Уставни суд Босне и Херцеговине са сједиштем у Хагу

Најновија одлука Уставног суда БиХ на 117. пленарној сједници, о захтјеву седам делегата клуба Бошњака у Вијећу народа Републике Српске за оцјену уставности члана 53. Закона о пољопривредном земљишту, представља још један преседан међународне заједнице у БиХ која располаже са троје страних судија које са још двоје судија Бошњака могу без икаквих проблема и посљедица да доносе било каквe већинскe одлукe Уставног суда БиХ у омјеру 5:4, а на штету Републике Српске. Управо то је урађено са овим законом о пољопривредном земљишту, гдје је Уставни суд БиХ утврдио да је оспорена одредба противна Уставу БиХ, јер се ради о искључивој надлежности Босне и Херцеговине у регулисању питања државне имовине.

Последње измјене закона о пољопривредном земљишту Републике Српске на снагу су ступиле прошле године, а њихов циљ је да омогуће упис десетина хиљада хектара земљишта у својину Републике Српске како би биле на располагању пољопривредним произвођачима. Конкретно овдје је ријеч о томе да Републици припадне пољопривредно земљиште које се налази на њеној територији, које је уписано у јавним евиденцијама као општенародна имовина, али без уписаног права коришћења, управљања или располагања, као и оно пољопривредно земљиште на територији Републике Српске које је и друштвена, односно државна својина са правом коришћења, управљања или располагања у корист предузећа која су била предмет приватизације, или је уписано као посјед тих предузећа или као посјед бивших друштвено-правних лица са сједиштем ван територије Републике Српске. Све ове одредбе су оцјењене као неуставне овом одлуком Уставног суда БиХ, што би практички значило да имовина и земљиште на територији Републике Српске спадају у власништво државе БиХ, која је ето из добре воље уступила ту имовину и земљиште на коришћење ентитетима, из чега произилази да из неке не тако добре воље исту може и одузети.

Сама ова одлука, као и неке од претходних одлука Уставног суда као што је одлука о грбу, химни, застави и обиљежавању Дана Републике Српке, представља ништа друго него продужену руку наметнутих политичких и друштвених односа из времена распада Југославије и једностраног референдума о отцјепљењу, а који су били уперени против основних права самоодређења српског народа у Босни и Херцеговини. Да би се пажљиво размотрила позиција српског народа у БиХ данас, мора се сагледати и историјска генеза тежњи муслимана у БиХ за самоодређењем путем муслиманског национализма чији су извори били у исламској религији и догми.  Почело је то организованије да се одвија још од времена када је Ататурк увео промјене у Турској, па су се тадашњи студенти из Босне и Херцеговине умјесто до тада Истанбулу, окренули ка Каиру и исламском универзитету Ел – Азхар. Тако су кренули развијати исламску политичку мисао почевши од истакнутих египатских студената из “Ел Хидаје” предвођених угледним алимом Мехмедом еф. Ханџићем, те Младим муслиманима на челу са Есадом Карађозовићем, Мустафом Бусулаџићем, Алијом Изетбеговићем и другима. Период посебног врења и позиционирања ове идеје догодио се за вријеме Павелића и НДХ, те потоњег дјеловања у СФРЈ када су муслимани остварили равноправни статус народа унутар југославенске заједнице Уставом који је проглашен на Скупштини Вијећа народа СФРЈ 21.2.1974. Комплетна ова генеза и године преданог рада биле су уперене искључиво на стицање националних права и самоодређење муслиманског народа у СФРЈ. Круна овог дугогодишњег рада је била организација свих тих људи и систематизација исламских идеја у оне радикалније форме под окриљем Странке Демократске Акције, са циљем и за коначно самоопредјељење, прегласавање српских представника и референдум о независности БиХ, када су муслимани заједно са Хрватима које су тада искористили, а данас мајоризују у политичком смислу, отцијепили БиХ из Југославије, противно вољи српског народа и уз срдачну подршку западне цивилизације.

Овдје долазимо до једног кључног термина, а то је прегласавање противно вољи српског народа, што је за посљедицу активирало право на самоодређење и оснивање Републике Српске 9.1.1992. и прије референдума на ком су се резултати унапред знали. Све ове прилике се већ скоро 30 година одржавају од стране институција БиХ, Високог представника и у коначници понајвише од стране Уставног суда. Собзиром да је састав Уставног суда БиХ од 9 судија такав, да Срби, Хрвати у Бошњаци имају по двоје судија, док остала три мјеста попуњавају странци, јасно је да све битне одлуке сами могу да донесу Бошњаци и стране судије, и управо ово је највећа превара грађанске државе Босне и Херцеговине, која није држава већ међународни протекторат, што се види из приложеног. Први пут ово прегласавање се десило 15. октобра 1991. године када је Скупштина БиХ је донијела Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине, чим је одлучено је да се повуку представници БиХ из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, што су без двотрећинске већине изгласали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС-а одбили дјеловати по овом нелегално донесеном акту. Чланови тадашњег Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Биљана Плавшић и Никола Кољевић тражили су и међународну арбитражу због прегласавања Срба, али је њихова апелација Европској комисији глатко одбијена. Дакле, и тада као и данас странци доносе коначне одлуке о самоодређењу, вољи и правима српског народа у Босни и Херцеговини које не морају нужно имати упориште у праву, већ у сили политичких прилика и интереса.

У том контексту можемо са пуним правом да посматрамо Босну и Херцеговину као неку врсту реплике СФРЈ и на тим темељима да објективно упоредимо право муслимана, односно Бошњака из БиХ на самоодређење у Југославији, а касније и на самоопредјељење и сецесију од Југославије, са истим таквим правом Срба из БиХ на останак у Југославији, гдје су били прегласани, као и у данашњој Босни и Херцеговини, гдје су такође били прегласавани у Предсједништву, па чак и кад узмемо само оквир Републике Српске, гдје о основним правима на самоодређење српског народа и законима који се доносе, коначну ријеч могу дају два Бошњака и тројица страних судија, јасно је да ова два права, наизглед два равноправна и конститутивна народа, ипак нису заступљена у истој мјери нити по истим стандардима. Како је могуће да уопште постоји механизам, да легитимне одлуке и законе Народне Скупштине Републике Српске и права која произилазе из Дејтонског споразума могу да пониште двоје бошњачких судија и троје страних, а да у том процесу одлучивања учествује само двоје Срба који немају никакву шансу да заштите интерес свог народа и ентитета из ког долазе, да ли на основу овога Република Српска и српски народ имају слободу одлучивања и равноправан третман са Федерацијом БиХ и Дистриктом Брчко у оквиру Босне и Херцеговине? Одговор је НЕ.

У Међународном пакту о грађанским и политичким правима који је усвојен 1966. године на Генералној скупштини УН-а у члану 1. пише да: Сви народи имају право на самоопредјељење. На основу овог права они слободно одређују свој политички положај и слободно постижу свој привредни, друштвени и културни развој. У Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима ово се идентично овако и понавља.

У слободном тумачењу могло би се закључити сви народи осим Срба у Босни и Херцеговини, Срба у Хрватској, Срба на Косову и Метохији, а сад видимо и Срба у Црној Гори, да апсурд буде већи. Неки теоретичари су разматрали да се ово право на самоодређење сукобљава са правом суверености које има држава. Тражење самоодређења увијек садржи захтјев који је уперен против неке постојеће државе. Садржај тог захтјева се састоји у смањењу и ограничавању суверених права те државе у одређеном дијелу њеног подручја, односно у захтјеву или потпуно напуштању таг подручја, у одрицању од својих дотадашњих права која је имала и вршила као територијални суверен. Из тога се изводи да је право на самоодређење у сукобу са сувереношћу. Ипак, ево до данас нисам чуо да је неко отворено кроз ова разматрања правдао силу суверенитета на штету једног дијела народа. Управо због тога био сам веома изненађен када сам видио да угледни сарајевски адвокат и стручњак за уставно право Недим Адемовић, каже да је Уставни суд једини чувар суверенитета БиХ и да је то “домаћи ОХР са бонским овлашћењима”, гдје при том додаје да се најтеже одлуке у Уставном суду доносе гласањем 5:4 али да то није прегласавање!

Човјек је стручњак, доктор правних наука, овако срамно завршава своје гостовање са свођењем државног суверенитета на силу јачега и права на 5 руку, двије бошњачке и 3 међународне, шта онда да очекујемо од мање образованих бошњачких политичара који се тобож боре рецимо за права Срба у ФБиХ? Ако је право јачега извор суверенитета Босне и Херцеговине, онда испаде да га више од Бошњака чувају Хрвати без ентитета и Република Српска која већ 28 година опстаје, живи и дјелује у оквиру такве “суверене” Босне и Херцеговине. Господин Адемовић вјешто заобилази право народа на самоодређење, које су Бошњаци већ искористили и практички подржава коначни суверенитет силе. Он наводи да БиХ има континуитет и да је она сукцесор права на имовину бивше државе, а ја га питам зашто онда БиХ није и сукцесор права на самоодређење и неких других права, већ се припадајућа права узимају по сили суверенитета. Испада да је право селективна ствар и да могу да га користе само они који имају силу, односно у овом случају међународну подршку.

Закон о пољопривреном земљишту, закон о грбу, химни, застави и Дану Републике налази упориште управо у темељном праву на самоодређење српског народа и суверенитет Републике Српске унутар Босне и Херцеговине. Ово право Републици Српској је дала борба за територију у рату, а верификовао Дејтонски мировни споразум кроз Анекс 2. и управо основа за одређивање међуентитетске линије разграничења била је линија сукоба. Не постоји бољи доказ да имовина и земљиште у оквиру територије Републике Српске, припада управо Републици Српској од Анекса 2 Дејтонског мировног споразума који су парафирали и потписали у име Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, у име Федерације БиХ Јадранко Прлић и у име Републике Српске Никола Кољевић, уз одобрење, као и стоји у оригиналном преводу Фрање Туђмана у име Хрватске и Слободана Милошевића у име СР Југославије.

Овдје треба озбиљно узети у обзир две ствари. Прва је да нису само ентитети потписници Анекса 2 који се односи на унутрашње разграничење и међуентитетску границу, већ и Босна и Херцеговина као држава, што је веома битна ствар када смо код тумачења међуентитетског разграничења и припадајуће територије. Дакле, Алија Изетбеговић се у име БиХ као државе сагласио заједно са два ентитета уз одобравање СР Југославије и Хрватске, по овом јасном и недвосмисленом питању и као такав је дозволио формирање међуентитетске линије разграничења између територије Републике Српске, Федерације БиХ, те Дистрикта Брчко. Друга битна ствар јесте разлика између званичних термина “boundary” и “border”. Иако се данас у неформалној комуникацији оба ова термина поистовјећују, између њих постоји разлика. Термин “border” се користи изричито када се говори о спољњим границама између две државе, док је термин “boundary” линија која означава границу између два субјекта унутар једног подручја, у нашем конкретном случају линија разграничења између два ентитета. Дакле, ако бисмо то поједноставили, могли бисмо рећи да Босна и Херцеговина према сусједним државама има “border” док ентитети између себе имају “boundary”, што би значило да простор и територија између “border” и “boundary” припадају субјектима Републици Српској, односно Федерацији БиХ, што је Алија у име БиХ својим потписом и потврдио. Уз Анекс 2 приложена је и мапа са легендом која географски и терминолишки разјашњава ову унутрашњу демаркацију територије.

Ово исто је у суштини потврдио и Уставни суд БиХ 2001. године у Одлуци број У-41/01 када се прогласио ненадлежним да одлучује о захтјеву за рјешавање спора између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине о међуентитетској линији разграничења у области насеља Добриња 1 и Добриња 4 и за оцјену уставности Одлуке Високог представника за Босну и Херцеговину о провођењу обавезујуће арбитраже између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске ради разрјешења спора у вези са међуентитетском линијом разграничења и Арбитражне одлуке независног ирског арбитра за Добрињу 1 и Добрињу 4. Уставни суд је у конкретном случају истакао да одлука Високог представника није предвидјела могућност да било које тијело у БиХ ревидира арбитражну одлуку. Самим тим, према мишљењу Уставног суда, Арбитражна одлука ријешила је спор коначно и искључила могућност ревизије од било којег суда у БиХ, укључујући и Уставни суд.

Високи представник Волфганг Петрич донио је 5. фебруара 2001. године Одлуку број 84/01 о обавезујућој арбитражи између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске о међуентитетској линији разграничења у сарајевском насељу Добриња I и Добриња IV, те именовао ирског суца Диармуида Шеридана за јединог арбитра. Након ове одлуке, према појашњењима која долазе са терена, а након анализирања нове мапе, Федерацији БиХ припало је око 800 станова из добрињских стамбених блокова, а Републици Српској близу 250. Управо ова арбитражна одлука је извор сваке даљње приче око имовине на територији Републике Српске, јер је Високи представник искористио бонска овлашћења и практично наметнуо ову арбитражу, коју је прихватио и Уставни Суд БиХ. Иако је тада та одлука била спорна за нас због других разлога, данас је требамо итекако користити када је у питању имовина и земљиште на територији Републике Српске. Собзиром на ову арбитражу и наведене одлуке Уставног Суда и Високог представника, јасно је да је ова посљедња одлука Уставног суда о Закону о пољопривредном земљишту донешена искључиво на силу и политички, што смо и видјели собзиром да знамо ко је гласао и да је изгласана у омјеру 5:4. Ова одлука је такође у колизији са горе наведеном одлуком У-41/01 гдје је Уставни суд пропустио да реагује на подјелу имовине између Републике Српске и Федерације БиХ у сарајевским насељима Добриња 1 и Добриња 4 и прогласио се ненадлежним.

Сада се намеће логично питање, како је могуће арбитражним поступком који је покренут на основу бонских овлашћења Високог представника и прописаних Анексом 10 Дејтонског мировног споразума раздијелити имовину и територију између Републике Српске и Федерације БиХ, али исто са друге стране није могуће законом регулисати и уписати имовину и земљиште на територији Републике Српске у њено власништво. Како је могло уопште 2001. раздијелити Добрињу 1 и Добрињу 4 ако Република Српска није власник земљишта на својој територији? Да ли то значи да је онда Републици Српској овом арбитражом потврђено право власништва над земљиштем и имовином на својој територији? Ако Републици Српској заправо не припада имовина и земљиште на њеној територији како се тврди данас, како је онда било могуће овом арбитражом узети дио Добриње од Републике Српске и додијелити Федерацији БиХ? Зашто се Уставни Суд БиХ тада прогласио ненадлежним, а сада донио овакву одлуку? Ако је он једини чувар државног суверенитета и како рече господин Адемовић “интерни ОХР” онда водећи се принципом који су поставили својом посљедњом одлуком о пољопривредном земљишту и оном из 2012. о имовини, нити ових 250 станова и дијелови Добриње 1 и Добриње 4 нису требали да припадну Републици Српској, нити ових 800 и већи дијелови Федерацији БиХ, већ су том логиком требали да постану имовина и земљиште државе БиХ. Исто тако ако Републици Српској не припада земљиште и имовина на њеној територији, зашто се 2001. онда арбитража о Добрињи није поставила између Босне и Херцеговине са једне стране и ова два ентитета са друге, што из приложеног видимо да се није десило, јер се и сама арбитражна одлука водила правом простора, територије и земљишта које припада Републици Српској и Федерацији БиХ. Уколико су земљиште и имовина у власништву државе Босне и Херцеговине, зашто је онда успостављена ентитетска линија разграничења, која је њена сврха пошто она нема другу фактичку улогу осим да означи припадност територије имовине и земљишта, јер не постоје гранични пунктови, нити царинске контроле. Ако пак не служи за означавање територије, зашто онда креатори Дејтонског споразума ову међуентитетску линију разграничења нису ставили на привремени период трајања до успостављања власти и потпуног прекида војних дејстава? Мени се чини да су овдје ствари прилично јасне.

Дакле, овом аргументацијом види се да је Уставни суд БиХ између осталог једно политичко тијело и то посебно у одлукама које се тичу Републике Српске. Стиче се дојам да је сједиште овог суда у Хагу, а не Сарајеву, јер је правно – политички наратив који се користи у Хагу према Србима, идентичан ономе који се користи и у Уставном суду БиХ према Републици Српској. Ово је наратив међународне заједнице која према Републици Српској, а видимо и према Србији око питања Косова и Метохије, као и према Србима у Црној Гори око питања црквене имовине, има већ дуги низ година и он се још нимало није промјенио од распада Југославије. Ако смо некад и помислили да је дошло до отопљавања односа међународне заједнице према Србима, погријешли бисмо, то је засигурно била само фатаморгана. Зашто је ово тако, зашто оволико дуго траје и када ће престати, питање је за посебан текст и једну одвојену анализу.

Неспорно је да се Босни и Херцеговини од стране западних држава дозвољава суверенитет силе у односу на Републику Српску која свој простор, право и територију, иако утврђене у Дејтону мора да брани из дана у дан. Све ово наравно не аболира дијела одговорности и наше политичке представнике и субјекте који од рата на овамо, дјелују и партиципирају у власти Републике Српске за све тежу економско – социјалну ситуацију, пословни и политички амбијент, за пад наталитета и одлазак становништва, али сигурно да се поред свега осталог оваквим одлукама Уставног суда додатно отежава и оптерећује било какав развој и међународно позиционирање Републике Српске.

Са друге стране ова иста међународна заједница Србији ни близу не дозвољава суверенитет силе у случају Косова и Метохије, већ је процес управо обрнут, гдје је Србија бомбардована када је покушала војно да сачува своју територију, а гдје самопроглашене албанске власти из године у годину добијају и отимају све више суверенитета на штету државе Србије, а све то уз одобравање и подршку западних сила.

Закључак је једноставан и сам се намеће, а то је да ће Република Српска остати овако мајоризована и третирана, докле год су у Уставном суду стране судије са оваквим инструкцијама својих земаља и докле год Високи представник има бонска овлашћења по истим тим инструкцијама. Са друге стране о третману и правди за српске жртве сувишно је и говорити, нема је и готово да не постоји. Све ово ће да траје докле год се не промјене међународне околности, које су иако још без конкретних помака, ипак почеле да се комешају. Историја је циклична утврдио је Семјуел Хентигнтон што се и показало на много примјера из прошлости, па је и према томе неминовно да ће некад доћи до промјене, само што су у данашњем свијету вријеме и истрајност главни чиниоци, те у том смислу и 100 година нажалост може да буде само један милиметар напредовања до неке промјене. Нама преостаје једино да опстанемо на овом простору као народ у оквиру који имамо, да издржимо све ове невоље и да паметном националном стратегијом уз уважавање свих страна спремни дочекамо неко боље вријеме. Најважније стратешке тачке током овог процеса су образовање будућих генерација, стварање повољног пословног, радног и породичног окружења, те очување традиције, културе и институција Републике Српске.

KRAJ KAZAMATA I KRAJ RATA

Haški tribunal je juče neslavno završio svoj rad, kao što ga je isto tako neslavno i počeo, više kao sud za podizanje tenzija i pravljenje ratnog rezultata unapred kreiranog kao i sam rat, nego kao pravi sud. Jedno veliko poglavlje raspada Jugoslavije i uopšte rata na ovim prostorima završava se danas. Kolosano pitanje “ko je počeo rat”, nikad neće biti odgovoreno isto sa svih strana, ali sigurno da je Haški tribunal svojevrsno završio taj nesrećni rat upravo juče, simptomatično baš 29. novembra na “Dan Republike” nekadašnje države.

Po broju kazni u Haškom tribunalu i po sveopštem predratnom, ratnom i poratnom raspoloženju zapadnih sila prema srpskom narodu uopšte, upravo su Srbi dobili najveće i zbirno najduže kazne. Zločina je bilo na svim stranama, da li su i kazne u tom srazmjeru po zasluzi sigurno znaju oni koji su ih kreirali i donosili. Sve i da takvu količinu krivice prihvatimo i pojedinačno i kao narod uslovno rečeno, ostaje velika praznina i gorčina zbog zločina nad Srbima čiji krivci i nalogodavci nikada neće odgovarati, dok su isti u Hagu pompezno oslobođeni i kod kuće u inat dočekani. Slučajevi Orić, Haradinaj i Gotovina ostaju kao najupečatljiviji dokaz ovim navodima. Ono što svaka strana smatra jeste, da su njihovi optuženi previse, a ovi drugi premalo, ma koliko god zbirni rezultat pokazuje samo jedno. Upravo sa tim Hag odlazi, a nas ostavlja u vječnom trvenju, verbalnom sukobu i nezadovoljstvu, jer se ciljano stvorila takva klima na ovom prostoru da se ratuje i u miru. Čudno je to, ali ispada da su bolji odnosi vladali netom poslije rata, nego godinama nakon Haškog tribunala. Uloga koju je ovaj sud imao na pomirenju naroda totalno je promašena, izokrenuta i izopačena.

Upravo sa ovim činjenicama Hag završava svoju misiju, a na prostoru bivše Jugoslavije ostavlja jednu veliku razvalinu, svakome njegovu, koja će se vjerovatno najviše koristiti u dnevno političke svrhe i uglavnom prema potrebi onih domaćih aktera koji još uvijek priželjkuju rat, te stranih činilaca kojima je to ovdje izvor prihoda, biznisa i zabave.

Ne mogu, a da se takođe ne osvrnem i na sam čin Slobodana Praljka, koji je juče zaokupio sve strane i domaće medije, a danas i sve naslovnice dnevne štampe. Optuženi general HVO učinio je ono što je mnoge asociralo na samog Geringa nakon presude u Nirnberškom procesu, i sa tim činom mnogi će ga svrstati u rang najvećih hrvatskih heroja. I zaista, smatram da se ponio herojski, ali samo iz samo jednog razloga. Svi mediji danas pišu o tom njegovom činu, ulaze u razloge i načine kako je bočica otrova uopšte prošla zidine tribunala u Hagu, te ko je mogao da je donese i kako. Ipak, u stranim i domaćim medijima uopšte se ne priča ili vrlo malo, da je potvrđenom presudom šestorici Hrvata, potvrđena možda još bitnija istorijska presuda Hrvatskoj za udruženi zločinački poduhvat s ciljem etničkog čišćenja dijelova BiH. Slobodan Praljak je uspio svojom žrtvom, te ovim teatralnim činom u potpunosti pokriti ono što Hrvatska krije i čime manipuliše dugi niz godina. Klasičan primjer ovoga je jedna zvanična akcija HVO od mnogih (Mrkonjić Grad, Bosanski Brod, Nevesinje…) u BiH i RS sa istim ciljem, a koja se odnosi na zapadno – krajiške opštine (Novi Grad, Kostajnicu i Kozarsku Dubicu) pod nazivom UNA 95. U ovoj akciji su bezočno i podmuklo ubijani civili, a kasnije se o njoj gotovo nikad nije pričalo, čak je i sam vrh Hrvatske države dugo godina krio podatke, jer je ova akcija završena neuspjehom i porazom HVO-a. Sa druge strane Srbija i JNA su osuđene za sve, za šta se i moglo i nije moglo biti osuđeno i presuđeno, ali sa ovom presudom se zvanično demaskira i uloga vrha tadašnje Hrvatske države, te se na neki način podvlači crvena linija ispod koje se više neće ići.

Bilo kako bilo, dva su zaključka sa kojima će se svi složiti, a to su da je rat najveće zlo za ljudski rod i da život kao rijeka teče dalje. Opet smo nakon svega manje ili više usmjereni nekako jedni na druge, a to najbolje znaju oni koji odlaze i napuštaju ove prostore u potrazi za boljim životom, pogotovo kad se sretnu tamo negdje… Vjerujem da je do rata malo kome ili samo usijanim glavama bez puno pameti i onima koji gorak ukus rata uglavnom nikad nisu ni okusili. Pored toga sve ove države su manje ili više razvaljene, uništenih privreda, slabih ekonomija i sveopšteg okruženja, te turobne budućnosti. Trend odlaska ljudi i porodica podsjeća na  zemlje trećeg svijeta, jer odlazak je glavna tema. Smatram da postoji toliko stvari na kojima svi možemo i trebamo zajedno mnogo više raditi, pričati i popravljati, a da to nije rat.

Što se politike tiče, postoji mnogo prečih stvari od Dejtonskog sporazuma, na čiju bih promjenu i priču o promjeni stavio moratorijum na barem 10 godina da vidim šta bismo napravili u nekim drugim oblastima. Da li možemo izaći iz sopstvenih kazamata, osloboditi se i nastaviti normalno živjeti, ne znam, ali znam da moramo, kao što znam da se djecu treba umjesto šovinizmu učiti zdravom patriotizmu uz poštovanje drugih, u suprotnom niti ovaj kraj kazamata neće biti i kraj rata.

Bilo i ne ponovilo se!

Šta se zapravo dešava u Makedoniji?

Situacija u Makedoniji se od jutros potpuno usložnjava. Kao što već bruje regionalni mediji danas se u Kumanovu vodi oružani sukob između neidentifikovane terorističke grupe za koju se pretpostavlja da je u pitanju albanska teroristička grupacija OVK i da su na teritoriju Makedonije upali sa autonomne pokrajine Kosova i Metohije. Uvod u sve ovo je bio i napad iste terorističke grupe koja je napala makedonsku karaulu Gošince i koja je stigla sa Kosmeta, i to najvjerovatnije sa dva automobila u kojima su dopremili naoružanje i maskirne uniforme. Otprilike isti broj terorista ili nešto malo veći se spominje i u današnjim izvještajima koji dolaze iz Kumanova. Nakon napada u Gošnicama izvijesni komandant Fljamuri je u ime OVK (Oslobodilačka vojske Kosova) preuzeo odgovornost za napad i pozvao sve službenike, posebno Albance, da odmah obuku uniforme i da se “priključe ustanku”.

Slika 1. Kumanovo, 9.5.2015.

Pitanje koje se postavlja je naravno šta se to zapravo dešava u Makedoniji. Prije samog odgovora potrebno je objasniti da u Makedoniji ima nešto više od 2 000 000 stanovnika od čega Albanci čine 30% stanovništva. Pored brojnosti treba istaći da su im u Makedoniji zagarantovana sva prava po Ohridskom sporazumu. Bili su su i još uvijek su aktivni učesnici u vlasti, imali su svog ministra odbrane, pa je čak jedno vrijeme i šef obavještajne službe bio Albanac, a i danas imaju svoje direktore i ministre u Vladi Makedonije. Dakle, sva priča oko ugroženih prava niti “pije vodu” niti ima smisla, jer je ovdje po srijedi nešto drugo.

To nešto drugo je zapravo “Turski tok” koji je dogovoren između Rusije (Gazprom) i Turske (Botas) nakon što su propali planovi za izgradnju Južnog toka. Naime, planirano je da ovaj “Turski tok” ide od Rusije preko Turske pa do Grčke i dalje preko Makedonije, Srbije i Mađarske za Austriju koja je krajnja destinacija. Osim toga što bi obezbijedio gasifikaciju Balkana i pojačao stratešku poziciju Rusije kao i zemalja kroz koje prolazi, ovaj gasovod bi u potpunosti preusmjerio količine gasa koje sada idu preko Ukrajine za Evropu, što je i najavio generalni direktor Gazproma Aleksej Miler. U ovom velikom geostrateškom projektu Makedonija je najnestabilnija od svih navedenih država i prema tome jako pogodna da bi se gasovod zaustavio.

Slika 2. Turski tok

Mnogi će reći da je dogovor između Moskve i Ankare još uvijek daleko od konkretizacije, no Rusi kao vješti stratezi u promicanju svojih resurnih interesa već odavno u Makedoniji pripremaju teren za izgradnju gasovoda. Riječ je o projektu kompanije Strojtransgas ruskog biznismena Genadija Timčenka koja je počela da gradi krak magistralnog gasovoda Klečovce – Negotino u Makedoniji i čija je vrijednost oko 75 miliona dolara. Od toga će Makedonija platiti samo 15 miliona dolara, a ostali radovi će biti obavljeni na osnovu duga bivšeg SSSR prema Jugoslaviji, na koji je dio prava dobilo i Skoplje. Ista ova kompanija trebala je da gradi dio bugarskog južnog toka, ali zbog pritiska na Bugarsku od strane EU poznato je da se od ovog odustalo. Više o samom projektu gasovoda Klečkovce – Negotino koji je već izgrađen do 25% od ukupne dužine od 61 km možete pročitati i na zvaničnim stranicama kompanije Strojtransgas. Ono što je vidljivo iz ovoga jeste da ovaj tok može da se poveže sa gasovodom iz Grčke i da je očigledno i pripreman u toj namjeri, kao i to da su Rusi i prije propasti Južnog toka jednim dijelom računali na to, te imali spreman plan B, a to je ovaj novi gore pomenuti “Turski tok”.

Osim priče oko ovog gasovoda i “Turskog toka” ne može se izostaviti bitan dio, a to je afera oko prisluškivanja koju je pokrenuo lider Socijaldemokratskog saveza Makedonije Zoran Zaev kada je optužio premijera Makedonije, Nikolu Gruevskog da je sa svojim saradnicima prikrivao istinu o smrti mladića koga je na mitingu VMRO DPMNE na smrt pretukao pripadnik specijalnih policijskih snaga i član ličnog obezbjeđenja premijera, te da je prisluškivao preko 20 000 ljudi u Makedoniji i da za sve to postoje materijalni dokazi. Ovo je pokrenulo lavinu protesta koje smo imali prilike gledati ovih dana na ulicama Skoplja, dok su veliki opozicioni protesti su najavljeni za 17.5.2015.

Ono što je simptomatično jeste sličan scenario koji se već jednom desio u Makedoniji 2001. kada je i došlo do rata nakon kojeg je potpisan “Ohridski sporazum”. Tadašnji sukobi su počeli oko mjesta Tanuševce takođe na sjeveru, dok je epicentar sukoba bilo Tetovo kada je separatistička albanska Oslobodilačka nacionalna vojska zaprijetila legitimnim vlastima da će zauzeti prijestolnicu Skoplje, nakon čega su Makedonci bili prisiljeni da potpišu sporazum. Politički vođa te separatističke armije je bio Ali Ahmeti koji je danas član parlamenta Makedonije i najuticajniji albanski političar u toj državi. Ahmeti je rođen u selu Zajas, gdje su ovih dana najpre i viđene ove terorističke maskirane grupacije koje danas “šenluče” po Kumanovu. Da Albanci nisu ovo sami osmislili potvrđuje i ambasador SAD-a Jess Baily sa iskustvom iz Iraka i Turske, koji je imenovan u decembru prošle, a već početkom ove godine su krenula i dešavanja sa optužbama gospodina Zaeva koji je naveo da posjeduje slike i audio materijale koje nije dobio od susjedne zemlje već od nekog “drugog”. SAD svakako posjeduje tehnologiju kojom to mogu u tuđoj zemlji, a osim toga i u zvaničnom saopštenju su se postavili veoma zaštitnički prema Zaevu, što svakako baca sumnju na glavne vinovnike. Ovdje je potrebno dodati i činjenicu da je u februaru ove godine pokrenuta optužba protiv ambasade SAD -a u susjednoj Grčkoj zbog afere prisluškivanja, pa ne treba biti puno pametan da bi se ovo povezalo i usporedilo. U svemu ovome veoma izdašno će im pomoći Albanci koji će biti “kolateralni dobitak” jer imaju svoj cilj, a to je sad već uveliko poznata ideja Velike Albanije.

Kad je Makedonija u pitanju ne može se izostaviti ni socijalni status i ekonomska situacija koje je svrstavaju kao najslabije razvijenu od svih zemalja bivše Jugoslavije. Za to je svojim radom odgovoran i sam Gruevski kojeg ne želim da branim u tom smislu, kao ni njegove prethodnke. Zaev je u aprilu iznio i optužbe za Gruevskog kada su u pitanju korupcija i kriminal oko uzimanja provizije pri prodaji Makedonske banke. Premijer nije progovorio oko afere niti je naredio hapšenje ili istragu, što jeste čudno ali možda i mudro, već je preko svog advokata podnio tužbu za klevetu. Ukoliko se ispostavi da “gdje ima dima ima i vatre” i da je zaista odgovoran, Gruevski bi sam sebi dosta oslabio neke jače pozicije u narodu i teško bi izdejstvovao gore pomenutu podršku za određene političke odluke dok ga bije loš glas, a revolucija leži za vratom. Ovaj problem imaju svi lideri u okruženju i to je za “Zapad” jeftina karta na koju uvijek mogu sigurno da igraju kad je u pitanju bunt naroda.

Ukoliko redom pogledamo na posljednje događaje na Balkanu prvo Gošnice, pa Zvornik pa sad Kumanovo, izvijesno je da se od strane manjih grupa radikalizuje situacija između ljudi pravoslavnih i muslimana, te u ovom kontekstu novih nestabilnosti na Balkanu zna se kome to najviše odgovara. Sa druge strane Makedonija je priznala nezavisno Kosovo*1244, a neko bi rekao “i to im je hvala”. Ipak sve ovo u Makedoniji toliko podsjeća i na onaj ukrajinski scenario i “pakovanje Janukoviča” od strane Viktorije Nuland i američkog ambasadora u Kijevu Geoffreya Pyatta. Američkom nezadovoljstvu ide u prilog i to da je predsjednik Makedonije Đorđe Ivanov boravio na današnjoj paradi u Moskvi, ali i naprasno prekinuo tu posjetu zbog dešavanja u Kumanovu, zato me i ne čudi da je sve to počelo baš na današnji dan. Ovo očigledno pokazuje da je Makedonija donekle pokušala okrenuti svoj kurs prema gasovodu, istoku, Rusiji pa da tako kažem i nekim svojim interesima i kada sve to sumiramo stiče se utisak da danas u Kumanovu Makedonija plaća ceh svoje neposlušnosti.

NATO skoro Crna Goro

Odlomak iz Gorskog vijenca 

Što se mrči kada kovat nećeš ?
Što zbor kupiš kad zborit ne smiješ ?
Priđe si im s koca utekao,
dabogda im skapâ na čengele !
Žalis nesto, a ne znaš što žalis;
sa Turcima ratiš, a Turke svojakaš,
domaćima tobož da s’ umiliš,
a jednako, nemoj se varati !
Kako bi im zapâ, da te mogu,
glavu bi ti onaj čas posjekli
al’ ti živu ruke savezali
da te muče, da srce naslade.

Ništa više ne može da me povrijedi kao čovjeka i ljudsko biće nego licemjerje. Licemjerje čije će udarno oružje biti zaborav, a ljude koji imaju sjećanja tretiraće kao hladno kamenje koje se kotrlja bez trunke emocija sa sve lažnim osmjesima. Možda sam malo više subjektivan ali na neke stvari ne mogu, a da ne reagujem. Upravo ovih dana vodi se ogromna NATO kampanja kako u Srbiji i BiH, tako možda još ponajviše u Crnoj Gori, a koja ima za cilj da narodu predstavi ovaj vojni savez kao dopadljiv. Upravo zato sam odlučio da ovako reagujem na jednu licemjernu fotografiju koja zaista sve govori, ali i mješa djecu, rat, oružje i perfidne NATO ubice upravo na ovaj poseban licemjeran način. Kažu da neke fotografije imaju 1000 riječi, e pa onda ova koju objavljujem ispod iza sebe ima nekoliko hiljada ispisanih knjiga i ko zna koliko suza, sjećanja i ogorčenja…

Slika izvorno preuzeta sa: http://natomontenegro.me/

Slika je nastala tokom obilježavanja NATO dana u Podgorici na Trgu Republike. Zaista je teško slovima ispisati šta me je više pogodilo, da li ova djevojčica koja ne zna gdje se nalazi ni kojoj svrsi može da posluži ili ovaj specijalac koji je primoran da zna, a tek posebna priča za sebe je propagandni natpis NATO “Sigurna budućnost”. Moja prva asocijacija na ovu sliku je bila trogodišnja Milica Rakić, a odmah nakon toga sjetio sam se i djece koja su stradala 30.4.1999. kada je NATO bombardovao selo Murino kod Plava u Crnoj Gori. Među 6 osoba koje su tad poginule bilo je troje djece  Miroslav Knežević (14), Olivera Maksimović (13) i Julija Brudar (10).  U vrijeme NATO bomardovanja u Murinu se nije nalazila ni jedna jedinica vojske, niti vojni objekti koji bi mogli biti “legitimni” NATO cilj. Takođe, ovo selo svojim geografskim položajem nije predstavljalo ni stratešku, a ni taktičku tačku od vojnog značaja, niti je imalo bilo kakve veze sa teritorijom Kosova i Metohije. Pored svega navedenog NATO avijacija je bez objašnjenja u toku bombardovanja sa desetak projektila gađala most u centru ovog sela. Sad se ja pitam gdje je za ovu djecu i za svu drugu koja su stradala u agresiji NATO-a bila ta “Sigurna budućnost”? Da li je ta sigurna budućnost obilježavanje njihovih godišnjica dok se na Trgu Republike organizuje proslava u čast dana njihovih ubica? Zašto mladi aktivisti za NATO nisu objavili i sliku Teodore, Julijine sestre koja je flomasterima naslikala trenutak kad su se NATO bombe sručile na most u Murinu ili zašto od sebe kriju druge slike stradanja u “humanim” NATO akcijama. Sadnice koje su simbol života sade za NATO koji sije smrt, umjesto da ih sade za nevino stradale u krugu njihovih spomenika za vječno sjećanje i opomenu. Poštovanje gospodo, poštovanje sebe, poštovanje svojih i čast, pokušajte se tu pronaći.

Kažu “bombardovali smo Miloševića”, ali on nije bio u Murinu, nije bio ni u vozu kod Grdelice, ni na mostu u Varvarinu, tamo su bili civili, bila su djeca. Nakon svih ovih godina mogu samo da zaključim da su civili ubijani zapravo iz odmazde i bijesa, a upravo to su bili ništa drugo do znaci nemoći zapadnih gospodara ratova da SR Jugoslaviju poraze u 4 ili 5 dana. Kumanovski sporazum je iznuđen civilnim žrtvama, a ne porazom vojske. 79  djece, 2500 hiljade civila i 12000 povrijeđenih osoba ne može biti kolateralna šteta “legitimnih” vojnih ciljeva, već može biti samo po sebi cilj i to onaj sramni, podmukli i kukavički. Da nisu samo djeca iz Srbije i Crne Gore stradavala već da stradavaju djeca širom svijeta na njihovim ubilačkim poligonima, dokazuje i Google kada onako laički ukucam par osnovnih pojmova vezanih za NATO i djecu gdje se jasno vidi sva propagandna snaga i lažna iskrivljenost one slike sa početka teksta koja me je i motivisala da ga napišem.

Naše duboke misli, a ne riječi su odraz naše prošlosti, a naša prošlost je okvir naše budućnosti. Upravo je te okvire naše “Sigurne budućnosti” trajno zagadio NATO izbacujući još neodređene količine osiromašenog uranijuma tokom bombardovanja Republike Srpske i SR Jugoslavije. Zašto se mladi NATO aktivisti ne pozabave ovom činjenicom i istraživanjem povećanja oboljelih od malignih bolesti na ovim prostorima. Upitajte mlada i bez sjećanja gospodo svoje NATO mentore zašto su odličili da nas bombarduju 1000 godina koliko traje kontaminacija uranijuma, kada će krenuti u čišćenje i u isplatu odštete? Čovjek je posebno živo biće baš zbog svoga razuma, i zato mogu da nas sluđuju, da nas guše i tamniče, ali ipak ne mogu da nam uzmu razum. Razum da osjećamo nepravdu, da se sjećamo i  da nas boli. U današnje vrijeme mnogi ovo znaju često i bez hrabrosti za pravom reakcijom, tiho i kroz šapat, ali ipak svjesno, jer pamtimo ožiljke, jer takva nam je prošlost. Ako je zaboravimo izlazimo iz okvira naše budućnosti i zaboravljamo sami sebe, a čovjek bez sjećanja kao ruža bez mirisa.

Zašto je Antonov (An-124) sletio u Beograd?

Vijest dana je svakako slijetanje ukrajinskog aviona Antonov An-124-100M na aerodrom Nikola Tesla u Beogradu. Ovaj avion je doletio bez tereta iz Glazgova u Škotskoj, a avion će sa “Nikole Tesle” uz 52 tone robe za posebne namjene, poletjeti u četvrtak prvo ka Atini, a potom ka Mombasi u Keniji. Osim toga što je ovo jedan od najvećih transportnih aviona na svijetu, ovih dana svakako bilo kakva asocijacija na Ukrajinu i transportne avione doprinosi nagađanjima da li se možda i iz Beograda crnim tržištem vozi oružje za Ukrajinu. Indikativno u ovome svemu je i izjava o od 25.1.2015. premijera Srbije Aleksandra Vučića o prodaji oružja:

Premijer je rekao da je prodaja oružja odlična, da će se uložiti još novca u namjensku industriju, s obzirom da nema problema sa plasmanom robe, ali da, recimo, Srbija ne može da proizvede onoliko municije kolika je potražnja.

Poznavaocima geostrateških kretanja jasno je ko danas najviše kupuje oružje, no ipak ovaj put to nije u pitanju i nadamo se da neće ni biti ubuduće jer Srbija je zvanično neutralna i ne bi uopšte trebala da se na ovaj način mješa u sukobe, a još manje na strani Ukrajine.

Naime, avion An-124-100M Ruslan, registarskih oznaka UR-82072 sletio je juče u Beograd iz Glazgova tačno u 14:53, što možete vidjeti i na zvaničnim stranicama za dolaske prema broju leta. Isti avion polijeće sa aerodroma u Beogradu za Atinu i to danas u 22:00, što takođe možete vidjeti na zvaničnim stranicama za odlaske prema broju leta.

Naravno možda oko ovog svega ne bi bilo ni ništa neobično ukoliko bi ovaj avion bio zvanično i prijavljen kao CARGO/KARGO odnosno teretni avion. No, na zvaničnim stranicama aerodroma u sekciji “KARGO” uopšte nema ovog aviona ni da je juče sletio ni da danas polijeće kao takav, odnosno teretni. U tu svrhu skinuo sam kargo letove u PDF čiju sliku Vam kačim ispod. Nemojte da Vas zbuni let iz Budimpešte jer je riječ o Antonovu An-26 koji je daleko manji od An-124-100M  i to uopšte nije isti avion o kome govorim u tekstu. Dakle u Beogradu se nalaze dva Antonova, jedan prijavljen na kargo transport, a drugi  nije. Postavlja se pitanje ZAŠTO ?

Pored ovoga prema broju registracije aviona UR-82072, pokušao sam da istražim gdje je sve ovaj avion letio ovih dana. I ovi podaci su dostupni na stranicama flightradar24.com. Prema ovim podacima vidljivo je da je avion prije Glazgova boravio u Trondhajmu u Norveškoj. Razlog boravka u Norveškoj je prevoz važne komponente od 46 tona iz SAD za popravak kvara naftnih instalacija. U Norvešku je došao iz Njujorka, u Njujork iz Bukurešta, a u Bukurešt… iz mora u blizini Lampeduze, ostrva na jugu Italije pošto nisu dostupni kompletni podaci o kretanju.

Ono što je mnogim ljudima bacilo sumnju na oružje je i informacija da je isti ovaj avion korišćen prošle godine za prevoz oružja iz Evrope kurdskim snagama “Pešmerga” koje su se u to vrijeme spremale u pohod na ISIL što se vidi na slici ispod.

Naime, prava istina je zapravo da se u Antonovu iz Beograda danas prevoze djelovi crnogorske raketne topovnjače 401 “Rade Končar”. To je bio i prvi brod iz serije od ukupno šest raketnih topovnjača tog tipa koje su za Jugoslovensku Ratnu mornaricu od 1978 do 1983 godine, izgrađene u brodogradilištu Kraljevica u Hrvatskoj. Ministarstvo odbrane Crne Gore posredstvom firmi “Simon – PS” iz Herceg Novog i beogradskog “Yugoimporta SDPR“, prodalo je Ministarstvu odbrane Kenije jednu od ukupno četiri raketne topovnjače tipa 401, a koje su prije nekoliko godina, povučene iz operativne upotrebe u Mornarici. Ovo indirektno potvrđuje i dokument iz Ministarstva odbrane Crne Gore o postupku prodaje viškova naoružanja i ratne opreme, kao i tekst od 17.11.2014. o rashodovanju ove topovnjače kada je navedeno da je taj posao u poodmakloj fazi. U konkretnom slučaju radi se o  transportu djelova naoruzanja sa RTOP 401 u Keniju radi ugradnje na njihovu korvetu KNS “Jasiri”. U pitanju je pramčani top bofors 57 mm, krmeni top AK-630 plus radari i elementi (SUV) sistema za upravljanje vatrom 9LV-200. Sve to prije transporta je generalno remontovano u Kraljevu i Čačku. Kada se prouči procjenjena tonaža ovih djelova, vjerovatno uz sve popratne djelove iznosti tačno 52 tone koliko je i navedeno.

 

Ministarstvu odbrane Kenije je ovaj brod isporučen 2012. godine i to prvenstveno zbog kontrole mora i obale te borbe sa somalijskim piratima. Još tada su naveli da je potrebno brod nadograditi sa novim i jačim topovima.

Iako su postojala nagađanja da se vozi oružje za Ukrajinu, a djelom i zbog NATO saopštenja 16.1.2015. u kojem kaže da bi se pod određenim uslovima mogla pokrenuti inicijativa prodaje oružja kao pomoć Ukrajini. Možda nagađanja čak najviše bila zbog fotografije transpora tenkova iz Češke za Nigeriju sa drugim ukrajinskim avionom Antonov An-225 Mriya. Prema ugovoru Nigerija je još prošle godine kupila 16 tenkova, a ukrajinska kompanija Antonov je izabrana za transport.  To što je ukrajinska kompanija u pitanju ne mora da znači da će sve to završiti na frontu u Ukrajini ili se bar nadam da ipak neće… Bilo je čak i nagađanja da se ovim transportom večeras voze Nore – B52 ili oklopna vozila Lazar BVT. Iako je sadašnji premijer Srbije dok je boravio na mjestu ministra odbrane potpisao sporazum sa Kenijom o isporuci ovo je ipak djelom prethodno realizovano, a i masa samo dve Nore ili Lazara daleko premašuje 52 tone. Prema svemu navedenom vjerujem ili sam gotovo siguran da je u pitanju rashodovana topovnjača, a i zbog toga što avion putuje za Mombasu, a ne u Najrobi glavni grad Kenije, jer je upravo u Mombasi stacionirana korveta “Jasiri”. Mogu da se složim sa premijerom u konkretnom slučaju da je dobro da Srbija proizvodi oružje i da se profiliše na tom tržištu, ali svakako ne bi trebala da se u svjetske sukobe mješa putem crnog tržišta samo da bi se popunile rupe u budžetu ili da bi se natrpali džepovi pojedinaca. Osim povećanja proizvodnje i redovnog izvoza oružja, akcenant bi trebao da bude i na proizvodnji za unutrašnje potrebe i Vojsku Srbije, jer znam šta govorim.

Računanje direktnih i kompenzacionih mandata za NSRS

Iako ova tema nije iz domena međunarodnih odnosa i diplomatije o čemu inače pišem, odučio sam da kao politikolog objavim na koji način se računaju dobijeni mandati i zbog ličnog interesovanja i zbog interesovanja svojih kolega koje su me tražile da ovo objavim. Naime, metoda preračunavanja glasova u mandate nije jednostavna, ali je jednostavno napisana u članu 9.5 izbornog zakona BiH.  Isto tako u članu 9.6 odmah ispod se vidi i princip po kojem se računaju mandati za kompenzacione liste. Prvo i osnovno pravilo je da u izbor za preračunavanje mandata ulaze samo one stranke koje su prešle cenzus, odnosno 3% koliko to iznosi u BiH i RS. U BiH je prihvaćen Sainte-Lague metod i on je dio i samog izbornog zakona. Ovaj metod kaže da se direktni mandati računaju po formuli u kojoj se ukupan broj glasova koje je osvojila jedna partija prvo dijeli sa 1, pa sa 3, 5, 7, 9 i tako redom dok se ne podjele svi mandati iz date izborne jedinice. Suštinski se moraju razlikovati direktni i kompenzacijski mandati. Direktni mandati su mandati dobijeni sa direktnih otvorenih lista političkih subjekata za koje smo mogli da glasamo na izborima. Kompenzacijski mandati su dobijeni sa kompenzacijskih listi koje nisu vidljive biračima osim ako se baš sami ne interesuju ko se nalazi na tim listama. Ove liste sastavljaju političke partije i one su zatvorenog tipa, dakle ako neko osvoji 5 kompenzacionih mandata u NSRS ulazi prvih 5 sa njegove kompenzacione liste bez obzira na broj osvojenih glasova na direktnim listama. Svi oni koji se nalaze na direktnim listama ne moraju da se nalaze na kompenzaciji, ali svi koji se nalaze na kompenzacionim listama moraju da se nalaze i na direktnim. Evo kako to izgleda u praksi kad je u pitanju preračunavanje glasova u direktne mandate iz Izborne jedinice 1, za Narodnu skupštinu Republike Srpske. Ova izborna jedinica obuhvata šest opština: Krupa na Uni, Novi Grad, Prijedor, Kostajnica, Kozarska Dubica i Oštra Luka.

Kao što vidimo  ovdje u tabeli su samo one stranke koje su prešle 3% od ukupnog broja glasova. Broj osvojenih glasova svake stranke djelimo po već gore pomenutoj formuli da bi dobili određeni količnik. Taj količnik onda rangiramo od najvećeg pa do najmanjeg u rasponu od 1-7. Do sedam se ide zato što je izbornim zakonom predviđeno da Izborna jedinica 1 daje 7 poslanika u NSRS sa direktnih lista. Naravno, broj direktnih mandata nije isti za svaku izbornu jedinicu što ćemo vidjeti u rezultatima za ostale izborne jedinice koje ću napisati ispod. Princip računanja ostaje isti. Ovako se raspodjeljuju ukupno 63 direktna mandata, dok se ostalih 20 mandata raspodjeljuje preko kompenacione liste. Preračunavanje ovih 20 mandata ću objasniti kasnije.

Izborna jedinica 2 obuhvata Laktaše, Gradišku, Srbac i Prnjavor i iz ove jedinice takođe imamo ukupno 7 direktnih mandata. Ovdje istom formulom koju smo koristili u prethodnom primjeru. SNSD je osvojio 3 mandata, SDS 2, PDP 1 i DNS 1 mandat.

Izborna jedinica 3 obuhvata Banja Luku, Čelinac, Istočni Drvar, Mrkonjić Grad, Ribnik. Šipovo, Kotor Varoš, Petrovac, Kupres RS i Kneževo. Iz ove jedinice se bira ukupno 12 direktnih mandata. Na slici ispod se vidi da je SNSD dobio 5, SDS 3, DNS 1, PDP 1, NDP 1 i SP 1.

Izborna jedinica 4 obuhvata Derventu, Brod, Vukosavlje i Modriču. Iz ove jedinice imamo 4 direktna mandata. Takođe prema istoj formuli kao i u prethodnim primjerima dobijamo da je ovdje SNSD uzeo 2 kandidata i SDS 2.

Izborna jedinica 5 obuhvata Doboj, Petrovo i Teslić. Iz ove jedinice imamo 6 direktnih mandata. Prema dosadašnjim rezultatima na nešto više od 90% prebrojanih glasova SNSD je osvojio 2, SDS 2, Domovina 1 i  DNS 1 mandat.

Izborna jedinica 6 obuhvata Šamac, Donji Žabar, Pelagićevo, Lopare, Brčko, Bijeljinu i Ugljevik. Ova jedinica daje 9 mandata, a prema do sad prebrojanim rezultatima SDS je dobio 3, SNSD 3, DNS 1, PDP 1, NDP 1.

Izborna jedinica 7 obuhvata Zvornik, Osmake, Šekoviće, Vlasenicu, Srebrenicu, Bratunac i Miliće. Iz ove jedinice imamo 7 direktnih mandata. Po rezultatima i računu koji sam dobio SNSD je osvojio 2 mandata, SDS 2, DNS 1 Domovina 1 i PDP 1.

Izborna jedinica 8 obuhvata Han Pijesak, Sokolac, Istočnu Ilidžu, Istočni Stari Grad, Istočno Novo Sarajevo, Trnovo, Pale i Rogaticu. Ova jedinica u NSRS daje ukupno 4 direktna mandata. Prema preračunavanju glasova u mandate SNSD i SDS su ovdje osvojili po 2 mandata.

Izborna jedinica 9 je poslijednja izborna jedinica koja daje 7 mandata i obuhvata: Višegrad, Istočni Mostar, Nevesinje, Kalinovik, Gacko, Foču, Novo Goražde, Čajniče, Rudo, Berkoviće, LJubinje, i Trebinje. Prema rezultatima iz ove izborne jedinice. SNSD je osvojio 3 mandata, SDS 2, PDP 1 i SP 1.

Kada saberemo sve direktne mandate iz svih jedinica dobijamo ukupno 63 mandata. Prema političkim subjektima to izgleda ovako.

SNSD = 24

SDS= 20

DNS = 6

PDP = 6

Domovina = 3

NDP = 2

SP = 2

Što se tiče kompenzacionih mandata princip preračunavanja je malo drugačiji ali formula ostaje ista. Naime, da bi izračunali kompenzacione mandate moramo koristiti zbirne rezultate za RS. To znači rezultate koliko je koji politički subjekt osvojio ukupno na teritoriji RS sa svim izbornim jedinicama zajedno. U ovaj račun takođe ulaze samo one stranke koje su prešle cenzus odnosno 3%. Kao što smo npr. u Izbornoj jedinici 1 vršili raspodjelu 7 mandata, tako ćemo za kompenzacione liste po istom principu vršiti raspodjelu 83 mandata koliko ima naša Narodna skupština Republike Srpske, samo što ćemo koristiti zbirne rezultate. Prema tim zbirnim rezultatima SNSD je osvojio 188260 hiljada glasova, SDS 153817, DNS 53427, PDP 43384, SP 29713, NDP 28989 i Domovina 26292. Ovo su naravno rezultati sa uvrštenim glasovima iz inostranstva što opet ne čini kompletan broj glasova ali daje sasvim dobar pregled i progresiju daljih glasova da se mogu izračunati kompenzacijski mandati. Kada dobijemo rezultate na ukupnu raspodjelu ova 83 mandata, onda od tih rezultata oduzmemo direktne mandate da bi dobili koliko koja stranka ima tačno kompenzacionih mandata. Ovo računanje je naravno komplikovano i traži dosta vremena ako idete “ručno”, no ako koristite program za računanje glasova koji posjeduje naš CIK onda to i nije toliki problem.

Kad se zbirni glasovi preračunaju u 83 mandata dobiju se sledeće vrijednosti: SNSD 30, SDS 24, DNS 8, PDP 7, NDP 5, SP 5 i Domovina 4. Od ovih vrijednosti se oduzimaju direktni mandati da bi se dobio konačan broj kompenzacijskih mandata.

	DIREKTNI MANDATI (A)	DRUGO RAČUNANJE (B)	KOMPENZACIJSKI MANDATI C= B – A	UKUPNO MANDATA C + A
SNSD	24	30	6	30
SDS	20	24	4	24
DNS	6	8	2	8
PDP	6	7	1	7
NDP	2	5	3	5
SP	2	5	3	5
DOMOVINA	3	4	1	4
UKUPNO	63	83	20	83

Ovdje ipak nije sve gotovo kad je riječ o kompenzacijskim mandatima, a prvenstveno zbog člana 71. Ustava Republike Srpske koji kaže da u NSRS moraju biti zastupljena najmanje 4 poslanika iz reda konstitutivnih naroda. Zbog ove odrednice sami kompenzacioni mandati imaju veliku ulogu jer ukoliko unutar direktnih mandata nema dovoljan broj predstavnika svih konstitutivnih naroda on se popunjava prvo sa kompenzacione liste. Ovo je često znao biti slučaj u RS, a posebno zbog Hrvata koji nisu bili u dovoljnom broju zastupljeni u direktnim mandatima, pa se njihova kvota popunjavala sa kompenzacione liste. Isto tako će biti i ove godine. Prema još nepotvrđenim informacijama koje imam sa terena i prema dosadašnjim izbrojanim glasovima jedan Hrvat se našao unutar direktnih mandata, dok će po jednoga sa svojih kompenzacionih lista dati SNSD, SP ili NDP. Ovdje naravno može doći do minimalnih odstupanja nakon brojanja svih glasova, gdje se može desiti da još jedan Hrvat prođe direktno, a u tom slučaju bi se onda samo dva popunjavala sa kompenzacione liste. Na kraju još jednom želim da kažem da može doći do minimalnih promjena jer je ova projekcija mandata rađena na oko 90% prebrojanih glasova i dostupnih podataka koje je objavio CIK.

* Nakon objavljivanja konačnih rezultata koje možete vidjeti na stranicama CIK-a nije bilo značajnijih promjena, osim što je SNSD u ukupnom zbiru osvojio 29 mandata, a Domovina 5, dok je sve ostalo isto. Ove konačne rezultate i promjene nisam naknadno dodao u tabelu kao dokaz da ipak treba sačekati da se izbroji sve do kraja radi preciznih podataka. Manje promjene kao što vidite su došle takođe oko broja kompenzacionih i direktnih mandata, gdje je Domovina dobila 3 kompenzaciona i 2 direktna, a SP 1 direktni i 4 kompenzaciona, ali ovo nije imalo uticaja na konačan zbir mandata. Što se tiče Hrvata i Bošnjaka kao konstitutivnih naroda, minimalne zakonske kvote su popunjene. Kad sve sumiramo najbitniji je sam postupak računanja koji možemo ocijeniti tačnim i koristiti u budućim projekcijama i izračunima.

Demonstracije u BiH “DEMASKIRANJE” – Međunarodni činilac

Napomena za čitanje*

Serija tekstova u četiri djela kojima ću dati detaljan presjek poslijednjih dešavanja u BiH, gdje uvijek imamo “trodupli” interes plus međunarodni faktor. Kritike, komentari, druga razmišljanja i nove informacije svake vrste će biti prihvaćene. Tekstove čitati pažljivo i posmatrati sa šireg aspekta zbog količine informacija. 

Tekst ću započeti sa dva vrlo jaka citata koji savršeno dočaravaju Bosnu i Hercegovinu kao državu, kako danas tako i u prošlosti. Ivo Andrić naš proslavljeni nobelovac i diplomata kaže: “Tamo gdje prestaje logika, počinje Bosna“, a uz ovu izreku svakako treba nadovezati i onu od F. D Ruzvelta bivšeg američkog predsjednika koji kaže: “U politici se ništa ne dešava slučajno. Ako se nešto dogodi možete se kladiti da je planirano da se tako dogodi.“

Svi smo bili svjedoci nemilih scena sa ulica najvećih gradova u Federaciji BiH. Svakako saglasan sam da nema potrebe likovati nad ovim, sve što je uništeno izgrađeno je novcem građana, a istim tim novcem će biti i obnovljeno. Osim ovoga postoji i neka istorijska i kulturna vrijednost počev od samih zgrada pa do dokumenata i arhiva. Prva bitna stvar koju ću razjasniti na početku, radi što boljeg razumjevanja jeste da su ovi protesti bili savršeno dobro i sinhronizovano organizovani, te da se sastoje iz dva nivoa. Prvi nivo je onaj vidljivi ili socijalni nivo, a onaj drugi manje vidjiv je političko – obavještajni nivo.

Što se tiče prvog socijalnog nivoa, vjerujem da mnogi i bolje nego ja barataju podacima kolika je kriza i nezaposlenost u FBIH i RS. I sam sam u toj “super teškoj” kategoriji mladih nezaposlenih ljudi ali ja imam posebnu skromnost, strpljenje i tu neku nazovi sreću da još uvijek ipak razmišljam glavom, a ne stomakom, što kod mnogih iz socijalnog nivoa na žalost nije tako. Ovi ljudi su se skupili poneseni tugom, strahovima za svoju budućnost, strahovima za budućnost svoje djece, težnjama za boljim životom, glađu bukvalnom i onom za socijalnu pravdu te lično dostojanstvo i na kraju generalnim ogorčenjem na političare koji su im za to sve apsolutno dali povoda. Ovdje nema ništa da se oduzme, možemo samo dodavati i ostale probleme kao što su korupcija, nepotizam, sumnjive privatizacije, zaduživanja… Da je život u BiH niske kvalitete znamo svi i dobro smo svjesni, da ima prostora za napredak, zaista je suvišno govoriti. Iskreno saosjećam i djelim sudbinu sa svim ljudima ovog prvog nivoa bez obzira na bilo kakvu pripadnost (etničku, religijsku, stranačku, entitetsku, građansku, manjinsku, navijačku).

Drugi nivo ovih protesta i onaj meni mnogo zanimljiviji sa aspektra struke, državnih karakteristika BiH, manipulacije i svega onoga što je pripadnicima prvog nivoa manje više nevidljivo. Ovaj nivo sam simbolično nazvao političko – obavještajni nivo. Onaj ko je organizovao drugi nivo iskoristio je gladan narod, ali mu ni poslije protesta nije cilj da taj isti gladan narod nahrani. Nije BiH ni prva ni poslijednja držva u kojoj se dešavaju ovi protesti. Mnogi su izvukli i tu poznatu krilaticu “proljeće” pa ako upotrebimo etničku odrednicu onda ćemo reći “Bošnjačko proljeće” što nas jasno asocira na sve one proteste islamskih zemalja širom Bliskog istoka. Ko je objektivno pratio redom sve te proteste kako su se javljali jedan za drugim, mogao je da bez problema da uvidi prisutnost stranih obavještajnih službi i bezbjednosnog faktora kako vršljaju tim zemljama. Izuzetak ovoga nije ni Ukrajina gdje se dešava nešto slično. Naravno zajedničko u svim tim zemljama je opravdano postojao i onaj prvi ili socijalni nivo nezadovoljstva, izuzev možda u Libiji gdje je uvezeno najviše novca, truda i plaćenika da bi se narod motivisao. Kako sve to u Libiji izgleda danas kad je prošlo “proljeće” jasno je uočljivo uz zaključak da im je došla “zima” i da im je danas mnogo teže nego za vrijeme “tvrdog i represivnog Gadafijevog režima”

Krajem prošle godine, tačnije 23.12.2013. u uglednom listu “Ekonomist” izlazi jedan članak koji daje pregled zemalja i nivo rizika za socijalne nemire u 2014. Na tom spisku u najrizičnijoj grupi nalazi se Bosna i Hercegovina pored isto tako probranog društva među kojima su Sirija, Jemen, Zimbabve, Irak, Sudan, Grčka, Libija…Ovdje moramo uzeti u obzir informacije koje je časopis “Ekonomist” imao u vidu prilikom rada jedne ovakve analize i samim tim nagovještaja socijalnih nemira u BiH kao gotovo izvijesnih. U ove informacije osim teškog ekonomskog stanja su sigurno uvrstili i dva pokušaja većih protesta u 2013. (JMBG i Erasmus+) koji nisu uspjeli da postanu masovni i brutalni kao ovi sad, ali svakako su bili dobar uvod, priprema i ispitivanje terena u Bosni i Hercegovini svima iz gore navedenog drugog nivoa.

Sa druge strane na sam dan protesta u Tuzli 5.2.2014. potrebno je primjetiti dva događaja. Prvi je svakako onaj u Strazburu gdje je održana sjednica Evropskog parlamenta na kojoj se između ostalog našao i izvještaj o napretku za BiH u 2013. Drugi događaj je sastanak ambasadora NATO zemalja u BiH čija je tema bila razmatranje izvještaja o napretku na uništavanju zaostalog naoružanja.

Ambassadors of #NATO countries in #BiH met tdy; keen to see progress on disposal of old and unstable ammunition – why wait for an explosion?

— US Embassy Sarajevo (@USEmbassySJJ) February 5, 2014

Iz same rezolucije je potrebno izdvojiti dvije tačke koje govore o tendencijama EU, dok iz rasprave treba izdvojiti neke interesantne izjave hrvatskih parlamentaraca koji se indirektno ali čvrsto zalažu za treći hrvatski entitet. Tačke koje govore o namjerama EU su:

Tačka 8.  EU poziva šefove vlada i država članica EU-a te ministre vanjskih poslova da pojačaju svoj lični angažman prema BiH

Tačka 11.  EU naglašava da je ustavna reforma ključna za preobrazbu Bosne i Hercegovine u djelotvornu i potpuno funkcionalnu državu; traži od Federacije BiH da razmotri konkretne prijedloge u vezi s time, uključujući spajanje nekih kantona i preraspodjelu nadležnosti radi pojednostavljenja njene složene institucionalne strukture, osiguravanja uravnotežene zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i građana, suzbijanja etničke diskriminacije i kako bi državni aparat postao funkcionalniji, jeftiniji i odgovorniji prema svojim građanima; poziva sve političke stranke da učestvuju u tom procesu na konstruktivan i otvoren način te da iskoriste savjete i smjernice koje im Venecijanska komisija može pružiti tokom tog procesa; pozdravlja i podupire napore organizacija civilnog društva da utiču na proces ustavne reforme;

Od hrvatskih parlamentaraca najglasniji je bio Davor Ivo Stier koji je na sjednici rekao: “U BiH su također i dalje snažne unitarističke snage koje očito nisu naučile lekciju od krvavog raspada Jugoslavije jer sarajevski centralizam nije ništa bolji za Bosnu i Hercegovinu od onoga što je beogradski centralizam bio za bivšu Jugoslaviju.”

Tonino Picula je upozorio na izborni sistem u BiH koji onemogućava i neke konstitutivne narode da adekvatno biraju svoje predstavnike, dok je Andrej Plenković naglasio da je ključ uspjeha, ali i odgovornost evropske politike fokusiranje na ulogu Hrvata u Bosni i Hercegovini koji samo kao ravnopravan narod mogu pomoći političkoj koheziji i institucionalnoj funkcionalnosti zemlje, te njenom privrednom razvoju i pristupanju u EU. Zdravka Bušić se pozvala na izjavu Miroslava Lajčaka bivšeg visokog predstavnika u BiH koji je rekao da Ustav BiH iz 1995. nije po EU standardima i da ga treba promjeniti. “U skladu sa tim  hrvatski narod u Bosni i Hercegovini najranjiviji i najmalobrojniji te se stoga osjeća jako ugrožen i bori se da ne izgubi status konstitutivnog naroda. Iskreno se nadam da će ih ovaj izvještaj ohrabriti i dati im novu snagu.”

Opet sa strane nepristrasnosti sve pohvale hrvatskim parlamentarcima na sinhronizovanosti, organizovanosti i zalaganju za jačanje pozicije Hrvata u BiH, ali i ovi nastupi su za mene ipak bili jedan dio šire akcije. Sa druge strane ovom rezolucijom se jasno poziva na promjenu Dejtonske strukture i federalizaciju Federacije BiH koja je sada nefunkcionalna i prvenstveno na štetu hrvatskog naroda.

Od EU funkcionera treba izdvojiti Jelka Kacina koj je rekao da je BiH sa protestima u Tuzli krenula ka EU, a neizostavan je i stav Doris Pak o promjeni Dejtonskog sporazuma koja je ujedno i izvjestilac EP za Bosnu i Hercegovinu.

@IlirSeferi1 @pack_doris #BiH was never artificial , Dayton made it difficult. This "constitution" must be changed!

— Doris Pack (@pack_doris) February 8, 2014

Šlag na tortu dodao je Valentin Incko koji je najavio mogućnost dolaska trupa EU, dok će Austrija svakako povećati broj svojih vojnika u BiH. On je ocjenio da su protesti opravdani i da je ovo stanje najgore od završetka  rata u BiH.Na ove riječi gospodina Incka mogu samo da zaključim da ukoliko dođe do dolaska trupa iz EU to utoliko znači da je stanje u BiH neodrživo i da je BiH država koja ne može da funkcioniše pod postojećim Ustavom te bi se promjenama pristupilo po  hitnom postupku.

Američka ambasada je izdala jedno veoma zanimljivo saopštenje povodom dešavanja u BiH da su protesti  izraz nezadovoljstva građana sa trenutnom ekonomskom, socijalnom i političkom situacijom u Federaciji BiH, kao i generalno u Bosni i Hercegovini. Analitički, pravac ovog saopštenja nešto insinuira i najvećim djelom je bio uperen u Federaciju BiH. Nekoliko puta je spomenuta BiH generalno, dok RS i Banja Luka u ovom saopštenju nisu pomenuti.

Sve gore pobrojano je bio jedan kratak presjek glavnih međunarodnih činilaca koji se mogu povezati sa protestima u BiH, tu još možemo dodati i saopštenje Dževada Galijaševića koji je Njemačku ocjenio kao krivca za ove nerede. Bosna i Hercegovina je takva država da malo stvari ovdje može da se pokrene nekontrolisano, sam tok može da se otme kontroli ali pokretačke sile su uvijek isprepletene sa raznim političkim interesima. Ovo možda možemo povezati i sa geopolitičkom situacijom pa čak i protestima u Ukrajini iza kojih je evidentna socijalna komponenta, ali isto utoliko i ova druga interesno – obavještajna u kojoj prednjače Njemačka i SAD. Janukovič se još uvijek drži i pitanje je koliko će se ostvariti želje zapadnih igrača, baš zbog ovoga je moguće otvaranje novog proljeća u BiH i podrhtavanje u srcu Balkana na koji stiže Južni tok. Svoju pomoć demonstrantima u BiH danas je svesrdno ponudio i bivši vođa “Otpora”, a danas predsjednik Canavasa Srđa Popović kojega su povezivali i sa protestima u Ukrajini. Sigurno da ključanju bosanskog loncu doprinosi i uticaj Hrvatske kao punopravne članice u EU i nekoga ko želi da zaštiti interese i ravnopravnost svog naroda u BiH, a pogotovo pred izbore u oktobru.