компанију “Националну асфалтну компанију Америке”. Мак овим потезом окупља мале предузимаче да крену у борбу против Барберове компаније. Врло брзо овај пут нова Барберова компанија је исцрпљена на тржишту, упада у финансијске проблеме и бива приморана на спајање са Маковом компанијом. Џон Мак користи прилику и од ове двије компаније 1903. године прави велики асфалтни труст под називом “Џенерал Асфалт” гдје више нема мјеста за Амзија Барбера и Амброза Карнера који тада напуштају ову нову и велику компанију.
За вријеме превирања око ових асфалтних компанија и борбе за тржиште, појавила се још једна компанија из Њу Јорка која је имала аспирације за концесију на језеру Бермудез. Компанија “Вернер и Квинлан” у власништву Чарлса Вернера и Патрика Квинлана као једна од већих извођача радова у Њу Јорку, није жељела да се нађе у милости или немилости великог увозног труста из Филаделфије, па су одлучили да сами потраже свој извор битумена. Тада на власт у Венецуели уз подршку компаније “Њу Јорк и Бермудез” као подружнице великог труста “Џенерал Асфалт” долази Циприано Кастро који одмах доноси декрет о потврди и признавању концесије ове компаније. Ипак врло брзо схвата шта се дешава и види своје прилике у цијелој причи. Убрзо стиже и захтјев од стране Хулија Фигуере држављанина Венецуеле за трећу концесију на језеру Бермудез под називом “Ла Венецуела”, коју Кастро одобрава својим декретом. Почетком 1900. године представници компаније “Варнер и Квинлан” ступили су у контакт са власницима концесије “Фелисидад” који су донијели одлуку да исту продају фирми “Варнер и Квинлан”, а Кастро доноси декрет којим ово и потврђује. Након овога ситуација на језеру Бермудез је била таква да је један дио језера било под концесијом компаније “Њу Јорк и Бермудез” у власништву великог труста “Генерал Асфалта”, други дио у власништву компанија “Вернер и Квинлан”, а трећи дио у власништву Хулија Фигуере под називом “Ла Венецуела”. Проблем је био јер су друге двије концесије заузимале дијелове територије прве Хамилтонове концесије на коју је право имала фирма “Њу Јорк и Бермудез” у власништву великог америчког труста.
Одмах након овога опет креће озбиљна борба између двије америчке компаније. Велики труст користи своје пословне и политичке везе у Вашингтону, како би САД својом званичном политиком притисле Кастра да врати концесију језера у власништво труста из примарног разлога, јер је већина повјерилаца у компанији из Републиканске партије. Са друге стране они подносе петицију Влади Венецуеле да се испита концесија фирме “Вернер и Квинлан”, али Кастро одбија ову петицију. Ова игра коју је Кастро покренуо са концесијама омогућила му је простор за уцјењивање америчких компанија. Тако је путем генералног тужиова Венецуеле, понудио америчкој компанији да се све среди за 400 000$ и да он постане власник 1/3 рудника. Било је очигледно да се може постићи договор са Кастром, али је цијена била превисока. Умјесто плаћања мита, Aмериканци су се одлучили да покушају добити конкретне доказе отворене корупције Кастра, које би предали институцијама САД-а како би га на тај начин издејствовали званичну реакцију којом би га приморали да укине преостале концесије и сачува власништво труста у Венецуели. За ову мисију је изабран пуковник Бакус који је 1901. отишао у Каракас са намјером да преговара са Хулиом Фигуером, власником треће концесије “Ла Венецуела”. Пуковник Бакус је врло брзо схватио да је Фугуера заправо представник конзорцијума иза којег стоји Фелипе Гаљегос, полубрат Доне Зулие супруге предсједника Кастра. Бакус је на овај начин прикупио довољно доказа да подигне тужбу против фирме “Варнар и Квинлан”.
Тада креће велики напад представника компаније “Њу Јорк и Бермудез” на Циприана Кастра. За те сврхе представници компаније ступили су у контакт са Мануелом Матосом, банкаром и једним од најбогатијих људи у Венецуели. Поред овога Матас је био симпатизер Либералне партије који је имао отворени сукоб са Кастром и жељу да га смијени. Када је Кастро дошао на власт хтио је да врати дугове у којима се нашла држава, а који су једним дијелом настали за вријеме власти Либералне партије. Кастро је тада поднио захтјев свим финансијским институцијама у земљи, а Матос као директор главне банке у држави је одбио овај захтјев са образложењем да је такав кредит веома ризичан, након чега су то учинили и представници других банака. Ово је разљутило Кастра па их је све похапсио, чиме је изазвао гњев елита у Венецуели, као и америчких медија у којима је био оптужен да је диктатор и дивљак. Пошто су финансијске обавезе притискале Кастра, он је одбијао да их плати европским кредиторима, што је довело до блокаде Венецуеле од стране њемачких и француских бродова и сукоба који је трајао 2 године. Због “Монро доктрине” САД нису дозволиле да ова блокада потраје, али су зато заједно са америчким асфалтним компанијама, њемачке и француске компаније подржале Матоса финансијски да крене у револуцију и грађански рат против Кастра. Након двије године сукоба све ово је завршено са неуспјехом и поразом Матоса.
Америчка компанија је схватила да уколико жели своју концесију мораће да плати предсједнику Кастру. Док се чекала одлука Федералног суда у случају концесије, САД су послале своје бродове у воде Венецуеле како би извршиле притисак на суд, док су агенти америчког асфалтног труста направили договор са Кастром. Овај договор је гласио 50 000$ прије пресуде, 250 000$ након пресуде и 250 000$ у дионицама компаније у року од 30 дана. Кастро је прихватио овај споразум и одлука је донесена у корист америчког труста 1904. године, али са ограничењем на 25 година од Хамилтонове концесије, што је истицало за 5 година, након чега би америчка компанија опет морала да подноси захтјев за концесију када би Кастро био у прилици да их опет изнуди можда још и више. Када су ово сазнали власници компаније “Њу Јорк и Бермудез” одбили су платити остатак договорене суме предсједнику Кастру. Након тога Кастро је у име Владе послао званично саопштење и дао временски рок од неколико дана да америчка компанија уплати 10 000 000$ држави Венецуели уколико жели да задржи своје концесије. Американци су ово одбили, а Кастро је наложио суду да донесе одлуку о враћању концесије првобитном пријемнику који није испуно обавезе из Хамилтоновог споразума. Пријемник је именован одмах од стране суда и то је био Амброз Карнер који је од Хамилтона купио концесију са браћом Томас. Овом пресудом прича о великој концесији језера Бермудез се вратила на свој почетак.
У наредним годинама Карнеров сарадник и шеф Амзи Барбер је основао нову компанију, којој је Карнер до краја концесије извозио битумен из Венецуеле. У новембру 1908. године Кастро се разболио и због немогућности лијечења одлучио је да љекарску помоћ потражи у Њемачкој. Док је био у одсуству именовао је свог замјеника Хуана Гомеза, који се истакао као генерал у биткама током Матосове револуције, за вршиоца дужности предсједника. Мјесец дана послије Гомез је ово искористио, покренуо пуч са својим сарадницима и забранио Кастру повратак у земљу. Већ 14. децембра 1908. године послао је депешу америчком предсједнику Теодору Рузвелту тражећи америчке бродове који би патролирали на обали Венецуле у случају евентуалне одмазде. Већ 21. децембра Рузвелт је послао бродове УСС Мејн, УСС Сјеверна Каролина и УСС Делфин у обале Венецуеле гдје су провели три мјесеца, до 19. фебруара 1909. када је потписан протокол између САД и Венецуеле о признавању свих захтјева САД-у од стране Венецуеле. Тим споразумом поред оптужби других компанија које су такође имале штету, призната су и права компанији “Њу Јорк и Бермудез” као и обештећење у новцу због штете која је настала одлукама бившег предсједника Кастра. Поред овога Венецуела је продужила концесију на асфалт подружници америчког труста “Џенерал Афсалта” компанији”Њу Јорк и Бермудез” за још 50 година. То је био почетак једне нове фазе и режима који је у Венецуели трајао укупно 27 година уз пуну подршку и сарадњу са Сједињеним Америчким Државама.
У свом првом годишњем обраћању нацији Гомез је позвао Конгрес да усвоји законе који би проширили кредитне могућности за индустрију и подстакли развој пољопривреде у земљи (стварањем банке за развој пољопривреде) и већу експлоатацију рударских ресурса. Ово је била добра замисао али Гомез је ту имао два проблема, први је био тај што је Венецуела имала слаб кредити рејтинг у то вријеме, а домаће елите су биле недовољне, у страху и несигурне када су у питању била оваква улагања у сопствену државу. Гомез је знајући ово врло брзо схватио да му је једина шанса како би покренуо привреду и домаћим елитама омогућио гаранције и сигурност, а уједно и себе одржао на власти, заправо била у приливу страног капитала у Венецуелу. Његова основна идеја је била да што прије побољша кредитни рејтинг Венецуеле, а то је учинио тако што је уплатио 4 милиона боливара заосталог дуга из Вашингтонских протокола и блокаде Венецуеле још из 1902. године. Одмах након тих потеза већ у првим годинама његове власти повећала се трговинска размјена, а са њом су почеле долазити и прве стране инвестиције. Рударска индустрија је од самог почетка било нешто што је Гомеза привлачило и у чему је он видио могућности за веће државне приходе. Да би повукао веће инвестиције у овај сектор донио је одлуку о формирању комисије за експлоатацију која је бројала 5 међународних експерата од којих су 4 била из Европе, а 1 из САД. Основна улога ове комисије би била да својим владама и компанијама представе рударске потенцијале Венецуеле. Поред овога дао је инструкције свим министрима и дипломатама да на различитим догађајима користе прилику и промовишу рударске потенцијале Венецуеле као могућност за стране инвестиције. Да би овај процес био лакши, Гомез је морао да промјени стари закон који је отежавао стране инвеститоре да улажу у Венецуелу, а поготово у области рударства, што је са успјехом учињено и изгласано у Конгресу 1910. године уз неке критике да су таксе на експлоатацију нафте ниске. Ово се посебно истицало у контексту корупције, јер је јавна тајна била да предсједник и поједини чланови Владе узимају новац од великих компанија за издавање и продужење концесија мимо система такси. Основна промјена овог закона се односила на то да страни инвеститор не мора да добије одобрење од Конгреса за своје концесије у области рударства, већ од тада то добија директно од извршне власти, односно Гомеза. Ово је значило да Влада као таква може да уђе у партнерску концесију са страним инвеститорима или да своје право прослиједи трећој страни. Убрзо након тога Влада је почела да даје концесије страним инвеститорима за магнезијум, челик и асфалт.
Након ових инвестиција почеле су стизати и међународне понуде за концесије на истраживање и експолатацију нафте. Законски постојала је могућност да се добије двогодишња концесија за истраживање, а након тога 40 година концесија за експлоатацију нафте. Све концесије у Венецуели је издавало Министарство развоја чији је министар био Акуиле Итурбе. Министар Итурбе је био један од лијалних људи предсједника Гомеза који је једно вријеме обављао функције предсјендика држава Тахира и Бермудез. Прву велику концесију за истраживање нафте затражио је и добио Џон Ален Трегелес 1909. године, који је након 4 дана власништво ове концесије пребацио на венецуеланску подружницу британске нафтне компаније “НГ Бурч” представника британске нафтне индустрије у Венецуели. Подружница под називом “Венецуеланска компанија за истраживање нафтних поља” је добила концесију у трајању од 2 године, на око 27 милиона хектара земље у 12 савезних држава (регија) Венецуеле. У својим извјештајима о раду ове компаније министар Итурбе је био веома похвалан и залагао се да се ова концесија продужи.
У међувремену 1910. године представници компаније “Џенерал Асфалт” ангажују угледног правника из Каракаса по имену Рафаел Макс Валдарес који јебио запослен у адвокатској фирми “Бенце” која је за вријеме кастрове администрације у судским процесима бранила и заступала компанију “Њу Јорк и Бермудез”. Преко Валдареса американци траже концесију за истраживање нафте на језеру Бермудез (Гуаноко), гдје су већ имали активност извоза асфалта преко своје подружнице “Њу Јорк и Бермудез”. Овом приликом компанија “Џенерал Асфалт” је основала још једну подружницу у Венецуели под називом “Бермудез”. Након одобрења концесије за истраживање нафте господину Валдерасу, он је исту након пар дана пребацио на ову новоосновану компанију “Бермудез”. Када је компанија “Џенерал Асфалт” сазнала да истиче двогодишња концесија за истраживање нафте у 12 регија Венецуеле, учинили су све да не дође до продужења ове коцесије британској компанији 1912. Тада Гомез даје инструкције Влади да се не одобри продужење концесије британској подружници компанији са образложењем да нису имала адекватне финансијске и техничке капацитете да наставе истраживати нафту у Венецуели.
Тада у игру опет уводе Валдареса који у име компаније “Џенерал Асфалт” преговара са предсједником Гомезом. Након успјешно обављених преговора Валдарес подноси званичан захтјев за исту концесију чији је власник била британска компанија “НГ Бурч”. У међувремену “Џенерал Асфалт” оснива још једну овога пута трећу подружницу у Венецуели под називом “Кариби Петролеј” у чијем већинском власништву се сада налазила и претходна концесија копманије “Бермудез” за истраживање нафте на језеру Бермудез. Захтјев Валдареса за ову концесију у почетку ово је наишао на противљење министра Итурбеа, који је од самог почетка био на страни британске комапније, ипак уз притиске предсједника Гомеза ова концесија је одобрена 2. јануара 1912. године. Концесија је подразумјевала исту површину земљишта коју је имала и британска комапнија, уз услове да се плаћа годишња површинска такса по хектару и такса по тони извађене нафте. Већ 4. јануара концесија је пребачена на нову компанију подружницу “Кариби Петролеј”, а у априлу 1912. смјењен је министар Итурбе. Ипак до краја године компанија “Џенерал Асфалт” упада у финансијске проблеме и долази у немогућност одржавања својих концесија за истраживање нафте у Венецуели. Усљед тога они шаљу свог представника у Лондон, да преговара са корпорацијом “Ројал Дуч и Шел Група” данас познатију као “Шел”. Када су у Лондону видјели резултате истраживања које су им послали из “Џенерал Асфалта”, тадашњи шеф компаније Шел, Хенри Детердинг је био одушевљен и Шел је пристао на куповину и аквизицију компаније “Кариби Петролеј” и обећао велика финансијска улагања у технологију експлоатације и опрему. Већ 1913. године под власништвом Шела компанија “Кариби петролеј” је открила прво нафтно поље у Венецуели и отворила прву бушотину “Барбуи 1” малог капацитета и то тамо гдје је све и почело са асфалтом – на данашњем језеру Гуаноко (бившем Бермудез).
Улазак компаније “Шел” са својим богатим ресурсима био је веома поздрављен не само од стране концесионара нафте, већ и од администрације предсједника Гомеза, који је још од децембра 1908. покушао да охрабри развој рударске и нафтне индустрије. Ово је такође допринјело развоју нафтних ресурса земље, а уједно је финансијској користи компаније. Иако је одлука ураве Шела да инвестира и развије нафтне ресурсе Венецуеле била храбар корак у то вријеме, предности повезане са тим (као што су обезбјеђивање најбољих нафтних области у земљи и повољно опорезивање) пружиле су Шел-у значајну предност над својим ривалима у то вријеме. Интересовање за нафтом које се догодило током 1913. повећало је свијест Владе о вриједности овог потенцијално великог извора прихода, јер су многе мање компаније из области концесија асфалта широм Венецуеле, жељеле да добију и концесије на нафту. Упоредо са овим, крајем XIX вијека је дошло до развоја мотора са унутрашњим сагоријевањем, што је још више погурало значај нафте у свијету почетком XX вијека. Због тога су уговори који су договорени почетком 1914. били тежи за нафтне компаније него што је то раније био случај. Већ 1920. године Шел је са своје три оперативне компаније, био спреман за масовно повећање производње нафте, што би земљу довело у ред највећих свјетских произвођача нафте, чиме је обиљежена почетна фаза појаве и истраживања нафте у Венецуели, а отпочела модерна историја која траје и данас и о којој ћу наставити да пишем у следећем дијелу своје серије текстова.
Закључак овог текста се некако намеће сам по себи, а вјерујем да је свима прилично видљив. Велике и богате корпорације, те државе које посједују капитал, финансирале су свој технолошки развој добрим дијелом из оваквих држава као што је Венецуела. Иако у овом периоду о ком говорим територија Венецуеле није била ничија колонија, можемо са сигурношћу рећи да се концепт колонијализма мијења са технолошким развојем друштва и свијета. Па је тако у случају Венецуеле овај колонијализам мало еволуирао кроз модернија средства поткупљивања владара и политичара за сопствене интересе. Испоставиће се касније да је овај начин био много ефикаснији од исцрпљивања ратом, ипак то је трајало до неких граница када је намјенска индустрија почела исказивати своје потребе за ратовима и производњом наоружања. Данас се то двоје некако балансира па тако заједно са свим овим имамо и медије који увелико припреме терен у свакој држави гдје је то потребно, па могу слободно да кажем да је колонизација доживјела своју еволуцију у пуном смислу. Исто тако не могу се отети утиску колико ме је проучавање десетина докумената да бих написао овај текст, подсјетило на цикличне теорије друштвеног развоја о којима је говорио Семјуел Хентингтон, јер овај период историје једне државе као што је Венецуела, представља само мањи одраз у огледалу развоја, односа и модела које данас видимо широм свијета па и у Венецуели. Тако ме један Циприано Кастро неодољиво подсјећа на Николаса Мадура, а Хуан Гомез на Хуана Гваида, видјећемо да ли ће се и на који начин историја поновити.
Nevendjenadija's Blog 