ШТА СЕ ЗАПРАВО ДЕШАВА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ?

Многи пријатељи и саговорници посљедњих дана ме питају шта се то дешава на Косову и Метохији… Као неко ко се дуго бави питањем Косова и Метохије како са стручне тако и личне стране, осјећам да је вријеме за један текст о најновијим дешавањима и актерима, са жељом да овој теми и ситуацији приближим оне које ово искрено и интересује.

Наиме, као што сте вјероватно чули из медија, српски званичници су већ почели отворено да говоре о својеврсној подјели територије Косова и Метохије, те разграничења са Албанцима. Не улазећи у жељни прагматизам наших политичара, овакве изјаве су свакако нешто ново што до сад нисмо могли чути, барем не од највиших званичника у Београду, или бар не толико отворено, као да је то малтене једини пут и једино рјешење. Са друге стране и албански представници самопрогашене тзв. државе су, иако ригидног става по том питању, узвратили са потенцијалном идејом размјене територија на линији сјевер Косова и Метохије за општине Прешевске долине са већинским албанским становништвом Бујановац, Прешево и Медвеђу. Теже од ових изјава су једино изјаве нижих чиновника који покушавају да додатно разложе зашто је баш подјела то једино соломонско рјешење. Тако смо свједоци потпуно погубних изјава као што су оне да разграничење са Албанцима у основи има спрјечавање неког будућег етничког чишћења и погрома. Ако узмемо у обзир да ће ово разграничење у најбољем случају да обухвати само 4 општине на сјеверу Косова и Метохије, и да више од 65 000 Срба јужно од Ибра остаје препушено Албанцима и сами себи, онда видимо колико су оваква образложења и увјеравања комплетно погубна, јер испада да Србима јужно од Ибра након разграничења нико не може да гарантује да неће доћи до етничког чишћења, нити ће ко моћи да их заштити. Уствари, овакве изјаве у основи имају за циљ да заврше посао код народа, убиједе јавност и послуже сврси.

Ово ипак није најгоре што се дешава, јер на српској сцени тренутно тиња и озбиљан сукоб између државе и цркве, један од оних који су се знали дешавати у не тако добра времена по наш народ. Многи српски државни чиновници су се оштро обрушили на размишљања цркве и црквених великодостојника која никако не иду у правцу подјеле. Напротив, црква је у овој дебати више на правцу одржавања статуса кво и поштовања Резолуције 1244, него било каквог разграничења, што је отприлике и став који подржавам лично, а о чему сам детаљно и писао прошле године, јер сам знао шта нас ускоро чека, ако се не подузму одлучнији кораци. Вјероватно је све ово посљедица веће активности албанских лобиста и притисака од стране појединих западних политичара, па и самих званичника ЕУ, да се питање Косова и Метохије коначно заврши, уз обећани  убрзани пут Србије у ЕУ. Да се на заваравамо, послије подјеле или размјене територија, на дневни ред долази и чин коначног признања и пријема самопроглашеног Косова у чланство УН, којег не баш случајно ни до данас, не признаје половина чланица овог тијела.

Прије само неколико дана амбасадор Кине у Србији нас је подсјетио на један сјајан примјер који бисмо требали упамтити. Он је навео примјер Кине која је чекала скоро 100 година да би ријешила питање Хонгконга тек 1997. када је враћен матици, као и Макао. Познато је да су у Хонгконгу били Енглези, а у Макау Португалци. Наравно многи ће рећи да не можемо поредити Кину са Србијом, што је и наравно јасно да нисмо јаки нити утицајни у свијету као Кина, али ово није лекција о томе, већ лекција о стрпљењу и опредјељењу.

Прваци цркве на одбрани овог става су владика Теодосије и игуман манастира Високи Дечани, Сава Јањић, који су протеклих дана због својих ставова трпили јаке јавне нападе да су несрећни чланови цркве. Прије свега сматрам да до овога уопште није требало доћи овако у јавности и пред народом, без обзира на опречна размишљања и супротне ставове, а исто тако неки људи би требали да знају како је Српска православна црква вијековима била и основни стуб српске државе. Државе су се мијењале, чиновници и поготово, али црква је увијек постојала, чему прије свега свједоче српске цркве и манастири широм Косова и Метохије, који су управо посађени ту као путокази живота за неке нове нараштаје. Због овога је заиста битно да се држава позове на саборност, јединство и заједнички рад по питањима Косова и Метохије са нашом црквом. Многим Србима на Косову и Метохији цркве и манастири су прво и посљедње уточиште, јер сам се лично увјерио колико је црква тамо поштована на једном узвишеном нивоу, и то је просто тако, можда и највише у односу на све крајеве гдје данас има српског живља.

Управо у том контексту манастир Високи Дечани је некако први међу једнаким српским црквама на Косову и Метохији, а када тамо одете тек онда осјетите тај мирис фрески, зидина и вијекова који су се саставили на једном мјесту. Игуман манастира Високи Дечани, Сава Јањић је често ових дана био цитиран и нападан у српским медијима због свог става о подјели, а као аргументи су узимани његови контакти са странцима (амбасадом САД), фотографије са албанским званичницима и слично. Управо то ме је можда и највише подстакло да напишем овај текст и мало разјасним ту ситуацију. Наиме, прије тачно 5 година, након једног од мојих првих долазака на Косово и Метохију и уопште стицања свијести о важности тог простора за духовно здравље и будућност српског народа, десио се догађај који се тиче управо садашњег игумана Саве Јањића, а везано је уз ово што се дешава и данас. Тада сам 2013. године написао један текст који ту стоји и данас под насловом “Маркетинг жртве и културни етноцид“. У овом тексту чија је мисао водиља била важност очувања нашег културног наслијеђа и идентитета, дотакао сам се једне фотографије са Твитер профила Влоре Читаку, а заједно са Савом Јањићем испред манастира Високи Дечани. Испод те фотографије дотична је написала: “Сјајна посјета манастиру Дечани, НАШЕ културно наслијеђе треба бити заштићено“. Дакле већ тада албански званичници су српске манастире називали својим културним наслијеђем и без икаквих посљедица су поткрадали наш вијековима стваран идентитет и представљали га као свој, из простог разлога што свог немају, можда нити читав вијек, а камоли више. Оно што је мени тада засметало, јесте присуство Саве Јањића на таквој фотографији, гдје је он на неки начим томе дао одређени легитимитет. Послије мог коментара испод фотографије што можете видјети у тексту, Сава ме је блокирао и до дана данашњег сам блокиран, те не могу читати његове објаве. У почетку сам био револтиран овим поступком, јер и данас сматрам да сам указао на нешто што није могло да се прећути. Ипак, временом сам пратио рад братства манастира Дечани, као и рад Саве Јањића кроз медије, а прије неких мјесец дана смо се и упознали, званично баш у Дечанима, иако ја нисам ништа рекао, а он ме није препознао. Свакако чињеница је јасна, а то је да данас око Дечана скоро и да нема српских кућа, али манастир и даље опстаје. Ово је можда једина порука из комплетне садашње ситуације која ме увелико подсјетила на причу Мехмед Паше Соколовића која је била мало екстремнија у односу на промјену вјере, али нимало безначајна у односу на свијест о коријенима и свему што је данас његово наслијеђе нама из најтежих времена. Управо тако сам доживио улогу Саве Јањића у данашње вријеме, неправдајући поступке и фотографије, докле год је манастир на свом мјесту, уредан, очуван и спреман да дочека и угости за монашком трпезом сваког искреног вјерника, у исто вријеме свједочћи о висовима српских краљева и династије Немањића. Можда времена нису онолико тешка као у вријеме Соколовића, али су довољно тешка да би у неким поступцима требало сагледати више смисла. Савина фотографија са замјеником државног секретара САД-а Весом Мичелом у просторијама америчке амбасаде у Приштини, у некима изазива неповјерење и нелагоду, јер нам САД већ дуго нису искрен и поуздан партнер, али опет са друге стране да би се манастирско земљиште заштитило од очигледног покушаја легализоване пљачке од стране лажне државе, једини који иоле могу обуздати Албанце су опет исти ти Американци, са којима је ова врста сарадње на простору Косова и Метохије у овим историјским околностима више нужда него жеља. Манастир Високи Дечани у себи заиста има превише историје, сјећања, па чак и нашег хришћанског архетипа и зато је битно очувати га, што у данашње вријеме уопште није лако.

Дечани данас осим своје историјске и културолошке вриједности као манастир, имају и ону економску уз коју долази и туристичка. Сам манастир посједује око 50 хектара земље, углавном за пољопривреду. Монаси имају краве, овце, козе, живину, а производе качкаваљ и сиреве, док у Великој Хочи код Ораховца, манастир има винограде гдје се производи црно и бијело вино, те позната лозова ракија. Мене су посебно одушевила издања малих књижица о самом манастиру које су преведене на преко 20 свјетских језика, а управо због огромног броја туриста који из разних земаља посјећују ову српску светињу. То је још један од начина да се очува и промовише српско културно наслијеђе на Косову и Метохији у тешким временима. Вјерујем да ова времена нису ни прва, а вјероватно нити посљедња тешка за Високе Дечане, али и данас те славне манастирске зидине, куполе и хорос изливен од мачева косовских јунака са Газиместана, стамено стоје и служе свом српском народу на част и спасење, за које се надам да ћемо пронаћи.

Не могу, а да овај текст не завршим са ријечима умировљеног владике Атанасија који је својевремено рекао: “У данашњој ситуацији Косово је поново на крсту, поново представља један велики моменат у историји Српског народа. Оно је данас у веома тешком положају и оно је заиста на свом Великом Петку. Ми као хришћани се надамо да увек после Великог Петка долази Васкрсење, па сматрамо да Косово није изгубљено, као што ни Велики Петак није био губитак, и не може бити губитак за нас хришћане.

Advertisements

KRAJ KAZAMATA I KRAJ RATA

Haški tribunal je juče neslavno završio svoj rad, kao što ga je isto tako neslavno i počeo, više kao sud za podizanje tenzija i pravljenje ratnog rezultata unapred kreiranog kao i sam rat, nego kao pravi sud. Jedno veliko poglavlje raspada Jugoslavije i uopšte rata na ovim prostorima završava se danas. Kolosano pitanje “ko je počeo rat”, nikad neće biti odgovoreno isto sa svih strana, ali sigurno da je Haški tribunal svojevrsno završio taj nesrećni rat upravo juče, simptomatično baš 29. novembra na “Dan Republike” nekadašnje države.

Po broju kazni u Haškom tribunalu i po sveopštem predratnom, ratnom i poratnom raspoloženju zapadnih sila prema srpskom narodu uopšte, upravo su Srbi dobili najveće i zbirno najduže kazne. Zločina je bilo na svim stranama, da li su i kazne u tom srazmjeru po zasluzi sigurno znaju oni koji su ih kreirali i donosili. Sve i da takvu količinu krivice prihvatimo i pojedinačno i kao narod uslovno rečeno, ostaje velika praznina i gorčina zbog zločina nad Srbima čiji krivci i nalogodavci nikada neće odgovarati, dok su isti u Hagu pompezno oslobođeni i kod kuće u inat dočekani. Slučajevi Orić, Haradinaj i Gotovina ostaju kao najupečatljiviji dokaz ovim navodima. Ono što svaka strana smatra jeste, da su njihovi optuženi previse, a ovi drugi premalo, ma koliko god zbirni rezultat pokazuje samo jedno. Upravo sa tim Hag odlazi, a nas ostavlja u vječnom trvenju, verbalnom sukobu i nezadovoljstvu, jer se ciljano stvorila takva klima na ovom prostoru da se ratuje i u miru. Čudno je to, ali ispada da su bolji odnosi vladali netom poslije rata, nego godinama nakon Haškog tribunala. Uloga koju je ovaj sud imao na pomirenju naroda totalno je promašena, izokrenuta i izopačena.

Upravo sa ovim činjenicama Hag završava svoju misiju, a na prostoru bivše Jugoslavije ostavlja jednu veliku razvalinu, svakome njegovu, koja će se vjerovatno najviše koristiti u dnevno političke svrhe i uglavnom prema potrebi onih domaćih aktera koji još uvijek priželjkuju rat, te stranih činilaca kojima je to ovdje izvor prihoda, biznisa i zabave.

Ne mogu, a da se takođe ne osvrnem i na sam čin Slobodana Praljka, koji je juče zaokupio sve strane i domaće medije, a danas i sve naslovnice dnevne štampe. Optuženi general HVO učinio je ono što je mnoge asociralo na samog Geringa nakon presude u Nirnberškom procesu, i sa tim činom mnogi će ga svrstati u rang najvećih hrvatskih heroja. I zaista, smatram da se ponio herojski, ali samo iz samo jednog razloga. Svi mediji danas pišu o tom njegovom činu, ulaze u razloge i načine kako je bočica otrova uopšte prošla zidine tribunala u Hagu, te ko je mogao da je donese i kako. Ipak, u stranim i domaćim medijima uopšte se ne priča ili vrlo malo, da je potvrđenom presudom šestorici Hrvata, potvrđena možda još bitnija istorijska presuda Hrvatskoj za udruženi zločinački poduhvat s ciljem etničkog čišćenja dijelova BiH. Slobodan Praljak je uspio svojom žrtvom, te ovim teatralnim činom u potpunosti pokriti ono što Hrvatska krije i čime manipuliše dugi niz godina. Klasičan primjer ovoga je jedna zvanična akcija HVO od mnogih (Mrkonjić Grad, Bosanski Brod, Nevesinje…) u BiH i RS sa istim ciljem, a koja se odnosi na zapadno – krajiške opštine (Novi Grad, Kostajnicu i Kozarsku Dubicu) pod nazivom UNA 95. U ovoj akciji su bezočno i podmuklo ubijani civili, a kasnije se o njoj gotovo nikad nije pričalo, čak je i sam vrh Hrvatske države dugo godina krio podatke, jer je ova akcija završena neuspjehom i porazom HVO-a. Sa druge strane Srbija i JNA su osuđene za sve, za šta se i moglo i nije moglo biti osuđeno i presuđeno, ali sa ovom presudom se zvanično demaskira i uloga vrha tadašnje Hrvatske države, te se na neki način podvlači crvena linija ispod koje se više neće ići.

Bilo kako bilo, dva su zaključka sa kojima će se svi složiti, a to su da je rat najveće zlo za ljudski rod i da život kao rijeka teče dalje. Opet smo nakon svega manje ili više usmjereni nekako jedni na druge, a to najbolje znaju oni koji odlaze i napuštaju ove prostore u potrazi za boljim životom, pogotovo kad se sretnu tamo negdje… Vjerujem da je do rata malo kome ili samo usijanim glavama bez puno pameti i onima koji gorak ukus rata uglavnom nikad nisu ni okusili. Pored toga sve ove države su manje ili više razvaljene, uništenih privreda, slabih ekonomija i sveopšteg okruženja, te turobne budućnosti. Trend odlaska ljudi i porodica podsjeća na  zemlje trećeg svijeta, jer odlazak je glavna tema. Smatram da postoji toliko stvari na kojima svi možemo i trebamo zajedno mnogo više raditi, pričati i popravljati, a da to nije rat.

Što se politike tiče, postoji mnogo prečih stvari od Dejtonskog sporazuma, na čiju bih promjenu i priču o promjeni stavio moratorijum na barem 10 godina da vidim šta bismo napravili u nekim drugim oblastima. Da li možemo izaći iz sopstvenih kazamata, osloboditi se i nastaviti normalno živjeti, ne znam, ali znam da moramo, kao što znam da se djecu treba umjesto šovinizmu učiti zdravom patriotizmu uz poštovanje drugih, u suprotnom niti ovaj kraj kazamata neće biti i kraj rata.

Bilo i ne ponovilo se!

ВЕЛИКА ХОЧА ПОД ЗАШТИТОМ УНЕСКА?

Већ сам раније писао један текст о Великој Хочи који је имао и још увијек има високу читаност и један је од ријетких текстова о овој српској енклави на Косову и Метохији који се могу наћи на интернету. Данас вођен трагом једне друге вијести опет сам се сјетио Велике Хоче и идеје која ми се јавила још за вријеме кампање #NoKosovoUNESCO којој смо дали допринос из наше мале студентске канцеларије у Косовској Митровици.

Наиме ријеч је о вијести коју сам управо прочитао, а то је да је Израел најавио нове резове када је у питању финансирање УН-а од стране ове државе, а ралог је УНЕСКО. Тачније у питању је одлука на 41. сједници комитета УНЕСКА која се одржава у Кракову ових дана, да као палестинску баштину призна стари град у Хеброну на Западној обали и Пећину патријарха. Палестина је постала чланица УНЕСКА 2011. године и већ има три баштине уписане на ову листу. Не улазећи у саму суштину и проблематику ове одлуке, као ни чланства Палестине, осјетио сам потребу да поново споменем Велику Хочу, али овог пута у контексту потенцијалне културне баштине под заштитом УНЕСКА. Примјер Хеброна и дипломатске борбе коју води Палестина кроз УНЕСКО је управо оно на чему би Србија требала да учи. У потпуности је јасно да званичници самопроглашеног Косова неће одустати од чланства у ову организацију, а и зашто би када знају да су са тим чланством на прагу оног важнијег дипломатског корака, а то је чланство у УН и пуно међународно признање.

Због специфичне ситуације у Извршном савјету УНЕСКА гдје Албанији (земљи покровитељу њихове претходне апликације) истиче чланство ове године, а у исти су на период до 2019. године ушле Русија и Србија, процјењујем да ће званичници самопроглашеног Косова барем још две године сачекати са апликацијом за члнаство, јер су им шансе у старту смањене у односу на претходни покушај. Са друге стране Србија са чланством у Извршном савјету може да ухвати сјајан дипломатски моментум и у зависности од политичке воље и других могућности покрене процес којим би се Велика Хоча уврстила као културна баштина Србије под заштиту УНЕСКА. Дакле поред 4 постојећа манастира која се налазе под заштитом УНЕСКА (Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и Грачаница) око којих се води велика дипломатска битка за њихово очување у оквирима српске културне баштине што они неспорно и јесу, потребно је направити корак напред и у процедуру за избор културне баштине упутити још једно културно благо Србије, а Велика Хоча поред своје дуге историје, културе и традиције то свакако заслужује.

Велика Хоча је некада била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и три манастира, а имала је и свој трг. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. вијеку, а обновљена у 16 вијеку. Хоча је позната по  црквама из средњег века: црква Св. Јована, Св. Николе, Св. Луке, Св. Стефана, Св. Недеље, Св. Ане, Св. Петке, Св. Илије, Св. Пречисте као и по Виници цркве Св. Стефана, Кули Лазара Кујунџића, кући породице Хаџиспасић, кући са виницом породице Патрногић, конаку манастира Марка Коришког, Сарају, кући Столића, Симића, Мицића, Сташића. Из свега овога јасно је видљиво да подношење захтева за кандидатуру Велике Хоче на листу светске баштине УНЕСКА има своје упориште.

Сада већ давне 2010. године говорило се о заједничкој кандидатури Петроварадинске тврђаве и Велике Хоче, али осим идеје и њеног помена пар пута у медијима није се урадило ништа конкретније. Сматрам да Србија има времена до 2019. године да искористи чланство у Извршном савјету и да поднесе кандидатуру за Велику Хочу по истом рецепту по којем је то урадила Палестина за Хеброн, у супротном могли би да дочекамо да једнога дана самопроглашено Косово то учини, што би била велика трагедија и својеврсно искривљивање историје. Што се тиче самог процеса апликације о свакој кандидатури, послиједњу ријеч даје Национална комисија Србије, узимајући у обзир бројне параметре, а прије свега стандарде УНЕСКА, који су веома стриктни, како у погледу ажурирања документације, тако и у погледу вредновања глобалног значаја потенцијалних локалитета. У сваком случају са овим би био учињен велики посао, а у дипломатском смислу то би значило дугорочну заштиту и препознатљивост православних манастира на Косову и Метохији као српског културног наслијеђа, што би нам у многоме олакшало све будуће дипломатске битке за наше културно благо, а самим тим и за оно за шта се Србија декларативно залаже, а то је непризнавање самопроглашеног Косова.

Опет не улазећи у суштину политичких одлука, Бриселских преговора и свих тривијалних поткусуривања, сматрам да су културно богатство и православне светиње на Косову и Метохији црвена црта испод које се не иде и за коју се бори свом могућим средствима. Владари и властодржци су се мијењали вијековима, данас и убудуће ће се тако мијењати политичари, али косовски завјет, сјећање и огромна културна баштина која о том свједочи као јасан печат времена остаје заувијек. Упориште ових схватања, борбе и залагања за Косово и Метохију неки виде у митологији, неки у модерном прагматизму, али само једно је тачно, одрицање од Косова не постоји, постоји само чување и чекање неких бољих времена и бољих нас.

PILOT PROJEKAT: INICIJATIVA ZA POVEZIVANJE OPŠTINE KOSTAJNICA

Povezivanje, odnosno bratimljenje opština je jedan moderni koncept koji uz pažljivu analizu i povećenost u tom procesu može da doprinese i pomogne razvoju malih opština kao što je Kostajnica. U predizbornoj kampanji posebno sam se zalagao da opština Kostajnica započne ovaj proces i da odlučnim pristupom pokušamo pronaći i ostvariti prijateljske, partnerske i bratske veze sa sličnim gradovima iz inostranstva. Takođe u toku ove kampanje Opštinski odbor Ujedinjene Srpske u Kostajnici je predstavio platformu pod nazivom “Kostajnica otvorena prema svijetu“, gdje smo dali konkretne ideje vezane za bratimljenje opština, a i sam naslov naše platforme jasno pokazuje osnovni fokus.

Bratimljenje opština je dugoročni sporazum o saradnji između dve opštine iz različitih država, a na širokom polju koje one same odaberu. U širem smislu bratimljenje gradova podrazumijeva razmjene informacija, međusobnu pomoć, kulturnu i turističku promociju, sportska takmičenja, stvaranje novih tržišta, povezivanje privrednika, razmjene zaposlenih u opštinskoj administraciji i mladih ljudi radi edukacije i savladavanja novih znanja. 

Pronalaženje savršene prijateljske i partnerske opštine je očigledno prvi korak, a svako bratimljenje je svojstveno. Ipak, u većini slučajeva adekvatan partner za bratimljenje treba da je sličan našem gradu u više aspekata. To mogu biti broj stanovnika, geografski položaj, privredne djelatnosti, istorijska povezanost, komparativne prednosi, zajednički projekti, manifestacije i sl. Vodeći se ovim pokušao sam da pronađem opštinu koja bi imala neke poveznice i sličnosti sa Kostajnicom.

Prva misao vodilja mi je bila koju državu odabrati i zašto. Krenuo sam od posljednjeg međunarodnog projekta u čiji uži izbor je upala i opština Kostajnica. Naime, riječ je o MEG projektu okolišnog i ekonomskog upravljanja koji finansira Vlada Švajcarske. Kao znak dobre volje i u kontekstu aktuelnog projekta čija samo prva faza traje 4 godine, smatram da je dobar plan da se bratimljenje počne sa nekim gradom iz Švajcarske, jer veza već postoji u startu. Pored toga, Švajcarska nam je i geografski blizu, stabilna i ekonomski jaka država, sa sigurno jako dobro razvijenim opštinama od kojih bi mogli mnogo toga da naučimo i primjenimo u praksi, a u dogledno vrijeme i da otvorimo nova tržišta za izvoz naših domaćih proizvoda, (u prvom redu kestenovog meda), te da naše lokalne privrednike povežemo sa poslovnim partnerima neke bratske opštine u Švajcarskoj.

Dakle sada kad imamo ciljanu državu, možemo pristupiti procesu traženja opštine koja sa Kostajnicom ima neke sličnosti od onih gore navedenih. Znamo da je Kostajnica poznata po kestenu, a po kestenu smo dobili i naziv grada koji se pominje zvanično prvi put 1258. godine u jednoj uredbi ugarskog kralja Bele IV. od 4. jula 1258. u sporu oko zemlje. Naša tradicionalna manifestacija koja se održava svake godine je Kestenijada, a pored tih elemenata kao relevantan sam uzeo i naš broj stanovnika prema posljednjem popisu (5977). Dakle ova tri elementa bi bila dovoljna za početak da možemo da tražimo neke sličnosti. Pretragom ovih elemenata i poređenjem sa gradovima i opštinama u Švajcarskoj, došao sam do jedne potencijalne opštine, veoma slične Kostajnici, a opet i geografski blizu. Riječ je o opštini Askona (Ascona).

Opština Askona iz regije Ticino na jugu Švajcarske je opština koja ima 5439 stanovnika prema posljednjem popisu. Dakle što se tiče broja stanovnika sigurno opština koja nam odgovara u pogledu bratimljenja. Ono što je još interesantnije jeste da se ova opština nalazi u okruženju koje je bogato kestenom, te da se upravo tu na obalama Askone održava tradicionalni “Kastanienfest” ili “Festa delle castagne Ascona” u prevodu Kestenijada ili Festival kestena Askona.

Vjerujem da vas ove fotografije podsjećaju na Kostajnicu i na našu Kestenijadu. Takođe interesantna stvar je da upravo ove godine naša Kostajnica obilježava svoju tradicionalnu 20. po redu Kestenijadu koja je planirana za vikend 14.-15. oktobar, a istog datuma počinje i “Festa delle castagne” u Askoni. Zbog svega navedenog smatram da bi mi trebali da pokrenemo inicijativu za bratimljenje ova dva srodna grada i po broju stanovnika i po godišnjoj manifestaciji. Osnova za povezivanje postoji i kao odbornik u SO Kostajnica, te predsjednik Komisije za saradnju sa gradovima i opštinama u skupštini opštine, uputiću inicijativu za bratimljenje opštine Kostajnica sa opštinom Ascona iz regiona Lokarno na jugu Švajcarske.

Prije nego što ova inicijativa bude upućena u skupštinsku proceduru, potrebno je uraditi neke pripremene korake, kao što su kontakt i obavještenje prema Ambasadi Švajcarske, te naravno kontakt sa pozivom i svim onim što nas spaja prema rukovodstvu opštine Askona. Nakon inicijative za brendiranje kestenovog meda, ovo će biti druga koju ću pokrenuti u Skupštini opštine Kostajnica. Ono što je bitno jeste da se suštinski obe inicijative mogu nadovezivati jedna na drugu, a takođe prezentacija naših proizvoda u Askoni može da bude od koristi lokalnim privrednicima u svakom smislu. Konkretna korist za Kostajnicu jeste što prije svega nakon 22 godine postojanja konačno dobijamo prvu partnersku opštinu, što možemo da isplaniramo međusobne posjete na dan naših manifestacija i da ugostimo jedni druge. Ovaj kulturološki momenat bi mogao biti prvi zajednički projekat i nešto što može da nas poveže u početku. Nakon toga bi trebalo vidjeti da li možemo kao dvije partnerske opštine aplicirati na zajedničke projekte EU, te organizovati forum za privrednike iz dva grada. Ukoliko u ovome uspijemo mogućnosti su zaista velike, a osnova svakako postoji.

“ВОЗ” ДИПЛОМАТИЈА И ПЕРСПЕКТИВЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

voz-beograd-kosovska-mitrovica

Постоји стара анегдота која каже да је једном неки амбасадор са закашњењем стигао на један коктел. Домаћица која је била ту пришла је ка њему, обраћајући му се:
“Ах! господине Амбасадоре, каква штета! Стигли сте управо у часу када су све лепе жене отишле”.
“Али, госпођо” – одговори дипломата галантно јој љубећи руку – “ја и нисам дошао због лепих жена. Дошао сам због вас”.

Ова анегдота би могла најбоље описати сву причу око воза на линији Београд – Косовска Митровица. Тема је заиста актуелна и одабрао сам је зато што су је многи коментарисали на разне начине, од оних шаљивих до озбиљнијих политичких анализа. Ипак, не могу да се отмем утиску да неко ко је осмислио идеју украшавања воза од Београда до Косовске Митровице, није барем мало био инспирисан мојом идејом и причом која је у медијима имала велики одијек од Русије па до Бразила, а ради се о сличној теми, само је у питању осликавање Миг-ова које Србија набавља од Русије. Ту идеју да се на авионе поставе слике наших хероја пилота сам први пут презентовао на измаку прошле године за руску ТВ ЛИФЕ.

Када је у питању конкретно овај воз од Београда до Косовске Митровице, потребно је рећи да већ има воз који спаја Косовску Митровицу са остатком Србије, а то је воз који саобраћа од Краљева до Звечана, који углавном превози студенте и тако је од 2006. године. Воз који је требао да саобраћа од Београда и то први пут након 18 година, очигледно је искоришћен у све друге сврхе, осим у сврху стварне намјере да тамо и стигне. Зашто је то баш тако било и шта је по сриједи свега тога, тешко је тачно рећи и покушаћу да одгонетнем у наставку, али сам увјерен да се могло боље и од овога, опет под условом да би воз вјероватно био заустављен, али уз мањи доживљај критике и пошалица.

Јасно је да Албанци никада не би пустили овако украшен воз без сукоба. По снимцима њихових припадника тзв. специјалних јединица, под пуним наоружањем, види се да док одлазе на Јариње пјевају ратне пјесме и покличе у оклопним возилима, чиме сами себи подижу морал, што јасно говори да су они заиста били спремни да запуцају или да врате воз назад. Вјерујем да би и Срби учинили и поступили идентично, да нама долази воз из Албаније са мотивима албанске заставе и натписима гдје нам Албанци говоре да је Косово њихово. Можемо рећи да се нешто слично се чак и десило са сликама оних надри отаца Велике Албаније (случај Митровић и дрон).

sp-mitrovic-dron

Јасно је дакле свима, да овакав воз не може да прође тамо гдје владају овакве тензије и прилике, али није јасно зашто се оштрица критике није отупила, а то се могло учинити да се радило само мало другачије. Сматрам да на спољашњост воза у оваквој ситуацији није требало писати “Косово је Србија”, јер Србија нема потребу да то некоме доказује, а најмање Србима на сјеверу Косова и Метохије или чак Албанцима. Косово је увијек било дио Србије и дио српског културног простора и идентитета. Оно је то било и када Албанци нису били већина, оно је то и данас када су они у већини и оно ће то увијек бити и остати. Мијењаће се политике, елите, прилике у свијету, али Косово је себе само одабрало као српски Јерусалим, не само 1389. већ много прије и све то има свој непролазни, тајанствени и духовни карактер. Такође треба имати у виду, и често заборављамо да је Грачаница саграђена 1321., а Високи Дечани 1335. године, дакле пола вијека пре Косовске битке и управо су то два од укупно 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКО-а. Топонимски називи, страдање, митологија, културно наслијеђе и данашња сурова реалност неће промјенити чињеницу да Албанце за Косово не веже ништа више од жеље да се изграде, докажу и афирмишу као један нови национални корпус, са новом историјом и још новијом културом. Српски и албански доживљај Косова и Метохије немају баш ништа заједничко, осим географског простора. Земље које су признале Косово, своје признање неће повући због натписа на њиховом језику или воза, а оне које то нису учиниле наставиће само због јачине наше дипломатије и сопствених територијалних (проблема) интереса.

Враћам се сада на оно што бих лично урадио, а то је да бих у потпуности поред мотива заставе који би и могао да остане, али и да буде елегантније изведен, спољашњост украсио натписима Косово и Метохија умјесто Косово је Србија, те натписима назива наших манастира (што је и учињено на једном дијелу), градова и општина (нпр. Обилић, Косово Поље, Липљан, Призрен, Штрпце…), природних богатстава (Газиводе, Ђеравица, Брезовица, Ибар, Паштрик…), културних области и налазишта (Газиместан, Улпијана, Стари трг…), Топонима и географских области (Косовско поморавље, Подримље, Сиринићка жупа) и др. Што се тиче саме унутрашњости воза која је углавном била испуњена мотивима фрески, што није спорно за све оне који су православци, али је спорно за оне који то нису, а који би некад путовали тим возом, као и за религијско одређење Србије која има истинску традицију мултиетничког и мултирелигијског друштва. Са друге стране фреске су нешто највриједније што припада интимној сфери православља и сматрам из личног убјеђења да то тако треба и да остане, како не би изгубило своју истинску вриједност. Умјесто фрески, унутрашњост бих потпуно испунио са прелијепим флоралним и геометријским мотивима косовског веза, косовских божура, Дечанске винице и винограда, косовске народне ношње, те сликама вањског изгледа наша 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКА.

Косовски божур

Све што сам навео представља моје субјективно мишљење и вјерујем да би овакав начин украшавања постигао опет исти резултат, али би бар мало отупио оштрицу критике првенствено страних медија који су воз описивали као “националистички и дискриминаторски”, те и дијела српских медија и свих оних људи који су овај воз искључиво схватили као предмет исмијавања, пораза, политизације, предизборне кампање или као повод за нову доколицу. Комплетној “хистерији” како су медији ово називали допринјеле су и снимке постављања експлозива уз шине, Албанци са пушкама и оклопима, те драмске изјаве званичника током и након самог овог догађаја.

Истина је заправо да је Србија са овим возом жељела да скрене пажњу на статус и проблематику Косова и Метохије, које је опет дошло у фокус већ након Харадинајевог хапшења, те процеса интеграције правосудних органа у тзв. косовски правни систем. Поред овога сам воз је искоришћен да се РОСУ извуче на сјевер, тако да ако би дошло до покушаја рушења зида у К. Митровици или неких других акција, Србија сада заправо има неку врсту алибија пред ЕУ.  Свим претходном властима у Србији и појединцима који су учествовали у Бриселском споразуму јасно је да је тај споразум погубан по било какав останак Косова и Метохије у саставу Србије, осим у носталгији и сјећању. Системом прекувавања жабе од стране виспрених и вјештих званичника ЕУ, те појединачним попуштањем генерација српских политичара, данас смо у дипломатском смислу ту гдје јесмо.

Србија је без суверенитета над Косовом и Метохијом остала повлачењем српске војске и познатим Кумановским споразумом 1999. године, те спуштањем овог питања са нивоа УН-а, на ниво ЕУ и Бриселског споразума 2013. године. То су три основне ствари које означавам као пресудне за данашњу ситуацију, и те ствари су резултат онога што многи данас називају издаја након сваке рунде преговора у Бриселу. Све што је услиједило касније Србију је доводило пред свршен чин, и заправо најбољи посао у тако лошој и незгодној ситуацији су радили они који су развлачили и куповали вријеме, јер ништа друго се у политичком смислу и није могло. Исто тако и овај воз је у својој коначној функцији имао за циљ да купи неко ново вријеме и неке нове аргументе. Нажалост, начин да се Косово и Метохија врате у оквире Србије јесте само обрнутим процесом горе наведених преломних тренутака, а то је прије свега дипломатско враћање овог питања на дневни ред УН-а кроз Резолуцију 1244., а након тога и повратак до 1000 српских војника и полицајаца на које Србија има пуно право према Кумановском споразуму, те самој Резолуцији. У супротном што више одмиче вријеме, Бриселски споразум Албанцима даје све већу независност, која ће временом бити доведена пред коначни чин признања, чиме ће Србија опет бити условљена уласком у ЕУ. Други пут осим овога како то управо планирају и прижељкују Албанци и њихови покровитељи ја не могу да видим.

Читајући разне изјаве и текстове закључујем да би за неке Србе била прихватљива и једна варијанта подјеле Косова и Метохије на сјеверни и јужни дио уз апсолутну екстериторијалност српских манастира и манастирских посједа, а неки чак не би ни тражили ово друго. Оваква идеја би значила признање Косова у неком облику и спашавање сјеверног дијела који је кохерентан у географском смислу, што опет не значи да Албанци временом не би реципрочно отворили и питање Прешевске долине, јер се то увелико спомиње и у њиховим круговима.

За Србију као државу и све оно што српски народ осјећа према Косову и Метохији исправно је само једно, а то је повратак на дневни ред УН-а, па према томе и даље уназад како сам написао. То би значило обустављање Бриселских преговора, повратак војске, а у случају неког новог погрома војска сигурно не би остала равнодушна. Ипак, једно су жеље, а друго тренутне околности и могућности. Тренутне могућности кажу да је овај воз заправо најгенијалнија идеја која је могла да се смисли у овом моменту када је Србија притиснута уз ћошак и сведена на потпуно и коначно признање, те понижавање свих српских жртава кроз случај Харадинаја. Дакле сва прича око воза ма како год некоме звучила, је нажалост одраз најбољих маневарских, дипломатских и политичких потеза које Србија има на располагању, а већ сам рекао да је и са возом могло боље, али шта је ту је.

Неке друге могућности говоре да се прилике у свијету мијењају, можда те промјене и буду у нашу корист. Долазак Трампа неће Србији да донесе неке велике бенефите или заокрет америчке политике, али ће сигурно да заустави брзину и ток догађаја које би нпр. покренула Хилари Клинтон да је постала предсједница. Са друге стране јачање руског утицаја у свијету, потапање Турске дипломатије, те све јаче партнерство Русије и Кине како унутар УН-а, тако и на глобалном плану може да створи неке нове услове. Управо те прилике би Србија могла да искористи како би питање Косова и Метохије поново вратила тамо и гдје му је мјесто, тамо гдје тзв. самопроглашено Косово није признато и гдје неће ни бити уколико Србија то не дозволи. Воз је одиграо своју улогу и вратио се у Београд, сад је на потезу српска дипломатија и српска политичка елита. Избори за предсједника иду, да ли ће Србија моћи и докле да купује вријеме и да хвата сваку, па и најмању шансу, показаће већ ова година.

ДАН РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – МАЛИ ДАН ЗА ВЕЛИКЕ ЉУДЕ

Споменко Гостић је најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. Погинуо је 20. марта 1993. године.

Гледам параду, дефиле, читам разне коментаре и честитке, читам и пријетње и увреде, погледам кроз прозор собе, замислим се и негдје у даљини појави ми се ова слика, само 15 година и његово велико име Споменко. Гледао сам у њу дуго и одједном све друго је нестало, а ја сам тражио праве ријечи, али их је било тешко наћи на данашњи дан. Осјетио сам потребу да након дуго времена напишем нешто, не зато што ме служи “перо”, већ зато што осјећам неку одговорност и обавезу, те зато што је сјећање и спомен најмање што могу као појединац да учиним.

Споменко Гостић је један од оних људи чије име се налази високо на списку наше херојске вјечне страже. Стоји он тамо раме уз раме са јунацима Колубаре, Кајмакчалана и Кошара. Дијете коме је рат узео родитеље, и тако њега натјерао да нову породицу и уточиште пронађе у војсци, да би нешто касније исти тај рат узео себи и то мало земаљско чедо. Зашто је баш тако морало бити, то само горка судба зна, али ево као и сваког 9. јануара, тако и овај пут дође ми у мисли ово блажено и невино лице, дубоког погледа у којем је вријеме стало, али гласно ћути. Управо та тишина говори да је Споменко свој живот положио у темељ тадашњег колективног осјећаја и тежње који се данас зове Република Српска, а што је тада имало тек годину дана. Да би живјело једно чедо, живот је дало друго. Све и да је Споменко био једини, било би тешко и трагично, али заправо много је таквих честитих, храбрих, младих, старих и високих споменика чији је Споменко најмлађи предводник.

Управо Споменко нас својим дјелима опомиње да не заборавимо, да се присјетимо и подсјетимо његових година, живота и страдања, не зато да би жалили над тешком судбином или отварали нове ратове освете, већ да би ми као народ на крилима тог сјећања више цијенили задужбину коју нам је он оставио и још многи други. Када би свако од нас у своју душу, у своју кућу, у свој град и у нашу Републику Српску унио барем пола храбрости и трећину честитости коју је овај дјечак имао, били би поносни на оно што би могли изградити. Република Српска је данас напунила својих 25 година, да је жив Споменко би имао 39.

Наша данашња стварност није нешто чиме би се он поносио, она је неизвијесна и тешка, млади људи нам одлазе, демографија нам опада и оваква Република Српска неће дочекати својих 39 година. Ово је нешто са чим се сви ми морамо суочити, подвући црту и на чему се мора заједно и сабрано радити. Радити и стварати да би Дан Републике постао осјећај и понос, а не обавеза, и да би једног дана усправне главе могли погледати у очи овом дјечаку и многим другима. Управо то је она лекција коју нас Споменко учи својим страдањем и коју морамо савладати, јер барем толико му дугујемо.

Нека му је вјечна слава и хвала, као и свим другим војницима који су храро и честито дали своје животе у стварању ове задужбине. Хвала и свима онима који су данас међу живима, често заборављени, а који су се часно борили и који заслужују живот достојан човјека. Сви ти људи су уствари наше највише заставе, наш најтврђи грб и наша најгласнија химна коју не може нико да нам узме осим нас самих, и зато НЕМОЈМО ТО ДОЗВОЛИТИ.

МАЛИ ЈЕ ОВО ДАН, ЗА ВЕЛИКЕ ЉУДЕ, ЗА ОНО ШТО НАС ЧЕКА И ШТО МОРАМО ЗА ЊИХ УЧИНИТИ.

ОТВОРЕНО ПИСМО СЛОБОДАНУ ВАСКОВИЋУ

Vaskovic

Поштовани господине Васковићу,

већ дуго времена пратим Ваш рад и оно што пишете, такође поштујем Вашу храброст да опстанете у тешким временима за човјека који се налази на границама између новинарства, обавјештајног рада и обичног живота. Свјестан сам да је такав рад јако тежак у овој и оваквој држави и због тога Вам исказујем професионално поштовање, али ништа више од тога. Било је потребе за оваквим писмом још некада давно, тачније ономад када сте кроз студенстко организовање протежирали полуписмене и никад свршене студенте, но због истека мандата у Студентском парламенту 2011. прећутао сам, али сада нећу.

Дошло је вријеме да Вам напишем демант и отворени одговор, те да покажем Вашу хипокризију и своје неслагање са оним што сте написали у једном од посљедњих текстова под називом “Изборна јединица 1 – процјена резултата No3“. Као прво у наведеном тексту сте се поставили потпуно пристрасно према Партији демократског прогреса (ПДП). Наравно, Ваше је право да будете пристрасни према било коме и да заузимате страну, али сматрам да Ваше право није да на основу лажних информација које добијате, те лажи наставите да ширите даље према аудиторијуму. Не знам када сте били посљедњи пут у Костајници и да ли сте икад били (осим можда у пролазу), али вјерујем да већина људи из Костајнице никад није ни чула ко је Слободан Васковић. Кад кажем већина, мислим на претежно старије категорије становништва којих је у Костајници према посљедњем попису много више него оних млађих, јер Костајница као град лагано нестаје, а нестаје управо због политике коју већ годинама води “Савез за промјене”, конкретно у Костајници на челу са савјетником из СДП-а, уским кругом људи из ПДП-а, и још ужим из СДС-а, у чије тренутне односе не желим да улазим. Не желим из разлога због којег Ви и пишете то што пишете, јер знам да ти односи у Костајници функционишу док су им “кесе сестре, а када нису свезаћемо их”. Јасно ми је исто тако да Вам са овим писмом дајем бесплатну рекламу у Костајници, али желим да Вас упутим у праву истину, како убудуће не бисте писали глупости и узимали робу лоших инфо “дилера”, довршићу га до краја.

Наиме, у свом тексту наводите читаоце да помисле како су садашњи начелник општине Костајница и његов савјетник, “кандидовали” Биљану Дејановић Глигић као једног од кандидата за начелника општине, испред једне “минорне странке”, не би ли одвукла гласове кандидату ПДП-а.

Господине Васковићу, ово је оно што ми је као предсједнику Општинског одбора те минорне странке веома засметало, јер представља ништа друго до лаж којом се обмањује јавност, а вјерујем и да постоје основе за тужбу због нарушавања нашег угледа и части. Не смета мени што сте ви Уједињену Српску у Костајници назвали минорном странком, то би било исто као да и ја Вас назовем минорним блогером без да Вас претходно познајем, али с обзиром на вријеме када смо основали општински одбор нека тако и буде, послије избора ћемо видјети да ли ће тако и остати. Мени је заправо засметала Ваша инсинуација, јер хоћете да нас подведете под нечије скуте, а ја господине Васковићу никада нисам радио нешто да бих био под нечијим скутима. Управо због таквог приступа често сам знао настрадати, и то од руке оних које Ви данас браните и протежирате као власт у Костајници, а које сте исто тако лично оптужили за непотизам у свом тексту под називом “Чекићи непотизма“. У истом том тексту сте индиректно бранили садашњег начелника општине Костајница, а нападали ПДП који те ваше наводе о непотизму никад није јавно демантовао. Није ни Ваше “масло за рамазана” господине Васковићу, али окрећете ћурак из само Вама знаних разлога у које опет не улазим. Управо због тога што мислимо да ни једна, ни друга страна Костајници не могу да понуде ништа, Уједињена Српска, ма како је ви минорном звали, имала је политичке храбрости и смјелости да кандидује сопственог кандидата за начелника и састави своју платформу. За кратко вријеме одрасли смо од волонтера до кандидата на изборима, прешли смо јако тежак и трновит пут, а Вама то нису дојавили, па сумњам да можете о нама и да судите. На то све сервирате нам неки концепт који смо имали већ годинама као фино умотану чоколаду, а унутра ништа, осим нарушавања међуљудских односа у граду. Тај концепт је нама јако добро познат, па макар он долазио и у лику једног младог момка, који слијепо слуша своје политичке патроне и коме само замјерам што је дозволио да са 30 и кусур година буде марионета и послушник без става, и то управо оних које сте Ви у својим текстовима оптуживали, а сада се посипате пепелом. Срам Вас било!

У том контексту морам да Вас демантујем и да кажем да никад нисмо имали нити један званичан, нити незваничан састанак са начелником и његовим савјетником, а поготово гдје се причало са њима око тога да они кандидују нашег кандидата. Такође таквих састанака нисмо имали ни са ПДП-ом, јер побогу о чему ми то можемо са њима свима да причамо? Да не помислите да бјежимо од политичког дијалога, морам да кажем да политичке разговоре можемо имати са свима, али само под условом да се у потпуности подржи и прихвати наша платформа под називом “Костајница отворена према свијету” у којој смо јасно и децидно навели како замишљамо овај град. То је један опсежан и озбиљан документ који би требао да буде покретач многих снага да се ослободе и да заједно овај град учинимо љепшим и бољим.

Послије немилих догађаја из септембра прошле године, а везаних око омладинског центра у Костајници, када су неправедно поништени резултати јавног конкурса и када сам буквално отјеран из овог града, више немам повјерења у садашње политичке руководиоце из ПДП-а и СДС-а.  Ти људи ми не желе добро, нити вреднују мој рад, труд и способности, а то су доказали, јер они гаје и његују све оно супротно том, и свака здрава прича представља пријетњу њиховом кварном систему. Ја њих сигурно не зовем, а они мене не смију, а ако ме баш питате, сматрам да између таквих људи не постоје политичке разлике, а и оне људске су упитне. Жао ми је само младих који се налазе разбацани у свим постојећим странкама и листама, тражећи своје мјесто у том тмурном вилајету. Сматрам да се те људе мора ослободити, оснажити и охрабрити да се супротставе својим учмалим ауторитетима иначе нам нема спаса. Нажалост, ово је процес који тражи много времена, а политика је таква и како сад ствари стоје уколико прођем као одборник мораћу се одлучити, или ући у власт са једнима или остати у опозицији са другима. Како год да буде увијек ће бити оних који ће рећи да је требало другачије, али знам сигурно да ћу се искрено трудити да својим позитивним иницијативама и малим корацима покренем добре праксе у овом граду. Закључићу ово писмо са познатом изреком да о људима док је свијета и вијека увијек ће говорити њихова дјела и она су најбољи суд. Ја се својих не стидим и не плашим, а Ви господине Васковићу?