DIPLOMATIC AND LEGAL STRUGGLE FOR KOSOVO AND METOHIJA

Njemačka Srbija pasoš vize Kosovo„He who fights can lose, but he who fights not has already lost“ –  B. Brecht

I hate it most when someone says “let it go, it’s not worth the struggle, it´s lost anyway”. This is most often when I begin story about need of struggle for Kosovo and Metohija through diplomatic means and all other legitimate resources. Everyone willing, can achieve a lot, but has to have a vision, to see a certain path and to know how to do it. No matter how Kosovo might seem lost today, sold or rife with phenomenon of treason, I consider and believe one should always fight with honesty and honor because only lost things are those we renounce ourselves. The story about Kosovo and Metohija in this sense can be seen as personification of life, because in life, everything is in the struggle, dedication, tenacity and with a dose of wisdom and bravery, not to say fury, but still nothing is impossible.

I was inspired to write this text by the act of the embassy of Federal Republic of Germany in Pristina. Few days ago, official page of this embassy published that in the process for visa issuance, embassy of Germany will not accept those passports issued by “Coordination Authority” of the Republic of Serbia, although, up to now individual with that type of Serbian passport was able to request visa from embassies in Pristina. Majority of EU member states with embassies in Pristina follow this practice. For those who don’t know, all citizens living in Kosovo and Metohija can receive passports of Serbia, but in which states “Coordination Authority” for issuing institution, and which differ from passports in the rest of Serbia because with these you still need visa to travel into EU countries. Despite citizens of Serbia can travel the Schengen without visas since 2009, there is regulation from the Serbian Government dating from the September of the same year, as well as EU Council regulation to prevents citizens from Kosovo and Metohija from possessing biometric passports needed for visa free access to Schengen zone. Those wishing to get Serbian passport must travel to Belgrade to receive it, while visa can be obtained in Belgrade or Pristina.

According to this legal act, in a political sense, Serbs from Kosovo and Metohija are collateral damage of all those Albanians in possession or who have right on these passports of Serbia, through which use they could, using no visa zone, plea for asylum in the EU or carry out acts falling under domain of organized crime, but still able to refer to the state of Serbia. On the other hand, on the official page of the German embassy in Belgrade one can find completely contradictory instruction directing all citizens with passports issued by the “Coordination Authority” to submit requests for visa in the Pristina German embassy. I captured this very strange and contradictory diplomatic decision by one serious state and shared it on my Facebook profile. Same thing was noticed by some media, amongst them first was “Kossev” whose journalist even called the embassy, where she received confirmation on this decision.

The most interesting part comes afterwards and is for sure not appropriate to Federal Republic of Germany, which I always observed as serious state in diplomatic and organizational sense. Just today, by chance, I visited the site of the German embassy in Pristina again, and now completely different text can be found under the same section and title “5. Serbian Passports”. This time it states that embassy in Pristina after all is still responsible for the processing of the visa requests.

ффффSo, it is obvious that German embassy changed its decision in only a couple of days. I was mostly surprised by their unprofessionalism, even more than their wish to force Serbs living in Serbian autonomous province of Kosovo and Metohija to get passports of the false and self – proclaimed state of Kosovo in this manner. I have to admit that it’s not usual that you can see every day examples as such, when Germany “covers itself in ashes”. Furthermore, I would like to point out that this proves once again that our struggle is worth the effort, even with these little steps.

If one serious embassy approaches to these subjects with hollow interest and frivolity, I wonder what other holes are lurking in the pages of the Brussels Agreement and all other acts which serve only to seize basic human rights, on a daily basis, from the Serbs living in Kosovo and Metohija. I believe it is final time for educated and erudite people, intellectuals and professionals to leave their lairs and join together their individual efforts in research of these subjects and cases, so it could serve in creation of further smaller victories, no matter how intensively some might claim it to be of no importance. Bring the Germany to its knees, even in this manner, still demonstrates how there is some hope for a struggle which we might lose, but in which we are not defeated in advance.

Србија и НАТО – Шта је НСПА? (1. дио)

Srbija - NATO

Ово је мој први текст из серије од неколико дијелова гдје ћу детаљно објаснити позицију у којој се Србија данас налази у односу на своју војну доктрину, неутралност, НАТО савез и све досадашње споразуме. Какве су нам шансе и шта се заправо дешавало годинама уназад. Све ово започећу посљедњим споразумом од прије неколико дана.

Након што је Министарство одбране Републике Србије изразило заинтересованост за услуге које нуди Организација НАТО савеза за подршку и набавку (НСПО), као и жељу да се успостави сарадња у одређеним областима логистике, оперативне подршке и подршке системима, Скупштина Републике Србије 12.2.2016. је ратификовала, а предсједник потписао указ за споразум и пратећи закон о сарадњи у области логистике и подршке. НСПО као кровна организација за подршку и набавку НАТО савеза организационо се састоји из два тијела, прво је легислативно или “Agency Supervisory Board” (АСБ), а друго је извршно или Агенција за подршку и набавку (НСПА) чије је сједиште у Луксембургу. Нашим језиком ова агенција се бави логистичком подршком разним операцијама и вјежбама НАТО савеза, набавком потребне опреме, идентификовањем нових купаца и тржишта, стратешким транспортом, распоредом и складиштењем погонског горива, те управљањем разним пројектима делаборације и уништавања вишкова наоружања.

Уколико нпр. посјетите њихове званичне странице тамо ћете пронаћи посљедњу вијест од 11.2.2016. године, да су тренутно ангажовани у бази Бондстил на Косову и Метохији као подршка КФОР-у на пословима проширивања капацитета за погонско гориво унутар и изван базе. Овај посао сервисирања погонских капацитета у кампу Бондситл представља највећу НАТО погонску операцију на Балкану у којој је запослено 40 локалаца. Листајући мало даље нашао сам и вијест од 2.9.2015. године о формирању медицинског центра у бази КФОРА-а код насеља Ново Село, надомак Вучитрна. Такође ту је и вијест из маја мјесеца прошле године, о подршци особља НСПА логистичкој штабној вјежби “ЛОЏЕКС15” која се оржала у Србији, о којој ћу касније написати нешто више. Само из овог лако је претпоставити да ће им нови закон који је ратификован, између осталог користити за лакше и краће путовање преко територије Србије до Бондстила, како би се успјешно и на вријеме обавили сви започети и будући послови.

Поред ових пројеката у Србији је тренутно у току спровођење још једног пројекта под надзором НСПА, а ријеч је о уништавању вишкова наоружања, односно конкретно убојних средстава. Овај пројекат је предвиђен механизмима сарадње у оквиру Партнерства за мир, гдје је још 2013. године планирано успостављање НАТО Повјерилачког фонда за уништавање вишка наоружања и убојних средстава, ангажовањем капацитета ТРЗ Крагујевац, а у сарадњи са НСПА као извршном агенцијом за реализацију овог пројекта. Формирање овог фонда зацртано је и у оквиру 1. поглавља Индивидуалног акционог плана партнерства (ИПАП) који је усвојила Влада Србије на својој сједници. Обичним језиком ИПАП представља кораке и задатке које Србија треба да изврши на свом путу сарадње са НАТО савезом, али не и формалног чланства, барем тако кажу. Када се у оквиру НАТО савеза раде овакви пројекти великог уништавања вишкова наоружања, једна земља чланица мора да буде водећа држава у том процесу. На молбу Министарства одбране Републике Србије, Велика Британија је прихватила улогу водеће државе у овом пројекту, док је извршно тијело у његовој имплементацији управо већ поменута агенција НСПА.

„Безбједност и стабилност на Западном Балкану су приоритет за Уједињено Краљевство, послије дешавања у протекле две деценије. Самим тим, било је природно да наше министарство одбране позитивно одговори на молбу Србије НАТО-у за помоћ у уклањању вишкова муниције“, изјавила је 2013. године Мериот Лесли, стална представница Уједињеног Краљевства у НАТО.

УК

Осим Србије на мапи видимо да се пројекти агенције НСПА тренутно одвијају и у Црној Гори као и у Албанији. Иста ова организација НСПО потписала је имплементациони споразум о уништавању вишкова наоружања са Министарством одбране Црне Горе, и то половином јануара ове године. Дакле, логичним слиједом догађаја, имплементациони споразум је вјероватно нешто што чека и Србију у наредном периоду. Што се тиче Албаније, она је овој организацији значајна, јер се у тој држави налази неколико фабрика специјализованих за уништавање наоружања. Тако је 2014. године споразумом између Министарстава одбране Албаније и Црне Горе, а посредством НАТО агенције НСПА, Црна Гора потписала уништавање 50.380 комада панцирно запаљивих метака у албанској фабрици УЛП Мјекес, која се налази у Елбасану. На мапи коју гледамо нема отврених пројеката у Босни и Херцеговини, али је зато у јануару 2015. године потписан је меморандум о разумијевању између НСПА и БиХ који у потпуности отвара све оквире за будућу сарадњу.

НСПА

Кад је у питању Србија и оно што је до сад уништено од вишкова муниције и убојних средстава постојало је неколико фаза након рата 1999. године. Прво уништавање оружја било је иницирано директно од стране САД 2001. године. Тада је техничко-ремонтни завод у Чачку изабран као центар за уништавање наоружања из вишкова арсенала Војске Југославије, углавном заплијењеног од албанских терориста. Том приликом је уништено око 53 000 комада малог оружја и оружја лаког калибра, а новац за трошкове уништавања је био уплаћен од стране амбасаде САД у износу од 380 000 хиљада долара. Наставак слиједи…

У наредном тексту читајте колико је наоружања и зашто у Србији уништено до данас посредством САД, ЕУ и НАТО савеза.

 

 

Djeca – to su naše sutrašnje sudije

Porodilište Kosovska MitrovicaUpravo sam primo vijest da je danas sa već sada bivšeg administrativnog prelaza Jarinje vraćena humanitarna pošiljka za porodilište u Kosovskoj Mitrovici. Mnogi će ovu vijest propustiti kao što propuštaju i sve ostalo kroz šta u poslijednje vrijeme prolazi naš narod Kosova i Metohije. Isto tako ne mogu da se otmem ni utisku koliko me je ova situacija podsjetila i na smrt 12 banjalučkih beba zbog nedostatka kiseonika potrebnog za adekvatan tretman uslijed blokade srpskih teritorija od strane HVO i AR BiH. Zbog svog poznatog stava po svim pitanjima vezanim za Kosovo i Metohiju odlučio sam da na ovaj način apelujem putem bloga, jer sam u martu ove godine lično boravio u ovom porodilištu gdje sam radio kratku fotoreportažu upravo povodom humanitarne akcije “Trojka iz bloka”. Ono što sam tada tamo zatekao je na mene značajno uticalo kako sa ljudske, tako i sa one patriotske strane, jer mi iz glave nije izlazilo pitanje kako da mi branimo Kosovo i Metohiju dok glavno porodilište gdje nam se rađaju djeca izgleda tako otužno. U vrijeme kad sam boravio od početka godine tamo je bilo rođeno 113 beba i to je svakako ono što ohrabruje, kao što ohrabruje i entuzijazam i improvizacija koju posjeduju doktori i sestre koje rade u porodilištu i pored svih teških uslova u kojima se nalaze.

Porodilište Kosovska MitovicaJasno je da sve ovo nije dovoljno. Iz tih razloga su organizatori ove akcije zajedno sa studentima Univerziteta u Prištini sa privremenim sjedištem u Kosovskoj Mitrovici odlučili da baš ovo porodilište bude u fokusu akcije “Trojka iz bloka”. Ovom akcijom koja je veoma uspješno održana početkom aprila prikupljena su sredstva za dio nove opreme i sanaciju porodilišta. 

Sterilizatori, vage sa visinometrom za merenje novorođenčadi, EKG uređaji i mjerači pritiska zaustavljeni su danas na prelazu Jarinje, u sopstvenoj državi, jer prema riječima “kosovskog carinika” bolnica u Kosovskoj Mitrovici “nema licencu za rad Republike Kosovo*1244”. Oprema za bezbjedan dolazak na svijet najmlađih Mitrovčana se tako od danas nalazi u privatnom smeštaju “kod nekih rođaka” i čekaće “privremeno humanitarno rješenje” kako bi se u narednim danima prebacila u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici. 

I pored sve dokumentacije koju je pošiljka posjedovala na kraju je ipak vraćena. Sve ovo je između svega ostalog i posljedica onog famoznog “Briselskog sporazuma” i nasilne integracije srpskog naroda u institucije tzv. Republike Kosovo*1244. To je besraman i klasičan primjer kako se jedna država odriče same sebe i svog sopstvenog naroda, a sada vidimo i potomaka. Albancima naravno sve ovo ide u prilog, jer i ovim činom demonstriraju silu svoje lažne države koju su dobili na poklon. Neke odgovarajuće reakcije stranih ambasadora koji vire iz svojih udobnih rezidencija ne treba ni očekivati, kao ni one iz Brisela. Na kraju želim da vjerujem da će ova pošiljka nekako naći svoj put do porodilišta, a svim onima koji se olako odriču i potomstva i naroda i Kosova i Metohije i koji žmire i okreću leđa, neka i ovo bude još jedno upozorenje, jer kako reče Maksim Gorki “Djeca – to su naše sutrašnje sudije.”

SRBIJA U EKONOMSKOM RATU – Đinđićev zaokret (1.dio)

Srbija-đinđić-mmfRazlog za ovaj tekst su najnovija ekonomsko – perfidna dešavanja u Srbiji koja su predstavljena kao mjere štednje, a ustvari sve to dugoročno Srbiju uvodi u siromaštvo, te još veću ekonomsku ovisnost i podanost prema MMF-u i Svjetskoj banci. Rebalans budžeta koji je usvojen u Srbiji i najnovije sniženje plata i penzija koje je predviđeno istim, je ništa drugo do definitivno pokoravanje Srbije vještim ekonomskim ratom. Pored ovoga premjer Srbije, gospodin Aleksandar Vučić je najavio i prodaju Telekoma Srbije, te manjinskog paketa Elektroprivrede Srbije u narednom periodu. Ovo nisu nikakve insinuacije, već zvanične odluke i izjave funkcionera, dakle nešto što se dešava i što je već u procesu. Upravo to je klasičan, školski primjer iz udžbenika kako se jedna zemlja stavlja u dužničko ropstvo i kako sama devastira svoju ekonomiju na dugoročnom planu.

Odmah da razjasnimo, ja nisam ekonomista, ali po svojoj struci koja je usko vezana za međunarodne odnose kroz studiranje i kasniji rad najnormalnije je da se studenti FPN- a bave pitanjima globalizacije i globalističkih trendova. Mi studenti na Fakultetu političkih nauka u Banjoj Luci smo imali nekoliko predmeta kao što su “Uvod u studije globalizacije i Međunarodne odnose” gdje se ovo detaljno izučavalo. Prateći redovno sva dešavanja na Balkanu i šire, čim sam vidio rebalans budžeta i izjave zvaničnika u Srbiji, odmah mi je bilo simptomatično sa onim što se uči baš iz udžbenika. U Srbiji na sceni jasno i nedvosmisleno vidimo najočitiji primjer ekonomskog rata gdje su međunarodne finansijske institucije predvođene MMF- om na jednoj, a država Srbija na drugoj strani. Malo sam promislio o tom, a onda mi je prva reakcija bila smijeh, zato što sve to izgleda toliko nestvarno, jednostavno i prosto baš školski, o tom odlučuje nekolicina, a narod ili ne zna ili neće da zna… Sa jedne strane vidimo Srbiju koja se sve više “drogira”, dok sa druge strane u isto vrijeme imamo primjer Mađarske koja je u brzom procesu odvikavanja i protjerivanja MMF-a, ali to je već priča za poseban tekst, no svakako je sjajan primjer, pa još i susjedna država, pa još članica EU, ali očito premijer Orban ima ono što nemaju u Srbiji… Iz izvora MMF-a od 2010. na slici ispod se može vidjeti spisak zemalja iz Evrope gdje je MMF uputio najviše “kredita”, za to vrijeme direktor MMF-a je bio Dominik Štros Kan, a kasnije je imenovan i za savjetnika Vlade Srbije.

Vucic-MMF           Slika 1. Zajmovi MMF-a iz 2010.  i Štros Kan na dan imenovanja za savjetnika u Vladi Srbije

Kako to izgleda u praksi pokušaću da objasnim što jednostavnije, uz jako dobru analizu osnovnih koraka koju je dao i jedan od najuglednijih svetskih ekonomista Džozef Štiglic. On je profesor ekonomije na američkom univerzitetu Stenford, bivši savjetnik Billa Klintona i bivši predsjednik Svjetske banke za obnovu i razvoj, dakle po ovome čovjek koji iz prvih linija zna šta se dešava unutar sistema i kako MMF stvara dužničko ropstvo. No prije toga treba objasniti kako je ovaj proces u Srbiji uopšte počeo i ko su bili njegovi vinovnici. Ukoliko izuzmemo raspad Jugoslavije, ovaj proces u Srbiji je započeo još 5.Oktobra 2000. godine dok je ovo danas samo nastavak, kulminacija i konačan udar.

Tačnije MMF priča započinje 20.12.2000. godine kada je Odbor izvršnih direktora MMF-a  donio odluku a koju možete vidjeti na zvaničnim stranicama MMF-a, s retroaktivnim dejstvom od 14. decembra 1992. godine, da je SR Jugoslavija ispunila uslove za članstvo u toj instituciji. Istog dana Odbor je SR Jugoslaviji odobrio 116,9 miliona specijalnih prava vučenja (oko 185 miliona dolara) u okviru “Hitne postkonfliktne pomoći”, kao podršku programu ekonomske stabilizacije te obnavljanju institucija i administracije SR Jugoslavije. Iz tih sredstava SR Jugoslavija je otplatila zajam za premošćavanje u iznosu od 101,1 milion specijalnih prava vučenja, koji su joj Švajcarska i Norveška odobrile za izmirenje finansijskih obaveza prema MMF-u. Dakle SR Jugosavija već tad diže jedan kredit da bi otplatila drugi, a pod izgovorom “Postkonfliktne pomoći” dok se na kraju sve to slijeva u MMF.  Nakon te prve tranše, poslije je realizovano još nekoliko zajmova, a odnosi između MMF-a i Srbije od tad idu samo “uzlaznom” putanjom.

Da bi neka država mogla da realizuje kredite MMF-a, ona mora da potpiše tačno 111 tačaka obaveza, jer ukoliko to ne učini, nema kredita. Uporedo sa tim procesom, otvara se i tržište kapitala, što znači da se najjače nacionalne banke prodaju stranicma, a nakon toga države su prisiljene preći na tržišne cijene. Prodaja nacionalnih banaka u Srbiji zvanično je počela 28.10.2003. poslije smrti premijera Đinđića i konstituisanja “nove” vlasti, a zašto to povezujem shvatićete kasnije. Političari koji su to omogućili na svoje račune u inostranim bankama dobijaju povelike iznose, koji se kreću prosječno 10% vrijednosti dogovorene trgovine. Rasprodaja nacionalnog bogatstva vodi u osiromašenje domaćeg stanovništva. Ovdje ću napraviti malu digresiju i dodaću da je Zoran Đinđić bio ključni igrač zapadnog kapitala poslije tog famoznog 5. oktobra.

Đinđić-Djindic-Banja Luka  Slika 2. Zoran Đinđić u Banjoj Luci

Zoran Đinđić je u sve to ušao jako naivno, te je i sam je bio naivan te 2000. godine, a i prije toga, ali ukoliko je čovjek naivan ne znači da nije pametan, tako je i on vrlo brzo shvatio šta se dešava. Davno prije njega to je shvatio Branko Dragaš (danas piše sjajne analize koje preporučujem), koji je po Đinđićevom izboru tada bio njegov savjetnik, jer  ga je cjenio kao eksperta, ali ga je gospodin Dragaš svojevoljno 2001. napustio poslije samo tri mjeseca. Upravo ovo je prvi i najvjerodostojniji pokazatelj Đinđiđevog kursa i razmišljanja tad.  Za ulazak u ovo “kolo” Zoran je dao dva dinara, možda dobio pet, ali je izlazak platio glavom… Njegovo posljednje obraćanje studentima, održano je 21.2.2003. u vijećnici Banskog dvora za vrijeme njegove posjete Banjaluci. Ako pažljivo pročitate i analizirate ovo predavanje, kao i neke njegove TV nastupe ranije te godine, a posebno onaj kod Bojane Lekić, shvatićete isto ono što sam i ja shvatio. Htio bih izdvojiti dve po meni najbitnije rečenice koje je on tad izrekao, a koje  daju odličan pregled onoga što je Zoran imao tad, a nije imao 5. oktobra jasno posloženo u svojoj glavi:

“Više uticaja na ekonomiju jedne zemlje danas imaju MMF i Svetska banka ili američke federalna rezerve koja utvrđuje kamate na kredite u dolarima, nego što ima ekonomska politika jedne zemlje, jer sve to što se događa na svetskom finansijskom tržištu više utiče dugoročno na ekonomsku politiku jedne zemlje od uticaja jedne vlade. Znači, tu više nema takvog ekonomskog suvereniteta jedne zemlje. Slično je sa politikom.”

“Mislim da uz ove trendove, koje je lakše analizirati, koji se odnose na ekonomiju i na institucije, možemo da postavimo jedan trend koji se odnosi na kolektivni identitet, a koji u istoj meri opisuje šta se to togađa sa tim kolektivnim identitetom u modernizaciji društava. Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu, pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u tom domenu modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, nije pandan nacionalizmu internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno ne zadovoljava tu potrebu za identitetom koji je zadovoljavao nacionalizam u jednom drugom tipu društva. Mislim da je jedan pravi pandan nacionalizmu, patriotizam.”

Ranije istog tog 21. februara 2003. godine, dakle 20 dana pred atentat, Zoran Đinđić je dao u Banjaluci intervju novinaru Dveri srpskih, u kome je detaljno obrazložio svoj stav o tome kako treba rješavati i kosovsko pitanje. Samo njegovo poimanje patriotizma između internacionalizma i nacionalizma zaista je impresivno za to vrijeme. Rečenica koja ilustruje najbolje kompletan intervju, a i ono što se baš u Srbiji dešava danas, a na šta je Đinđić tad upozorio.

“Najgore je, znači, ono što sam malopre naznačio, da Kosovo bude faktički nezavisno, a da ga onda, kao mlinski kamen, kao takvo albansko nezavisno Kosovo, prikače na nogu i kažu „vi ste odgovorni za njega i dok ne harmonizujete odnose, ne možete da idete dalje“. To znači, za sva vremena smo isključeni iz istorije. I da nam kažu sutra „pošto ste ista država, vi morate da dozvolite da albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da učestvuju u privatizacijama i tako dalje. To što vi ne možete da odete tamo i popijete kafu u Prištini i Prizrenu, pa to su incidenti. To su pojedinačni ljudi, ekstremisti, ali vi niste takvi, vi ste razumni. Neka kupe Terazije svojim narko-dolarima i milijardama koje imaju, neka kupe elektroprivredu i neka sutra Srbija bude praktično albanska država“. To je ono što se neće desiti, to je ono što ćemo mi sprečiti.”

Analizirajući ove izjave objektivno, jasno se vidi da je Zoran Đinđić iako njemački učenik bar malo shvatio i “okrenuo” ploču, a ostalo je istorija… Ovdje ne treba zaobići ni Vojislava Koštunicu koji je takođe naknadno okrenuo ploču, ali nije izgubio glavu jer je to učinio kasnije kad je sišao sa vlasti i kad nije bio uticajan politički faktor, kao što to nije ni danas i kao takav ne predstavlja ozbiljnu prijetnju. Dokaz ovom je i to da njegov DSS nije prešao ni cenzus na poslijednjim izborima za Skupštinu Srbije. Nakon svega ovoga pravo pitanje koje se samo nameće i postavlja svim onima koji danas imaju vodeće uloge i iderima država bivše Jugoslavije,  a za koje vjerujem da se i oni sami pitaju ponekad pred spavanje:

Kako se ovome suprotstaviti, ostati na vlasti, a ne izgubiti glavu ?!

Nastaviće se…

 

Moj govor povodom 15 godina NATO bombardovanja SR Jugoslavije

Poštovane dame i gospodo, dragi gosti i prijatelji Beofruma, pre svega želim da Vam se zahvalim što ste danas ovdje sa nama, a organizatorima upućujem najiskrenije čestitke za uspješnu organizaciju sa željama da ovako nastave u budućnosti.

Moje ime je Neven Đenadija, dolazim iz opštine Kostajnica u Republici Srpskoj po struci sam diplomirani politikolog, a trenutno i student MA studija međunarodni odnosi i diplomatija. U svom dosadašnjem radu najčešće se i bavim diplomatskim i geopolitičkim temama, a pitanje Kosova i Metohije kako sa istorijske tako i geostrateške pozicije je oblast od mog posebnog interesovanja i inspiracije. Sam povod zbog kog smo se skupili danas ovdje i na ovom mjestu je veoma težak, tužan i sigurno ga nismo sami birali već nam je na današnji dan pre 15 godina on ultimativno postavljen. Taj povod je trajao punih 78 dana, ostavivši za sobom hiljade žrtava, ogromna razaranja, zatrovanu prirodnu sredinu i otrgnuto Kosovo i Metohiju pod patronatom NATO-a, i ne samo to već za isti povod nije bilo odluke Savjeta bezbednosti Ujedinjenih nacija,  a zbog njega je 19 zemalja članica NATO saveza prekršilo Povelju UN kao i temeljna načela međunarodnog prava. Vjerovatno neki ne znaju, ali ovo nije bila prva akcija koju je poveo NATO savez protiv jednog naroda. Ta prva zvanična akcija je trajala 12 dana, zvala se „Odlučna sila“ i bila je uperena protiv istog naroda ali u Republici Srpskoj, Bosni i Hercegovini. Povod za tu akciju kao i onaj za intervenciju u Srbiji je veoma kontroverzan i upitan, te ni do dan danas nije jasno i argumentovano dokazana krivica Srba ni za žrtve na Markalma ni za žrtve u Račku, što se vidi i po nekim svjedočenjima u Haškom tribunalu. Daleko od toga da nismo imali svojih grešaka i nepromišljenih poteza imamo ih i danas, ali za ove smo već unapred kao narod osuđeni i pre nego što su se desile. Naravno želim da kažem da su za mene sve žrtve iste i da ni jedna nije niti veća, niti manja od druge, i da svim žrtvama treba odati počast. Žrtva nije samo običan broj, slovo na papiru ili slika u muzeju, žrtva je svetinja, bol i tuga čija god ona bila. Nažalost i same žrtve se često koriste u svrhe manipulacije i ostvarenja nekih političkih ciljeva ili pretenzija na dugoročnom planu, a to je ono što posebno prezirem. Problem nastaje onog momenta kada zaboravljamo sopstvene žrtve, a ostavljamo prostor za one druge koje će od srpskog naroda napraviti kolektivnog krivca i nepresuđenog osuđenika. Nama izgleda čak ni to nije problem, kroz istoriju smo navikli da tu ulogu junački nosimo i kad smo krivi i kad nismo, od NATO bombardovanja do holivudskih filmova. To što neko drugi konstantno razmišlja kako da od svojih žrtvi napravi dobar marketing, a samim tim i veću žrtvu, drugome na štetu, to je već njegova lična stvar i stvar njegove politizacije, a u krajnjoj liniji rekao bih i nepoštovanja sopstvenih žrtava. Mi ovdje danas na naš način, dostojanstveno pre svega pokazujemo da naše žrtve nisu zaboravljene i da srpski narod nije kolektivni krivac. Ono što mene najviše boli danas je odnos vlasti Republike Srbije prema teritoriji i srpskom narodu Kosova i Metohije. Ovaj odnos nije iskren i nije zaštitnički kako bi trebao biti. Neću sad da pričam o ogromnom istorijskom i pravoslavno – hrišćanskom značaju Kosmeta koji nije uopšte upitan za naš narod i koji je nemjerljiv kroz istu tu istoriju za cjeli zapadni svijet od 1389. pa na ovamo. Ono što ću ja spomenuti kao jedan svoj argument kroz prizmu onoga što proučavam je ogroman geostrateški značaj koji Srbija gubi ionako poraznim Briselskim sporazumom i nemuštim odricanjem od sopstvene teritorije i naroda. Navešću Vam samo nekoliko važnih činjenica koje idu u prilog ovome. Svi mi znamo šta voda znači za budućnost naše planete i života na njoj, pa tako i na Kosovu voda predstavlja veoma bitan resurs koji pokreće sve ostalo. Da li ste znali da je Priština jedini glavni grad neke pokrajine u Evorpi koji nema svoju rijeku ? Da li ste znali da je jezero Gazivode jedini i najsigurniji izvor vode u budućnosti na Kosovu i Metohiji ? Da li ste znali da se vodom iz ovog jezera koje se nalazi na sjeveru Kosmeta u srpskoj opštini Zubin Potok snabdjevaju i hlade generatori dvije jedine funkcionalne termoelektrane u blizini Prištine koje su praktički jedini izvor električne energije na Kosmetu? Osim vodenog bogatstva posebno treba istaći i ogromno rudno bogatstvo kojim raspolaže teritorija Kosova, a zanimljiva je i geomorfološka struktura pojaseva na Kosmetu koji su prema do sad još nezvaničnim i tajnim procjenama naftonosni. Ovome treba dodati i geografsku projekciju i značaj „Cvijićeve linije“ odnosno strateške linije koju je iscrtao naš najpoznatiji geograf Jovan Cvijić i  koja se smatra strategijskom kičmom regiona i oko nje su sudbinski vezani svi geoekonomski planovi, te o njoj moraju da vode računa sve projekcije budućih naftovoda i gasovoda. Samo iz ovih nekoliko činjenica koje sam ovdje naveo, a koje izuzimaju istorijsko – pravoslavni argument i našu nostalgiju jasno se i nedvosmisleno vidi geostrateški značaj Kosova i Metohije za bilo koga, a pogotovo za državu Srbiju u narednih 50 ili 100 godina o kojima već danas trebamo misliti. Vjerujem da je vlast mogla i morala bolje da zaštiti ako ništa bar sjeverni dio i jezero Gazivode, ali umjesto toga oni su još dodatno ružnim političkim sredstvima podjelili i ono malo srpskog naroda što je na Kosmetu ostalo. Sve je to Srbiji uz dodatne žrtve pre tačno 15 godina donio globalni intervencionalizam i interesi upereni protiv suverene zemlje. Da je bio mnogo prljav pokazuju i podaci o upotrebi kasetnih bombi, bombardovanju hemijske industrije gdje su oslobođene velike količine dioksina, kao i upotreba osiromašenog uranijuma čije posljedice se osjete i danas. Da je Srbija tad bila poslijednja žrtva tog intervencionizma i da je poslije toga uspostavljen globalni i trajni mir vjerovatno bi nekako i prihvatili to što nam se desilo, ali nažalost ovo su samo puste želje. Poslije Srbije bili smo svjedoci još težih i žešćih intervencija sa još modernijim oružjem i većim razmjerama stradanja koje vidimo čak i danas. Sve ove intervencije sigurno nisu postigle ono što se u medijima i zvaničnim državnim politikama NATO saveza propagira, ali su postigle dovoljno za one koji su ih i osmišljavali. Danas je u Srbiji zahvaljujući upotrebi naučno prostudiranih metoda i korišćenju suptilnih mehanizama u oblikovanju javnog mišljenja proizvedeno snažno uvjerenje da je Srbija ne samo izgubila rat 1999. nego da je za taj rat sama odgovorna. Identifikovanje sa agresorom je čudna i tužna boljka s kojom se neko društvo suočava, ona otvara put upravljačkoj strukturi da ostvaruje ciljeve samog agresora, pretvarajući se u njegovog klijentističkog poslušnika. Kada su u to klijentističko kolo upregnuti mediji koji nemerljivo utiču na oblikovanje javnog mišljenja, društvo koje se identifikuje sa agresorom u stvari je zahvaćeno samodestrukcijom, samorazaranjem i samozatiranjem. Ovo potvrđuju i riječi tadašnjeg potrtparola NATO saveza Džejmija Šeja koji je 1999. Izjavio: „Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”.

Osim onog povoda koji nas je ovdje okupio želio bih da dodam da nas je okupila i želja da jasno demantujemo gospodina Šeja koji je među živima i dalje obavlja funkciju unutar NATO saveza. I ne samo da ga demantujemo, već da pokažemo da osim što nismo zaboravili bombardovanje, nismo zaboravili ni njegove riječi i koje je tad izrekao.

Ovim bi želio i završiti moj prvi i najduži govor do sad koji nije bio ni malo lak ali je bio iskren i iz srca. Baš zato što mi je prvi i što sam govorio na ovu godišnjicu želio bih nekako da ga upišem u posebnu posvetu i za sjećanje na one najtragičnije i najbolnije žrtve. Jedna od njih koja je postala simbol svih nevinih žrtava je trogodišnja djevojčica Milica Rakić iz Batajnice koja je stradala od gelera u svom domu. Marko Simić iz Novog Pazara, dvogodišnji dječak koji je stradao od razorne bombe u naručju svog oca Vladana. Ljiljana Spasić student četvrte godine medicine, stradala je u sedmom mesecu trudnoće u samom centru Niša. Bojana Tošović i njen tata Božina iz Merdara stradali pred svojom kućom od granate. Na njivi u Ribnici kod Vranja, poginula je petnaestogodišnja djevojčica Irena Mitić dok je sa ocem sejala kukuruz. Na mostu preko Južne Morave u Vladičinom Hanu NATO bombe usmrtile su zagrljene i zaljubljene gimnazijalce sedamnaestogodišnju Gordanu Nikolić i godinu dana starijeg Milana Ignjatovića. Na mostu u Varvarinu, pod bombama ugašen je život briljantne matematičarke Sanje Milenković kad je NATO agresor izručio smrtonosne bombe na Varvarinski most, i u crno zavio deset porodica te ostavio 27 teških invalida. Osim civilnih žrtava imali smo i one vojno stradale i herojski od kojih bi želio da odam počast pilotima VJ Životi Đuriću, Zoranu Radosavljeviću i Milenku Pavloviću koji su živote izgubili u daleko inferiornijim avionima i borbi koja je bila neravnopravna, ali potpuno svjesno za odbranu svoje zemlje i znajući u šta se upuštaju. Njima, kao i svim ostalim vojnicima i civilima stradalim u NATO agresiji koje nisam pobrojao neka je vječna slava i hvala. Hvala i svim onima koji su branili svoju državu tada, a koji žive i danas i koji su zaslužili da ih Srbija ne zaobravi i da im pruži život dostojan čovjeka. Svima Vama još jednom hvala na pažnji i Vašem prisustvu na obilježavanju i pomenu ove godišnjice.