Коначна капитулација костајничког СДС-а у режији савјетника

Данас се Костајницом као гром из ведра неба проширила вијест да је начелник општине затражио од Владе Републике Српске да распусти нашу локалну Скупштину због неусвајања буџета. Истина, скупштина није усвојила буџет, али разлози за то су чврсти и оправдани, а објаснио сам их до детаља у претходном тексту. Са овим сада се и коначно завршила сага лажних саопштења, плашења радника и спиновања путем ФБ странице СДС Костајница и локалног радија, да ће доћи до потпуне блокаде Костајнице и да неће бити ни плата ни донација. У наредних неколико дана Окружни суд ће да донесе одлуку о наставку привременог финансирања, што смо већ имали од јануара мјесеца и што је у овој ситуацији најбоље рјешење, јер обезбјеђује основно финансирање и бар папиролошки ограничава неконтролисано трошење новца, иако то у пракси није тако. Плата неће бити једино ако начелник није поштовао одлуку о привременом финансирању од почетка године, и ако је трошио више него што је приходовао, а да ли је то тако сазнаћемо до краја године. Сличну ситуацију са привременим финансирањем је имала општина Градишка 2016. године и то је оно што слиједи уколико се буџет не усвоји до 30.6. текуће године.  Само два дана раније, на сједници Скупштине општине затражио сам јавно са говорнице да начелник општине поднесе захтјев за распуштање Скупштине, и пружио сам своју пуну подршку за тај потез. Истина, нисам баш очекивао да ће Општински одбор СДС-а капитулирати на овакав начин и да ће дозволити да се отвори пандорина кутија, након свих оних година сакривања истине. Ова костајничка кутија када се једном отвори из ње свашта може да изађе, а послије нико неће моћи да је затвори. Управо због овога, ја не могу да сакријем своје задовољство због овог потеза начелника општине и још једном му се јавно захваљујем. Све то можда подсјети и републичку власт да Костајница као општина постоји, да ми треба да живимо и осталим данима у години кад није Кестенијада, и да након избора мора да се среди стање и да нам се помогне како би се изашло из ове безизлазне финансијске ситуације.

Захтјев за распуштање Скупштине значи да ће сада о ситуацији у Костајници прво да расправљају Влада и министри на својој сједници, а онда и народни посланици. Скоро смо имали сличну ситуацију гдје је било предложено распуштање Скупштина у Теслићу и Рудом, које није изгласано на сједници Народне скупштине РС.  За Костајницу као општину која је пред финансијским, привредним и демографским суновратом и која је остала као слијепо цријево одрезана између Новог Града, Козарске Дубице и Приједора, ово је можда и једино спасоносно рјешење, да и горе коначно неко о нама проговори. Иако одрезани у сваком смислу, Костајница још увијек служи као добро уточиште за кадрове који овдје долазе да раде из сусједних општина у републичке институције, док наша костајничка дјеца одлазе у Њемачку, али ово је већ тема за један посебан текст. Законодавни и финансијски проблеми у згради општине, а и ван ње, постали заиста обимни и сада већ увелико превазилазе територију Костајнице и једино могу да се рјеше са нивоа Републике Српске. Уколико Влада прихвати овај приједлог за распуштање наше Скупштине, он ће се наћи као тачка дневног реда и пред највишим законодавним тијелом РС и свим народним посланицима који ће о томе донијети коначну одлуку.

Одмах да кажем да сам ја као одборник потупно спреман да Скупштина буде распуштена, са стране финансијских уштеда у потпуности и подржавам тај потез, јер бисмо и ми одборници уколико би скупштина била распуштена, овој очерупаној општини уштедјели неколико својих одборничких накнада, које нам се ионако редовно не исплаћују, а према посљедњим информацијама одборницима се дугује још читавих 12 одборничких накнада, што ће на крају добити и судски епилог као јединствен случај у РС. Дакле ово је уједно и највећа посљедица коју би могли да сносе одборници уколико би дошло до неповољног исхода и ја сам апсолутно спреман да то поднесем. Ипак, оно што ме вријеђа као човјека и као одборника јесу лажни разлози које савјетник наводи у начелниковом писму упућеном Влади Републике Српске, а које постављам овдје да могу сви да прочитају. Начелник је изгледа жмирећи то потписао, јер нисам сигуран да је ико ону граматичку срамоту, недостојну једног начелника општине и општинског печата прочитао прије потписивања. Разлози који се у писму наводе, односе се углавном на свођење проблематике на приватни ниво, са безброј неповезаних и елементарно нетачних како законских, тако и техничких чињеница, које смо ми већ једном демантовали почетком године када је Министарство локалне управе и самоуправе тражило да се изјаснимо око формирања скупштинске већине и избора скупштинских Комисија, након чега је Министарство и прихватило наша изјашњења. Само због оваквог неодговорног понашања и изношења неистина на рачун одборника, даћу свој пуни допринос да се министри у Влади РС и народни посланици, првенствено Уједињене Српске, у потпуности информишу око свих детаља аргументовано и са документима. Начелник да је мене питао, ја бих му ово и боље написао, а и бољи бих му савјет дао, и све то бесплатно.

Са друге стране, нити начелник, нити било ко из Општинског одбора Српске демократске странке није свјестан да се након распуштања скупштине умјесто ње именује трочлани привремени орган у коме ће бити два члана испред Владе Републике Српске и само један испред наше општине. Осим савјетника који их је убацио у пандорину кутију, сумњам и да су свјесни шта расправа о Костајници на сједницама Владе и Народне Скупштине РС може све да им донесе осим распуштања локалне Скупштине. Та расправа може да донесе да се Влада и Народна Скупштина, као и сва јавност коначно информишу о негативном ревизорском извјештају за општину Костајница и то два пута за редом, о неповољном судском поравнању, гдје ће општина због самовољне одлуке о неплаћању обвезница од стране начелника општине и сада већ разрјешеног начелника одјељења за привреду, финансије и друштвене дјелатности, да сноси штету од укупно 248 000 КМ плаћајући ваздух, исто тако ће се коначно сазнати да то плаћање чија ће рата мјесечно коштати Костајницу око 15 235 КМ, није уопште било уврштено у три приједлога Нацрта буџета и свјесно се сакривало од одборника, што представља кршење Устава Републике Српске члан 62. и Закона о буџетском систему РС, члан 50. став (3).

Исто тако сазнаће народни посланици за све незаконите реалокације и трансфере, за финансијску штету начињену у судском процесу са отпуштеним радницима, за то да плата радницима у Центру за социјални рад касни 8 мјесеци, Вртићу Кестенко 6 мјесеци, да се у Општини радницима годинама не плаћају доприноси, да Комунално дугује 890 000 КМ, Центар за социјални рад 150 000 КМ, а Дом здравља 1 134 000 КМ, да нико од радника не може овјерити своје здравствене књижице, да смо кредитно презадужени, да у општини бораве људи који се лажно представљају, да се Скупштинске одлуке не извршавају, да влада безакоње, да се спроводи сила и самовоља над законом, да Скупштини није достављен завршни рачун за прошлу годину, да није достављено ни извршење буџета, нити извјештај о раду начелника, да се одборницима не достављају подаци и не одговара на питања, да се одборници понижавају и вријеђају, да се сакривају неплаћене обавезе и друге фактуре, да не плаћају редовно ни стипендије за оно мало студената што имамо, да у граду све стоји, да су нам локални путеви пропали, да нема подршке привреди, пољопривреди ни предузетницима, да нема легалног штаба за ванредне ситуације, да су нам мостови недовршени, а новац од поплаве одавно потрошен… Све ово ће коначно да сазна Влада Републике Српске, и о томе ће се вјероватно причати на сједници Народне Скупштине, а биће и пренос на РТРС-у, а након тога ће се по службеној дужности у ситуацију у Костајници укључити и Министарство унутрашњих послова, Управна инспекција, Тужилаштво и друге релевантне институције, које неће моћи да остану нијеме на све што се овдје дешава већ 20 година. Уже руководство СДС-а се годинама труди да ове информације сакрије од одборника и од јавности, па многе ствари ни данас не знамо тачно и децидно, а подаци се фризирају или се не достављају, што је установљено и у негативном ревизорском извјештају. Једина ствар која ми није јасна, јесте како је савјетник успио да их сада убиједи да је ово за њих добро, а на основу свега наведеног, јасно је да је у питању коначна капитулација, смјена политичких генерација и почетак процеса подвлачења политичке и финансијске црте у Костајници. Свако ко је мислио да ће овај процес да се деси преко ноћи, преварио се, он ће увелико да траје још неко вријеме.

Са једне стране желим мало да се оградим у политичком смислу, јер морам да кажем да је Српска демократска странка за мене прва странка у РС, странка која је у политичком смислу оснивач Републике Српске и то је нешто што се поштује и што ће остати уписано у историју, ма каква год она била данас. Без обзира на све политичке разлике увијек сам се трудио да не вријеђам никога, па чак и онда кад критикујем оно што СДС ради, јер сматрам да и у политичком сукобу и разлици мишљења треба имати границу и задржати људско достојанство и српски национални интерес иако је већина мојих политичких противника далеко од тог размишљања. Сматрам да је Општински одбор СДС-а у Костајници тешко приватизован већ дуги низ година од неколицине појединаца који обмањују и сопствено честито чланство, а одговорно тврдим да да у том одбору у Костајници, до душе у мањини и на маргинама, постоје изузетно честити и одговорни људи, за које заиста не желим да ме схвате погрешно када ово пишем и за које се надам да ће руководство републичког СДС-а пронаћи разумијевање и дати им да обнове ову некад часну и јаку странку. Вјерујем да и њима са овим на неки начин помажем, али исто тако да овим писањем и себе излажем, но не бринем се много, јер напади на мене трају већ један дужи период, деградирање и ширење лажи па чак и пријетње нису нешто што је страно. Ја сам увијек имао храбрости да оно што мислим јавно и напишем иза свог имена, иако моји политички партнери то никад нису знали поштовати и умјесто витешке части, они су увијек ишли иза леђа, лажно, кукавички и без храбрости.

Мени је до Костајнице као града стало и увијек сам био на првим линијама одбране како од поплаве, тако и свих других елементарних непогода. Сви они који ме познају као човјека, то врло добро знају, и ја ћу за Костајницу наставити да се борим, јер желим овдје да живим и нећу им дозволити да ме отјерају. Нажалост, та борба у оваквим околностима је веома тешка, мало ко уопште и вјерује да је нешто могуће учинити, није ми лако бити сам као одборник Уједињене Српске и подршка би свакако значила. Са друге стране није лако ни сам бранити достојанство овог града и његових становника када неки “велики опозиционари”, а дојучерашњи функционери и давнашњи чланови истог тог СДС-а устукну, након што им се из џепа изваде кривичне пресуде, а које ја немам. Из тог разлога промјена политичких генерација је неминовна у сваком смислу и она мора да се деси. Следећи избори који нам долазе су посљедња шанса за Костајницу да се коначно повеже са Владом Републике Српске, да се направе озбиљне уштеде, да видимо да ли са нивоа БиХ можемо да довучемо неки новац, и просто да се уведе ред, подвуче црта и да се једним мукотрпним радом почне чистити сав овај неред који се годинама гомила. Надам се и желим да ову поруку озбиљно схвате и моји суграђани и да заједно учинимо да се то и деси, јер бисмо у супротном могли изгубити статус општине што би за све био пораз.

Одговор на кукавичко саопштење ОО СДС Костајница

Оваква кукавичка саопштења ради саопштења, иза којих нема имена и иза којих не стоји нити оно поштено и неупућено чланство некад озбиљног општинског одбора Српске демократске странке, заслужују један дрзак, аргументован и правичан одговор. Некако, као и на сједницама Скупштине, тако и овдје, припадне ми та не баш толико посебна част, јер сам један од 17 одборника и осјећам одговорност према људима који су за мене гласали, као и потребу да се на овакве “лимунаде” адекватно одговори.

Наиме, као новоизабрани предсједник Комисије за буџет крајем прошле године, ушао сам у преговоре са тадашњим начелником одјељења за привреду финансије и друштвене дјелатности да ми се дозволи боравак у просторијама општине како бих могао да се информишем о свим финанијским детаљима који су потребни да се изради квалитетан буџет. Након мало негодовања, одобрен ми је приступ и у фебруару сам провео око 4 дана по нека 3 сата у одјељењу сакупљајући информације. Пошто је ово заиста један обиман и малтене ревизорски посао, по мом мишљењу требало је још најмање толико времена да би се направио комплетан нацрт буџета. Ипак, након 4. дана господин Рељић је наредио радницима да не смију више да комуницирају са мном за вријеме радног времена и да ми се забрањује улазак у просторије одјељења, што је и признао на сједници Скупштине јавно, а након чега сам дао изјаву и за портал Српскаинфо. Одмах сам схватио да се ово десило због брзине којом сам повезивао информације и откривао ствари које се нису слагале са предоченом сликом у нацрту буџета који је Скупштини крајем године предложио господин Рељић, а за који није било већинске подршке. На сједници Скупштине изговорене су лажи да сам ја крао и износио некакве документе из општине, што је заиста једна ноторна лаж, што могу потврдити и радници одјељења са којима сам културно сарађивао док је та сарадња трајала. Из општине никад нисам отуђио ништа, па чак нити један обични папир.

Након недовршеног посла, упутио сам равно 7 дописа сада већ разрјешеном Начелнику одјељења за привреду финансије и друштвене дјелатности господину Ненаду Рељићу, да нам се доставе информације о одређеним ставкама у буџету, износима свих кредита, неплаћеним обавезама из претходних година и пословању општине у овој години мјесец за мјесец. Све су ово подаци који су потребни да би се направио буџет, јер буџет који је предлагао СДС, био је препун рупа и ставки за које се новац даје, али у буџету исте нису биле исправно или уопште наведене. Поред овога нити приходовна, а ни расходовна страна нису биле објективно планиране, а сами кредити и обавезе су почели да штрче на све стране. Од ових 7 дописа нити на један нисам добио податке које сам тражио, а мој први допис дотични је чак одбио да прими, о чему је састављен записник који ми је уручен, што је и први пут од оснивања општине да један руководилац одбије примити допис и питања из његовог дјелокруга од једног одборника и грађанина, и ово сматрам за посебну срамоту СДС-а који сада позива на некакав здрав разум. Након тога поднио сам 2 захтјева као грађанин по Закону о слободи приступа информацијама, на које такође нисам добио тражене податке, а имали су законску обавезу да ми их доставе. Начелнику општине сам поднио и захтјев да се господин Рељић дисциплински санкционише због неодговарања на постављена питања, на шта такође никад нисам добио одговор, нити је начелник ишта урадио по том питању. Са овим би се рекло да сам исцрпио све законске могућности за било какав здраворазумски приступ рјешавању проблема буџета.

Између осталог, поред свих других неправилности у раду, негативног ревизорског извјештаја за 2018. и непоштовања одборника, Скупштина је господина Рељића због овога и разријешила, јер је читаво вријеме одбијао сарадњу и опструисао било какав здрав приступ и рад, што је објављено и у Службеном гласнику општине Костајница и као такво ступило на снагу. Умјесто тога он се бавио изношењем неистина о мени као одборнику (говорим у своје име), пласирањем некаквих измишљених и непровјерених теорија како у градским кафанама, тако и за скупштинском говорницом. Наравно, све му је ово дозвољено, али му није баш све на корист. Врхунац оваквог бескрупулозног и бахатог понашања је да је дотични и након разрјешења наставио да долази у зграду општине, да се лажно представља, потписује документе, прима пошту и глуми начелника одјељења. Све ово је покрио начелник општине наредбом Одјељењу за општу управу да се не смије спровести одлука Скупштине општине, што је такође још један законски преседан и грубо кршење Устава Републике Српске и Закона о локалној самоуправи. Чак и уколико одлука Скупштине о разрјешењу Начелника одјељења није можда била у складу са законом, то може само да утврди надлежни суд, а не начелник општине, господин Рељић или сточна пијаца. До данас, нико није обуставио ову одлуку од извршења, иако се она у пракси не поштује. Једина законска ствар коју је могао начелник да учини јесте да покрене иницијативу да се до одлуке надлежног суда обустави од извршења пропис Скупштине општине, што је прописано и Статутом општине Костајница члан 60., али никако није могао да изда наредбу да се не изврши Скупштинска одлука. Једини закључак који се намеће јесте да људи третирају општину као своју приватну имовину и посјед, а мене који постављам питања, логично третирају као непријатеља који на тај посјед улази. Мени је сада коначно јасно, да немамо исти поглед на општину, јер је за мене општина друштвена имовина која припада свим грађанима овог града и која као таква треба да им буде на што бољој услузи. У таквом размимоилажењу ставова сасвим је логично да ме посматрају као непријатеља, јер зашто би ико допустио да му неко долази на приватан посјед и поставља незгодна питања.

Након овога формирана је и нова Комисија за израду Нацрта буџета, кренуло се у процес малтене испочетка, али ни та Комисија није добила одговоре на тражена питања, наставило се са процесом опструкције од руководства СДС-а и данас смо дошли ту гдје јесмо. Буџет није усвојен, не зна се колике су неплаћене обавезе, нема завршног рачуна за прошлу годину, нема извјештаја о раду начелника, финанијски проблеми су огромни и њихово рјешавање превазилази територију општине Костајница. Највећу одговорност за овакво стање управо сноси СДС, руку на срце ако ћемо баш прецизно, они нису једини, али од посљедњих 5 мандата на мјесту начелника општине и руководећих функција у општини они су имали 4 мандата и укупно 16 година доношења одлука и руковођења општином, а углавном је у питању била иста гарнитура људи, која је чак користила и обмањивала и сопствено чланство, које нема појма шта се дешава са општином и куда све ово иде. Ово не аболира одговорности и људе из других странака који су у одређеним моментима били на руководећим функцијама, али је и математички јасно да је та одговорност мања од оне коју носе људи који се крију иза овог горе саопштења.

Када би народ знао све оно што не зна и када би схватио да само он може да брани овај град и нашу Костајницу, ушли би доље са “говњивим моткама” и све то растјерали. Нека крене од мене првог и нека се провјери прво моја диплома и утврди моја имовинска картица, нека се утврди колико сам горива усуо на рачун општине и телефона потрошио, колико сам пића попио, колико ми је дугова опроштено, колико сам се пута уградио, у колико сам тендера учествовао, колико сам предузећа оштетио, закона прекршио, набавки завршио и података лажирао. Али, господо одмах након мене, исто да се уради и са свима осталима, па да се једном за сва времена утврди ко је ко.

За све горе написано спреман сам да изнесем документе, дописе, писма, одговоре, које сам уредно сачувао. Такође спреман сам да на било који од мојих навода одговорим за говорницом, на радију или ТВ дебати, пред било којим политичким противником или грађанином Костајнице, јер се не бојим, немам ораса у џеповима и не требају ми лажни профили, све оно што имам написао сам вам јавно у лице. Исто тако знам шта треба чинити и који је пут да се ствари у Костајници почну сређивати, болан и тежак јесте због огромних проблема и уштеда које морају да се спроведу, али једино уз помоћ Владе Републике Српске и уз озбиљно лобирање у Бањалуци, јер другачије неће моћи. Ипак прије тога, прво ће се људи који не поштују закон, Скупштину и одборнике, морати испратити из општине, а то може учинити једино народ на изборима, или можда чак и прије.

Што се тиче Општинског одбора Уједињене Српске у Костајници, могу само да вам поручим да ћемо и ове године изаћи на изборе са нашом листом честитих људи који ће заједно да се боре за бољу и часнију Костајницу. Искрено вјерујем у подршку народа и сматрам да сам као одборник оправдао очекивања свих оних који су ми дали своју подршку. Овом граду требају нови и способни људи на руководећим мјестима, треба нам смјена политичких генерација и озбиљан заокрет, а народ ће одлучити да ли је коначно дошло вријеме за Костајницу.

PILOT PROJEKAT: INICIJATIVA ZA POVEZIVANJE OPŠTINE KOSTAJNICA

Povezivanje, odnosno bratimljenje opština je jedan moderni koncept koji uz pažljivu analizu i povećenost u tom procesu može da doprinese i pomogne razvoju malih opština kao što je Kostajnica. U predizbornoj kampanji posebno sam se zalagao da opština Kostajnica započne ovaj proces i da odlučnim pristupom pokušamo pronaći i ostvariti prijateljske, partnerske i bratske veze sa sličnim gradovima iz inostranstva. Takođe u toku ove kampanje Opštinski odbor Ujedinjene Srpske u Kostajnici je predstavio platformu pod nazivom “Kostajnica otvorena prema svijetu“, gdje smo dali konkretne ideje vezane za bratimljenje opština, a i sam naslov naše platforme jasno pokazuje osnovni fokus.

Bratimljenje opština je dugoročni sporazum o saradnji između dve opštine iz različitih država, a na širokom polju koje one same odaberu. U širem smislu bratimljenje gradova podrazumijeva razmjene informacija, međusobnu pomoć, kulturnu i turističku promociju, sportska takmičenja, stvaranje novih tržišta, povezivanje privrednika, razmjene zaposlenih u opštinskoj administraciji i mladih ljudi radi edukacije i savladavanja novih znanja. 

Pronalaženje savršene prijateljske i partnerske opštine je očigledno prvi korak, a svako bratimljenje je svojstveno. Ipak, u većini slučajeva adekvatan partner za bratimljenje treba da je sličan našem gradu u više aspekata. To mogu biti broj stanovnika, geografski položaj, privredne djelatnosti, istorijska povezanost, komparativne prednosi, zajednički projekti, manifestacije i sl. Vodeći se ovim pokušao sam da pronađem opštinu koja bi imala neke poveznice i sličnosti sa Kostajnicom.

Prva misao vodilja mi je bila koju državu odabrati i zašto. Krenuo sam od posljednjeg međunarodnog projekta u čiji uži izbor je upala i opština Kostajnica. Naime, riječ je o MEG projektu okolišnog i ekonomskog upravljanja koji finansira Vlada Švajcarske. Kao znak dobre volje i u kontekstu aktuelnog projekta čija samo prva faza traje 4 godine, smatram da je dobar plan da se bratimljenje počne sa nekim gradom iz Švajcarske, jer veza već postoji u startu. Pored toga, Švajcarska nam je i geografski blizu, stabilna i ekonomski jaka država, sa sigurno jako dobro razvijenim opštinama od kojih bi mogli mnogo toga da naučimo i primjenimo u praksi, a u dogledno vrijeme i da otvorimo nova tržišta za izvoz naših domaćih proizvoda, (u prvom redu kestenovog meda), te da naše lokalne privrednike povežemo sa poslovnim partnerima neke bratske opštine u Švajcarskoj.

Dakle sada kad imamo ciljanu državu, možemo pristupiti procesu traženja opštine koja sa Kostajnicom ima neke sličnosti od onih gore navedenih. Znamo da je Kostajnica poznata po kestenu, a po kestenu smo dobili i naziv grada koji se pominje zvanično prvi put 1258. godine u jednoj uredbi ugarskog kralja Bele IV. od 4. jula 1258. u sporu oko zemlje. Naša tradicionalna manifestacija koja se održava svake godine je Kestenijada, a pored tih elemenata kao relevantan sam uzeo i naš broj stanovnika prema posljednjem popisu (5977). Dakle ova tri elementa bi bila dovoljna za početak da možemo da tražimo neke sličnosti. Pretragom ovih elemenata i poređenjem sa gradovima i opštinama u Švajcarskoj, došao sam do jedne potencijalne opštine, veoma slične Kostajnici, a opet i geografski blizu. Riječ je o opštini Askona (Ascona).

Opština Askona iz regije Ticino na jugu Švajcarske je opština koja ima 5439 stanovnika prema posljednjem popisu. Dakle što se tiče broja stanovnika sigurno opština koja nam odgovara u pogledu bratimljenja. Ono što je još interesantnije jeste da se ova opština nalazi u okruženju koje je bogato kestenom, te da se upravo tu na obalama Askone održava tradicionalni “Kastanienfest” ili “Festa delle castagne Ascona” u prevodu Kestenijada ili Festival kestena Askona.

Vjerujem da vas ove fotografije podsjećaju na Kostajnicu i na našu Kestenijadu. Takođe interesantna stvar je da upravo ove godine naša Kostajnica obilježava svoju tradicionalnu 20. po redu Kestenijadu koja je planirana za vikend 14.-15. oktobar, a istog datuma počinje i “Festa delle castagne” u Askoni. Zbog svega navedenog smatram da bi mi trebali da pokrenemo inicijativu za bratimljenje ova dva srodna grada i po broju stanovnika i po godišnjoj manifestaciji. Osnova za povezivanje postoji i kao odbornik u SO Kostajnica, te predsjednik Komisije za saradnju sa gradovima i opštinama u skupštini opštine, uputiću inicijativu za bratimljenje opštine Kostajnica sa opštinom Ascona iz regiona Lokarno na jugu Švajcarske.

Prije nego što ova inicijativa bude upućena u skupštinsku proceduru, potrebno je uraditi neke pripremene korake, kao što su kontakt i obavještenje prema Ambasadi Švajcarske, te naravno kontakt sa pozivom i svim onim što nas spaja prema rukovodstvu opštine Askona. Nakon inicijative za brendiranje kestenovog meda, ovo će biti druga koju ću pokrenuti u Skupštini opštine Kostajnica. Ono što je bitno jeste da se suštinski obe inicijative mogu nadovezivati jedna na drugu, a takođe prezentacija naših proizvoda u Askoni može da bude od koristi lokalnim privrednicima u svakom smislu. Konkretna korist za Kostajnicu jeste što prije svega nakon 22 godine postojanja konačno dobijamo prvu partnersku opštinu, što možemo da isplaniramo međusobne posjete na dan naših manifestacija i da ugostimo jedni druge. Ovaj kulturološki momenat bi mogao biti prvi zajednički projekat i nešto što može da nas poveže u početku. Nakon toga bi trebalo vidjeti da li možemo kao dvije partnerske opštine aplicirati na zajedničke projekte EU, te organizovati forum za privrednike iz dva grada. Ukoliko u ovome uspijemo mogućnosti su zaista velike, a osnova svakako postoji.

ДАН РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – МАЛИ ДАН ЗА ВЕЛИКЕ ЉУДЕ

Споменко Гостић је најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. Погинуо је 20. марта 1993. године.

Гледам параду, дефиле, читам разне коментаре и честитке, читам и пријетње и увреде, погледам кроз прозор собе, замислим се и негдје у даљини појави ми се ова слика, само 15 година и његово велико име Споменко. Гледао сам у њу дуго и одједном све друго је нестало, а ја сам тражио праве ријечи, али их је било тешко наћи на данашњи дан. Осјетио сам потребу да након дуго времена напишем нешто, не зато што ме служи “перо”, већ зато што осјећам неку одговорност и обавезу, те зато што је сјећање и спомен најмање што могу као појединац да учиним.

Споменко Гостић је један од оних људи чије име се налази високо на списку наше херојске вјечне страже. Стоји он тамо раме уз раме са јунацима Колубаре, Кајмакчалана и Кошара. Дијете коме је рат узео родитеље, и тако њега натјерао да нову породицу и уточиште пронађе у војсци, да би нешто касније исти тај рат узео себи и то мало земаљско чедо. Зашто је баш тако морало бити, то само горка судба зна, али ево као и сваког 9. јануара, тако и овај пут дође ми у мисли ово блажено и невино лице, дубоког погледа у којем је вријеме стало, али гласно ћути. Управо та тишина говори да је Споменко свој живот положио у темељ тадашњег колективног осјећаја и тежње који се данас зове Република Српска, а што је тада имало тек годину дана. Да би живјело једно чедо, живот је дало друго. Све и да је Споменко био једини, било би тешко и трагично, али заправо много је таквих честитих, храбрих, младих, старих и високих споменика чији је Споменко најмлађи предводник.

Управо Споменко нас својим дјелима опомиње да не заборавимо, да се присјетимо и подсјетимо његових година, живота и страдања, не зато да би жалили над тешком судбином или отварали нове ратове освете, већ да би ми као народ, на крилима тог сјећања више цијенили задужбину коју нам је он оставио и још многи други. Када би свако од нас у своју душу, у своју кућу, у свој град и у нашу Републику Српску унио барем пола храбрости и трећину честитости коју је овај дјечак имао, били би поносни на оно што би могли изградити. Република Српска је данас напунила својих 27 година, да је жив Споменко би имао 41.

Наша данашња стварност је неизвијесна, млади људи нам одлазе, демографија нам опада и оваква Република Српска ће морати много да се усправи како би дочекала своје четири деценије. Ово је нешто са чим се сви ми морамо суочити, подвући црту и на чему се мора заједно и сабрано радити. Радити и стварати боље пословне и животне прилике да би Дан Републике постао осјећај и понос, а не обавеза, и да би једног дана усправне главе могли погледати у очи овом дјечаку и многим другима. Управо то је она лекција коју нас Споменко учи својим страдањем и коју морамо савладати, јер толико му као народ дугујемо.

Нека му је вјечна слава и хвала, као и свим другим војницима који су храбро и честито дали своје животе у стварању ове задужбине. Хвала и свима онима који су данас међу живима, често заборављени, а који су се часно борили и који заслужују живот достојан човјека. Сви ти људи су уствари наше највише заставе, наш најтврђи грб и наша најгласнија химна коју не може нико да нам узме осим нас самих, и зато НЕМОЈМО ТО ДОЗВОЛИТИ.

МАЛИ ЈЕ ОВО ДАН, ЗА ВЕЛИКЕ ЉУДЕ, ЗА ОНО ШТО НАС ЧЕКА И ШТО МОРАМО ЗА ЊИХ УЧИНИТИ.

ОТВОРЕНО ПИСМО СЛОБОДАНУ ВАСКОВИЋУ

Vaskovic

Поштовани господине Васковићу,

већ дуго времена пратим Ваш рад и оно што пишете, такође поштујем Вашу храброст да опстанете у тешким временима за човјека који се налази на границама између новинарства, обавјештајног рада и обичног живота. Свјестан сам да је такав рад јако тежак у овој и оваквој држави и због тога Вам исказујем професионално поштовање, али ништа више од тога. Било је потребе за оваквим писмом још некада давно, тачније ономад када сте кроз студенстко организовање протежирали полуписмене и никад свршене студенте, но због истека мандата у Студентском парламенту 2011. прећутао сам, али сада нећу.

Дошло је вријеме да Вам напишем демант и отворени одговор, те да покажем Вашу хипокризију и своје неслагање са оним што сте написали у једном од посљедњих текстова под називом “Изборна јединица 1 – процјена резултата No3“. Као прво у наведеном тексту сте се поставили потпуно пристрасно према Партији демократског прогреса (ПДП). Наравно, Ваше је право да будете пристрасни према било коме и да заузимате страну, али сматрам да Ваше право није да на основу лажних информација које добијате, те лажи наставите да ширите даље према аудиторијуму. Не знам када сте били посљедњи пут у Костајници и да ли сте икад били (осим можда у пролазу), али вјерујем да већина људи из Костајнице никад није ни чула ко је Слободан Васковић. Кад кажем већина, мислим на претежно старије категорије становништва којих је у Костајници према посљедњем попису много више него оних млађих, јер Костајница као град лагано нестаје, а нестаје управо због политике коју већ годинама води “Савез за промјене”, конкретно у Костајници на челу са савјетником из СДП-а, уским кругом људи из ПДП-а, и још ужим из СДС-а, у чије тренутне односе не желим да улазим. Не желим из разлога због којег Ви и пишете то што пишете, јер знам да ти односи у Костајници функционишу док су им “кесе сестре, а када нису свезаћемо их”. Јасно ми је исто тако да Вам са овим писмом дајем бесплатну рекламу у Костајници, али желим да Вас упутим у праву истину, како убудуће не бисте писали глупости и узимали робу лоших инфо “дилера”, довршићу га до краја.

Наиме, у свом тексту наводите читаоце да помисле како су садашњи начелник општине Костајница и његов савјетник, “кандидовали” Биљану Дејановић Глигић као једног од кандидата за начелника општине, испред једне “минорне странке”, не би ли одвукла гласове кандидату ПДП-а.

Господине Васковићу, ово је оно што ми је као предсједнику Општинског одбора те минорне странке веома засметало, јер представља ништа друго до лаж којом се обмањује јавност, а вјерујем и да постоје основе за тужбу због нарушавања нашег угледа и части. Не смета мени што сте ви Уједињену Српску у Костајници назвали минорном странком, то би било исто као да и ја Вас назовем минорним блогером без да Вас претходно познајем, али с обзиром на вријеме када смо основали општински одбор нека тако и буде, послије избора ћемо видјети да ли ће тако и остати. Мени је заправо засметала Ваша инсинуација, јер хоћете да нас подведете под нечије скуте, а ја господине Васковићу никада нисам радио нешто да бих био под нечијим скутима. Управо због таквог приступа често сам знао настрадати, и то од руке оних које Ви данас браните и протежирате као власт у Костајници, а које сте исто тако лично оптужили за непотизам у свом тексту под називом “Чекићи непотизма“. У истом том тексту сте индиректно бранили садашњег начелника општине Костајница, а нападали ПДП који те ваше наводе о непотизму никад није јавно демантовао. Није ни Ваше “масло за рамазана” господине Васковићу, али окрећете ћурак из само Вама знаних разлога у које опет не улазим. Управо због тога што мислимо да ни једна, ни друга страна Костајници не могу да понуде ништа, Уједињена Српска, ма како је ви минорном звали, имала је политичке храбрости и смјелости да кандидује сопственог кандидата за начелника и састави своју платформу. За кратко вријеме одрасли смо од волонтера до кандидата на изборима, прешли смо јако тежак и трновит пут, а Вама то нису дојавили, па сумњам да можете о нама и да судите. На то све сервирате нам неки концепт који смо имали већ годинама као фино умотану чоколаду, а унутра ништа, осим нарушавања међуљудских односа у граду. Тај концепт је нама јако добро познат, па макар он долазио и у лику једног младог момка, који слијепо слуша своје политичке патроне и коме само замјерам што је дозволио да са 30 и кусур година буде марионета и послушник без става, и то управо оних које сте Ви у својим текстовима оптуживали, а сада се посипате пепелом. Срам Вас било!

У том контексту морам да Вас демантујем и да кажем да никад нисмо имали нити један званичан, нити незваничан састанак са начелником и његовим савјетником, а поготово гдје се причало са њима око тога да они кандидују нашег кандидата. Такође таквих састанака нисмо имали ни са ПДП-ом, јер побогу о чему ми то можемо са њима свима да причамо? Да не помислите да бјежимо од политичког дијалога, морам да кажем да политичке разговоре можемо имати са свима, али само под условом да се у потпуности подржи и прихвати наша платформа под називом “Костајница отворена према свијету” у којој смо јасно и децидно навели како замишљамо овај град. То је један опсежан и озбиљан документ који би требао да буде покретач многих снага да се ослободе и да заједно овај град учинимо љепшим и бољим.

Послије немилих догађаја из септембра прошле године, а везаних око омладинског центра у Костајници, када су неправедно поништени резултати јавног конкурса и када сам буквално отјеран из овог града, више немам повјерења у садашње политичке руководиоце из ПДП-а и СДС-а.  Ти људи ми не желе добро, нити вреднују мој рад, труд и способности, а то су доказали, јер они гаје и његују све оно супротно том, и свака здрава прича представља пријетњу њиховом кварном систему. Ја њих сигурно не зовем, а они мене не смију, а ако ме баш питате, сматрам да између таквих људи не постоје политичке разлике, а и оне људске су упитне. Жао ми је само младих који се налазе разбацани у свим постојећим странкама и листама, тражећи своје мјесто у том тмурном вилајету. Сматрам да се те људе мора ослободити, оснажити и охрабрити да се супротставе својим учмалим ауторитетима иначе нам нема спаса. Нажалост, ово је процес који тражи много времена, а политика је таква и како сад ствари стоје уколико прођем као одборник мораћу се одлучити, или ући у власт са једнима или остати у опозицији са другима. Како год да буде увијек ће бити оних који ће рећи да је требало другачије, али знам сигурно да ћу се искрено трудити да својим позитивним иницијативама и малим корацима покренем добре праксе у овом граду. Закључићу ово писмо са познатом изреком да о људима док је свијета и вијека увијек ће говорити њихова дјела и она су најбољи суд. Ја се својих не стидим и не плашим, а Ви господине Васковићу?

DOKUMENT OMLADINSKA POLITIKA KOSTAJNICE

Feniks kostajnicaDanas je Skupština opštine Kostajnica usvojila “nekakav” dokument o strategiji razvoja omladinske politike našeg grada. Nosilac aktivnosti na planiranju izrade ove strategije je bila organizacija “Zdravo Da Ste” iz Banja Luke.

ČINJENICE U BROJEVIMA:

– Niko od predstavnika Omladinskog kluba Feniks Kostajnica nije kontaktiran da učestvuje u ovom procesu, niti je bio dio radne grupe.

– Jedan gost iz Banjaluke je konstatovao kako je začuđujuća i teška činjenica da je toliko mladih i obrazovanih ljudi koji se nalaze na birou za zapošljavanje i kako će sve učiniti da se to popravi u skladu sa čim je i ovaj dokument.

– Niko od odbornika nije upitao goste iz Banjaluke zašto su pored konstatovanih začuđujućih činjenica, čak dva mjeseca poslije mimo procedura i zakona poništili rezultate, ali ne i javni konkurs prilikom izbora koordinatora omladinskog centra u Kostajnici 2015. godine i na taj način podlegli političkim pritiscima i manipulacijama.

– Niko od odbornika nije upitao goste iz Banjaluke zašto nisu javno objavili kompletan nacrt projekta omladinskog centra u Kostajnici, njegovu finansijsku konstrukciju, te plan kako bi taj omladinski centar ostao samoodrživ nakon isteka perioda od 18 mjeseci u aprilu 2017. godine. Ovo kažem imajući u vidu da je skupština većinom glasova odobrila opštinske prostorije organizaciji “Zdravo Da Ste” i da je opština Kostajnica punopravni partner na ovom projektu.

– Jedan odbornik (SDS) je spomenuo da je potrebno da omladina izađe iz virtuelnog svijeta, da se omladina spusti na zemlju i da je ovo prvi konkretan takav dokument od kada on prati politiku. Čini mi se samo da taj odbornik zaboravlja da su volonteri OK Feniks zbog svog rada u prethodne dve godine nagrađeni od strane Ministarstva porodice, omladine i sporta RS, da ti volonteri zbirno imaju preko 1200 časova upisanih u volonterske knjižice, a bezbroj akcija koje smo uradili u protekle dve godine, od Šamca i Doboja, pa do poplava u Kostajnici, humanitarnih akcija i sportskih manifestacija. Zaboravlja on da volonteri nikad nisu dobili svoje kancelarije za omladinski klub, zaboravlja da su bili primorani da raspuste svoju sekciju nakon neodgovornog ponašanja pojedinaca. Mi možda jesmo mladi i za neke “zeleni”, ali sigurno nismo virtuelni i nevidljivi.

– Jedan odbornik (SNSD) je bio vrijedan i sakupio je podatke o 50 VSS i 12 VSŠ mladih kadrova koji nemaju ni dan radnog staža, te je spomenuo da mladim ljudima treba da se pomogne i izađe u susret bez obzira na političko opredjeljenje njihovih roditelja, jer roditelje niko nije birao. Takođe sa punim pravom je konstatovao da je ovaj dokument šablonski urađen bez preciznih prijedloga i konkretnih rješenja.

– 11 odbornika, odnosni svi prisutni danas su glasali za usvajanje “nekakvog” dokumenta omladinske politike, koji će otići u ladicu kao i sve prethodne strategije, iako neki za omladinsku strategiju čuju prvi put.

– 6 mladih ljudi koje ja poznajem je otišlo iz Kostajnice u inostranstvo u posljednjih 20 dana, a opet radi posla. Ovo znam zato što od skoro vodim ličnu evidenciju mladih ljudi koji napuštaju Kostajnicu sa namjerom da se privremeno ili trajno zaposle i nastane u inostranstvu.

ZAKLJUČAK:

Dosta nam je šupljih dokumenata, dajte mladim ljudima posao, dajte mladim ljudima priliku da rade, da se žene i udaju, da stvaraju porodice, te da ostaju u Kostajnici kod sopstvene kuće. Nemojte nam odmagati i otežavati, ako nam već pomoći ne možete.

IZDVOJENO:

Osim rasprave o omladinskoj politici ne mogu, a da ne obratim pažnju na aktuelni čas i priču oko obilježavanja i proslave dana i krsne slave opštine Kostajnica. Neću da ulazim u dio oko koncerta, jer to je tradicija Kostajnice i nešto po čemu smo prepoznatljivi, ali onaj ko vodi opštinu procjenjuje koliko smo u mogućnosti za takvo nešto.Sa druge strane smatram da je samo obilježavanje i proslava na jednom mjestu dobra prilika da se na ovakav način sabiramo i okupljamo, te da pored svih trenutnih nesporazuma, neprijateljstava, nesuglasica i razilaženja u političkim ili drugim razmišljanjima, pripadnosti i opredjeljenosti, barem jedan dan u godini možemo svi da sjedimo za istim stolom, a tu mislim i na one koji slave i na goste. Takođe u ovom kontekstu neću da zaobiđem ni ovogodišnju odluku načelnika opštine da podrži iftar služen 20.6 ispred džamije u Kostajnici, što je dobar primjer svim drugima i jasna poruka u budućnosti kako i na koji način treba graditi odnose u našem gradu.

Postoji jedna poučna priča iz drevnog Japana, kada je pred jednu važnu bitku, vojskovođa Kenšin Uesugi svom neprijatelju Šingenu Takedi, koji je oskudjevao u soli, prvo poslao so, kako bi mogao da prehrani svoje vojnike i onda izađe na dogovoreni odlučujući megdan. Slanje hrane u vidu soli nije ih načinilo prijateljima i nije njihovom odnosu dalo patetični ton, već je upravo taj ,,detalj“ pokazao sav raskoš njihove viteške filozofije življenja, te je produbilo njihovu čast i dostojanstvo.

KOJE SU PERSPEKTIVE KOSTAJNICE?

KostajnicaKako je ovih dana započeo izborni proces za predstojeće lokalne izbore, tako smo i mi u Kostajnici svjedoci pripremanja kandidatskih lista, programskih platformi i raznih opredjeljenja političkih partija za izbornu utrku koja će se okončati 2. oktobra. Taj predizborni proces je takav kakav jeste i nikad nije donio ništa novo osim uvriježenih obećanja koja se malo ili nimalo ispunjavaju. Pošto posljednjih dana dosta razgovaram sa ljudima na širem terenu Kostajnice, počeo sam da razmišljam o tome šta su to perspektive ovog grada i koja su to najznačajnija strateška pitanja za našu opštinu u naredne četiri godine. Ovo praktično znači da u određenju perspektive postoje ekonomski kurs koji se odnosi na investicije i zapošljavanje, odnosno strateški kurs koji razmatra u kome pravcu Kostajnica treba da ide u narednom periodu, o čemu će i biti riječi u ovom tekstu. Posebnu inspiraciju za otvaranje ovog pitanja dobio sam i nakon saopštenja sa sjednice skupštine Sisačko – moslavačke županije koja je održana 10. maja 2016. godine u Hrvatskoj Kostajnici, i tom prilikom su u okviru aktualnog časa razmatrane tačke koje na ozbiljan način ukazuju na potrebu za otvaranje pitanja strateške perspektive opštine Kostajnica.

Polazeći od trenutne političke, ekonomske i ukupne društvene situacije, sa osvrtom na proteklih deset godina može se konstatovati da predizborna obećanja i programi, više ili manje bitnih političkih partija i njihovih predstavnika, nisu dala realizaciju tih obećanja, niti konkretan efekat za Kostajnicu. Podsjećanja radi, u proteklom desetogodišnjem periodu imali smo smjene dva načelnika opštine, te jednog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srpske u osmogodošnjem mandatu, ali su strateška pitanja, kao i ona ekonomska ostala i dalje nerješena. U sklopu takve analize identifikovao sam tri ključna pitanja koja su i dalje u Kostajnici otvorena:

  1. Pitanje razgraničenja u dolini rijeke Une između Hrvatske i BiH kod Kostajnice. 

  2. Pitanje zaobilaznice i definisanje urbanističke koncepcije najužeg centra grada (tzv. Blok-1 i Blok-2) 

  3. Pitanje izgradnje regionanog puta R-475 Kostajnica-Karan-Prijedor.

Pitanje razgraničenja između RH i BiH, odnosno RS na području Kostajnice je pitanje staro više od deset godina. Ono je direktno povezano sa evropskom i ekonomskom perspektivom opštine, te sa njenom strateškom usmjerenošću na najbližeg komšiju (susjeda) preko rijeke Une, a sada veoma značajnog i u okviru projekata tzv. prekogranične saradnje. Ono što je zbunjujuće oko ovog pitanja je činjenica da je BiH 2004. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a po tom pitanju za prethodnih dvanaest godina niko od značajnih političkih faktora u Kostajnici nije shvatio suštinu potrebe otvaranja i rješavanja ovog pitanja, niti je pokrenuo ozbiljnu inicijativu prema relevantnim institucijama. Čak i ako se pitanje razgraničenja namjerno prepuštalo rješavanju na bazi međunarodne arbitraže, niko nije uložio truda i interesa da prikupi što značajniju dokumentaciju, eminentne stručnjake i podatke koji bi imali funkciju argumenata u tom procesu.

Ono što se u proteklom vremenu može konstatovati, jeste činjenica da su se skupštinske većine uglavnom koncentrisale oko stranaka (SDS, PDP i SNSD), ali njihovi predstavnici osim podrške glasača, nisu imali ideje, a neki čak ni moralne snage da se posvete ovom problemu i da pokušaju postići lokalni konsenzus po ovako značajnom pitanju. U određenim fazama pojedini lokalni predstavnici su se trudili da ispolitizuju svaki ozbiljniji pokušaj realizacije prekogranične saradnje, kao što je poznati slučaj u vezi Omladinskog centra u Kostajnici tokom 2015. godine, kada je radi ličnih i političkih interesa, te raznih obećanja ovaj značajan projekat maltene sveden na dječiju igraonicu, bez perspektive finansijskog samoodržanja, osim u slučaju da opština nastavi da ga finansira. Takođe i projekat vezan za uzgoj kestena na području opština u slivu rijeke Une koji je usmeno kandidovan prema EU, kod nas još uvijek nije ozbiljno shvaćen, jer u Kostajnici nemamo ni jednu osposobljenu zemljoradničku zadrugu koja bi mogla biti aktivni učesnik i nosilac ovakvih projekata. Osim ova dva postojao je i projekat izgradnje ribarske kuće koji jeste završen, ali isto tako naročito ne služi svrsi i sigurno postoji veća perspektiva i za ozbiljniji, te organizovaniji razvoj ribolova u Kostajnici i poribljavanja rijeke Une. Naravno pitanje razgraničenja je međudržavno pitanje, ali u ovom slučaju ono duboko zadire u opštu perspektivu rekao bih obje Kostajnice, pa samim time zahtijeva i uključivanje lokalnih struktura u taj proces.

Za prethodno vrijeme može se konstatovati da nije urađeno gotovo ništa osim politikantskog optuživanja za “izdaju” ili lažnih obećanja kako će to pitanje biti riješeno na raznim privatnim druženjima. Takođe, korišćenje ovog pitanja u svrhu manipulacije radi pravne zaštite za stvari iz prethodnih vremena, samo po sebi ukazuje na nizak politički kredibilitet i nemogućnost dosljednosti vlastitim stavovima. Prisustvo takvih interesa “radi balansiranja” potvrđuje i činjenica da nije bilo ozbiljnog javnog razmatranja ovog pitanja ni na jednom zvaničnom lokalnom nivou, osim nekih sporadičnih sesija i uopštenih informacija na sjednicama skupštine.

Pitanje zaobilaznice i definisanje urbanističke koncepcije najužeg centra grada je dovedeno do apsurda, kako sa aspekta izvođenja konkretnih radova na infrastrukturi, tako i sa naslova usvajanja čitave trakavice urbanističkih i regulacionih planova. Svođenje ovog značajnog pitanja poznatijeg kao Blok-1 i Blok-2, preneseno je na nivo obezbjeđivanja skupštinske većine radi glasanja za pojedine varijante i legalizacije objekata u ovim zonama. Nažalost, ovo upravo potvrđuje iznesene tvrdnje da niko od dosadašnjih relevantnih političkih subjekata i pojedinaca, izuzev nategnute većine glasača ili u drugom slučaju skupštinske većine, nije imao političke snage i stručnih kapaciteta da se ozbiljno uhvati u koštac sa ovim, za Kostajnicu važnim pitanjima.

Građanima Kostajnice je poznato da je izgradnja zaobilaznice iz pravca Novog Grada započeta prije desetak godina, ali taj zahvat nikad nije doveden do kraja iz svima poznatog razloga razgraničenja. Pored ovog zahvata na infrastrukuri koji se odnosi na zaobilaznicu, poznati su i ostali projekti (KFW i potok Tavija) čiji su zastoji ili izmjene izvedbenih projekata usko povezani sa pitanjem urbanizma u najužem centru našeg grada.

Takođe, i ovdje je prisutan momenat nepotrebnog politizovanja ovog pitanja kroz razna lobiranja i pritiske lokalnih političkih faktora na pojedine preduzetnike, koji imaju objekte u najužem centru grada, a sa namjerom da se pridobije njihova podrška i glasovi radi ostvarivanja izbornih rezultata, baš u izbornoj godini.

Стратегија развоја Костајница

Pitanje nastavka izgradnje regionalnog puta R-475 Kostajnica-Karan-Prijedor je pitanje koje Kostajnici treba da otvori perspektivu najbliže komunikacije sa regionalnim centrom Prijedorom, kao i povezivanje sjedišta opštine sa naseljenim mjestima koja se nalaze na tom pravcu. Takođe ovo pitanje se može razmatrati i u kontekstu nastavka na brzu cestu Zagreb – H. Kostajnica. U razgovoru sa građanima o ovom putnom pravcu informisan sam da ovdje ne možemo zaobići ni ostale zainteresovane faktore po ovom pitanju, a prije svega interese opštine Kozarska Dubica i naseljenih mjesta Donja Slabinja i Knežica koji su sada u funkciji direktnog povezivanja Kostajnice sa Prijedorom. To što regionalni put R-475 nije doživio realizaciju u potpunosti tokom prethodne decenije, takođe ukazuje da politički faktori Kostajnice nisu imali dovoljno političkog jedinstva i razumjevanja za potrebe svojih građana.

Prema dosadašnjim već viđenim ponašanjima i isprofilisanim stavovima u proteklih deset godina od strane kreiranih političkih grupacija i pojedinaca, nije moguće očekivati da će pristupiti rješavanju bilo kojeg od ovih pitanja na kvalitetan i adekvatan način. Ovo će biti još teže ako znamo da su se pojedinci u prethodnim mandatima natovarili raznim ličnim i političkim hipotekama, koje ih sada ograničavaju na putu rješavanja ovih pitanja. Sa druge strane nametnuti politički sukobi i interesi pojedinaca koji su se svojim negativnim sposobnostima i intrigama stavili iznad lokalne samouprave (što je u Kostajnici jedinstven primjer!), u potpunosti su razvodnili svaku političku misao, viziju i ideju. Takve vizije su služile samo ličnim potrebama i privatnim interesima koji su direktno inkorporirani u lokalne vlasti bez ikakvog šireg značaja. Sa takvom opštom situacijom dragi građani, naša Kostajnica očekuje predstojeće lokalne izbore. Izlaz iz takvog stanja vidim jedino kroz jednu novu energiju i nove inicijative, koje bi u narednom mandatnom periodu koncentrisale političke i stručne snage, te obezbjedile prijeko potrebno političko jedinstvo kako bi se moglo pristupiti rješavanju značajnih pitanja i otvaranju Kostajnice prema svijetu.

 

KOMANDA BALJSKE ČETE – OGLEDALO KOSTAJNICE

Komanda baljske četeJuče smo organizovali jednu posebnu radnu akciju, a ujedno i druženje sa našim mladim članovima Ujedinjene Srpske – OO Kostajnica. Naime, ovoga puta je bila riječ o uređivanju i čišćenju spomen područja i poznatog kostajničkog izletišta – Komanda Baljske čete. Nije mi ovo prvi put da radim ovakve stvari, radilo se ovako i kad nije bilo izbornih godina, a sada smo zajedno imali samo motiv više, a to je da ličnim primjerom motivišemo druge i da pokažemo kako se vodi računa o sopstvenom gradu i našoj Kostajnici.

Još kao dječak odlazio sam tamo na zborove i pomene koji su se organizovali u čast narodnih heroja i ostalih heroja Baljske čete na kojima je uvijek bio veliki broj naših građana. U to vrijeme nisam znao šta to predstavlja za sve ljudе koji tu dođu, ali danas godinama poslije to sasvim jasno vidim i osjećam. Ni tada kao ni danas put prema Komandi u dužini od 2km nije asfaltiran, a zašto je to tako zaista ne znam, ali znam da to nije niti jedini, ni najveći problem. Istorija naroda ovog potkozarskog podneblja je takva, stradalna, mnogima neshvatljiva i satkana od vojevanja za različite države, ali je ideal ostao isti, a to je ideal slobode. Istim tim idealom za koji su dali svoje živote, vodili su se Ranko Šipka, Lazo Šteković i Miloš Bajalica, heroji čije mramorne ploče od ukupno pet, zbog vandalizma danas nedostaju na spomen području „Komanda“. Na preostale dve se nalaze Petar Borojević i Petar Mećava, a po posljednjem se zove i naša osnovna škola u Kostajnici u kojoj su se školovale mnoge generacije kao i moja, te se još uvijek se školuju. Na te dve ploče ostala su dva stamena Petra, dva narodna heroja one bivše države i dva čovjeka čija borba i život treba da nam budu opomena, da ako ništa drugo, možemo bar da držimo do svojih spomenika. Takav sličan osjećaj imao sam samo gledajući oskrnavljene spomenike širom Kosova i Metohije.

Stajao sam tako nepomično nekoliko minuta, jer sigurno 10 godina nisam bio na Komandi, stajao sam i gledao u polupane ploče sa istaknutim herojima, kao i ploče sa imenima poginulih na samom spomeniku. Ukopao sam se u mjestu i slušao tišinu Balja kako tužno jeca za Baljskom četom, ali ne samo za ovim herojima iz Drugog svjetskog rata kojih više nema, već i za nama koji danas živimo, za nama koji smo sujetni, koji ne praštamo uspjehe, koji ogovaramo iza leđa bez hrabrosti, koji ne vidimo više od života i dalje od smrti, koji se bojimo i strahujemo, a ni sami ne znamo od čega. Gledao sam i bilo me je sramota što smo kukavice i što nismo dorasli vremenu u kojem mi živimo, ni herojima koji su živjeli davno. Nekad se za riječ davala glava i za slobodu život o čemu svjedoče heroji Baljske čete, a danas riječ više ne vrijedi ni za glavicu kupusa u koju stane i sva sloboda koju imamo.

Sve što smo mogli da uradimo jeste da počistimo smeće, sklonimo stare uvele vijence i pokosimo kompletno područje od spomenika pa do lovačke kuće, koja bi da je sreće trebala biti prvi kostajnički muzej, a danas je pretvorena u javni toalet zbog kog me je po drugi puta juče bilo sramota. Nakon toga u miru smo napravili roštilj, odigrali partiju „seoskog fudbala“ kao što se tu tradicionalno igralo nekad i onda otišli.

Ribbet collage

Otišli smo, ali su ta čudna tišina Komande i šumski vjetar svih prethodnih decenija nekako ostali u meni. Osjetio sam tihi zov Baljske čete, ljudsku i moralnu obavezu i ono nešto iznutra što me tjera da napišem ovaj tekst. Za kraj rekao bih da smo svi mi Komanda, i da Kostajnica danas, na nekom višem nivou svijesti, upravo izgleda kao Komanda koja je oskrnavljena i oštećena, u koju ljudi sve manje istinski dolaze, a pravi heroji nestaju. Ukoliko se ovako nastavi i u budućnosti, na Komandi neće ostati ni posljednje dve ploče, a u Kostajnici niko.

Želim sad ovu priliku da iskoristim i da javno dam svoje prvo zvanično „izborno“ obećanje Kostajnici i svim ljudima, a to je da ću se zalagati da se Komanda obnovi, da se ploče sa herojima koji nedostaju ponovo vrate, a one sa polupanim imenima obnove. Zalagaću se da se jednog dana do Komande napravi asfalt, da se kuća koja pripada lovačkom udruženju iz Kozarske Dubice vrati Kostajnici, i da se u istoj napravi prvi muzej Kostajnice. Zalagaću se da se ponovo zajedno okupljamo na Komandi kao nekad, i da se vrati obilježavanje narodnog zbora, jer ako hoćemo da nam bude bolje, prvo mi moramo biti bolji, a da bili bolji, moramo se malo vratiti nazad i popraviti ono gdje smo pogriješili. Zalagaću se lično i javno, ako treba čak i sa onima koji će da se kite tuđim perjem i idejama, jer svojih nemaju, i zato vas dragi sugrađani molim da mi pomognete, jer Komanda nije ni moja, ni njihova, Komanda je naša!

 

DANAŠNJA KOSTAJNIČKA SKUPŠTINA – KRAJ JEDNE EPOHE

zgrada_opstineDanas je u Kostajnici održana posljednja ili pretposljednja skupština u ovom sazivu, jer u oktobru nam opet idu lokalni izbori.  Moram odmah da priznam da nisam mogao u potpunosti ni da je ispratim, jer je onakav nivo rasprave zaista teško slušati. U razgovoru sa drugim ljudima iz grada, pa čak i sa sela vidim da nisam jedini, i da su mnogi već odavno prestali da slušaju lokalne sjednice koje se prenose putem radija, upravo zbog ovog lakrdijaškog i kafanskog ponašanja pojedinaca koji nas tamo predstavljaju, uz čast izuzecima. Moji stariji sagovornici se često prisjete kako su i naše lokalne sjednice nekad imale dignitet i ugled, te kako je sve to imalo neki viši nivo i barem minimum ličnog, profesionalnog i kolegijalnog poštovanja među prisutnima i onima koji vode raspravu, što je danas maltene nezamislivo. Ovakav slučaj je vjerovatno i u mnogim drugim sredinama u Republici Srpskoj i BiH, pa se i sam često sjetim one Andrićeve o tome kakva su nam vremena došla, i to onda prebacim na skupštine koje su izgleda postale mjesta od kojih pametan bježi, u kojima zaćuti ili ga uopšte nema, budala progovora, lupa i vodi glavnu riječ, a fukara se naravno obogati.

Ovo danas je bilo još teže slušati utoliko što su neki već počeli sopstvenu izbornu kampanju, korišćenjem propisanog medijskog prostora za skupštinsko zasijedanje u lične svrhe i razbacivanje sa imenima svojih kandidata u stilu kao kad ciganin hvali svoga konja, iako zvanična kampanja kreće tek u septembru, a kandidature su još u toku. Nisam se puno iznenadio, jer nekima očito nedostaje političke hrabrosti i uvijek je lakše ovako podmetati i žrtvovati druge, ili ih gurati u vatru ispred sebe, nego ih istinski ohrabriti i usmjeriti da budu promjena u ovom gradu. Smatram da je skupština mjesto koje je pored svojih statusno propisanih poslova, prije svega predviđeno za predlaganje i razmatranje novih ideja, za pokretanje kreativnih inicijativa, predstavljanje novih rješenja i predočavanje problema sa kojima se susreću ljudi koji žive u Kostajnici. Nažalost kada se ispuni onaj formalni dio, u međuprostoru smo mogli čuti sve samo ne ono što je potrebno, pa smo tako slušali besmislene svađe, lične uvrede, ružna prepucavanja i takav nivo komunikacije koji dovoljno govori o tome koliko nam je potrebna nova energija u skupštini, i uopšte u gradu.

Slobodno mogu da kažem da je današnja sjednica sigurno označila početak kraja jedne duge i preduge epohe, koja je nama malobrojnim slušaocima dosadila i koju će vjerujem narod odlučno i bez trunke dvoumljenja kazniti na izborima. Vrijeme je da se šansa da novim, mladim i čestitim ljudima sa svježom energijom, ličnim dostojanstvom i sopstvenim stavom. Dosta je bilo stranačkih vojnika, statista i poslušnika koji čitaju napisano, potpisuju izdiktirano i govore ono u šta ni sami ne vjeruju. Kostajnica nema više četiri godine vremena, potrebno nam je stvarno osvježenje i vjerujem da ljudi to prepoznaju pored svih poziva, ucjena, pritisaka, lažnih obećanja ili izborne kampanje.

KOSTAJNICA I DOSTOJANSTVO

KostajnicaSutra se zvanično raspisuju lokalni izbori u Bosni i Hercegovini i već sam daleko izašao iz svoje “komfort zone”. Izaći iz komfort zone za mene znači tražiti podršku od ljudi za izbore, pitati ljude da stanu uz vas i da vas otvoreno podrže, te ih tražiti da direktno ili indirektno uđu u politiku. Smatram ovo za jedan od najtežih poslova u današnje vrijeme, ne samo zato što vjerujem da imam dobre namjere, već zato što ljude u Kostajnici godinama ganjaju, lažu i uglavnom hvataju na pritiske, obećanja, ucjene i kvarno. Pričam tako ovih dana sa mnogo ljudi, a prvenstveno mladih, pričam i sa nekima sa kojima nikad nisam pričao, neke čak i upoznajem, neki zovu mene, a sa nekima već po ko zna koji put razmjenjujem mišljenja i tako sve u krug. Osim uvriježenih razmišljanja o bavljenju politikom, ipak bih izdvojio par stvari za koje mogu reći da im je svima bar po jedna zajednička i da na neki način oslikavaju ne samo Kostajnicu, već i ostale gradove i opštine u BiH i RS. To nešto su četiri stvari koje nas najviše koče na putu obnove i nečeg boljeg od ovoga sad, a to su: strah, loše iskustvo, nezainteresovanost i obaveza.

Teško je reći koja od ovih stvari je teža, ali ipak sam ih posložio onako kako mislim da treba da stoje. Iz svih ovih razgovora stekao sam utisak da je najizraženiji strah od nečega što je zaista teško definisati, ali bi se kao argument mogla označiti elementarna ljudska egzistencija u postojećem sistemu. Ovaj strah je toliko pustio korijenje u ljude, da se mnogi boje nečega, a ni sami ne znaju čega. Kod nekolicine taj strah mogu i da shvatim i on je uglavnom vezan za poslove koje obavljaju ili kredite koje plaćaju, jer otvorena politička podrška ili simpatija može mnoge da košta radnog mjesta ili pritisaka koji ljudima nisu potrebni pored svih životnih poteškoća sa kojima se suočavaju, a gdje je plata uglavnom jedini izvor prihoda. Ovaj strah se nakupljao godinama, jer su ga nakaradne političke figure bez ikakve vizije za ovaj grad, osim vizije straha zbijale u narodu do najsitnijih pora. To ide to takvih razmjera da i danas kada su realni uslovi za taj strah na najnižem nivou, kad u javnom sektoru plate kasne, doprinosa nema i sve je izgubilo smisao pa i strah, ipak veliki broj ljudi se i dalje plaši više iz navike, i zato smo teško spremni na stvarne i istinske promjene. Vjerujem da je čovjek najslobodniji kada prođe iza glasačke kutije i upravo zbog toga sam siguran da nema potrebe nikoga terorisati, niti svojim prisustvom nekome praviti problem, jer ja ipak više nisam “samo” Neven. Upravo zbog ovoga odlučio sam da idem na izbore, da ljude oslobodim i da radim na sebi kako bih bio što bolji sa konkretnim idejama i kako bih oko sebe okupio one koji su spremni da zajedno sa mnom obnove i vrate dostojanstvo Kostajnici. To će biti najbolji test i svojevrstan eksperiment i za Kostajnicu i za nas, jer mi zaista nemamo šta da izgubimo, što već izgubili nismo.

Loše iskustvo je ono što je najbolnije, ne samo u politici već i u životu, jer sumnjam da nema nekoga ko bar jednom nije bio prevaren u nečemu. Varali su godinama i mlade i stare naši učmali politički trabanti, lažno su obećavali poslove, novce, subvencije i lagali dok otvore usta, a na kraju nam se na to sve i ironično smješkali u svojim montiranim i besmislenim svađama na sjednicama lokalne skupštine. Mnogi ljudi upravo znajući sve ovo ne žele više da učestvuju u političkom životu opštine na bilo koji način, a razumljivo je da je ovdje možda i najveća kategorija onih koji uopšte neće ni glasati. Ljudima treba vratiti povjerenje, a to je ono što se najteže vraća. Najviše me i boli što povjerenje mora da vraća onaj ko ga nije ni izgubio, ali i to je sastavni dio obnove našeg grada.

Nezainteresovanost je nešto što uglavnom u najvećem dijelu proizilazi iz neznanja i nepoznavanja šta znači politički angažman, šta znači lista, šta znači kandidatura i svi ostali termini koji se uz ovo vezuju, ostatak otpada na to da neki ljudi gledaju svoja posla i rade u svojoj sferi, a politika ih ne interesuje, vjerovatno dok politika ne počne da se bavi njima, što je bio moj slučaj. Sve ovo zaista shvatam, ali smatram da barem mlad čovjek mora da zna šta može da bude razlog zašto u našem gradu nema teretane na otvorenom, zašto u Petrinji nema trgovine, zašto su nam putevi loši, zašto sela propadaju, zašto se u Kostajnici ne otvaraju nove firme, zašto nemamo IT centar, razmjene, turizam, zašto propada “Komanda”… Upravo ovo su pitanja koja treba da se potenciraju na sjednicama lokalne skupštine, a da bi neko mogao tamo da postavi takva pitanja i pokrene inicijative on mora da uđe kroz izbore, jer drugačije ne ide, znam iz iskustva, a opet zbog izbora i politike. U normalnim uslovima za ovo bi trebalo da služe skupštine, umjesto toga kod nas se i narod već godinama zabavlja uz lakrdije na lokalnim sjednicama, gdje se pored naših nobelovaca citira Šojić, i gdje besmislene svađe ne prestaju, pa sve to više liči na Farmu ili Parove, nego na neko mjesto odakle treba da kreću ideje kako bi naš grad izgledao bolje i ljepše.

Obaveza je razlog koji svakom čovjeku mogu da oprostim, ali ne i do kraja da shvatim. Jedina obaveza koju mogu da shvatim je familija i porodica, jer u našem mentalitetu je ostalo još jedino valjda da jedni za druge glasamo kad je u pitanju porodica, ali zbog trivijalnih sitnica spreman je i brat sa bratom da se zavadi. Za mene porodica je svetinja, i to ne treba da bude samo na glasanju nego uvijek i svagdje. Druga obaveza je usluga koju je neko nekom učinio, i iz tog razloga onaj drugi nije u mogućnosti da glasa ili podrži onog trećeg. Problem nastaje onda kada se ljudi odlascima kod doktora, u banje ili po razne papire i dokumente uslovljavaju direktno ili indirektno da postaju nečiji dužnici, a pred izbore ih se opet suptilno podsjeća kako slučajno ne bi zaboravili. Ovo je zaista toliko besmisleno i ne znam postoji li neki čovjek koji bolesniku ne bi pomogao da ode doktoru samo zato što nije u njegovoj stranci ili ne glasa, ako ima, to za mene nije čovjek. Isto je sa onima koji unapred traže ili očekuju glas za pruženu pomoć. Krajnje je vrijeme da postanemo ljudi i da počnemo da se ponašamo iskreno i ljudski, a tako i da pomažemo onima kojima je to zaista potrebno. Na ovaj način ljude treba osloboditi obaveze, treba ih osloboditi politike, treba relaksirati odnose i u Kostajnicu umjesto dužničkog izbornog ropstva vratiti prvo mir i slobodu.

Sa strahom se mora suočavati, nezainteresovanost se mora zainteresovati i obrazovati, loše iskustvo se mora prevazići, a obaveza relaksirati. Svjestan sam da je to jedan dugotrajan proces koji može da traje godinama, ali isto tako znam da on može i mora da počne jednog dana. Ako mene pitate, neka taj dan bude u oktobru ove godine, budimo promjena koju želimo vidjeti u Kostajnici, ujedinimo se, dohvatimo je i počnimo, budimo ljudi i primjer našoj djeci.