“ВОЗ” ДИПЛОМАТИЈА И ПЕРСПЕКТИВЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

voz-beograd-kosovska-mitrovica

Постоји стара анегдота која каже да је једном неки амбасадор са закашњењем стигао на један коктел. Домаћица која је била ту пришла је ка њему, обраћајући му се:
“Ах! господине Амбасадоре, каква штета! Стигли сте управо у часу када су све лепе жене отишле”.
“Али, госпођо” – одговори дипломата галантно јој љубећи руку – “ја и нисам дошао због лепих жена. Дошао сам због вас”.

Ова анегдота би могла најбоље описати сву причу око воза на линији Београд – Косовска Митровица. Тема је заиста актуелна и одабрао сам је зато што су је многи коментарисали на разне начине, од оних шаљивих до озбиљнијих политичких анализа. Ипак, не могу да се отмем утиску да неко ко је осмислио идеју украшавања воза од Београда до Косовске Митровице, није барем мало био инспирисан мојом идејом и причом која је у медијима имала велики одијек од Русије па до Бразила, а ради се о сличној теми, само је у питању осликавање Миг-ова које Србија набавља од Русије. Ту идеју да се на авионе поставе слике наших хероја пилота сам први пут презентовао на измаку прошле године за руску ТВ ЛИФЕ.

Када је у питању конкретно овај воз од Београда до Косовске Митровице, потребно је рећи да већ има воз који спаја Косовску Митровицу са остатком Србије, а то је воз који саобраћа од Краљева до Звечана, који углавном превози студенте и тако је од 2006. године. Воз који је требао да саобраћа од Београда и то први пут након 18 година, очигледно је искоришћен у све друге сврхе, осим у сврху стварне намјере да тамо и стигне. Зашто је то баш тако било и шта је по сриједи свега тога, тешко је тачно рећи и покушаћу да одгонетнем у наставку, али сам увјерен да се могло боље и од овога, опет под условом да би воз вјероватно био заустављен, али уз мањи доживљај критике и пошалица.

Јасно је да Албанци никада не би пустили овако украшен воз без сукоба. По снимцима њихових припадника тзв. специјалних јединица, под пуним наоружањем, види се да док одлазе на Јариње пјевају ратне пјесме и покличе у оклопним возилима, чиме сами себи подижу морал, што јасно говори да су они заиста били спремни да запуцају или да врате воз назад. Вјерујем да би и Срби учинили и поступили идентично, да нама долази воз из Албаније са мотивима албанске заставе и натписима гдје нам Албанци говоре да је Косово њихово. Можемо рећи да се нешто слично се чак и десило са сликама оних надри отаца Велике Албаније (случај Митровић и дрон).

sp-mitrovic-dron

Јасно је дакле свима, да овакав воз не може да прође тамо гдје владају овакве тензије и прилике, али није јасно зашто се оштрица критике није отупила, а то се могло учинити да се радило само мало другачије. Сматрам да на спољашњост воза у оваквој ситуацији није требало писати “Косово је Србија”, јер Србија нема потребу да то некоме доказује, а најмање Србима на сјеверу Косова и Метохије или чак Албанцима. Косово је увијек било дио Србије и дио српског културног простора и идентитета. Оно је то било и када Албанци нису били већина, оно је то и данас када су они у већини и оно ће то увијек бити и остати. Мијењаће се политике, елите, прилике у свијету, али Косово је себе само одабрало као српски Јерусалим, не само 1389. већ много прије и све то има свој непролазни, тајанствени и духовни карактер. Такође треба имати у виду, и често заборављамо да је Грачаница саграђена 1321., а Високи Дечани 1335. године, дакле пола вијека пре Косовске битке и управо су то два од укупно 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКО-а. Топонимски називи, страдање, митологија, културно наслијеђе и данашња сурова реалност неће промјенити чињеницу да Албанце за Косово не веже ништа више од жеље да се изграде, докажу и афирмишу као један нови национални корпус, са новом историјом и још новијом културом. Српски и албански доживљај Косова и Метохије немају баш ништа заједничко, осим географског простора. Земље које су признале Косово, своје признање неће повући због натписа на њиховом језику или воза, а оне које то нису учиниле наставиће само због јачине наше дипломатије и сопствених територијалних (проблема) интереса.

Враћам се сада на оно што бих лично урадио, а то је да бих у потпуности поред мотива заставе који би и могао да остане, али и да буде елегантније изведен, спољашњост украсио натписима Косово и Метохија умјесто Косово је Србија, те натписима назива наших манастира (што је и учињено на једном дијелу), градова и општина (нпр. Обилић, Косово Поље, Липљан, Призрен, Штрпце…), природних богатстава (Газиводе, Ђеравица, Брезовица, Ибар, Паштрик…), културних области и налазишта (Газиместан, Улпијана, Стари трг…), Топонима и географских области (Косовско поморавље, Подримље, Сиринићка жупа) и др. Што се тиче саме унутрашњости воза која је углавном била испуњена мотивима фрески, што није спорно за све оне који су православци, али је спорно за оне који то нису, а који би некад путовали тим возом, као и за религијско одређење Србије која има истинску традицију мултиетничког и мултирелигијског друштва. Са друге стране фреске су нешто највриједније што припада интимној сфери православља и сматрам из личног убјеђења да то тако треба и да остане, како не би изгубило своју истинску вриједност. Умјесто фрески, унутрашњост бих потпуно испунио са прелијепим флоралним и геометријским мотивима косовског веза, косовских божура, Дечанске винице и винограда, косовске народне ношње, те сликама вањског изгледа наша 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКА.

Косовски божур

Све што сам навео представља моје субјективно мишљење и вјерујем да би овакав начин украшавања постигао опет исти резултат, али би бар мало отупио оштрицу критике првенствено страних медија који су воз описивали као “националистички и дискриминаторски”, те и дијела српских медија и свих оних људи који су овај воз искључиво схватили као предмет исмијавања, пораза, политизације, предизборне кампање или као повод за нову доколицу. Комплетној “хистерији” како су медији ово називали допринјеле су и снимке постављања експлозива уз шине, Албанци са пушкама и оклопима, те драмске изјаве званичника током и након самог овог догађаја.

Истина је заправо да је Србија са овим возом жељела да скрене пажњу на статус и проблематику Косова и Метохије, које је опет дошло у фокус већ након Харадинајевог хапшења, те процеса интеграције правосудних органа у тзв. косовски правни систем. Поред овога сам воз је искоришћен да се РОСУ извуче на сјевер, тако да ако би дошло до покушаја рушења зида у К. Митровици или неких других акција, Србија сада заправо има неку врсту алибија пред ЕУ.  Свим претходном властима у Србији и појединцима који су учествовали у Бриселском споразуму јасно је да је тај споразум погубан по било какав останак Косова и Метохије у саставу Србије, осим у носталгији и сјећању. Системом прекувавања жабе од стране виспрених и вјештих званичника ЕУ, те појединачним попуштањем генерација српских политичара, данас смо у дипломатском смислу ту гдје јесмо.

Србија је без суверенитета над Косовом и Метохијом остала повлачењем српске војске и познатим Кумановским споразумом 1999. године, те спуштањем овог питања са нивоа УН-а, на ниво ЕУ и Бриселског споразума 2013. године. То су три основне ствари које означавам као пресудне за данашњу ситуацију, и те ствари су резултат онога што многи данас називају издаја након сваке рунде преговора у Бриселу. Све што је услиједило касније Србију је доводило пред свршен чин, и заправо најбољи посао у тако лошој и незгодној ситуацији су радили они који су развлачили и куповали вријеме, јер ништа друго се у политичком смислу и није могло. Исто тако и овај воз је у својој коначној функцији имао за циљ да купи неко ново вријеме и неке нове аргументе. Нажалост, начин да се Косово и Метохија врате у оквире Србије јесте само обрнутим процесом горе наведених преломних тренутака, а то је прије свега дипломатско враћање овог питања на дневни ред УН-а кроз Резолуцију 1244., а након тога и повратак до 1000 српских војника и полицајаца на које Србија има пуно право према Кумановском споразуму, те самој Резолуцији. У супротном што више одмиче вријеме, Бриселски споразум Албанцима даје све већу независност, која ће временом бити доведена пред коначни чин признања, чиме ће Србија опет бити условљена уласком у ЕУ. Други пут осим овога како то управо планирају и прижељкују Албанци и њихови покровитељи ја не могу да видим.

Читајући разне изјаве и текстове закључујем да би за неке Србе била прихватљива и једна варијанта подјеле Косова и Метохије на сјеверни и јужни дио уз апсолутну екстериторијалност српских манастира и манастирских посједа, а неки чак не би ни тражили ово друго. Оваква идеја би значила признање Косова у неком облику и спашавање сјеверног дијела који је кохерентан у географском смислу, што опет не значи да Албанци временом не би реципрочно отворили и питање Прешевске долине, јер се то увелико спомиње и у њиховим круговима.

За Србију као државу и све оно што српски народ осјећа према Косову и Метохији исправно је само једно, а то је повратак на дневни ред УН-а, па према томе и даље уназад како сам написао. То би значило обустављање Бриселских преговора, повратак војске, а у случају неког новог погрома војска сигурно не би остала равнодушна. Ипак, једно су жеље, а друго тренутне околности и могућности. Тренутне могућности кажу да је овај воз заправо најгенијалнија идеја која је могла да се смисли у овом моменту када је Србија притиснута уз ћошак и сведена на потпуно и коначно признање, те понижавање свих српских жртава кроз случај Харадинаја. Дакле сва прича око воза ма како год некоме звучила, је нажалост одраз најбољих маневарских, дипломатских и политичких потеза које Србија има на располагању, а већ сам рекао да је и са возом могло боље, али шта је ту је.

Неке друге могућности говоре да се прилике у свијету мијењају, можда те промјене и буду у нашу корист. Долазак Трампа неће Србији да донесе неке велике бенефите или заокрет америчке политике, али ће сигурно да заустави брзину и ток догађаја које би нпр. покренула Хилари Клинтон да је постала предсједница. Са друге стране јачање руског утицаја у свијету, потапање Турске дипломатије, те све јаче партнерство Русије и Кине како унутар УН-а, тако и на глобалном плану може да створи неке нове услове. Управо те прилике би Србија могла да искористи како би питање Косова и Метохије поново вратила тамо и гдје му је мјесто, тамо гдје тзв. самопроглашено Косово није признато и гдје неће ни бити уколико Србија то не дозволи. Воз је одиграо своју улогу и вратио се у Београд, сад је на потезу српска дипломатија и српска политичка елита. Избори за предсједника иду, да ли ће Србија моћи и докле да купује вријеме и да хвата сваку, па и најмању шансу, показаће већ ова година.

Сви наши путеви воде на Косово

Манастир ГрачаницаВећ неко вријеме осјећам како се у мени пажљиво сакупља Косово и дозива ме Метохија. Исто то вријеме нисам ништа о Косову писао и ето данас, пред Васкрс, одлучио сам да би био ред што због Косова, што због себе. Било је потребно нешто да ме подсјети на оне вриједности које су истински битне у животу, као и оно што јасно знам, али и сам понекад заборавим. Ми људи смо изгледа таква бића, рекао бих пролазна као и вријеме које некад не осјетимо, али је добро док постоји нешто што може да нас врати и заустави поред пута да прочитамо понеки знак, баш онда када је то потребно.

Нисам једини који о Косову пише и искрено ми буде драго када видим да неко о тој светој земљи напише макар једну лијепу ријеч. Тако сам данас прочитао сјајан текст од земљака и слободно могу рећи сапутника Срђана Шајиновића под називом Косово – цвијет и камен, а коме завидим само на томе што је добио пасош Србије и што може на Косово да путује без проблема, јер је познато да нама са пасошем БиХ на административном прелазу траже визу за улазак на територију Косова и Метохије. Посљедњи пут сам тамо био у новембру прошле године и суочио сам се са овим проблемом, али без обзира на то држим се једног сопственог правила, а то је да када путујем на Косово и Метохију онда нема одустајања и увијек се враћам поново. Детаље како сам тада стигао задржаћу за себе.

Читајући Срђанове текстове радујем се што нас све више има који о том пишемо и одмах ми је лакше, јер знам да нисам усамљен у том осјећају. Мило ми је што постоје још неки људи на које је боравак на Косову и Метохији утицао у смислу одређене промјене или уопште неких дотадашњих тумарања о животу. Сада кад о томе размишљам, схватам да предуго нисам био тамо, да ми Косово већ неко вријеме недостаје и отуда овај текст. Недостаје ми онај благи осјећај смираја, тишине који добијам већ са првим километрима тог светог пута. Чудан је то осјећај и често ме подсјећа на бескрајни пут на којем се сусрећу и полазак и повратак, пут гдје се спајају и небо и земља и гдје све постаје узвишено на један посебан начин. То је онај пут на који се иде са трновим вијенцем, који је обасјан манастирима и посут црвеним божуровима, а којег многи данас не виде и неће да виде.

Косово и Метохија је оно што најпре покаже пут који у суштини није другачији од свих наших путева, јер сви нас они ма колико различити били, пре или касније одведу на исто. Управо то просто и сажето сазнање о једној равни живота сам схватио и осјетио пред вјековним манастирским вратима Грачанице, Дечана или Богородице Љевишке. Из тог разлога склон сам да вјерујем да онолико колико нам је данас тешко и недостижно Косово у сваком смислу, толико све мање видимо онај пут и све смо даље од њега. Усудио бих се рећи да и ми Срби као народ, па и комплетно човјечанство смо скренули са тог пута и негдје лутамо у мраку по околним каналима, њивама и шумама из којих се не назире прави пут.

Када ћемо да пронађемо тај пут зависи од нас када схватимо тајну, а то је да сви наши путеви воде на Косово, да нема одустајања и да се морамо враћати поново.

Свим православним вјерницима, драгим пријатељима и својим читаоцима од срца желим срећан и благословљен празник Христовог Васкрсења уз традиционални поздрав Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе.

На овај начин желим да се придружим и да дам свој допринос акцији “Саборно за Косово и Метохију” која се организује за помоћ јавним кухињама на Космету. Позивам све своје пријатеље из РС и БиХ да позову 1412 и тако донирају 1 КМ за ову акцију.

 

Ево зашто се вриједи дипломатски и правно борити за Космет

Njemačka Srbija pasoš vize Kosovo“Ко се бори тај може изгубити, али ко се не бори тај је већ изгубио” – Б. Брехт

Највише мрзим када ми неко каже “ма пусти, не вриједи се око тога борити ионако је изгубљено”, а управо ово ми се најчешће дешава када почнем да причам о томе како се треба борити за Косово и Метохију дипломатским путем и свим оним дозвољеним средствима. Сваки обичан човјек који хоће, може постићи много, али под условом да зна како, да има визију и да види неки пут. Ма колико људи мислили да је Косово данас изгубљено, продато или на све могуће начине прожето феноменом издаје, сматрам и вјерујем да се увијек треба искрено и часно борити, јер изгубљено је само оно чега се ми одрекнемо. Космет у овом смислу може да буде персонификација живота, јер и у животу све је у борби, посвећености и истрајности, а уз дозу модрости и храбрости, да не кажем лудости, сматрам да ништа није немогуће.

Управо на овај текст ме је инспирисала ни мање ни више него амбасада Њемачке у Приштини. Наиме, прије неколико дана на званичним страницама ове амбасаде објављена је вијест да се у поступку за издавање виза у овој амбасади не прихватају пасоши издати од стране “Координационе управе” Републике Србије, иако је до сад била пракса да се за ту визу са српским пасошем може аплицирату у амбасади у Приштини. Ову праксу користи и већина земаља чланица ЕУ које имају амбасаду у Приштини. За оне који не знају, сви грађани са пребивалиштем на Косову и Метохији могу да изваде пасош Србије, али у ком пише “Координациона управа” и који се разликују од пасоша у остатку Србије по томе што је за путовање у земље ЕУ потребно аплицирати за визу. Иако грађани Србије могу од 2009. да путују у Шенгенску зону без виза, Уредбом Владе Србије од септембра исте године, као и према уредби ЕУ од новембра, грађанима са Косова и Метохије је онемогућено је да посједују биометријске пасоше који подлијежу безвизном режиму. Грађани са КиМ, који желе да добију српску путну исправу, по њу морају у Београд, а визе ваде или у Бегораду или у Приштини.

Према овој одреби у политичком смислу Срби са Косова и Метохије су колатерална штета свих оних Албанаца који такође посједују и имају право на ове пасоше Србије, са којима би даље у случају безвизног режима могли да траже азил у ЕУ или да обављају послове из домена организованог криминала и тероризма, а у исто вријеме да се позивају на државу Србију. Са друге стране на званичној страници амбасаде Њемачке у Београду може се наћи потпуно контрадикторно упутство о томе како грађани који имају пасоше “Координационе управе” своје захтјеве за визу треба да предају у амбасади у Приштини. Дакле, ако упростимо испада да Срби са пребивалиштем на Косову и Метохији и пасошем Србије, визе за Њемачку не могу добити нигдје. Ту јако чудну и контрадикторну дипломатску одлуку једне озбиљне државе одмах сам усликао и пренио на свом профилу. Исто то су уочили и неки медији, међу првима “Коссев” чија је новинарка чак и звала амбасаду и добила усмену потврду.

Оно што се дешава послије тога је јако интересантно и сигурно не приличи Њемачкој коју сам одувијек сматрао озбиљном државом у дипломатском и организационом смислу. Управо данас сам случајно опет ушао на странице амбасаде Њемачке у Приштини  и тамо сада стоји потпуно други текст, под истом секцијом и истим насловом “5. Српски пасоши”. Овај пут на страници амбасаде у Приштини пише да су они ипак задужени за обраду тих захтјева за визу.

фффф

Дакле амбасада Њемачке је промјенила своју одлуку у само неколико дана. Као прво највише ме је изненадила њихова непрофесионалност, чак и више од тога како су на овај начин жељели да правном силом натјерају Србе да ваде косовске пасоше. Као друго морам да признам да се овакви примјери када се Њемачка “посипа пепелом” на очигледан начин не виђају сваки дан, и као треће, ово значи да се ипак вриједи борити, па макар и овим малим корацима.

Уколико се овим стварима приступа неозбиљно и шупљо од стране једне озбиљне амбасаде, питам се само колико још других рупа има у Бриселском споразуму и свим осталим актима којима се свакодневно Србима на Косову и Метохији отимају основна људска права. Мислим да би учени и образовани људи, људи од струке и интелектуалци требали да изађу из својих јазбина и да се заједно удруже како би се истраживале овакве ствари и како би се вршили ови мали подухвати, ма колико неко говорио да то нема никакав значај. Бацити Њемачку на кољена па макар и овако, ипак значи да има наде за неку борбу у којој можемо изгубити, али у којој нисмо унапред поражени.

 

ОЧИ МЕТОХИЈЕ НАШЕ ОГЛЕДАЛО

IMG

Погледајте му очи, слободно се пронађите, то је једно српско дијете и један херој са Косова и Метохије. Његово име је Андрија Стојковић из села Извор код Новог Брда и један је од многе дјеце којој помаже хуманитарна организација Срби за Србе. У тим очима које гледате налазе се живот и храброст упркос патњи, све умјесто ништа… У тим очима нема суза, али нас тјерају на сузе, тамо је оно моје Косово и моја Метохија за које често чујем како су изгубљени, е па реците то њему ако можете, јер он живјети мора, а како, то зависи и од нас.

Ове очи ће вас враћати на оне изворе вашег дјетињства, обараће вам поглед, али не у земљу, већ у срце. Борба за Косово није само борба за Косово у буквалном, демографском, војном или територијалном смислу, како је многи данас замишљају. Борба за Косово је борба за идеју, то је начин живота, одгоја и мало “Зрно соли” о коме сам већ писао. То је све оно чему би требали учити своју дјецу и потомке, а онда и све друге људе око нас. То су оне часне и вјечне мисли које се точе у калеже наших дјела и испијају на концу живота. Највећа светиња сваког народа су дјеца и породица, тако би требало да буду и нашег. Данас се нажалост дешава да многе породице нису у добрим односима, дјеца се заборављају, родитељи се не поштују, браћа не причају, међе се цијепају, род се затире, а ми као народ тонемо. Тонемо, јер смо као људи углавном заборавили све оно на шта нас слике косовских светиња, дјеце и Видовдан најпре подсјете. Борба за Косово и Метохију је управо пут да кроз то човјек врати част, љубав и поштовање прво у своје срце и породицу, па онда око себе и на друге људе.

Ма колико некима одбојно изгледала та сваколика косовска стварност која је сама по себи трагична, ма колико год тамо Срба било и колико год нас убијеђивали у разне истине и добре разлоге, једина истина је да се тамо и даље рађају наша дјеца, да иста та дјеца живе у јако суровим условима и да немају све оне благодети 21. вијека које и сами уживамо. Човјече, докле год има и једно такво дијете-чувар Косова и Метохије, наших мисли и неких бољих нас… ништа није изгубљено, бранећи Косово браниш себе.

Мислећи на ту страдалну Метохију, прво промишљамо и бранимо себе, те зрачимо оним што друге засљепљује, што нема цијену и што траје вјечно. Узети воду са тог извора, значи отиснути онај стари чамац свих учмалих емоција и завеслати из нашег заборава до сопствене душе, у улицу својих живописних сјећања. На тој адреси станује љубав, а у љубави је живот упркос свему и све умјесто ништа.

Позивам све људе који читају овај текст да отисну свој чамац, а нека почну са СМС поруком на 7763 и тако донирају 100 динара за овог дјечака и све друге малишане. Иако нисам из Србије, вођен трагом Косова и Метохије нађох једну мени драгу и посебну особу која је то учинила у моје име. ❤

SRByaSRB

 

Хвала Амбасади Руске Федерације

RuskiВелико хвала Амбасади Руске Федерације што је на овај начин подржала нашу иницијативу и симболичну акцију. У моје лично име и у име српског народа Косова и Метохије хвала за подршку током кампање #NoKosovoUNESCO и све друго што чините за наш народ.

Кроз бурну историју, Русија је увек била најважнија савезница Србије и није случајно да је најстарији запис (дванаест дана после битке) на Косову пољу 1389. дао баш руски поклоник ђакон Игнатије.

Србија памти искрене пријатеље.

Спасибо!

DIPLOMATSKA BITKA ZA SVETINJE

NoKosovoUnescoKonačna diplomatska bitka za kulturno naslijeđe Srbije na Kosovu i Metohiji počinje u novembru, tačnije od 3-18. kada će se održati Generalna konferencija UNESKA na kojoj će se između ostalog glasati i o prijemu samoproglašenog Kosova* u članstvo ove organizacije.

Nakon glasanja na izvršnom savjetu koje iako dovoljno da se ovo pitanje preporuči za Generalnu konferenciju, nije sve prošlo u potpunosti kako su očekivali albanski zvaničnici. Apsolutna većina članova Izvršnog savjeta od ukupno 58 država, pokazala da uopšte u cjelini nije za prijem Kosova* u UNESKO, jer je “ZA” glasalo 27 država, ali je 28 ili bilo protiv ili se uzdržalo, dok u sali tokom glasanja nisu bili prisutni predstavnici Tunisa, Turkmenistana i Ukrajine.

Ovo je izgleda bilo dovoljno da se na zvaničnom sajtu UNESKA naši manastiri već počnu nazivati kulturnim naslijeđem Kosova*, dok se u istom tekstu poziva i na Rezoluciju 1244, te se na taj način urušava poslovnik UNESKA i prejudicira konačna odluka koja treba da se donese na Generalnoj konferenciji.

Naime, nakon što je na Izvršnom savjetu bila potrebna prosta većina, na Generalnoj konferenciji će biti potrebna 2/3 većina da bi odluka o prijemu Kosova* postala konačna. Novinari ovih dana uglavnom pišu kako se radi o dvotrećinskoj većini od 195 zemalja članica, ali to baš i nije tehnički tačno niti ispravno. Član IV.C paragraf 8(b) Ustava UNESKA izričito kaže da država članica gubi pravo glasa ukoliko ukupna finansijska potraživanja ove organizacije za godišnju članarinu prelaze zbirni iznos potraživanja u tekućoj i prethodnoj godini. Dakle, sada je potrebno vidjeti da li ima takvih država i koje su. U materijalima za 38. Generalnu konferenciju UNESKA su dostupni zaključci sa sjednice Izvršnog savjeta po ovom pitanju finansijskih donacija ili godišnjih članarina u ovoj organizaicji. Prema ovom dokumentu na strani 9.  zaključno sa 31.8.2015. postoji tačno 15 zemalja čija ukupna dugovanja prema UNESKU prelaze potraživanja za tekuću i prethodnu godinu. SPISAK tih država sam posebno izdvojio tako da ga možete pogledati. Na spisku ćete vidjeti da se tu nalaze SAD kao i Izrael koji svoje članarine ne uplaćuju iz odmazde zbog prijema Palestine u članstvo UNESKA od 2011. godine. Do nekih minimalnih promjena može da dođe, što ćemo saznati u prva tri dana Generalne konferencije kada će se saznati koje zemlje konačno imaju pravo glasa, jer po poslovniku neke zemlje mogu da opravdaju neplaćanje samo ukoliko su bile spriječene nekim opravdanim okolnostima. Radi primjera navešću da je 2011. tokom glasanja za prijem Palestine u UNESKO 20 država izgubilo pravo glasa zbog iste odredbe. U ovom kontekstu je ovih dana državni sekretar Džon Keri lobirao da se SAD – u vrati pravo glasa iako nisu platili članarinu od 2011.

Druga stvar koja utiče na dvotrećinsku većinu jeste pravilo sa 58. strane u poslovniku o radu Generalne konferencije koje kaže da se u taj količnik računaju samo one zemlje koje su “prisutne i glasaju”. Ovo podrazumjeva one države koje su se izjasnile samo ZA ili PROTIV, dok se države koje su bile suzdržane smatraju kao da nisu glasale u kontekstu ove dvotrećinske (2/3) većine koja je potrebna za odluke iz domena primanja novih članica koje nisu članice UN.

Dakle stvari su poprilično jasne i umjesto 130 članica kako laici pišu za prijem Kosova* će trebati ipak manje. Ukoliko uračunamo da će otprilike bar 20 zemalja, ako ne i više biti suzdržano i na to dodamo još 15 zemalja koje neće imati pravo glasa konačni broj onih koji su “prisutni i glasaju” mogao bi da bude manji od 165, što znači da i dvotrećinska trećina više nije 130, već 110, a možda čak i manje. Prema tome ovo je daleko i od tvrdnji albanskih zvaničnika koji kažu kako u UNESKU imaju široku plebiscitarnu podršku.

Naslovna blogPrema svemu navedenom, pažljivom strategijom mogle bi da se identifikuju države koje su do sad sigurno priznale Kosovo* i koje će vjerovatno uz minimalna odstupanja glasati ZA, mogle bi isto tako da se identifikuju države koje neće imati pravo glasa kao i one koje će glasati PROTIV i na kraju možda najvažnija stvar je identifikovati, procjeniti i diplomatski djelovati prema državama koje su suzdržane. Ove države će odlučiti ishod glasanja, a ukoliko ih srpska diplomatija pridobije za svoj cilj onda nam šanse da očuvamo kulturno naslijeđe u okvirima Srbije i nisu tako male. Iako glasanje o prijemu Kosova* u UNESKO još uvijek nije vremenski određeno unutar dnevnog reda, vrijeme koje će Srbija imati za lobiranje prema mojoj procjeni je do 7.11 (subota) ili eventualno do 9.11 (ponedjeljak) kada bi moglo da bude ovo glasanje prema planu i programu, jer pretpostavljam da bi se o ovome trebalo raspravljati unutar tačke 8. dnevnog reda Generalne konferencije UNESKA pod nazivom” Odnos sa zemljama članicama i drugim nevladinim organizacijama” i to u popodnevnim časovima.

Na kraju treba napomenuti i jučerašnji pronalazak pečata kneza Lazara na arheološkm nalazištu u Rudniku koji dolazi kao opomena na ovaj istorijski trenutak svima onima koji se odriču svoje baštine, naslijeđa i izvorišta.

“Nije važno kakva nam sila prijeti, već koliku svetinju branimo”

 

Djeca – to su naše sutrašnje sudije

Porodilište Kosovska MitrovicaUpravo sam primo vijest da je danas sa već sada bivšeg administrativnog prelaza Jarinje vraćena humanitarna pošiljka za porodilište u Kosovskoj Mitrovici. Mnogi će ovu vijest propustiti kao što propuštaju i sve ostalo kroz šta u poslijednje vrijeme prolazi naš narod Kosova i Metohije. Isto tako ne mogu da se otmem ni utisku koliko me je ova situacija podsjetila i na smrt 12 banjalučkih beba zbog nedostatka kiseonika potrebnog za adekvatan tretman uslijed blokade srpskih teritorija od strane HVO i AR BiH. Zbog svog poznatog stava po svim pitanjima vezanim za Kosovo i Metohiju odlučio sam da na ovaj način apelujem putem bloga, jer sam u martu ove godine lično boravio u ovom porodilištu gdje sam radio kratku fotoreportažu upravo povodom humanitarne akcije “Trojka iz bloka”. Ono što sam tada tamo zatekao je na mene značajno uticalo kako sa ljudske, tako i sa one patriotske strane, jer mi iz glave nije izlazilo pitanje kako da mi branimo Kosovo i Metohiju dok glavno porodilište gdje nam se rađaju djeca izgleda tako otužno. U vrijeme kad sam boravio od početka godine tamo je bilo rođeno 113 beba i to je svakako ono što ohrabruje, kao što ohrabruje i entuzijazam i improvizacija koju posjeduju doktori i sestre koje rade u porodilištu i pored svih teških uslova u kojima se nalaze.

Porodilište Kosovska MitovicaJasno je da sve ovo nije dovoljno. Iz tih razloga su organizatori ove akcije zajedno sa studentima Univerziteta u Prištini sa privremenim sjedištem u Kosovskoj Mitrovici odlučili da baš ovo porodilište bude u fokusu akcije “Trojka iz bloka”. Ovom akcijom koja je veoma uspješno održana početkom aprila prikupljena su sredstva za dio nove opreme i sanaciju porodilišta. 

Sterilizatori, vage sa visinometrom za merenje novorođenčadi, EKG uređaji i mjerači pritiska zaustavljeni su danas na prelazu Jarinje, u sopstvenoj državi, jer prema riječima “kosovskog carinika” bolnica u Kosovskoj Mitrovici “nema licencu za rad Republike Kosovo*1244”. Oprema za bezbjedan dolazak na svijet najmlađih Mitrovčana se tako od danas nalazi u privatnom smeštaju “kod nekih rođaka” i čekaće “privremeno humanitarno rješenje” kako bi se u narednim danima prebacila u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici. 

I pored sve dokumentacije koju je pošiljka posjedovala na kraju je ipak vraćena. Sve ovo je između svega ostalog i posljedica onog famoznog “Briselskog sporazuma” i nasilne integracije srpskog naroda u institucije tzv. Republike Kosovo*1244. To je besraman i klasičan primjer kako se jedna država odriče same sebe i svog sopstvenog naroda, a sada vidimo i potomaka. Albancima naravno sve ovo ide u prilog, jer i ovim činom demonstriraju silu svoje lažne države koju su dobili na poklon. Neke odgovarajuće reakcije stranih ambasadora koji vire iz svojih udobnih rezidencija ne treba ni očekivati, kao ni one iz Brisela. Na kraju želim da vjerujem da će ova pošiljka nekako naći svoj put do porodilišta, a svim onima koji se olako odriču i potomstva i naroda i Kosova i Metohije i koji žmire i okreću leđa, neka i ovo bude još jedno upozorenje, jer kako reče Maksim Gorki “Djeca – to su naše sutrašnje sudije.”