Брате, шта се дешава на Косову?

Од ових најновијих дешавања и хапшења на Косову и Метохији, питање из наслова ми је најчешће постављено питање посљедњих дана, што на друштвеним мрежама, што уживо. Питају ме и стари и млади, питају кроз стрепњу, кроз срџбу, питају искрено, јер људи у Републици Српској се истински брину, а код свих исто питање. Тако је сваки пут када се нешто дешава на Косову и Метохији, и људима који тамо не живе телевизија или друштвене мреже су једини прозор у та дешавања, али када је ово у питању лично сам против да се људи само на то ограниче, изгледа многи дијеле ово мишљење што је позитивна ствар.

Иначе већ дуго нисам ништа писао о Косову и Метохији, помало чак избјегавам, па сам тако и пријатељима штуро одговарао на сва та питања о томе шта се тамо дешава, или сам избјегавао да уопште ишта одговорим, можда и неоправдано, али је тако. Ипак, за то постоји неколико разлога, а први је тај да иако често путујем, иако сам мислима свакодневно тамо, ипак тамо не живим и не дијелим свакодневну судбину тих људи. Пратећи шта се дешава, често размишљам да сам о Косову и Метохији већ све написао, што сам требао написати и рекао што сам требао рећи. Када бих сада још стално нешто пискарао и солио памет народу који тамо свакодневно живи на ћуприји између Београда и Приштине, о томе шта се њима дешава и шта им је добро, а шта није, мислим да би то било лицемјерно од мене, јер сваки Србин који тамо живи најбоље зна како му је сваког дана, који су му простори и међе, те шта је најбоље за њега у датој ситуацији како би преживио са својом породицом на свом огњишту. Склон сам да вјерујем како је послије барикада на Јарињу 2011. и спаринга са војницима КФОР-а, ова борба од колективне и саборне, прешла у појединачну, да не кажем политичку. Да ли је то заиста тако и зашто, могла би се написати докторска дисертација.

Други разлог зашто не пишем често је тај да су моје мисли и ријечи увијек јасне и бритке, а оне о Косову и Метохији посебно бритке и хируршки прецизне, па када бих свакодневно писао о ономе што мислим, видим и сазнајем, направио бих више проблема него користи како себи, тако и људима који тамо живе. Ако бих говорио хајдучким језиком, тамо је сада ситуација као између Митровдана и Ђурђевдана, када се хајдуци растају и притаје како би презимили зиму и поново се састали о Ђурђеву дану. Ко на Косову мисли да је срца хајдучкога сада му је најбоље мислити како да презими. Ако бих то превео на страдални језик, онда је Косово још увијек на свом Великом петку, како рече владика Атанасије.

Када су конкретно у питању ова посљедња дешавања она су по мени искључиво везана, темпирана и диктирана уз објављивање извјештаја Европске комисије о стању на Балкану и проширењу ЕУ, а посебно онај дио који се односи на Косово и Метохију. Комплетан извјештај који је објављен 29.5.2019. само дан послије акције албанске специјалне полиције РОСУ, можете прочитати ОВДЈЕ. Ја сам се заиста потрудио да га детаљно прочитам и пажљиво анализирам. Ријеч “crime” у овом извјештају се помиње 103 пута, од чега се поред ове ријечи неколико пута посебно издваја сјевер Косова и Метохије уз посебне препоруке шта би требало да се чини по том питању.

Овдје сам издвојио неке битне фрагменте из тог извјештаја из чега се јасно види неколико ствари. Прва ствар је да је ЕУ већ одавно, тачније 2016. године предложила визе самопроглашеним косовским званичницима, али то се још увијек није десило, што ЕУ често образлаже потребом веће борбе против криминала и корупције. Иако нико из ЕУ тада није споменуо шта би се у том случају догодило са становницима са Косова и Метохије, а носиоцима пасоша Србије, односно Координационе управе, а који нису хтјели да узму пасоше самопроглашеног Косова, и који и данас са тим пасошима не могу слободно да путују, иако сви остали носиоци пасоша Србије могу. Управо због једне такве ситуације заједно са неколицином људи сам јавно покренуо иницијативу и извршио медијски притисак према амбасади Њемачке да промјени оно што је тада било написано на њиховим званичним сајтовима.

Друга ствар коју ЕУ овдје подвлачи јесте ситуација са освртом на организовани криминал на сјеверу Косова. Иако ЕУ овај простор не жели да издваја на било који други начин, овдје у овом контексту криминала сјевер Косова се посебно издваја. Ако се и сложимо са овом оцјеном у потпуности, поставља се питање зашто се таргетује само сјевер Косова, испада да је остатак територије са све албанским лидерима у бијелим рукавицама чист и без криминала. Управо на овим основама је и била постављена комплетна ова полицијска акција, хапшени су полицајци међу којима је су већина били Срби, већина хапшења је извршена на сјеверу Косова и Метохије, а у свијет се послала слика чија поједностављена перцепција гласи: бивши припадници ОВК сада су поштени и коначно су дочекали сопствене институције како би могли да се обрачунавају са српским криминалом и реметилачким фактором и то у својим редовима.

Трећа ствар је стратегија која се предлаже за побољшање ситуације, а мени је посебно интересантан трећи приједлог који се односи на конкретнију примијену приступа вођеног од стране обавјештајних служби и рада полиције у заједници, укључујући релевантније извјештавање о криминалистичким обавјештајним подацима и побољшање задатака унутар полицијских управа, како би се омогућило проактивније полицијско дјеловање. Дакле не треба бити много паметан да би се видјело шта очекује Србе на сјеверу Косова и Метохије из Приштине и Брисела, и да је ова посљедња акција хапшења била увод у низ догађаја који ће услиједити. Стварно је неко паметан осмислио идеју да се хапшењем криминалаца на сјеверу Косова покажу зуби и правна држава, не би ли се издејствовао безвизни режим, Интерпол и друге погодности. У исто вријеме неки Албанци би били истурени као колатерална штета, а сачували би се сви они који се баве озбиљним криминалном, по истом рецепту као што се чувају од Специјалног суда за злочине ОВК. Наравно да сматрам да свако ко се бави криминалом и било каквим нечасним радњама, па макар то био и Србин, треба да одговара, ту ћу ставити тачку, и то лично не видим као проблем. Ту је само упитно пред којим судом, пред којом државом и чијим двоструким аршинима треба да одговара, а кривица ових ухапшених људи тек треба да се докаже. Са те стране оправдања за овакву акцију се могу наћи, али са друге стране перфидност која се употребила том приликом и на више нивоа тог дана на сјеверу Косова и Метохије, представља једну нову врсту савременог ратовања која до сада није била својствена Албанцима, а примјећујем да све више почињу практиковати такве ствари. Видео испод приказује снимак комплетне акције, из чега се могу извести многи занимљиви закључци. О сцени када припадници РОСУ туку и приводе руског члана УНМИК-а и када један Србин скаче из шуме поред пута носећи “моторку” којом је претходно засјекао стабла како би се блокирао пут специјалној полицији, могла би да се испише историја, али она циклична.

Овакав модел новог понашања албанског политичког руководства се изучава у западним обавјештајним школама, а то им омогућава тзв. назовимо држава. Ја нећу никад да се одрекнем Косова и Метохије шта год да се деси, ма шта год други радили, признавали или говорили. За оне људе који нешто знају о идеји и смислу живота, о својој историји, простору, сеоби, Великом петку и Васкрсењу то је природна и јасна ствар без двоумљења. Ипак оно што јесте тренутно и можемо да се сложимо са тим или не, али Албанци су развили приличан број полуга своје државе на Косову и Метохији, и управо ту налазе упориште у својим акцијама које спроводе. Неке од тих акција смо већ имали прилике гледати, неке још увијек трају, а односе се на увозне таксе из Србије и БиХ од 100%, а неке нас тек очекују.

Било како било на овом снимку горе постоји неколико ствари са којима морамо да се суочимо, а то је прије свега да стереотип који имамо према Албанцима треба мало озбиљније сагледати. Прво олако се прешло преко чињенице да је самопроглашено Косово формирало своју војску, а да Срби нису успјели формирати ни НВО Заједницу српских општина. Овдје такође видимо да су они у озбиљним униформама, са неким озбиљним наоружањем и оклопним возилима која баш нисмо код њих гледали 1999. године. Тада су то били терористи у патикама којима смо се подсмијавали, али који су уз помоћ НАТО чизме остварили своје планове. Данас се ништа није промјенило осим што су се модернизовали, чак им је и лого више европски, него албански, али је приступ према Србима остао исти. Да се не заносимо превише, они су у току акције погубили своје оригиналне планове и спискове, малтретирали су старце и непотребно уништавали имовину, што показује да одијело не чини озбиљну формацију и да је то далеко од професионализма, али ипак то одијело даје другачије свјетло и то је оно што требамо реално сагледати у контексту опстанка и борбе за српски народ на Косову и Метохији.

Многи се питају гдје је ту и шта ради Србија? Осим што тренира борбену готовост сваки пут кад се нешто деси, на ово питање заиста је тешко дати једноставан одговор, јер је Србија на неки начин директно или индиректно учествовала у свему овоме, политиком која се води према Косову и Метохији у посљедњих 20 година. Е сад друга страна приче је да ли се уопште могло шта другачије одиграти након онако неповољног Кумановског споразума из 1999. године, којим су западне силе вјешто испланирале шта ће се све дешавати у наредних 20 и више година. По мом субјективном мишљењу све што се сада дешава, је само дио тог ходограма и питање је да ли ће Србија икада више имати искрене пријатеље на западу, све и да сутра призна независно Косово.

Историја је циклична утврдио је Хентингтон, а ја се слажем, рекло би се да је она сустигла Србе на Косову и Метохији, али то не значи да се неће опет некад окренути, нити значи да се треба предати, већ напротив, треба се много одлучније и саборније борити. Управо зато треба скинути капу Колашинцима из Зубиног Потока, можда повод није био најбољи, али је тренутак за показивање зуба био пресудан.

ШТА СЕ ЗАПРАВО ДЕШАВА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ?

Многи пријатељи и саговорници посљедњих дана ме питају шта се то дешава на Косову и Метохији… Као неко ко се дуго бави питањем Косова и Метохије како са стручне тако и личне стране, осјећам да је вријеме за један текст о најновијим дешавањима и актерима, са жељом да овој теми и ситуацији приближим оне које ово искрено и интересује.

Наиме, као што сте вјероватно чули из медија, српски званичници су већ почели отворено да говоре о својеврсној подјели територије Косова и Метохије, те разграничења са Албанцима. Не улазећи у жељни прагматизам наших политичара, овакве изјаве су свакако нешто ново што до сад нисмо могли чути, барем не од највиших званичника у Београду, или бар не толико отворено, као да је то малтене једини пут и једино рјешење. Са друге стране и албански представници самопрогашене тзв. државе су, иако ригидног става по том питању, узвратили са потенцијалном идејом размјене територија на линији сјевер Косова и Метохије за општине Прешевске долине са већинским албанским становништвом Бујановац, Прешево и Медвеђу. Теже од ових изјава су једино изјаве нижих чиновника који покушавају да додатно разложе зашто је баш подјела то једино соломонско рјешење. Тако смо свједоци потпуно погубних изјава као што су оне да разграничење са Албанцима у основи има спрјечавање неког будућег етничког чишћења и погрома. Ако узмемо у обзир да ће ово разграничење у најбољем случају да обухвати само 4 општине на сјеверу Косова и Метохије, и да више од 65 000 Срба јужно од Ибра остаје препушено Албанцима и сами себи, онда видимо колико су оваква образложења и увјеравања комплетно погубна, јер испада да Србима јужно од Ибра након разграничења нико не може да гарантује да неће доћи до етничког чишћења, нити ће ко моћи да их заштити. Уствари, овакве изјаве у основи имају за циљ да заврше посао код народа, убиједе јавност и послуже сврси.

Ово ипак није најгоре што се дешава, јер на српској сцени тренутно тиња и озбиљан сукоб између државе и цркве, један од оних који су се знали дешавати у не тако добра времена по наш народ. Многи српски државни чиновници су се оштро обрушили на размишљања цркве и црквених великодостојника која никако не иду у правцу подјеле. Напротив, црква је у овој дебати више на правцу одржавања статуса кво и поштовања Резолуције 1244, него било каквог разграничења, што је отприлике и став који подржавам лично, а о чему сам детаљно и писао прошле године, јер сам знао шта нас ускоро чека, ако се не подузму одлучнији кораци. Вјероватно је све ово посљедица веће активности албанских лобиста и притисака од стране појединих западних политичара, па и самих званичника ЕУ, да се питање Косова и Метохије коначно заврши, уз обећани  убрзани пут Србије у ЕУ. Да се на заваравамо, послије подјеле или размјене територија, на дневни ред долази и чин коначног признања и пријема самопроглашеног Косова у чланство УН, којег не баш случајно ни до данас, не признаје половина чланица овог тијела.

Прије само неколико дана амбасадор Кине у Србији нас је подсјетио на један сјајан примјер који бисмо требали упамтити. Он је навео примјер Кине која је чекала скоро 100 година да би ријешила питање Хонгконга тек 1997. када је враћен матици, као и Макао. Познато је да су у Хонгконгу били Енглези, а у Макау Португалци. Наравно многи ће рећи да не можемо поредити Кину са Србијом, што је и наравно јасно да нисмо јаки нити утицајни у свијету као Кина, али ово није лекција о томе, већ лекција о стрпљењу и опредјељењу.

Прваци цркве на одбрани овог става су владика Теодосије и игуман манастира Високи Дечани, Сава Јањић, који су протеклих дана због својих ставова трпили јаке јавне нападе да су несрећни чланови цркве. Прије свега сматрам да до овога уопште није требало доћи овако у јавности и пред народом, без обзира на опречна размишљања и супротне ставове, а исто тако неки људи би требали да знају како је Српска православна црква вијековима била и основни стуб српске државе. Државе су се мијењале, чиновници и поготово, али црква је увијек постојала, чему прије свега свједоче српске цркве и манастири широм Косова и Метохије, који су управо посађени ту као путокази живота за неке нове нараштаје. Због овога је заиста битно да се држава позове на саборност, јединство и заједнички рад по питањима Косова и Метохије са нашом црквом. Многим Србима на Косову и Метохији цркве и манастири су прво и посљедње уточиште, јер сам се лично увјерио колико је црква тамо поштована на једном узвишеном нивоу, и то је просто тако, можда и највише у односу на све крајеве гдје данас има српског живља.

Управо у том контексту манастир Високи Дечани је некако први међу једнаким српским црквама на Косову и Метохији, а када тамо одете тек онда осјетите тај мирис фрески, зидина и вијекова који су се саставили на једном мјесту. Игуман манастира Високи Дечани, Сава Јањић је често ових дана био цитиран и нападан у српским медијима због свог става о подјели, а као аргументи су узимани његови контакти са странцима (амбасадом САД), фотографије са албанским званичницима и слично. Управо то ме је можда и највише подстакло да напишем овај текст и мало разјасним ту ситуацију. Наиме, прије тачно 5 година, након једног од мојих првих долазака на Косово и Метохију и уопште стицања свијести о важности тог простора за духовно здравље и будућност српског народа, десио се догађај који се тиче управо садашњег игумана Саве Јањића, а везано је уз ово што се дешава и данас. Тада сам 2013. године написао један текст који ту стоји и данас под насловом “Маркетинг жртве и културни етноцид“. У овом тексту чија је мисао водиља била важност очувања нашег културног наслијеђа и идентитета, дотакао сам се једне фотографије са Твитер профила Влоре Читаку, а заједно са Савом Јањићем испред манастира Високи Дечани. Испод те фотографије дотична је написала: “Сјајна посјета манастиру Дечани, НАШЕ културно наслијеђе треба бити заштићено“. Дакле већ тада албански званичници су српске манастире називали својим културним наслијеђем и без икаквих посљедица су поткрадали наш вијековима стваран идентитет и представљали га као свој, из простог разлога што свог немају, можда нити читав вијек, а камоли више. Оно што је мени тада засметало, јесте присуство Саве Јањића на таквој фотографији, гдје је он на неки начим томе дао одређени легитимитет. Послије мог коментара испод фотографије што можете видјети у тексту, Сава ме је блокирао и до дана данашњег сам блокиран, те не могу читати његове објаве. У почетку сам био револтиран овим поступком, јер и данас сматрам да сам указао на нешто што није могло да се прећути. Ипак, временом сам пратио рад братства манастира Дечани, као и рад Саве Јањића кроз медије, а прије неких мјесец дана смо се и упознали, званично баш у Дечанима, иако ја нисам ништа рекао, а он ме није препознао. Свакако чињеница је јасна, а то је да данас око Дечана скоро и да нема српских кућа, али манастир и даље опстаје. Ово је можда једина порука из комплетне садашње ситуације која ме увелико подсјетила на причу Мехмед Паше Соколовића која је била мало екстремнија у односу на промјену вјере, али нимало безначајна у односу на свијест о коријенима и свему што је данас његово наслијеђе нама из најтежих времена. Управо тако сам доживио улогу Саве Јањића у данашње вријеме, неправдајући поступке и фотографије, докле год је манастир на свом мјесту, уредан, очуван и спреман да дочека и угости за монашком трпезом сваког искреног вјерника, у исто вријеме свједочћи о висовима српских краљева и династије Немањића. Можда времена нису онолико тешка као у вријеме Соколовића, али су довољно тешка да би у неким поступцима требало сагледати више смисла. Савина фотографија са замјеником државног секретара САД-а Весом Мичелом у просторијама америчке амбасаде у Приштини, у некима изазива неповјерење и нелагоду, јер нам САД већ дуго нису искрен и поуздан партнер, али опет са друге стране да би се манастирско земљиште заштитило од очигледног покушаја легализоване пљачке од стране лажне државе, једини који иоле могу обуздати Албанце су опет исти ти Американци, са којима је ова врста сарадње на простору Косова и Метохије у овим историјским околностима више нужда него жеља. Манастир Високи Дечани у себи заиста има превише историје, сјећања, па чак и нашег хришћанског архетипа и зато је битно очувати га, што у данашње вријеме уопште није лако.

Дечани данас осим своје историјске и културолошке вриједности као манастир, имају и ону економску уз коју долази и туристичка. Сам манастир посједује око 50 хектара земље, углавном за пољопривреду. Монаси имају краве, овце, козе, живину, а производе качкаваљ и сиреве, док у Великој Хочи код Ораховца, манастир има винограде гдје се производи црно и бијело вино, те позната лозова ракија. Мене су посебно одушевила издања малих књижица о самом манастиру које су преведене на преко 20 свјетских језика, а управо због огромног броја туриста који из разних земаља посјећују ову српску светињу. То је још један од начина да се очува и промовише српско културно наслијеђе на Косову и Метохији у тешким временима. Вјерујем да ова времена нису ни прва, а вјероватно нити посљедња тешка за Високе Дечане, али и данас те славне манастирске зидине, куполе и хорос изливен од мачева косовских јунака са Газиместана, стамено стоје и служе свом српском народу на част и спасење, за које се надам да ћемо пронаћи.

Не могу, а да овај текст не завршим са ријечима умировљеног владике Атанасија који је својевремено рекао: “У данашњој ситуацији Косово је поново на крсту, поново представља један велики моменат у историји Српског народа. Оно је данас у веома тешком положају и оно је заиста на свом Великом Петку. Ми као хришћани се надамо да увек после Великог Петка долази Васкрсење, па сматрамо да Косово није изгубљено, као што ни Велики Петак није био губитак, и не може бити губитак за нас хришћане.

ВЕЛИКА ХОЧА ПОД ЗАШТИТОМ УНЕСКА?

Већ сам раније писао један текст о Великој Хочи који је имао и још увијек има високу читаност и један је од ријетких текстова о овој српској енклави на Косову и Метохији који се могу наћи на интернету. Данас вођен трагом једне друге вијести опет сам се сјетио Велике Хоче и идеје која ми се јавила још за вријеме кампање #NoKosovoUNESCO којој смо дали допринос из наше мале студентске канцеларије у Косовској Митровици.

Наиме ријеч је о вијести коју сам управо прочитао, а то је да је Израел најавио нове резове када је у питању финансирање УН-а од стране ове државе, а ралог је УНЕСКО. Тачније у питању је одлука на 41. сједници комитета УНЕСКА која се одржава у Кракову ових дана, да као палестинску баштину призна стари град у Хеброну на Западној обали и Пећину патријарха. Палестина је постала чланица УНЕСКА 2011. године и већ има три баштине уписане на ову листу. Не улазећи у саму суштину и проблематику ове одлуке, као ни чланства Палестине, осјетио сам потребу да поново споменем Велику Хочу, али овог пута у контексту потенцијалне културне баштине под заштитом УНЕСКА. Примјер Хеброна и дипломатске борбе коју води Палестина кроз УНЕСКО је управо оно на чему би Србија требала да учи. У потпуности је јасно да званичници самопроглашеног Косова неће одустати од чланства у ову организацију, а и зашто би када знају да су са тим чланством на прагу оног важнијег дипломатског корака, а то је чланство у УН и пуно међународно признање.

Због специфичне ситуације у Извршном савјету УНЕСКА гдје Албанији (земљи покровитељу њихове претходне апликације) истиче чланство ове године, а у исти су на период до 2019. године ушле Русија и Србија, процјењујем да ће званичници самопроглашеног Косова барем још две године сачекати са апликацијом за члнаство, јер су им шансе у старту смањене у односу на претходни покушај. Са друге стране Србија са чланством у Извршном савјету може да ухвати сјајан дипломатски моментум и у зависности од политичке воље и других могућности покрене процес којим би се Велика Хоча уврстила као културна баштина Србије под заштиту УНЕСКА. Дакле поред 4 постојећа манастира која се налазе под заштитом УНЕСКА (Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и Грачаница) око којих се води велика дипломатска битка за њихово очување у оквирима српске културне баштине што они неспорно и јесу, потребно је направити корак напред и у процедуру за избор културне баштине упутити још једно културно благо Србије, а Велика Хоча поред своје дуге историје, културе и традиције то свакако заслужује.

Велика Хоча је некада била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и три манастира, а имала је и свој трг. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. вијеку, а обновљена у 16 вијеку. Хоча је позната по  црквама из средњег века: црква Св. Јована, Св. Николе, Св. Луке, Св. Стефана, Св. Недеље, Св. Ане, Св. Петке, Св. Илије, Св. Пречисте као и по Виници цркве Св. Стефана, Кули Лазара Кујунџића, кући породице Хаџиспасић, кући са виницом породице Патрногић, конаку манастира Марка Коришког, Сарају, кући Столића, Симића, Мицића, Сташића. Из свега овога јасно је видљиво да подношење захтева за кандидатуру Велике Хоче на листу светске баштине УНЕСКА има своје упориште.

Сада већ давне 2010. године говорило се о заједничкој кандидатури Петроварадинске тврђаве и Велике Хоче, али осим идеје и њеног помена пар пута у медијима није се урадило ништа конкретније. Сматрам да Србија има времена до 2019. године да искористи чланство у Извршном савјету и да поднесе кандидатуру за Велику Хочу по истом рецепту по којем је то урадила Палестина за Хеброн, у супротном могли би да дочекамо да једнога дана самопроглашено Косово то учини, што би била велика трагедија и својеврсно искривљивање историје. Што се тиче самог процеса апликације о свакој кандидатури, послиједњу ријеч даје Национална комисија Србије, узимајући у обзир бројне параметре, а прије свега стандарде УНЕСКА, који су веома стриктни, како у погледу ажурирања документације, тако и у погледу вредновања глобалног значаја потенцијалних локалитета. У сваком случају са овим би био учињен велики посао, а у дипломатском смислу то би значило дугорочну заштиту и препознатљивост православних манастира на Косову и Метохији као српског културног наслијеђа, што би нам у многоме олакшало све будуће дипломатске битке за наше културно благо, а самим тим и за оно за шта се Србија декларативно залаже, а то је непризнавање самопроглашеног Косова.

Опет не улазећи у суштину политичких одлука, Бриселских преговора и свих тривијалних поткусуривања, сматрам да су културно богатство и православне светиње на Косову и Метохији црвена црта испод које се не иде и за коју се бори свом могућим средствима. Владари и властодржци су се мијењали вијековима, данас и убудуће ће се тако мијењати политичари, али косовски завјет, сјећање и огромна културна баштина која о том свједочи као јасан печат времена остаје заувијек. Упориште ових схватања, борбе и залагања за Косово и Метохију неки виде у митологији, неки у модерном прагматизму, али само једно је тачно, одрицање од Косова не постоји, постоји само чување и чекање неких бољих времена и бољих нас.

“ВОЗ” ДИПЛОМАТИЈА И ПЕРСПЕКТИВЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

voz-beograd-kosovska-mitrovica

Постоји стара анегдота која каже да је једном неки амбасадор са закашњењем стигао на један коктел. Домаћица која је била ту пришла је ка њему, обраћајући му се:
“Ах! господине Амбасадоре, каква штета! Стигли сте управо у часу када су све лепе жене отишле”.
“Али, госпођо” – одговори дипломата галантно јој љубећи руку – “ја и нисам дошао због лепих жена. Дошао сам због вас”.

Ова анегдота би могла најбоље описати сву причу око воза на линији Београд – Косовска Митровица. Тема је заиста актуелна и одабрао сам је зато што су је многи коментарисали на разне начине, од оних шаљивих до озбиљнијих политичких анализа. Ипак, не могу да се отмем утиску да неко ко је осмислио идеју украшавања воза од Београда до Косовске Митровице, није барем мало био инспирисан мојом идејом и причом која је у медијима имала велики одијек од Русије па до Бразила, а ради се о сличној теми, само је у питању осликавање Миг-ова које Србија набавља од Русије. Ту идеју да се на авионе поставе слике наших хероја пилота сам први пут презентовао на измаку прошле године за руску ТВ ЛИФЕ.

Када је у питању конкретно овај воз од Београда до Косовске Митровице, потребно је рећи да већ има воз који спаја Косовску Митровицу са остатком Србије, а то је воз који саобраћа од Краљева до Звечана, који углавном превози студенте и тако је од 2006. године. Воз који је требао да саобраћа од Београда и то први пут након 18 година, очигледно је искоришћен у све друге сврхе, осим у сврху стварне намјере да тамо и стигне. Зашто је то баш тако било и шта је по сриједи свега тога, тешко је тачно рећи и покушаћу да одгонетнем у наставку, али сам увјерен да се могло боље и од овога, опет под условом да би воз вјероватно био заустављен, али уз мањи доживљај критике и пошалица.

Јасно је да Албанци никада не би пустили овако украшен воз без сукоба. По снимцима њихових припадника тзв. специјалних јединица, под пуним наоружањем, види се да док одлазе на Јариње пјевају ратне пјесме и покличе у оклопним возилима, чиме сами себи подижу морал, што јасно говори да су они заиста били спремни да запуцају или да врате воз назад. Вјерујем да би и Срби учинили и поступили идентично, да нама долази воз из Албаније са мотивима албанске заставе и натписима гдје нам Албанци говоре да је Косово њихово. Можемо рећи да се нешто слично се чак и десило са сликама оних надри отаца Велике Албаније (случај Митровић и дрон).

sp-mitrovic-dron

Јасно је дакле свима, да овакав воз не може да прође тамо гдје владају овакве тензије и прилике, али није јасно зашто се оштрица критике није отупила, а то се могло учинити да се радило само мало другачије. Сматрам да на спољашњост воза у оваквој ситуацији није требало писати “Косово је Србија”, јер Србија нема потребу да то некоме доказује, а најмање Србима на сјеверу Косова и Метохије или чак Албанцима. Косово је увијек било дио Србије и дио српског културног простора и идентитета. Оно је то било и када Албанци нису били већина, оно је то и данас када су они у већини и оно ће то увијек бити и остати. Мијењаће се политике, елите, прилике у свијету, али Косово је себе само одабрало као српски Јерусалим, не само 1389. већ много прије и све то има свој непролазни, тајанствени и духовни карактер. Такође треба имати у виду, и често заборављамо да је Грачаница саграђена 1321., а Високи Дечани 1335. године, дакле пола вијека пре Косовске битке и управо су то два од укупно 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКО-а. Топонимски називи, страдање, митологија, културно наслијеђе и данашња сурова реалност неће промјенити чињеницу да Албанце за Косово не веже ништа више од жеље да се изграде, докажу и афирмишу као један нови национални корпус, са новом историјом и још новијом културом. Српски и албански доживљај Косова и Метохије немају баш ништа заједничко, осим географског простора. Земље које су признале Косово, своје признање неће повући због натписа на њиховом језику или воза, а оне које то нису учиниле наставиће само због јачине наше дипломатије и сопствених територијалних (проблема) интереса.

Враћам се сада на оно што бих лично урадио, а то је да бих у потпуности поред мотива заставе који би и могао да остане, али и да буде елегантније изведен, спољашњост украсио натписима Косово и Метохија умјесто Косово је Србија, те натписима назива наших манастира (што је и учињено на једном дијелу), градова и општина (нпр. Обилић, Косово Поље, Липљан, Призрен, Штрпце…), природних богатстава (Газиводе, Ђеравица, Брезовица, Ибар, Паштрик…), културних области и налазишта (Газиместан, Улпијана, Стари трг…), Топонима и географских области (Косовско поморавље, Подримље, Сиринићка жупа) и др. Што се тиче саме унутрашњости воза која је углавном била испуњена мотивима фрески, што није спорно за све оне који су православци, али је спорно за оне који то нису, а који би некад путовали тим возом, као и за религијско одређење Србије која има истинску традицију мултиетничког и мултирелигијског друштва. Са друге стране фреске су нешто највриједније што припада интимној сфери православља и сматрам из личног убјеђења да то тако треба и да остане, како не би изгубило своју истинску вриједност. Умјесто фрески, унутрашњост бих потпуно испунио са прелијепим флоралним и геометријским мотивима косовског веза, косовских божура, Дечанске винице и винограда, косовске народне ношње, те сликама вањског изгледа наша 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКА.

Косовски божур

Све што сам навео представља моје субјективно мишљење и вјерујем да би овакав начин украшавања постигао опет исти резултат, али би бар мало отупио оштрицу критике првенствено страних медија који су воз описивали као “националистички и дискриминаторски”, те и дијела српских медија и свих оних људи који су овај воз искључиво схватили као предмет исмијавања, пораза, политизације, предизборне кампање или као повод за нову доколицу. Комплетној “хистерији” како су медији ово називали допринјеле су и снимке постављања експлозива уз шине, Албанци са пушкама и оклопима, те драмске изјаве званичника током и након самог овог догађаја.

Истина је заправо да је Србија са овим возом жељела да скрене пажњу на статус и проблематику Косова и Метохије, које је опет дошло у фокус већ након Харадинајевог хапшења, те процеса интеграције правосудних органа у тзв. косовски правни систем. Поред овога сам воз је искоришћен да се РОСУ извуче на сјевер, тако да ако би дошло до покушаја рушења зида у К. Митровици или неких других акција, Србија сада заправо има неку врсту алибија пред ЕУ.  Свим претходном властима у Србији и појединцима који су учествовали у Бриселском споразуму јасно је да је тај споразум погубан по било какав останак Косова и Метохије у саставу Србије, осим у носталгији и сјећању. Системом прекувавања жабе од стране виспрених и вјештих званичника ЕУ, те појединачним попуштањем генерација српских политичара, данас смо у дипломатском смислу ту гдје јесмо.

Србија је без суверенитета над Косовом и Метохијом остала повлачењем српске војске и познатим Кумановским споразумом 1999. године, те спуштањем овог питања са нивоа УН-а, на ниво ЕУ и Бриселског споразума 2013. године. То су три основне ствари које означавам као пресудне за данашњу ситуацију, и те ствари су резултат онога што многи данас називају издаја након сваке рунде преговора у Бриселу. Све што је услиједило касније Србију је доводило пред свршен чин, и заправо најбољи посао у тако лошој и незгодној ситуацији су радили они који су развлачили и куповали вријеме, јер ништа друго се у политичком смислу и није могло. Исто тако и овај воз је у својој коначној функцији имао за циљ да купи неко ново вријеме и неке нове аргументе. Нажалост, начин да се Косово и Метохија врате у оквире Србије јесте само обрнутим процесом горе наведених преломних тренутака, а то је прије свега дипломатско враћање овог питања на дневни ред УН-а кроз Резолуцију 1244., а након тога и повратак до 1000 српских војника и полицајаца на које Србија има пуно право према Кумановском споразуму, те самој Резолуцији. У супротном што више одмиче вријеме, Бриселски споразум Албанцима даје све већу независност, која ће временом бити доведена пред коначни чин признања, чиме ће Србија опет бити условљена уласком у ЕУ. Други пут осим овога како то управо планирају и прижељкују Албанци и њихови покровитељи ја не могу да видим.

Читајући разне изјаве и текстове закључујем да би за неке Србе била прихватљива и једна варијанта подјеле Косова и Метохије на сјеверни и јужни дио уз апсолутну екстериторијалност српских манастира и манастирских посједа, а неки чак не би ни тражили ово друго. Оваква идеја би значила признање Косова у неком облику и спашавање сјеверног дијела који је кохерентан у географском смислу, што опет не значи да Албанци временом не би реципрочно отворили и питање Прешевске долине, јер се то увелико спомиње и у њиховим круговима.

За Србију као државу и све оно што српски народ осјећа према Косову и Метохији исправно је само једно, а то је повратак на дневни ред УН-а, па према томе и даље уназад како сам написао. То би значило обустављање Бриселских преговора, повратак војске, а у случају неког новог погрома војска сигурно не би остала равнодушна. Ипак, једно су жеље, а друго тренутне околности и могућности. Тренутне могућности кажу да је овај воз заправо најгенијалнија идеја која је могла да се смисли у овом моменту када је Србија притиснута уз ћошак и сведена на потпуно и коначно признање, те понижавање свих српских жртава кроз случај Харадинаја. Дакле сва прича око воза ма како год некоме звучила, је нажалост одраз најбољих маневарских, дипломатских и политичких потеза које Србија има на располагању, а већ сам рекао да је и са возом могло боље, али шта је ту је.

Неке друге могућности говоре да се прилике у свијету мијењају, можда те промјене и буду у нашу корист. Долазак Трампа неће Србији да донесе неке велике бенефите или заокрет америчке политике, али ће сигурно да заустави брзину и ток догађаја које би нпр. покренула Хилари Клинтон да је постала предсједница. Са друге стране јачање руског утицаја у свијету, потапање Турске дипломатије, те све јаче партнерство Русије и Кине како унутар УН-а, тако и на глобалном плану може да створи неке нове услове. Управо те прилике би Србија могла да искористи како би питање Косова и Метохије поново вратила тамо и гдје му је мјесто, тамо гдје тзв. самопроглашено Косово није признато и гдје неће ни бити уколико Србија то не дозволи. Воз је одиграо своју улогу и вратио се у Београд, сад је на потезу српска дипломатија и српска политичка елита. Избори за предсједника иду, да ли ће Србија моћи и докле да купује вријеме и да хвата сваку, па и најмању шансу, показаће већ ова година.

Сви наши путеви воде на Косово

Манастир ГрачаницаВећ неко вријеме осјећам како се у мени пажљиво сакупља Косово и дозива ме Метохија. Исто то вријеме нисам ништа о Косову писао и ето данас, пред Васкрс, одлучио сам да би био ред што због Косова, што због себе. Било је потребно нешто да ме подсјети на оне вриједности које су истински битне у животу, као и оно што јасно знам, али и сам понекад заборавим. Ми људи смо изгледа таква бића, рекао бих пролазна као и вријеме које некад не осјетимо, али је добро док постоји нешто што може да нас врати и заустави поред пута да прочитамо понеки знак, баш онда када је то потребно.

Нисам једини који о Косову пише и искрено ми буде драго када видим да неко о тој светој земљи напише макар једну лијепу ријеч. Тако сам данас прочитао сјајан текст од земљака и слободно могу рећи сапутника Срђана Шајиновића под називом Косово – цвијет и камен, а коме завидим само на томе што је добио пасош Србије и што може на Косово да путује без проблема, јер је познато да нама са пасошем БиХ на административном прелазу траже визу за улазак на територију Косова и Метохије. Посљедњи пут сам тамо био у новембру прошле године и суочио сам се са овим проблемом, али без обзира на то држим се једног сопственог правила, а то је да када путујем на Косово и Метохију онда нема одустајања и увијек се враћам поново. Детаље како сам тада стигао задржаћу за себе.

Читајући Срђанове текстове радујем се што нас све више има који о том пишемо и одмах ми је лакше, јер знам да нисам усамљен у том осјећају. Мило ми је што постоје још неки људи на које је боравак на Косову и Метохији утицао у смислу одређене промјене или уопште неких дотадашњих тумарања о животу. Сада кад о томе размишљам, схватам да предуго нисам био тамо, да ми Косово већ неко вријеме недостаје и отуда овај текст. Недостаје ми онај благи осјећај смираја, тишине који добијам већ са првим километрима тог светог пута. Чудан је то осјећај и често ме подсјећа на бескрајни пут на којем се сусрећу и полазак и повратак, пут гдје се спајају и небо и земља и гдје све постаје узвишено на један посебан начин. То је онај пут на који се иде са трновим вијенцем, који је обасјан манастирима и посут црвеним божуровима, а којег многи данас не виде и неће да виде.

Косово и Метохија је оно што најпре покаже пут који у суштини није другачији од свих наших путева, јер сви нас они ма колико различити били, пре или касније одведу на исто. Управо то просто и сажето сазнање о једној равни живота сам схватио и осјетио пред вјековним манастирским вратима Грачанице, Дечана или Богородице Љевишке. Из тог разлога склон сам да вјерујем да онолико колико нам је данас тешко и недостижно Косово у сваком смислу, толико све мање видимо онај пут и све смо даље од њега. Усудио бих се рећи да и ми Срби као народ, па и комплетно човјечанство смо скренули са тог пута и негдје лутамо у мраку по околним каналима, њивама и шумама из којих се не назире прави пут.

Када ћемо да пронађемо тај пут зависи од нас када схватимо тајну, а то је да сви наши путеви воде на Косово, да нема одустајања и да се морамо враћати поново.

Свим православним вјерницима, драгим пријатељима и својим читаоцима од срца желим срећан и благословљен празник Христовог Васкрсења уз традиционални поздрав Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе.

На овај начин желим да се придружим и да дам свој допринос акцији “Саборно за Косово и Метохију” која се организује за помоћ јавним кухињама на Космету. Позивам све своје пријатеље из РС и БиХ да позову 1412 и тако донирају 1 КМ за ову акцију.

 

Ево зашто се вриједи дипломатски и правно борити за Космет

Njemačka Srbija pasoš vize Kosovo“Ко се бори тај може изгубити, али ко се не бори тај је већ изгубио” – Б. Брехт

Највише мрзим када ми неко каже “ма пусти, не вриједи се око тога борити ионако је изгубљено”, а управо ово ми се најчешће дешава када почнем да причам о томе како се треба борити за Косово и Метохију дипломатским путем и свим оним дозвољеним средствима. Сваки обичан човјек који хоће, може постићи много, али под условом да зна како, да има визију и да види неки пут. Ма колико људи мислили да је Косово данас изгубљено, продато или на све могуће начине прожето феноменом издаје, сматрам и вјерујем да се увијек треба искрено и часно борити, јер изгубљено је само оно чега се ми одрекнемо. Космет у овом смислу може да буде персонификација живота, јер и у животу све је у борби, посвећености и истрајности, а уз дозу модрости и храбрости, да не кажем лудости, сматрам да ништа није немогуће.

Управо на овај текст ме је инспирисала ни мање ни више него амбасада Њемачке у Приштини. Наиме, прије неколико дана на званичним страницама ове амбасаде објављена је вијест да се у поступку за издавање виза у овој амбасади не прихватају пасоши издати од стране “Координационе управе” Републике Србије, иако је до сад била пракса да се за ту визу са српским пасошем може аплицирату у амбасади у Приштини. Ову праксу користи и већина земаља чланица ЕУ које имају амбасаду у Приштини. За оне који не знају, сви грађани са пребивалиштем на Косову и Метохији могу да изваде пасош Србије, али у ком пише “Координациона управа” и који се разликују од пасоша у остатку Србије по томе што је за путовање у земље ЕУ потребно аплицирати за визу. Иако грађани Србије могу од 2009. да путују у Шенгенску зону без виза, Уредбом Владе Србије од септембра исте године, као и према уредби ЕУ од новембра, грађанима са Косова и Метохије је онемогућено је да посједују биометријске пасоше који подлијежу безвизном режиму. Грађани са КиМ, који желе да добију српску путну исправу, по њу морају у Београд, а визе ваде или у Бегораду или у Приштини.

Према овој одреби у политичком смислу Срби са Косова и Метохије су колатерална штета свих оних Албанаца који такође посједују и имају право на ове пасоше Србије, са којима би даље у случају безвизног режима могли да траже азил у ЕУ или да обављају послове из домена организованог криминала и тероризма, а у исто вријеме да се позивају на државу Србију. Са друге стране на званичној страници амбасаде Њемачке у Београду може се наћи потпуно контрадикторно упутство о томе како грађани који имају пасоше “Координационе управе” своје захтјеве за визу треба да предају у амбасади у Приштини. Дакле, ако упростимо испада да Срби са пребивалиштем на Косову и Метохији и пасошем Србије, визе за Њемачку не могу добити нигдје. Ту јако чудну и контрадикторну дипломатску одлуку једне озбиљне државе одмах сам усликао и пренио на свом профилу. Исто то су уочили и неки медији, међу првима “Коссев” чија је новинарка чак и звала амбасаду и добила усмену потврду.

Оно што се дешава послије тога је јако интересантно и сигурно не приличи Њемачкој коју сам одувијек сматрао озбиљном државом у дипломатском и организационом смислу. Управо данас сам случајно опет ушао на странице амбасаде Њемачке у Приштини  и тамо сада стоји потпуно други текст, под истом секцијом и истим насловом “5. Српски пасоши”. Овај пут на страници амбасаде у Приштини пише да су они ипак задужени за обраду тих захтјева за визу.

фффф

Дакле амбасада Њемачке је промјенила своју одлуку у само неколико дана. Као прво највише ме је изненадила њихова непрофесионалност, чак и више од тога како су на овај начин жељели да правном силом натјерају Србе да ваде косовске пасоше. Као друго морам да признам да се овакви примјери када се Њемачка “посипа пепелом” на очигледан начин не виђају сваки дан, и као треће, ово значи да се ипак вриједи борити, па макар и овим малим корацима.

Уколико се овим стварима приступа неозбиљно и шупљо од стране једне озбиљне амбасаде, питам се само колико још других рупа има у Бриселском споразуму и свим осталим актима којима се свакодневно Србима на Косову и Метохији отимају основна људска права. Мислим да би учени и образовани људи, људи од струке и интелектуалци требали да изађу из својих јазбина и да се заједно удруже како би се истраживале овакве ствари и како би се вршили ови мали подухвати, ма колико неко говорио да то нема никакав значај. Бацити Њемачку на кољена па макар и овако, ипак значи да има наде за неку борбу у којој можемо изгубити, али у којој нисмо унапред поражени.

 

ОЧИ МЕТОХИЈЕ НАШЕ ОГЛЕДАЛО

IMG

Погледајте му очи, слободно се пронађите, то је једно српско дијете и један херој са Косова и Метохије. Његово име је Андрија Стојковић из села Извор код Новог Брда и један је од многе дјеце којој помаже хуманитарна организација Срби за Србе. У тим очима које гледате налазе се живот и храброст упркос патњи, све умјесто ништа… У тим очима нема суза, али нас тјерају на сузе, тамо је оно моје Косово и моја Метохија за које често чујем како су изгубљени, е па реците то њему ако можете, јер он живјети мора, а како, то зависи и од нас.

Ове очи ће вас враћати на оне изворе вашег дјетињства, обараће вам поглед, али не у земљу, већ у срце. Борба за Косово није само борба за Косово у буквалном, демографском, војном или територијалном смислу, како је многи данас замишљају. Борба за Косово је борба за идеју, то је начин живота, одгоја и мало “Зрно соли” о коме сам већ писао. То је све оно чему би требали учити своју дјецу и потомке, а онда и све друге људе око нас. То су оне часне и вјечне мисли које се точе у калеже наших дјела и испијају на концу живота. Највећа светиња сваког народа су дјеца и породица, тако би требало да буду и нашег. Данас се нажалост дешава да многе породице нису у добрим односима, дјеца се заборављају, родитељи се не поштују, браћа не причају, међе се цијепају, род се затире, а ми као народ тонемо. Тонемо, јер смо као људи углавном заборавили све оно на шта нас слике косовских светиња, дјеце и Видовдан најпре подсјете. Борба за Косово и Метохију је управо пут да кроз то човјек врати част, љубав и поштовање прво у своје срце и породицу, па онда око себе и на друге људе.

Ма колико некима одбојно изгледала та сваколика косовска стварност која је сама по себи трагична, ма колико год тамо Срба било и колико год нас убијеђивали у разне истине и добре разлоге, једина истина је да се тамо и даље рађају наша дјеца, да иста та дјеца живе у јако суровим условима и да немају све оне благодети 21. вијека које и сами уживамо. Човјече, докле год има и једно такво дијете-чувар Косова и Метохије, наших мисли и неких бољих нас… ништа није изгубљено, бранећи Косово браниш себе.

Мислећи на ту страдалну Метохију, прво промишљамо и бранимо себе, те зрачимо оним што друге засљепљује, што нема цијену и што траје вјечно. Узети воду са тог извора, значи отиснути онај стари чамац свих учмалих емоција и завеслати из нашег заборава до сопствене душе, у улицу својих живописних сјећања. На тој адреси станује љубав, а у љубави је живот упркос свему и све умјесто ништа.

Позивам све људе који читају овај текст да отисну свој чамац, а нека почну са СМС поруком на 7763 и тако донирају 100 динара за овог дјечака и све друге малишане. Иако нисам из Србије, вођен трагом Косова и Метохије нађох једну мени драгу и посебну особу која је то учинила у моје име. ❤

SRByaSRB

 

Хвала Амбасади Руске Федерације

RuskiВелико хвала Амбасади Руске Федерације што је на овај начин подржала нашу иницијативу и симболичну акцију. У моје лично име и у име српског народа Косова и Метохије хвала за подршку током кампање #NoKosovoUNESCO и све друго што чините за наш народ.

Кроз бурну историју, Русија је увек била најважнија савезница Србије и није случајно да је најстарији запис (дванаест дана после битке) на Косову пољу 1389. дао баш руски поклоник ђакон Игнатије.

Србија памти искрене пријатеље.

Спасибо!

DIPLOMATSKA BITKA ZA SVETINJE

NoKosovoUnescoKonačna diplomatska bitka za kulturno naslijeđe Srbije na Kosovu i Metohiji počinje u novembru, tačnije od 3-18. kada će se održati Generalna konferencija UNESKA na kojoj će se između ostalog glasati i o prijemu samoproglašenog Kosova* u članstvo ove organizacije.

Nakon glasanja na izvršnom savjetu koje iako dovoljno da se ovo pitanje preporuči za Generalnu konferenciju, nije sve prošlo u potpunosti kako su očekivali albanski zvaničnici. Apsolutna većina članova Izvršnog savjeta od ukupno 58 država, pokazala da uopšte u cjelini nije za prijem Kosova* u UNESKO, jer je “ZA” glasalo 27 država, ali je 28 ili bilo protiv ili se uzdržalo, dok u sali tokom glasanja nisu bili prisutni predstavnici Tunisa, Turkmenistana i Ukrajine.

Ovo je izgleda bilo dovoljno da se na zvaničnom sajtu UNESKA naši manastiri već počnu nazivati kulturnim naslijeđem Kosova*, dok se u istom tekstu poziva i na Rezoluciju 1244, te se na taj način urušava poslovnik UNESKA i prejudicira konačna odluka koja treba da se donese na Generalnoj konferenciji.

Naime, nakon što je na Izvršnom savjetu bila potrebna prosta većina, na Generalnoj konferenciji će biti potrebna 2/3 većina da bi odluka o prijemu Kosova* postala konačna. Novinari ovih dana uglavnom pišu kako se radi o dvotrećinskoj većini od 195 zemalja članica, ali to baš i nije tehnički tačno niti ispravno. Član IV.C paragraf 8(b) Ustava UNESKA izričito kaže da država članica gubi pravo glasa ukoliko ukupna finansijska potraživanja ove organizacije za godišnju članarinu prelaze zbirni iznos potraživanja u tekućoj i prethodnoj godini. Dakle, sada je potrebno vidjeti da li ima takvih država i koje su. U materijalima za 38. Generalnu konferenciju UNESKA su dostupni zaključci sa sjednice Izvršnog savjeta po ovom pitanju finansijskih donacija ili godišnjih članarina u ovoj organizaicji. Prema ovom dokumentu na strani 9.  zaključno sa 31.8.2015. postoji tačno 15 zemalja čija ukupna dugovanja prema UNESKU prelaze potraživanja za tekuću i prethodnu godinu. SPISAK tih država sam posebno izdvojio tako da ga možete pogledati. Na spisku ćete vidjeti da se tu nalaze SAD kao i Izrael koji svoje članarine ne uplaćuju iz odmazde zbog prijema Palestine u članstvo UNESKA od 2011. godine. Do nekih minimalnih promjena može da dođe, što ćemo saznati u prva tri dana Generalne konferencije kada će se saznati koje zemlje konačno imaju pravo glasa, jer po poslovniku neke zemlje mogu da opravdaju neplaćanje samo ukoliko su bile spriječene nekim opravdanim okolnostima. Radi primjera navešću da je 2011. tokom glasanja za prijem Palestine u UNESKO 20 država izgubilo pravo glasa zbog iste odredbe. U ovom kontekstu je ovih dana državni sekretar Džon Keri lobirao da se SAD – u vrati pravo glasa iako nisu platili članarinu od 2011.

Druga stvar koja utiče na dvotrećinsku većinu jeste pravilo sa 58. strane u poslovniku o radu Generalne konferencije koje kaže da se u taj količnik računaju samo one zemlje koje su “prisutne i glasaju”. Ovo podrazumjeva one države koje su se izjasnile samo ZA ili PROTIV, dok se države koje su bile suzdržane smatraju kao da nisu glasale u kontekstu ove dvotrećinske (2/3) većine koja je potrebna za odluke iz domena primanja novih članica koje nisu članice UN.

Dakle stvari su poprilično jasne i umjesto 130 članica kako laici pišu za prijem Kosova* će trebati ipak manje. Ukoliko uračunamo da će otprilike bar 20 zemalja, ako ne i više biti suzdržano i na to dodamo još 15 zemalja koje neće imati pravo glasa konačni broj onih koji su “prisutni i glasaju” mogao bi da bude manji od 165, što znači da i dvotrećinska trećina više nije 130, već 110, a možda čak i manje. Prema tome ovo je daleko i od tvrdnji albanskih zvaničnika koji kažu kako u UNESKU imaju široku plebiscitarnu podršku.

Naslovna blogPrema svemu navedenom, pažljivom strategijom mogle bi da se identifikuju države koje su do sad sigurno priznale Kosovo* i koje će vjerovatno uz minimalna odstupanja glasati ZA, mogle bi isto tako da se identifikuju države koje neće imati pravo glasa kao i one koje će glasati PROTIV i na kraju možda najvažnija stvar je identifikovati, procjeniti i diplomatski djelovati prema državama koje su suzdržane. Ove države će odlučiti ishod glasanja, a ukoliko ih srpska diplomatija pridobije za svoj cilj onda nam šanse da očuvamo kulturno naslijeđe u okvirima Srbije i nisu tako male. Iako glasanje o prijemu Kosova* u UNESKO još uvijek nije vremenski određeno unutar dnevnog reda, vrijeme koje će Srbija imati za lobiranje prema mojoj procjeni je do 7.11 (subota) ili eventualno do 9.11 (ponedjeljak) kada bi moglo da bude ovo glasanje prema planu i programu, jer pretpostavljam da bi se o ovome trebalo raspravljati unutar tačke 8. dnevnog reda Generalne konferencije UNESKA pod nazivom” Odnos sa zemljama članicama i drugim nevladinim organizacijama” i to u popodnevnim časovima.

Na kraju treba napomenuti i jučerašnji pronalazak pečata kneza Lazara na arheološkm nalazištu u Rudniku koji dolazi kao opomena na ovaj istorijski trenutak svima onima koji se odriču svoje baštine, naslijeđa i izvorišta.

“Nije važno kakva nam sila prijeti, već koliku svetinju branimo”

 

Djeca – to su naše sutrašnje sudije

Porodilište Kosovska MitrovicaUpravo sam primo vijest da je danas sa već sada bivšeg administrativnog prelaza Jarinje vraćena humanitarna pošiljka za porodilište u Kosovskoj Mitrovici. Mnogi će ovu vijest propustiti kao što propuštaju i sve ostalo kroz šta u poslijednje vrijeme prolazi naš narod Kosova i Metohije. Isto tako ne mogu da se otmem ni utisku koliko me je ova situacija podsjetila i na smrt 12 banjalučkih beba zbog nedostatka kiseonika potrebnog za adekvatan tretman uslijed blokade srpskih teritorija od strane HVO i AR BiH. Zbog svog poznatog stava po svim pitanjima vezanim za Kosovo i Metohiju odlučio sam da na ovaj način apelujem putem bloga, jer sam u martu ove godine lično boravio u ovom porodilištu gdje sam radio kratku fotoreportažu upravo povodom humanitarne akcije “Trojka iz bloka”. Ono što sam tada tamo zatekao je na mene značajno uticalo kako sa ljudske, tako i sa one patriotske strane, jer mi iz glave nije izlazilo pitanje kako da mi branimo Kosovo i Metohiju dok glavno porodilište gdje nam se rađaju djeca izgleda tako otužno. U vrijeme kad sam boravio od početka godine tamo je bilo rođeno 113 beba i to je svakako ono što ohrabruje, kao što ohrabruje i entuzijazam i improvizacija koju posjeduju doktori i sestre koje rade u porodilištu i pored svih teških uslova u kojima se nalaze.

Porodilište Kosovska MitovicaJasno je da sve ovo nije dovoljno. Iz tih razloga su organizatori ove akcije zajedno sa studentima Univerziteta u Prištini sa privremenim sjedištem u Kosovskoj Mitrovici odlučili da baš ovo porodilište bude u fokusu akcije “Trojka iz bloka”. Ovom akcijom koja je veoma uspješno održana početkom aprila prikupljena su sredstva za dio nove opreme i sanaciju porodilišta. 

Sterilizatori, vage sa visinometrom za merenje novorođenčadi, EKG uređaji i mjerači pritiska zaustavljeni su danas na prelazu Jarinje, u sopstvenoj državi, jer prema riječima “kosovskog carinika” bolnica u Kosovskoj Mitrovici “nema licencu za rad Republike Kosovo*1244”. Oprema za bezbjedan dolazak na svijet najmlađih Mitrovčana se tako od danas nalazi u privatnom smeštaju “kod nekih rođaka” i čekaće “privremeno humanitarno rješenje” kako bi se u narednim danima prebacila u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici. 

I pored sve dokumentacije koju je pošiljka posjedovala na kraju je ipak vraćena. Sve ovo je između svega ostalog i posljedica onog famoznog “Briselskog sporazuma” i nasilne integracije srpskog naroda u institucije tzv. Republike Kosovo*1244. To je besraman i klasičan primjer kako se jedna država odriče same sebe i svog sopstvenog naroda, a sada vidimo i potomaka. Albancima naravno sve ovo ide u prilog, jer i ovim činom demonstriraju silu svoje lažne države koju su dobili na poklon. Neke odgovarajuće reakcije stranih ambasadora koji vire iz svojih udobnih rezidencija ne treba ni očekivati, kao ni one iz Brisela. Na kraju želim da vjerujem da će ova pošiljka nekako naći svoj put do porodilišta, a svim onima koji se olako odriču i potomstva i naroda i Kosova i Metohije i koji žmire i okreću leđa, neka i ovo bude još jedno upozorenje, jer kako reče Maksim Gorki “Djeca – to su naše sutrašnje sudije.”