“ВОЗ” ДИПЛОМАТИЈА И ПЕРСПЕКТИВЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

voz-beograd-kosovska-mitrovica

Постоји стара анегдота која каже да је једном неки амбасадор са закашњењем стигао на један коктел. Домаћица која је била ту пришла је ка њему, обраћајући му се:
“Ах! господине Амбасадоре, каква штета! Стигли сте управо у часу када су све лепе жене отишле”.
“Али, госпођо” – одговори дипломата галантно јој љубећи руку – “ја и нисам дошао због лепих жена. Дошао сам због вас”.

Ова анегдота би могла најбоље описати сву причу око воза на линији Београд – Косовска Митровица. Тема је заиста актуелна и одабрао сам је зато што су је многи коментарисали на разне начине, од оних шаљивих до озбиљнијих политичких анализа. Ипак, не могу да се отмем утиску да неко ко је осмислио идеју украшавања воза од Београда до Косовске Митровице, није барем мало био инспирисан мојом идејом и причом која је у медијима имала велики одијек од Русије па до Бразила, а ради се о сличној теми, само је у питању осликавање Миг-ова које Србија набавља од Русије. Ту идеју да се на авионе поставе слике наших хероја пилота сам први пут презентовао на измаку прошле године за руску ТВ ЛИФЕ.

Када је у питању конкретно овај воз од Београда до Косовске Митровице, потребно је рећи да већ има воз који спаја Косовску Митровицу са остатком Србије, а то је воз који саобраћа од Краљева до Звечана, који углавном превози студенте и тако је од 2006. године. Воз који је требао да саобраћа од Београда и то први пут након 18 година, очигледно је искоришћен у све друге сврхе, осим у сврху стварне намјере да тамо и стигне. Зашто је то баш тако било и шта је по сриједи свега тога, тешко је тачно рећи и покушаћу да одгонетнем у наставку, али сам увјерен да се могло боље и од овога, опет под условом да би воз вјероватно био заустављен, али уз мањи доживљај критике и пошалица.

Јасно је да Албанци никада не би пустили овако украшен воз без сукоба. По снимцима њихових припадника тзв. специјалних јединица, под пуним наоружањем, види се да док одлазе на Јариње пјевају ратне пјесме и покличе у оклопним возилима, чиме сами себи подижу морал, што јасно говори да су они заиста били спремни да запуцају или да врате воз назад. Вјерујем да би и Срби учинили и поступили идентично, да нама долази воз из Албаније са мотивима албанске заставе и натписима гдје нам Албанци говоре да је Косово њихово. Можемо рећи да се нешто слично се чак и десило са сликама оних надри отаца Велике Албаније (случај Митровић и дрон).

sp-mitrovic-dron

Јасно је дакле свима, да овакав воз не може да прође тамо гдје владају овакве тензије и прилике, али није јасно зашто се оштрица критике није отупила, а то се могло учинити да се радило само мало другачије. Сматрам да на спољашњост воза у оваквој ситуацији није требало писати “Косово је Србија”, јер Србија нема потребу да то некоме доказује, а најмање Србима на сјеверу Косова и Метохије или чак Албанцима. Косово је увијек било дио Србије и дио српског културног простора и идентитета. Оно је то било и када Албанци нису били већина, оно је то и данас када су они у већини и оно ће то увијек бити и остати. Мијењаће се политике, елите, прилике у свијету, али Косово је себе само одабрало као српски Јерусалим, не само 1389. већ много прије и све то има свој непролазни, тајанствени и духовни карактер. Такође треба имати у виду, и често заборављамо да је Грачаница саграђена 1321., а Високи Дечани 1335. године, дакле пола вијека пре Косовске битке и управо су то два од укупно 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКО-а. Топонимски називи, страдање, митологија, културно наслијеђе и данашња сурова реалност неће промјенити чињеницу да Албанце за Косово не веже ништа више од жеље да се изграде, докажу и афирмишу као један нови национални корпус, са новом историјом и још новијом културом. Српски и албански доживљај Косова и Метохије немају баш ништа заједничко, осим географског простора. Земље које су признале Косово, своје признање неће повући због натписа на њиховом језику или воза, а оне које то нису учиниле наставиће само због јачине наше дипломатије и сопствених територијалних (проблема) интереса.

Враћам се сада на оно што бих лично урадио, а то је да бих у потпуности поред мотива заставе који би и могао да остане, али и да буде елегантније изведен, спољашњост украсио натписима Косово и Метохија умјесто Косово је Србија, те натписима назива наших манастира (што је и учињено на једном дијелу), градова и општина (нпр. Обилић, Косово Поље, Липљан, Призрен, Штрпце…), природних богатстава (Газиводе, Ђеравица, Брезовица, Ибар, Паштрик…), културних области и налазишта (Газиместан, Улпијана, Стари трг…), Топонима и географских области (Косовско поморавље, Подримље, Сиринићка жупа) и др. Што се тиче саме унутрашњости воза која је углавном била испуњена мотивима фрески, што није спорно за све оне који су православци, али је спорно за оне који то нису, а који би некад путовали тим возом, као и за религијско одређење Србије која има истинску традицију мултиетничког и мултирелигијског друштва. Са друге стране фреске су нешто највриједније што припада интимној сфери православља и сматрам из личног убјеђења да то тако треба и да остане, како не би изгубило своју истинску вриједност. Умјесто фрески, унутрашњост бих потпуно испунио са прелијепим флоралним и геометријским мотивима косовског веза, косовских божура, Дечанске винице и винограда, косовске народне ношње, те сликама вањског изгледа наша 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКА.

Косовски божур

Све што сам навео представља моје субјективно мишљење и вјерујем да би овакав начин украшавања постигао опет исти резултат, али би бар мало отупио оштрицу критике првенствено страних медија који су воз описивали као “националистички и дискриминаторски”, те и дијела српских медија и свих оних људи који су овај воз искључиво схватили као предмет исмијавања, пораза, политизације, предизборне кампање или као повод за нову доколицу. Комплетној “хистерији” како су медији ово називали допринјеле су и снимке постављања експлозива уз шине, Албанци са пушкама и оклопима, те драмске изјаве званичника током и након самог овог догађаја.

Истина је заправо да је Србија са овим возом жељела да скрене пажњу на статус и проблематику Косова и Метохије, које је опет дошло у фокус већ након Харадинајевог хапшења, те процеса интеграције правосудних органа у тзв. косовски правни систем. Поред овога сам воз је искоришћен да се РОСУ извуче на сјевер, тако да ако би дошло до покушаја рушења зида у К. Митровици или неких других акција, Србија сада заправо има неку врсту алибија пред ЕУ.  Свим претходном властима у Србији и појединцима који су учествовали у Бриселском споразуму јасно је да је тај споразум погубан по било какав останак Косова и Метохије у саставу Србије, осим у носталгији и сјећању. Системом прекувавања жабе од стране виспрених и вјештих званичника ЕУ, те појединачним попуштањем генерација српских политичара, данас смо у дипломатском смислу ту гдје јесмо.

Србија је без суверенитета над Косовом и Метохијом остала повлачењем српске војске и познатим Кумановским споразумом 1999. године, те спуштањем овог питања са нивоа УН-а, на ниво ЕУ и Бриселског споразума 2013. године. То су три основне ствари које означавам као пресудне за данашњу ситуацију, и те ствари су резултат онога што многи данас називају издаја након сваке рунде преговора у Бриселу. Све што је услиједило касније Србију је доводило пред свршен чин, и заправо најбољи посао у тако лошој и незгодној ситуацији су радили они који су развлачили и куповали вријеме, јер ништа друго се у политичком смислу и није могло. Исто тако и овај воз је у својој коначној функцији имао за циљ да купи неко ново вријеме и неке нове аргументе. Нажалост, начин да се Косово и Метохија врате у оквире Србије јесте само обрнутим процесом горе наведених преломних тренутака, а то је прије свега дипломатско враћање овог питања на дневни ред УН-а кроз Резолуцију 1244., а након тога и повратак до 1000 српских војника и полицајаца на које Србија има пуно право према Кумановском споразуму, те самој Резолуцији. У супротном што више одмиче вријеме, Бриселски споразум Албанцима даје све већу независност, која ће временом бити доведена пред коначни чин признања, чиме ће Србија опет бити условљена уласком у ЕУ. Други пут осим овога како то управо планирају и прижељкују Албанци и њихови покровитељи ја не могу да видим.

Читајући разне изјаве и текстове закључујем да би за неке Србе била прихватљива и једна варијанта подјеле Косова и Метохије на сјеверни и јужни дио уз апсолутну екстериторијалност српских манастира и манастирских посједа, а неки чак не би ни тражили ово друго. Оваква идеја би значила признање Косова у неком облику и спашавање сјеверног дијела који је кохерентан у географском смислу, што опет не значи да Албанци временом не би реципрочно отворили и питање Прешевске долине, јер се то увелико спомиње и у њиховим круговима.

За Србију као државу и све оно што српски народ осјећа према Косову и Метохији исправно је само једно, а то је повратак на дневни ред УН-а, па према томе и даље уназад како сам написао. То би значило обустављање Бриселских преговора, повратак војске, а у случају неког новог погрома војска сигурно не би остала равнодушна. Ипак, једно су жеље, а друго тренутне околности и могућности. Тренутне могућности кажу да је овај воз заправо најгенијалнија идеја која је могла да се смисли у овом моменту када је Србија притиснута уз ћошак и сведена на потпуно и коначно признање, те понижавање свих српских жртава кроз случај Харадинаја. Дакле сва прича око воза ма како год некоме звучила, је нажалост одраз најбољих маневарских, дипломатских и политичких потеза које Србија има на располагању, а већ сам рекао да је и са возом могло боље, али шта је ту је.

Неке друге могућности говоре да се прилике у свијету мијењају, можда те промјене и буду у нашу корист. Долазак Трампа неће Србији да донесе неке велике бенефите или заокрет америчке политике, али ће сигурно да заустави брзину и ток догађаја које би нпр. покренула Хилари Клинтон да је постала предсједница. Са друге стране јачање руског утицаја у свијету, потапање Турске дипломатије, те све јаче партнерство Русије и Кине како унутар УН-а, тако и на глобалном плану може да створи неке нове услове. Управо те прилике би Србија могла да искористи како би питање Косова и Метохије поново вратила тамо и гдје му је мјесто, тамо гдје тзв. самопроглашено Косово није признато и гдје неће ни бити уколико Србија то не дозволи. Воз је одиграо своју улогу и вратио се у Београд, сад је на потезу српска дипломатија и српска политичка елита. Избори за предсједника иду, да ли ће Србија моћи и докле да купује вријеме и да хвата сваку, па и најмању шансу, показаће већ ова година.

ДАН РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – МАЛИ ДАН ЗА ВЕЛИКЕ ЉУДЕ

Споменко Гостић је најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. Погинуо је 20. марта 1993. године.

Гледам параду, дефиле, читам разне коментаре и честитке, читам и пријетње и увреде, погледам кроз прозор собе, замислим се и негдје у даљини појави ми се ова слика, само 15 година и његово велико име Споменко. Гледао сам у њу дуго и одједном све друго је нестало, а ја сам тражио праве ријечи, али их је било тешко наћи на данашњи дан. Осјетио сам потребу да након дуго времена напишем нешто, не зато што ме служи “перо”, већ зато што осјећам неку одговорност и обавезу, те зато што је сјећање и спомен најмање што могу као појединац да учиним.

Споменко Гостић је један од оних људи чије име се налази високо на списку наше херојске вјечне страже. Стоји он тамо раме уз раме са јунацима Колубаре, Кајмакчалана и Кошара. Дијете коме је рат узео родитеље, и тако њега натјерао да нову породицу и уточиште пронађе у војсци, да би нешто касније исти тај рат узео себи и то мало земаљско чедо. Зашто је баш тако морало бити, то само горка судба зна, али ево као и сваког 9. јануара, тако и овај пут дође ми у мисли ово блажено и невино лице, дубоког погледа у којем је вријеме стало, али гласно ћути. Управо та тишина говори да је Споменко свој живот положио у темељ тадашњег колективног осјећаја и тежње који се данас зове Република Српска, а што је тада имало тек годину дана. Да би живјело једно чедо, живот је дало друго. Све и да је Споменко био једини, било би тешко и трагично, али заправо много је таквих честитих, храбрих, младих, старих и високих споменика чији је Споменко најмлађи предводник.

Управо Споменко нас својим дјелима опомиње да не заборавимо, да се присјетимо и подсјетимо његових година, живота и страдања, не зато да би жалили над тешком судбином или отварали нове ратове освете, већ да би ми као народ на крилима тог сјећања више цијенили задужбину коју нам је он оставио и још многи други. Када би свако од нас у своју душу, у своју кућу, у свој град и у нашу Републику Српску унио барем пола храбрости и трећину честитости коју је овај дјечак имао, били би поносни на оно што би могли изградити. Република Српска је данас напунила својих 25 година, да је жив Споменко би имао 39.

Наша данашња стварност није нешто чиме би се он поносио, она је неизвијесна и тешка, млади људи нам одлазе, демографија нам опада и оваква Република Српска неће дочекати својих 39 година. Ово је нешто са чим се сви ми морамо суочити, подвући црту и на чему се мора заједно и сабрано радити. Радити и стварати да би Дан Републике постао осјећај и понос, а не обавеза, и да би једног дана усправне главе могли погледати у очи овом дјечаку и многим другима. Управо то је она лекција коју нас Споменко учи својим страдањем и коју морамо савладати, јер барем толико му дугујемо.

Нека му је вјечна слава и хвала, као и свим другим војницима који су храро и честито дали своје животе у стварању ове задужбине. Хвала и свима онима који су данас међу живима, често заборављени, а који су се часно борили и који заслужују живот достојан човјека. Сви ти људи су уствари наше највише заставе, наш најтврђи грб и наша најгласнија химна коју не може нико да нам узме осим нас самих, и зато НЕМОЈМО ТО ДОЗВОЛИТИ.

МАЛИ ЈЕ ОВО ДАН, ЗА ВЕЛИКЕ ЉУДЕ, ЗА ОНО ШТО НАС ЧЕКА И ШТО МОРАМО ЗА ЊИХ УЧИНИТИ.

ОТВОРЕНО ПИСМО СЛОБОДАНУ ВАСКОВИЋУ

Vaskovic

Поштовани господине Васковићу,

већ дуго времена пратим Ваш рад и оно што пишете, такође поштујем Вашу храброст да опстанете у тешким временима за човјека који се налази на границама између новинарства, обавјештајног рада и обичног живота. Свјестан сам да је такав рад јако тежак у овој и оваквој држави и због тога Вам исказујем професионално поштовање, али ништа више од тога. Било је потребе за оваквим писмом још некада давно, тачније ономад када сте кроз студенстко организовање протежирали полуписмене и никад свршене студенте, но због истека мандата у Студентском парламенту 2011. прећутао сам, али сада нећу.

Дошло је вријеме да Вам напишем демант и отворени одговор, те да покажем Вашу хипокризију и своје неслагање са оним што сте написали у једном од посљедњих текстова под називом “Изборна јединица 1 – процјена резултата No3“. Као прво у наведеном тексту сте се поставили потпуно пристрасно према Партији демократског прогреса (ПДП). Наравно, Ваше је право да будете пристрасни према било коме и да заузимате страну, али сматрам да Ваше право није да на основу лажних информација које добијате, те лажи наставите да ширите даље према аудиторијуму. Не знам када сте били посљедњи пут у Костајници и да ли сте икад били (осим можда у пролазу), али вјерујем да већина људи из Костајнице никад није ни чула ко је Слободан Васковић. Кад кажем већина, мислим на претежно старије категорије становништва којих је у Костајници према посљедњем попису много више него оних млађих, јер Костајница као град лагано нестаје, а нестаје управо због политике коју већ годинама води “Савез за промјене”, конкретно у Костајници на челу са савјетником из СДП-а, уским кругом људи из ПДП-а, и још ужим из СДС-а, у чије тренутне односе не желим да улазим. Не желим из разлога због којег Ви и пишете то што пишете, јер знам да ти односи у Костајници функционишу док су им “кесе сестре, а када нису свезаћемо их”. Јасно ми је исто тако да Вам са овим писмом дајем бесплатну рекламу у Костајници, али желим да Вас упутим у праву истину, како убудуће не бисте писали глупости и узимали робу лоших инфо “дилера”, довршићу га до краја.

Наиме, у свом тексту наводите читаоце да помисле како су садашњи начелник општине Костајница и његов савјетник, “кандидовали” Биљану Дејановић Глигић као једног од кандидата за начелника општине, испред једне “минорне странке”, не би ли одвукла гласове кандидату ПДП-а.

Господине Васковићу, ово је оно што ми је као предсједнику Општинског одбора те минорне странке веома засметало, јер представља ништа друго до лаж којом се обмањује јавност, а вјерујем и да постоје основе за тужбу због нарушавања нашег угледа и части. Не смета мени што сте ви Уједињену Српску у Костајници назвали минорном странком, то би било исто као да и ја Вас назовем минорним блогером без да Вас претходно познајем, али с обзиром на вријеме када смо основали општински одбор нека тако и буде, послије избора ћемо видјети да ли ће тако и остати. Мени је заправо засметала Ваша инсинуација, јер хоћете да нас подведете под нечије скуте, а ја господине Васковићу никада нисам радио нешто да бих био под нечијим скутима. Управо због таквог приступа често сам знао настрадати, и то од руке оних које Ви данас браните и протежирате као власт у Костајници, а које сте исто тако лично оптужили за непотизам у свом тексту под називом “Чекићи непотизма“. У истом том тексту сте индиректно бранили садашњег начелника општине Костајница, а нападали ПДП који те ваше наводе о непотизму никад није јавно демантовао. Није ни Ваше “масло за рамазана” господине Васковићу, али окрећете ћурак из само Вама знаних разлога у које опет не улазим. Управо због тога што мислимо да ни једна, ни друга страна Костајници не могу да понуде ништа, Уједињена Српска, ма како је ви минорном звали, имала је политичке храбрости и смјелости да кандидује сопственог кандидата за начелника и састави своју платформу. За кратко вријеме одрасли смо од волонтера до кандидата на изборима, прешли смо јако тежак и трновит пут, а Вама то нису дојавили, па сумњам да можете о нама и да судите. На то све сервирате нам неки концепт који смо имали већ годинама као фино умотану чоколаду, а унутра ништа, осим нарушавања међуљудских односа у граду. Тај концепт је нама јако добро познат, па макар он долазио и у лику једног младог момка, који слијепо слуша своје политичке патроне и коме само замјерам што је дозволио да са 30 и кусур година буде марионета и послушник без става, и то управо оних које сте Ви у својим текстовима оптуживали, а сада се посипате пепелом. Срам Вас било!

У том контексту морам да Вас демантујем и да кажем да никад нисмо имали нити један званичан, нити незваничан састанак са начелником и његовим савјетником, а поготово гдје се причало са њима око тога да они кандидују нашег кандидата. Такође таквих састанака нисмо имали ни са ПДП-ом, јер побогу о чему ми то можемо са њима свима да причамо? Да не помислите да бјежимо од политичког дијалога, морам да кажем да политичке разговоре можемо имати са свима, али само под условом да се у потпуности подржи и прихвати наша платформа под називом “Костајница отворена према свијету” у којој смо јасно и децидно навели како замишљамо овај град. То је један опсежан и озбиљан документ који би требао да буде покретач многих снага да се ослободе и да заједно овај град учинимо љепшим и бољим.

Послије немилих догађаја из септембра прошле године, а везаних око омладинског центра у Костајници, када су неправедно поништени резултати јавног конкурса и када сам буквално отјеран из овог града, више немам повјерења у садашње политичке руководиоце из ПДП-а и СДС-а.  Ти људи ми не желе добро, нити вреднују мој рад, труд и способности, а то су доказали, јер они гаје и његују све оно супротно том, и свака здрава прича представља пријетњу њиховом кварном систему. Ја њих сигурно не зовем, а они мене не смију, а ако ме баш питате, сматрам да између таквих људи не постоје политичке разлике, а и оне људске су упитне. Жао ми је само младих који се налазе разбацани у свим постојећим странкама и листама, тражећи своје мјесто у том тмурном вилајету. Сматрам да се те људе мора ослободити, оснажити и охрабрити да се супротставе својим учмалим ауторитетима иначе нам нема спаса. Закључићу ово писмо са познатом изреком да о људима док је свијета и вијека увијек ће говорити њихова дјела и она су најбољи суд. Ја се својих не стидим и не плашим, а Ви господине Васковићу?

 

 

DOKUMENT OMLADINSKA POLITIKA KOSTAJNICE

Feniks kostajnicaDanas je Skupština opštine Kostajnica usvojila “nekakav” dokument o strategiji razvoja omladinske politike našeg grada. Nosilac aktivnosti na planiranju izrade ove strategije je bila organizacija “Zdravo Da Ste” iz Banja Luke.

ČINJENICE U BROJEVIMA:

– Niko od predstavnika Omladinskog kluba Feniks Kostajnica nije kontaktiran da učestvuje u ovom procesu, niti je bio dio radne grupe.

– Jedan gost iz Banjaluke je konstatovao kako je začuđujuća i teška činjenica da je toliko mladih i obrazovanih ljudi koji se nalaze na birou za zapošljavanje i kako će sve učiniti da se to popravi u skladu sa čim je i ovaj dokument.

– Niko od odbornika nije upitao goste iz Banjaluke zašto su pored konstatovanih začuđujućih činjenica, čak dva mjeseca poslije mimo procedura i zakona poništili rezultate, ali ne i javni konkurs prilikom izbora koordinatora omladinskog centra u Kostajnici 2015. godine i na taj način podlegli političkim pritiscima i manipulacijama.

– Niko od odbornika nije upitao goste iz Banjaluke zašto nisu javno objavili kompletan nacrt projekta omladinskog centra u Kostajnici, njegovu finansijsku konstrukciju, te plan kako bi taj omladinski centar ostao samoodrživ nakon isteka perioda od 18 mjeseci u aprilu 2017. godine. Ovo kažem imajući u vidu da je skupština većinom glasova odobrila opštinske prostorije organizaciji “Zdravo Da Ste” i da je opština Kostajnica punopravni partner na ovom projektu.

– Jedan odbornik (SDS) je spomenuo da je potrebno da omladina izađe iz virtuelnog svijeta, da se omladina spusti na zemlju i da je ovo prvi konkretan takav dokument od kada on prati politiku. Čini mi se samo da taj odbornik zaboravlja da su volonteri OK Feniks zbog svog rada u prethodne dve godine nagrađeni od strane Ministarstva porodice, omladine i sporta RS, da ti volonteri zbirno imaju preko 1200 časova upisanih u volonterske knjižice, a bezbroj akcija koje smo uradili u protekle dve godine, od Šamca i Doboja, pa do poplava u Kostajnici, humanitarnih akcija i sportskih manifestacija. Zaboravlja on da volonteri nikad nisu dobili svoje kancelarije za omladinski klub, zaboravlja da su bili primorani da raspuste svoju sekciju nakon neodgovornog ponašanja pojedinaca. Mi možda jesmo mladi i za neke “zeleni”, ali sigurno nismo virtuelni i nevidljivi.

– Jedan odbornik (SNSD) je bio vrijedan i sakupio je podatke o 50 VSS i 12 VSŠ mladih kadrova koji nemaju ni dan radnog staža, te je spomenuo da mladim ljudima treba da se pomogne i izađe u susret bez obzira na političko opredjeljenje njihovih roditelja, jer roditelje niko nije birao. Takođe sa punim pravom je konstatovao da je ovaj dokument šablonski urađen bez preciznih prijedloga i konkretnih rješenja.

– 11 odbornika, odnosni svi prisutni danas su glasali za usvajanje “nekakvog” dokumenta omladinske politike, koji će otići u ladicu kao i sve prethodne strategije, iako neki za omladinsku strategiju čuju prvi put.

– 6 mladih ljudi koje ja poznajem je otišlo iz Kostajnice u inostranstvo u posljednjih 20 dana, a opet radi posla. Ovo znam zato što od skoro vodim ličnu evidenciju mladih ljudi koji napuštaju Kostajnicu sa namjerom da se privremeno ili trajno zaposle i nastane u inostranstvu.

ZAKLJUČAK:

Dosta nam je šupljih dokumenata, dajte mladim ljudima posao, dajte mladim ljudima priliku da rade, da se žene i udaju, da stvaraju porodice, te da ostaju u Kostajnici kod sopstvene kuće. Nemojte nam odmagati i otežavati, ako nam već pomoći ne možete.

IZDVOJENO:

Osim rasprave o omladinskoj politici ne mogu, a da ne obratim pažnju na aktuelni čas i priču oko obilježavanja i proslave dana i krsne slave opštine Kostajnica. Neću da ulazim u dio oko koncerta, jer to je tradicija Kostajnice i nešto po čemu smo prepoznatljivi, ali onaj ko vodi opštinu procjenjuje koliko smo u mogućnosti za takvo nešto.Sa druge strane smatram da je samo obilježavanje i proslava na jednom mjestu dobra prilika da se na ovakav način sabiramo i okupljamo, te da pored svih trenutnih nesporazuma, neprijateljstava, nesuglasica i razilaženja u političkim ili drugim razmišljanjima, pripadnosti i opredjeljenosti, barem jedan dan u godini možemo svi da sjedimo za istim stolom, a tu mislim i na one koji slave i na goste. Takođe u ovom kontekstu neću da zaobiđem ni ovogodišnju odluku načelnika opštine da podrži iftar služen 20.6 ispred džamije u Kostajnici, što je dobar primjer svim drugima i jasna poruka u budućnosti kako i na koji način treba graditi odnose u našem gradu.

Postoji jedna poučna priča iz drevnog Japana, kada je pred jednu važnu bitku, vojskovođa Kenšin Uesugi svom neprijatelju Šingenu Takedi, koji je oskudjevao u soli, prvo poslao so, kako bi mogao da prehrani svoje vojnike i onda izađe na dogovoreni odlučujući megdan. Slanje hrane u vidu soli nije ih načinilo prijateljima i nije njihovom odnosu dalo patetični ton, već je upravo taj ,,detalj“ pokazao sav raskoš njihove viteške filozofije življenja, te je produbilo njihovu čast i dostojanstvo.

KOJE SU PERSPEKTIVE KOSTAJNICE?

KostajnicaKako je ovih dana započeo izborni proces za predstojeće lokalne izbore, tako smo i mi u Kostajnici svjedoci pripremanja kandidatskih lista, programskih platformi i raznih opredjeljenja političkih partija za izbornu utrku koja će se okončati 2. oktobra. Taj predizborni proces je takav kakav jeste i nikad nije donio ništa novo osim uvriježenih obećanja koja se malo ili nimalo ispunjavaju. Pošto posljednjih dana dosta razgovaram sa ljudima na širem terenu Kostajnice, počeo sam da razmišljam o tome šta su to perspektive ovog grada i koja su to najznačajnija strateška pitanja za našu opštinu u naredne četiri godine. Ovo praktično znači da u određenju perspektive postoje ekonomski kurs koji se odnosi na investicije i zapošljavanje, odnosno strateški kurs koji razmatra u kome pravcu Kostajnica treba da ide u narednom periodu, o čemu će i biti riječi u ovom tekstu. Posebnu inspiraciju za otvaranje ovog pitanja dobio sam i nakon saopštenja sa sjednice skupštine Sisačko – moslavačke županije koja je održana 10. maja 2016. godine u Hrvatskoj Kostajnici, i tom prilikom su u okviru aktualnog časa razmatrane tačke koje na ozbiljan način ukazuju na potrebu za otvaranje pitanja strateške perspektive opštine Kostajnica.

Polazeći od trenutne političke, ekonomske i ukupne društvene situacije, sa osvrtom na proteklih deset godina može se konstatovati da predizborna obećanja i programi, više ili manje bitnih političkih partija i njihovih predstavnika, nisu dala realizaciju tih obećanja, niti konkretan efekat za Kostajnicu. Podsjećanja radi, u proteklom desetogodišnjem periodu imali smo smjene dva načelnika opštine, te jednog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srpske u osmogodošnjem mandatu, ali su strateška pitanja, kao i ona ekonomska ostala i dalje nerješena. U sklopu takve analize identifikovao sam tri ključna pitanja koja su i dalje u Kostajnici otvorena:

  1. Pitanje razgraničenja u dolini rijeke Une između Hrvatske i BiH kod Kostajnice. 

  2. Pitanje zaobilaznice i definisanje urbanističke koncepcije najužeg centra grada (tzv. Blok-1 i Blok-2) 

  3. Pitanje izgradnje regionanog puta R-475 Kostajnica-Karan-Prijedor.

Pitanje razgraničenja između RH i BiH, odnosno RS na području Kostajnice je pitanje staro više od deset godina. Ono je direktno povezano sa evropskom i ekonomskom perspektivom opštine, te sa njenom strateškom usmjerenošću na najbližeg komšiju (susjeda) preko rijeke Une, a sada veoma značajnog i u okviru projekata tzv. prekogranične saradnje. Ono što je zbunjujuće oko ovog pitanja je činjenica da je BiH 2004. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a po tom pitanju za prethodnih dvanaest godina niko od značajnih političkih faktora u Kostajnici nije shvatio suštinu potrebe otvaranja i rješavanja ovog pitanja, niti je pokrenuo ozbiljnu inicijativu prema relevantnim institucijama. Čak i ako se pitanje razgraničenja namjerno prepuštalo rješavanju na bazi međunarodne arbitraže, niko nije uložio truda i interesa da prikupi što značajniju dokumentaciju, eminentne stručnjake i podatke koji bi imali funkciju argumenata u tom procesu.

Ono što se u proteklom vremenu može konstatovati, jeste činjenica da su se skupštinske većine uglavnom koncentrisale oko stranaka (SDS, PDP i SNSD), ali njihovi predstavnici osim podrške glasača, nisu imali ideje, a neki čak ni moralne snage da se posvete ovom problemu i da pokušaju postići lokalni konsenzus po ovako značajnom pitanju. U određenim fazama pojedini lokalni predstavnici su se trudili da ispolitizuju svaki ozbiljniji pokušaj realizacije prekogranične saradnje, kao što je poznati slučaj u vezi Omladinskog centra u Kostajnici tokom 2015. godine, kada je radi ličnih i političkih interesa, te raznih obećanja ovaj značajan projekat maltene sveden na dječiju igraonicu, bez perspektive finansijskog samoodržanja, osim u slučaju da opština nastavi da ga finansira. Takođe i projekat vezan za uzgoj kestena na području opština u slivu rijeke Une koji je usmeno kandidovan prema EU, kod nas još uvijek nije ozbiljno shvaćen, jer u Kostajnici nemamo ni jednu osposobljenu zemljoradničku zadrugu koja bi mogla biti aktivni učesnik i nosilac ovakvih projekata. Osim ova dva postojao je i projekat izgradnje ribarske kuće koji jeste završen, ali isto tako naročito ne služi svrsi i sigurno postoji veća perspektiva i za ozbiljniji, te organizovaniji razvoj ribolova u Kostajnici i poribljavanja rijeke Une. Naravno pitanje razgraničenja je međudržavno pitanje, ali u ovom slučaju ono duboko zadire u opštu perspektivu rekao bih obje Kostajnice, pa samim time zahtijeva i uključivanje lokalnih struktura u taj proces.

Za prethodno vrijeme može se konstatovati da nije urađeno gotovo ništa osim politikantskog optuživanja za “izdaju” ili lažnih obećanja kako će to pitanje biti riješeno na raznim privatnim druženjima. Takođe, korišćenje ovog pitanja u svrhu manipulacije radi pravne zaštite za stvari iz prethodnih vremena, samo po sebi ukazuje na nizak politički kredibilitet i nemogućnost dosljednosti vlastitim stavovima. Prisustvo takvih interesa “radi balansiranja” potvrđuje i činjenica da nije bilo ozbiljnog javnog razmatranja ovog pitanja ni na jednom zvaničnom lokalnom nivou, osim nekih sporadičnih sesija i uopštenih informacija na sjednicama skupštine.

Pitanje zaobilaznice i definisanje urbanističke koncepcije najužeg centra grada je dovedeno do apsurda, kako sa aspekta izvođenja konkretnih radova na infrastrukturi, tako i sa naslova usvajanja čitave trakavice urbanističkih i regulacionih planova. Svođenje ovog značajnog pitanja poznatijeg kao Blok-1 i Blok-2, preneseno je na nivo obezbjeđivanja skupštinske većine radi glasanja za pojedine varijante i legalizacije objekata u ovim zonama. Nažalost, ovo upravo potvrđuje iznesene tvrdnje da niko od dosadašnjih relevantnih političkih subjekata i pojedinaca, izuzev nategnute većine glasača ili u drugom slučaju skupštinske većine, nije imao političke snage i stručnih kapaciteta da se ozbiljno uhvati u koštac sa ovim, za Kostajnicu važnim pitanjima.

Građanima Kostajnice je poznato da je izgradnja zaobilaznice iz pravca Novog Grada započeta prije desetak godina, ali taj zahvat nikad nije doveden do kraja iz svima poznatog razloga razgraničenja. Pored ovog zahvata na infrastrukuri koji se odnosi na zaobilaznicu, poznati su i ostali projekti (KFW i potok Tavija) čiji su zastoji ili izmjene izvedbenih projekata usko povezani sa pitanjem urbanizma u najužem centru našeg grada.

Takođe, i ovdje je prisutan momenat nepotrebnog politizovanja ovog pitanja kroz razna lobiranja i pritiske lokalnih političkih faktora na pojedine preduzetnike, koji imaju objekte u najužem centru grada, a sa namjerom da se pridobije njihova podrška i glasovi radi ostvarivanja izbornih rezultata, baš u izbornoj godini.

Стратегија развоја Костајница

Pitanje nastavka izgradnje regionalnog puta R-475 Kostajnica-Karan-Prijedor je pitanje koje Kostajnici treba da otvori perspektivu najbliže komunikacije sa regionalnim centrom Prijedorom, kao i povezivanje sjedišta opštine sa naseljenim mjestima koja se nalaze na tom pravcu. Takođe ovo pitanje se može razmatrati i u kontekstu nastavka na brzu cestu Zagreb – H. Kostajnica. U razgovoru sa građanima o ovom putnom pravcu informisan sam da ovdje ne možemo zaobići ni ostale zainteresovane faktore po ovom pitanju, a prije svega interese opštine Kozarska Dubica i naseljenih mjesta Donja Slabinja i Knežica koji su sada u funkciji direktnog povezivanja Kostajnice sa Prijedorom. To što regionalni put R-475 nije doživio realizaciju u potpunosti tokom prethodne decenije, takođe ukazuje da politički faktori Kostajnice nisu imali dovoljno političkog jedinstva i razumjevanja za potrebe svojih građana.

Prema dosadašnjim već viđenim ponašanjima i isprofilisanim stavovima u proteklih deset godina od strane kreiranih političkih grupacija i pojedinaca, nije moguće očekivati da će pristupiti rješavanju bilo kojeg od ovih pitanja na kvalitetan i adekvatan način. Ovo će biti još teže ako znamo da su se pojedinci u prethodnim mandatima natovarili raznim ličnim i političkim hipotekama, koje ih sada ograničavaju na putu rješavanja ovih pitanja. Sa druge strane nametnuti politički sukobi i interesi pojedinaca koji su se svojim negativnim sposobnostima i intrigama stavili iznad lokalne samouprave (što je u Kostajnici jedinstven primjer!), u potpunosti su razvodnili svaku političku misao, viziju i ideju. Takve vizije su služile samo ličnim potrebama i privatnim interesima koji su direktno inkorporirani u lokalne vlasti bez ikakvog šireg značaja. Sa takvom opštom situacijom dragi građani, naša Kostajnica očekuje predstojeće lokalne izbore. Izlaz iz takvog stanja vidim jedino kroz jednu novu energiju i nove inicijative, koje bi u narednom mandatnom periodu koncentrisale političke i stručne snage, te obezbjedile prijeko potrebno političko jedinstvo kako bi se moglo pristupiti rješavanju značajnih pitanja i otvaranju Kostajnice prema svijetu.

 

KOMANDA BALJSKE ČETE – OGLEDALO KOSTAJNICE

Komanda baljske četeJuče smo organizovali jednu posebnu radnu akciju, a ujedno i druženje sa našim mladim članovima Ujedinjene Srpske – OO Kostajnica. Naime, ovoga puta je bila riječ o uređivanju i čišćenju spomen područja i poznatog kostajničkog izletišta – Komanda Baljske čete. Nije mi ovo prvi put da radim ovakve stvari, radilo se ovako i kad nije bilo izbornih godina, a sada smo zajedno imali samo motiv više, a to je da ličnim primjerom motivišemo druge i da pokažemo kako se vodi računa o sopstvenom gradu i našoj Kostajnici.

Još kao dječak odlazio sam tamo na zborove i pomene koji su se organizovali u čast narodnih heroja i ostalih heroja Baljske čete na kojima je uvijek bio veliki broj naših građana. U to vrijeme nisam znao šta to predstavlja za sve ljudе koji tu dođu, ali danas godinama poslije to sasvim jasno vidim i osjećam. Ni tada kao ni danas put prema Komandi u dužini od 2km nije asfaltiran, a zašto je to tako zaista ne znam, ali znam da to nije niti jedini, ni najveći problem. Istorija naroda ovog potkozarskog podneblja je takva, stradalna, mnogima neshvatljiva i satkana od vojevanja za različite države, ali je ideal ostao isti, a to je ideal slobode. Istim tim idealom za koji su dali svoje živote, vodili su se Ranko Šipka, Lazo Šteković i Miloš Bajalica, heroji čije mramorne ploče od ukupno pet, zbog vandalizma danas nedostaju na spomen području „Komanda“. Na preostale dve se nalaze Petar Borojević i Petar Mećava, a po posljednjem se zove i naša osnovna škola u Kostajnici u kojoj su se školovale mnoge generacije kao i moja, te se još uvijek se školuju. Na te dve ploče ostala su dva stamena Petra, dva narodna heroja one bivše države i dva čovjeka čija borba i život treba da nam budu opomena, da ako ništa drugo, možemo bar da držimo do svojih spomenika. Takav sličan osjećaj imao sam samo gledajući oskrnavljene spomenike širom Kosova i Metohije.

Stajao sam tako nepomično nekoliko minuta, jer sigurno 10 godina nisam bio na Komandi, stajao sam i gledao u polupane ploče sa istaknutim herojima, kao i ploče sa imenima poginulih na samom spomeniku. Ukopao sam se u mjestu i slušao tišinu Balja kako tužno jeca za Baljskom četom, ali ne samo za ovim herojima iz Drugog svjetskog rata kojih više nema, već i za nama koji danas živimo, za nama koji smo sujetni, koji ne praštamo uspjehe, koji ogovaramo iza leđa bez hrabrosti, koji ne vidimo više od života i dalje od smrti, koji se bojimo i strahujemo, a ni sami ne znamo od čega. Gledao sam i bilo me je sramota što smo kukavice i što nismo dorasli vremenu u kojem mi živimo, ni herojima koji su živjeli davno. Nekad se za riječ davala glava i za slobodu život o čemu svjedoče heroji Baljske čete, a danas riječ više ne vrijedi ni za glavicu kupusa u koju stane i sva sloboda koju imamo.

Sve što smo mogli da uradimo jeste da počistimo smeće, sklonimo stare uvele vijence i pokosimo kompletno područje od spomenika pa do lovačke kuće, koja bi da je sreće trebala biti prvi kostajnički muzej, a danas je pretvorena u javni toalet zbog kog me je po drugi puta juče bilo sramota. Nakon toga u miru smo napravili roštilj, odigrali partiju „seoskog fudbala“ kao što se tu tradicionalno igralo nekad i onda otišli.

Ribbet collage

Otišli smo, ali su ta čudna tišina Komande i šumski vjetar svih prethodnih decenija nekako ostali u meni. Osjetio sam tihi zov Baljske čete, ljudsku i moralnu obavezu i ono nešto iznutra što me tjera da napišem ovaj tekst. Za kraj rekao bih da smo svi mi Komanda, i da Kostajnica danas, na nekom višem nivou svijesti, upravo izgleda kao Komanda koja je oskrnavljena i oštećena, u koju ljudi sve manje istinski dolaze, a pravi heroji nestaju. Ukoliko se ovako nastavi i u budućnosti, na Komandi neće ostati ni posljednje dve ploče, a u Kostajnici niko.

Želim sad ovu priliku da iskoristim i da javno dam svoje prvo zvanično „izborno“ obećanje Kostajnici i svim ljudima, a to je da ću se zalagati da se Komanda obnovi, da se ploče sa herojima koji nedostaju ponovo vrate, a one sa polupanim imenima obnove. Zalagaću se da se jednog dana do Komande napravi asfalt, da se kuća koja pripada lovačkom udruženju iz Kozarske Dubice vrati Kostajnici, i da se u istoj napravi prvi muzej Kostajnice. Zalagaću se da se ponovo zajedno okupljamo na Komandi kao nekad, i da se vrati obilježavanje narodnog zbora, jer ako hoćemo da nam bude bolje, prvo mi moramo biti bolji, a da bili bolji, moramo se malo vratiti nazad i popraviti ono gdje smo pogriješili. Zalagaću se lično i javno, ako treba čak i sa onima koji će da se kite tuđim perjem i idejama, jer svojih nemaju, i zato vas dragi sugrađani molim da mi pomognete, jer Komanda nije ni moja, ni njihova, Komanda je naša!

 

DANAŠNJA KOSTAJNIČKA SKUPŠTINA – KRAJ JEDNE EPOHE

zgrada_opstineDanas je u Kostajnici održana posljednja ili pretposljednja skupština u ovom sazivu, jer u oktobru nam opet idu lokalni izbori.  Moram odmah da priznam da nisam mogao u potpunosti ni da je ispratim, jer je onakav nivo rasprave zaista teško slušati. U razgovoru sa drugim ljudima iz grada, pa čak i sa sela vidim da nisam jedini, i da su mnogi već odavno prestali da slušaju lokalne sjednice koje se prenose putem radija, upravo zbog ovog lakrdijaškog i kafanskog ponašanja pojedinaca koji nas tamo predstavljaju, uz čast izuzecima. Moji stariji sagovornici se često prisjete kako su i naše lokalne sjednice nekad imale dignitet i ugled, te kako je sve to imalo neki viši nivo i barem minimum ličnog, profesionalnog i kolegijalnog poštovanja među prisutnima i onima koji vode raspravu, što je danas maltene nezamislivo. Ovakav slučaj je vjerovatno i u mnogim drugim sredinama u Republici Srpskoj i BiH, pa se i sam često sjetim one Andrićeve o tome kakva su nam vremena došla, i to onda prebacim na skupštine koje su izgleda postale mjesta od kojih pametan bježi, u kojima zaćuti ili ga uopšte nema, budala progovora, lupa i vodi glavnu riječ, a fukara se naravno obogati.

Ovo danas je bilo još teže slušati utoliko što su neki već počeli sopstvenu izbornu kampanju, korišćenjem propisanog medijskog prostora za skupštinsko zasijedanje u lične svrhe i razbacivanje sa imenima svojih kandidata u stilu kao kad ciganin hvali svoga konja, iako zvanična kampanja kreće tek u septembru, a kandidature su još u toku. Nisam se puno iznenadio, jer nekima očito nedostaje političke hrabrosti i uvijek je lakše ovako podmetati i žrtvovati druge, ili ih gurati u vatru ispred sebe, nego ih istinski ohrabriti i usmjeriti da budu promjena u ovom gradu. Smatram da je skupština mjesto koje je pored svojih statusno propisanih poslova, prije svega predviđeno za predlaganje i razmatranje novih ideja, za pokretanje kreativnih inicijativa, predstavljanje novih rješenja i predočavanje problema sa kojima se susreću ljudi koji žive u Kostajnici. Nažalost kada se ispuni onaj formalni dio, u međuprostoru smo mogli čuti sve samo ne ono što je potrebno, pa smo tako slušali besmislene svađe, lične uvrede, ružna prepucavanja i takav nivo komunikacije koji dovoljno govori o tome koliko nam je potrebna nova energija u skupštini, i uopšte u gradu.

Slobodno mogu da kažem da je današnja sjednica sigurno označila početak kraja jedne duge i preduge epohe, koja je nama malobrojnim slušaocima dosadila i koju će vjerujem narod odlučno i bez trunke dvoumljenja kazniti na izborima. Vrijeme je da se šansa da novim, mladim i čestitim ljudima sa svježom energijom, ličnim dostojanstvom i sopstvenim stavom. Dosta je bilo stranačkih vojnika, statista i poslušnika koji čitaju napisano, potpisuju izdiktirano i govore ono u šta ni sami ne vjeruju. Kostajnica nema više četiri godine vremena, potrebno nam je stvarno osvježenje i vjerujem da ljudi to prepoznaju pored svih poziva, ucjena, pritisaka, lažnih obećanja ili izborne kampanje.