Зоранов лет у вјечност

На данашњи дан 26.3.1999. прије тачно 22 године погинуо је у одбрани отаџбине пилот Војске Југославије, мајор Зоран Радосављевић. Тог дана летјела су два МИГ-а 29, а поред Зорана у другом авиону летио је још један велики човјек и наш пилот Слободан Перић. Они су полетјели по наредби и упозорењу на тада много надмоћнијег непријатеља, а у тој неравноправној борби Зоран је за српску дјецу положио свој живот. 

Посљедњи пут сам писао о Зорану неколико редака сада већ давне 2015. године у свом тексту под називом “Зрно соли“, данас сам одучио да напишем овај текст и урадим реконструкцију његовог посљедњег лета у небо. Наиме, Зоран је заједно са колегама пилотима у Београду припадао 127. ловачко – авијацијској ескадрили под називом “Витезови”. Тог 26. марта у поподневним часовима стигло је обвјештење о упаду НАТО авиона преко Мађарске и Зоран се заједно са колегом Перићем добровољно јавио на борбени задатак. Одмах по полијетању на оба авиона су отказали радарски уређаји, а умјесто из правца Мађарске, НАТО авиони су патролирали у близини границе са БиХ.

Веома брзо дошло је до приближавања са америчким авионима којима су пилотирали капетан Џеф Хвонг (Captain Jeff ‘Claw’ Hwang) Ф-15Ц 86-0156 и Џо МекМареј (J. ‘Boomer’ McMurray) Ф-15Ц 84-0014. Према њиховој верзији догађаја оба МИГ-а оборио је Хвонг ракетама AMRAAM, док је ракета коју је испалио МекМареј промашила циљ. За овај догађај постоји и оригинална снимка разговора америчких пилота са Аваксом.

Тачно прије двије горине на једном предавању у Музеју авијације у Сијетлу, Џеф Хвонг је имао излагање гдје је говорио о реконструкцији овог догађаја који се десио на граници између тадашње СР Југославије и БиХ. Том приликом Хвонг је детаљно реконструисао овај догађај, али је према мом мишљењу изоставио један важан податак из тог периода. Наиме, Он није споменуо да су тада над Југославијом летјели специјални авиони под називом “EA-6B Prowlers” чија је главна улога била електронско ратовање и ометање непријатељских радара и комуникација помоћу софистицираних уређаја које су посједовали. Детаљније о овоме написано је и у извјештају из 2016. године за амерички Конгрес.

У погледу зрачног електронског напада, САД доминирају својим електромагнетским оружјима од краја хладног рата. У том периоду они су се усредоточили на развој и дјеловање на изванредним дометима (изван радара) и употребом авиона ЕФ-111, ЕА-6Б и ЕА-18Г како би зауставили непријатељска рана упозорења, њихове радаре, комуникацију и праћење. Поред тога, Сједињене Државе су користиле авионе ЕА-6Б, ЕА18Г и ЕЦ-130Х за заустављање података о команди и контроли лета који су омогућавали  одбрамбену мрежу за координацију и постављање различитих радара.

У свом интервју који је касније дао пилот Слободан Перић, он свједочи да су на оба наша авиона МИГ-29 отказали радари убрзо након полијетања, а такође се види да је било проблема у комуникацији са контролом лета, због чега су пилоти и наставили према граници БиХ. Свједочење Перића је врло интересантно у контексту горе наведених чињеница. Истражујући даље пронашао сам чланак гдје се говори о озбиљним летовима ових авиона ЕА-6Б и то 25.3.1999. као подршка ваздушним операцијама осталих авиона, дакле само дан прије обарања наших МИГ-ова. Такође у чланцима каснијих датума виде се захтјеви за подршком и премјештања више ових авиона. Током бомбардовања СР Југославије ЕА-6Б авиони су имали 100% стопу испуњења мисије и укупно 464 налета што је у збиру било више од 2100 сати борбеног лета. Почетком априла 1999. године, а након овог догађаја, Весли Кларк је затражио додатне авионе међу којима 24 авиона Ф-15 и 6 авиона за електронско ратовање ЕА-6Б.

Из свега наведеног постоји озбиљна сумња у “подвиг америчких пилота” како они то називају, јер је очигледно да електронски уређаји на МИГ-овима нису могли исправно да функционишу због дјеловања електронског ометања од стране ЕА-6Б авиона. Такође МИГ- ови су оборени на граници БиХ, а дојава о пријетњи је гласила да ће авиони наићи из правца Мађарске, што може да говори и о одређеној врсти војног лукавства од стране НАТО савеза, јер из правца Мађарске није дошло ништа. Пилот Слободан Перић се успио успјешно катапултирати и пребацити у Србију уз помоћ локалних становника, а Зоранов авион погођен је у рејону Мајевице у Републици Српској и пао је код села Доња Трнова. Тијело пилота Зорана Радосављевића, исте вечери пронашли су дјечаци у Републици Српској, надомак Бијељине. Захваљући тим дјечацима од 16 и 17 година, Зоран је сахрањен. Ови дјечаци су узели мердевине и ћебе, умотали су његово тијело и предали војсци Републике Српске, а војници су га пјешке преко њива пренијели у болницу у Лозници. Убрзо након тога су дошли амерички војници и малтретирали мјештане да кажу гдје је пилот, али нико није хтио ништа да им каже.

Зоран је постхумно одликован Медаљом за храброст и унапријеђен указом свог команданта. Главна улица у Батајници данас поносно носи име Мајора Зорана Радосављевића. Вече прије обарања његовог авиона и посљедњег лета он је рекао својој мајци: “Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи”. Зоран Радосављевић је истински херој, нека му је вјечна слава и хвала.

Kostajnica između Orijenta i Evrope

Tačno prije godinu dana na našim prostorima došlo je do pojave prvih slučajeva novog virusa korone, odnosno COVID – 19. Svi se dobro sjećamo zatvaranja, statistika, brojeva i svega što se dešavalo, a dobrim dijelom se to dešava i danas. Pored zdravstvenih aspekata same pojave ovog virusa, on se najviše odrazio i na one ekonomske, a posebno je to bilo vidljivo u pograničnim opštinama i gradovima na granici Bosne i Hercegovine sa Republikom Hrvatskom, odnosno Evropskom Unijom. Ovih dana čak vidimo i vijest kako EU zvaničnici razmišljaju o uvođenju takozvanih “COVID” pasoša za vakcinaciju koji bi služili kao dokaz pri ulasku u EU da ste vakcinisani jednom od vakcina koje su odobrene na prostoru EU. Vidljivo je odmah da će ova odluka ukoliko bude donesena biti uperena isključivo protiv kineskih i ruskih vakcina, ali isto tako će nam dodatno otežati ne samo prelazak granice EU, već i gore pomenute ekonomske i poslovne aktivnosti.

Kostajnica kao opština na granici i njen poslovni život je uveliko pogođen ovim odlukama, prvo onim o uslovima posebnog prelaska sa testovima, a ovo sa “COVID” pasošima će dodatno ograničiti svu tu poslovnu i trgovinsku razmjenu. Sve ovo me podsjetilo na jedan istorijski period koji se može svrstati u “zlatno doba” kostajničke trgovine. To je bio period od 1809 – 1813 godine, kada je granica na rijeci Uni bila zapravo granica između Ilirskih provincija pod pod francuskom upravom za vrijeme vladavine Napoleona Bonaparta i Otomanskog carstva pod vladavinom tada mladog sultana Mahmuda II. Upravo zbog specifičnosti granica Ilirskih provincija Kostajnica se tada našla na raskrsnici puteva koji vode na zapad i zbog svog geografskog položaja postala je važno transportno i trgovačko sjecište.

Iz svojih strateških razloga Francuzi su ponajprije gradili kopnene puteve kako bi omogućili brži protok svoje vojske i topništva prema istoku. Napoleon je “Berlinskim dekretom” 21.11.1806. odredio koncept kontinetalnog sistema, odnosno strategije spoljnje politike zbog rata sa Velikom Britanijom. Cilj ove strategije je bio ekonomski potopiti protivnika na način da se Britancima onemogući trgovina sa državama koje su bile u savezu sa Napoleonom. Kompletna trgovina i razmjena dobara trebala se odvijati samo preko kopnenih puteva Evrope, a ne preko mora, iz razloga što su upravo tu Britanci imali nadmoć. Francuzi su sprovodili ovu strategiju sve do 1814. godine. Uspostava ove vrste kontinentalne blokade stvorila je uslove i nužnost većeg razvoja kopnenog transporta robe. Jedna od prvih mjera francuske uprave bila je uspostava kopnene putne mreže u Dalmaciji koja bi bila „učinkovita i životna”, odnosno imala bi i vojnu i trgovačku ulogu. Trgovina sa regijom Levant (današnji prostor Sirije, Jordana i Libanona) tako bi prolazila upravo preko granice u Kostajnici. Gradnja mosta na Uni u Kostajnici kao i gradnja Napoleonove ceste bila su dva strateška vladina projekta za koja su se trebala naći sredstva.

Upravo ovo su razlozi koji su podstakli Napoleona i njegove saradnike da se u Kostajnici izgradi određena vrsta infrastrukture, pa su tako na prostoru današnje Hrvatske Kostajnice popravljali stare puteve i gradili nove. Dve najvažnije građevine koje su Francuzi ostavili iza sebe su bile kontumac ili lazaret i most između dve Kostajnice koji je ponovo napravljen 1810. i 1811. planom francuskog maršala i upravnika Ilirskih provincija Ogista Marmona. Pored mosta koji je bio veličanstven za to vrijeme, posebno su urađeni i stubovi na kojima se mogao vidjeti napoleonski orao.

Priča oko ovog lazareta je posebno interesantna i donekle se reflektuje na današnju situaciju. Naime, lazaret zapravo predstavlja jednu vrstu građevine, odnosno pograničnog objekta koji je služio kao karantena da bi se zemlja u koju ulazi roba bolje branila od epidemija kuge koje su često harale Otomanskim carstvom. Karantenski blok organizovan je u na prostoru ispred današnjeg starog grada. U službenom glasniku Francuske od 9.1.1813. godine pronašao sam planove za izgled ovog kostajničkog lazareta koji je podeljen na pet različitih dijelova: prva prostorija je bila za smještaj zaposlenih koji moraju primiti robu čiji je karantin istekao; druga je namjenjena smeštaju putnika i tamo će biti postavljene sobe za posjete u kojima će oni moći da se vide sa ljudima sa kojima posluju, tu je onda i ogromno mjesto sa 410 skladišta koje mora biti okruženo lijepim prodavnicama i to kućište će se koristiti samo za robu u karantinu. Dio lazareta dodjeljen je i za konak pristiglih karavana i njihovih konja; konačno tu je i bolnica, odnosno dio koji razdvaja sve. U istom službenom glasniku je navedeno kako je u Kostajnici izvedeno nekoliko važnih radova, gdje se posebno ističe kako je izgrađen prelijep most preko Une i prodavnica u koju se može smjestiti 4000 bala pamuka, a već je u procesu izgradnja novih prodavnica koje će biti osnovane sledeće godine za najmanje 8000 bala pamuka. Naime, zbog velike epidemije kuge u Otomanskom carstvu most je prethodno bio srušen čime je uveliko usporena trgovina, ali uspostavljanjem karanterna ovaj most je  ponovo izgrađen od strane Francuza.

Da su Francuzi Kostajnicu posmatrali kao veoma važno mjesto, svjedoči i dokument iz knjige komunikacijskih ruta Francuskog carstva, gdje je na stranici 346. zapisano:

Kostajnica je opšte skladište robe sa Levanta koja ide u isporuci za Kraljevinu Italiju i Francusko carstvo.

U periodu prije 1811. godine sav pamuk za francusku industriju išao je preko tadašnje Austrije, a skladište je bilo u Strazburu, gdje su Francuzi plaćali velike takse na ovaj transport. Ovo stanje je moralo biti promjenjeno i zato je između ostalog ustanovljen novi putni pravac preko Ilirskih provincija sa skladištem u Kostajnici čime su takse smanjene, a pamuk je vrlo lako mogao preko Trsta da ide do Milana i ostatka Francuske. Samo 1811. godine trgovina kroz Kostajnicu je bila vrijedna 10 miliona franaka od čega je pamuk bio najveća stavka.

Naravno, ovakvi ozbiljni planovi su tražili i ozbiljnu diplomatsku aktivnost prema Otomanskom carstvu, što nije izostalo i čemu je i sam Napoleon pridavao dosta pažnje. Interes Francuza za Bosnu posebno se povećao nakon osvajanja Dalmacije 1805. godine. Napoleon je smatrao da je Bosna kao teritorija u okviru Otomanskog carstva tada imala veliki politički i ekonomski značaj, a prvenstveno zbog svog geografskog položaja, gdje je kao takva postala zapravo susjedna zemlja Francuskom carstvu. Kao što sam već gore objasnio, zbog sukoba sa Britancima Napoleon je htio da zamijeni pomorski put do Indije kojim su se prevozile sirovine (prije svega pamuk) za francusku industriju, a ključ kontinentalnog puta do regije Levant je bila upravo Bosna i zbog toga je francuski vladar odlučio da u Travniku otvori generalni konzulat Francuske.

Mjesto konzula povjereno je karijernom diplomati Pjeru Davidu koji je postavljen za travničkog konzula dekretom koji je Napoleon potpisao 12. maja 1806. Njegova misija u Bosni, prema uputstvima francuske vlade, može se u nekoliko riječi sažeti na sledeći način: održavanje dobrosusjedskih odnosa između Dalmacije i Bosne (što je bilo veoma važno, s obzirom na to da je dolazak francuskih trupa u Dalmaciju izazvao zabrinutost u Bosni); da se olakša, zaštiti i razvije trgovina između Ilirskih provincija kroz Bosnu i da se poboljšaju svi prekogranični odnosi. Pored toga David je imao zadatak da prati događaje na prostoru Srbije i Crne Gore, te da informiše francusku vladu o svemu što se tamo dešavalo.

Slijedeći ova uputstva, Pjer David je „sa velikim žarom“ ispunjavao svoje funkcije Napoleonovog predstavnika i pokazivao aktivnost kojom je i sam car bio zadovoljan. Davidovoj aktivnosti svjedoči obimna prepiska koju je vodio sa ministrom vanjskih poslova, sa guvernerom Ilirskih provincija, sa francuskim predstavnikom u Carigradu, sa konzulima susednih zemalja i sa drugima. David je imao posebno uspjeha u razvoju posla i trgovine, a najplodonosniji period u ovim podacima je između 1811-1813. Zahvaljujući podršci francuskog konzulata u Travniku uspostavljen je trgovački put koji je regiju Levant povezivao sa Ilirskim provincijama, a ovaj put u Bosni je prolazio kroz Kostajnicu, Novi, Banjaluku, Travnik, Sarajevo, Novi Pazar, dok je dalje nastavljao prema Kosovskoj Mitrovici, Skoplju, Solunu i Carigradu. Iz francuskih dokumenata o veličini ove trgovine i o količini robe koja se tako prevozila ovim putem, vidi se da je 18 000 bala pamuka prošlo 1811. godine kroz Kostajnicu. Na istom putu od Kostajnice do Carigrada i pošta je redovno radila, a da bi se olakšala trgovina u Sarajevu je otvorena francuska komercijalna kuća. Na funkciji konzula David je boravio sve do 1814. godine kada je francuski generalni konzulat u Travniku zatvoren. Upravo ovaj period je bio inspiracija našem nobelovcu Ivi Andriću da napiše roman pod nazivom “Travnička hronika” gdje glavna priča govori upravo o konzulima i njihovom životu u Travniku.

Nema dileme da je uloga Kostajnice i njene okoline (u francuskim dokumentima naziv Costanizza/Costainizza) kao pograničnog prostora u istoriji evropske trgovine bila od velikog značaja. Obimna istorijska dokumentacija govori o veoma dinamičnom životu ovog prostora i prije dolaska Francuza na rijeku Unu, ali period Ilirskih provincija sam izdvojio kao veoma interesantan i plodonosan. Dio dokumentacije koji mi je bio dostupan sam pronašao na stranicama Nacionalne biblioteke Francuske, koje sam kasnije prevodio sa ciljem da tekst uradim autentično, ali postoji još više dokumentacije pogotovo o diplomatskim prepiskama, ali ta dokumentacija se dobija na uvid samo na licu mjesta. Možda će nekad biti prilike da se i ovo detaljnije istraži.

Коначна капитулација костајничког СДС-а у режији савјетника

Данас се Костајницом као гром из ведра неба проширила вијест да је начелник општине затражио од Владе Републике Српске да распусти нашу локалну Скупштину због неусвајања буџета. Истина, скупштина није усвојила буџет, али разлози за то су чврсти и оправдани, а објаснио сам их до детаља у претходном тексту. Са овим сада се и коначно завршила сага лажних саопштења, плашења радника и спиновања путем ФБ странице СДС Костајница и локалног радија, да ће доћи до потпуне блокаде Костајнице и да неће бити ни плата ни донација. У наредних неколико дана Окружни суд ће да донесе одлуку о наставку привременог финансирања, што смо већ имали од јануара мјесеца и што је у овој ситуацији најбоље рјешење, јер обезбјеђује основно финансирање и бар папиролошки ограничава неконтролисано трошење новца, иако то у пракси није тако. Плата неће бити једино ако начелник није поштовао одлуку о привременом финансирању од почетка године, и ако је трошио више него што је приходовао, а да ли је то тако сазнаћемо до краја године. Сличну ситуацију са привременим финансирањем је имала општина Градишка 2016. године и то је оно што слиједи уколико се буџет не усвоји до 30.6. текуће године.  Само два дана раније, на сједници Скупштине општине затражио сам јавно са говорнице да начелник општине поднесе захтјев за распуштање Скупштине, и пружио сам своју пуну подршку за тај потез. Истина, нисам баш очекивао да ће Општински одбор СДС-а капитулирати на овакав начин и да ће дозволити да се отвори пандорина кутија, након свих оних година сакривања истине. Ова костајничка кутија када се једном отвори из ње свашта може да изађе, а послије нико неће моћи да је затвори. Управо због овога, ја не могу да сакријем своје задовољство због овог потеза начелника општине и још једном му се јавно захваљујем. Све то можда подсјети и републичку власт да Костајница као општина постоји, да ми треба да живимо и осталим данима у години кад није Кестенијада, и да након избора мора да се среди стање и да нам се помогне како би се изашло из ове безизлазне финансијске ситуације.

Захтјев за распуштање Скупштине значи да ће сада о ситуацији у Костајници прво да расправљају Влада и министри на својој сједници, а онда и народни посланици. Скоро смо имали сличну ситуацију гдје је било предложено распуштање Скупштина у Теслићу и Рудом, које није изгласано на сједници Народне скупштине РС.  За Костајницу као општину која је пред финансијским, привредним и демографским суновратом и која је остала као слијепо цријево одрезана између Новог Града, Козарске Дубице и Приједора, ово је можда и једино спасоносно рјешење, да и горе коначно неко о нама проговори. Иако одрезани у сваком смислу, Костајница још увијек служи као добро уточиште за кадрове који овдје долазе да раде из сусједних општина у републичке институције, док наша костајничка дјеца одлазе у Њемачку, али ово је већ тема за један посебан текст. Законодавни и финансијски проблеми у згради општине, а и ван ње, постали заиста обимни и сада већ увелико превазилазе територију Костајнице и једино могу да се рјеше са нивоа Републике Српске. Уколико Влада прихвати овај приједлог за распуштање наше Скупштине, он ће се наћи као тачка дневног реда и пред највишим законодавним тијелом РС и свим народним посланицима који ће о томе донијети коначну одлуку.

Одмах да кажем да сам ја као одборник потупно спреман да Скупштина буде распуштена, са стране финансијских уштеда у потпуности и подржавам тај потез, јер бисмо и ми одборници уколико би скупштина била распуштена, овој очерупаној општини уштедјели неколико својих одборничких накнада, које нам се ионако редовно не исплаћују, а према посљедњим информацијама одборницима се дугује још читавих 12 одборничких накнада, што ће на крају добити и судски епилог као јединствен случај у РС. Дакле ово је уједно и највећа посљедица коју би могли да сносе одборници уколико би дошло до неповољног исхода и ја сам апсолутно спреман да то поднесем. Ипак, оно што ме вријеђа као човјека и као одборника јесу лажни разлози које савјетник наводи у начелниковом писму упућеном Влади Републике Српске, а које постављам овдје да могу сви да прочитају. Начелник је изгледа жмирећи то потписао, јер нисам сигуран да је ико ону граматичку срамоту, недостојну једног начелника општине и општинског печата прочитао прије потписивања. Разлози који се у писму наводе, односе се углавном на свођење проблематике на приватни ниво, са безброј неповезаних и елементарно нетачних како законских, тако и техничких чињеница, које смо ми већ једном демантовали почетком године када је Министарство локалне управе и самоуправе тражило да се изјаснимо око формирања скупштинске већине и избора скупштинских Комисија, након чега је Министарство и прихватило наша изјашњења. Само због оваквог неодговорног понашања и изношења неистина на рачун одборника, даћу свој пуни допринос да се министри у Влади РС и народни посланици, првенствено Уједињене Српске, у потпуности информишу око свих детаља аргументовано и са документима. Начелник да је мене питао, ја бих му ово и боље написао, а и бољи бих му савјет дао, и све то бесплатно.

Са друге стране, нити начелник, нити било ко из Општинског одбора Српске демократске странке није свјестан да се након распуштања скупштине умјесто ње именује трочлани привремени орган у коме ће бити два члана испред Владе Републике Српске и само један испред наше општине. Осим савјетника који их је убацио у пандорину кутију, сумњам и да су свјесни шта расправа о Костајници на сједницама Владе и Народне Скупштине РС може све да им донесе осим распуштања локалне Скупштине. Та расправа може да донесе да се Влада и Народна Скупштина, као и сва јавност коначно информишу о негативном ревизорском извјештају за општину Костајница и то два пута за редом, о неповољном судском поравнању, гдје ће општина због самовољне одлуке о неплаћању обвезница од стране начелника општине и сада већ разрјешеног начелника одјељења за привреду, финансије и друштвене дјелатности, да сноси штету од укупно 248 000 КМ плаћајући ваздух, исто тако ће се коначно сазнати да то плаћање чија ће рата мјесечно коштати Костајницу око 15 235 КМ, није уопште било уврштено у три приједлога Нацрта буџета и свјесно се сакривало од одборника, што представља кршење Устава Републике Српске члан 62. и Закона о буџетском систему РС, члан 50. став (3).

Исто тако сазнаће народни посланици за све незаконите реалокације и трансфере, за финансијску штету начињену у судском процесу са отпуштеним радницима, за то да плата радницима у Центру за социјални рад касни 8 мјесеци, Вртићу Кестенко 6 мјесеци, да се у Општини радницима годинама не плаћају доприноси, да Комунално дугује 890 000 КМ, Центар за социјални рад 150 000 КМ, а Дом здравља 1 134 000 КМ, да нико од радника не може овјерити своје здравствене књижице, да смо кредитно презадужени, да у општини бораве људи који се лажно представљају, да се Скупштинске одлуке не извршавају, да влада безакоње, да се спроводи сила и самовоља над законом, да Скупштини није достављен завршни рачун за прошлу годину, да није достављено ни извршење буџета, нити извјештај о раду начелника, да се одборницима не достављају подаци и не одговара на питања, да се одборници понижавају и вријеђају, да се сакривају неплаћене обавезе и друге фактуре, да не плаћају редовно ни стипендије за оно мало студената што имамо, да у граду све стоји, да су нам локални путеви пропали, да нема подршке привреди, пољопривреди ни предузетницима, да нема легалног штаба за ванредне ситуације, да су нам мостови недовршени, а новац од поплаве одавно потрошен… Све ово ће коначно да сазна Влада Републике Српске, и о томе ће се вјероватно причати на сједници Народне Скупштине, а биће и пренос на РТРС-у, а након тога ће се по службеној дужности у ситуацију у Костајници укључити и Министарство унутрашњих послова, Управна инспекција, Тужилаштво и друге релевантне институције, које неће моћи да остану нијеме на све што се овдје дешава већ 20 година. Уже руководство СДС-а се годинама труди да ове информације сакрије од одборника и од јавности, па многе ствари ни данас не знамо тачно и децидно, а подаци се фризирају или се не достављају, што је установљено и у негативном ревизорском извјештају. Једина ствар која ми није јасна, јесте како је савјетник успио да их сада убиједи да је ово за њих добро, а на основу свега наведеног, јасно је да је у питању коначна капитулација, смјена политичких генерација и почетак процеса подвлачења политичке и финансијске црте у Костајници. Свако ко је мислио да ће овај процес да се деси преко ноћи, преварио се, он ће увелико да траје још неко вријеме.

Са једне стране желим мало да се оградим у политичком смислу, јер морам да кажем да је Српска демократска странка за мене прва странка у РС, странка која је у политичком смислу оснивач Републике Српске и то је нешто што се поштује и што ће остати уписано у историју, ма каква год она била данас. Без обзира на све политичке разлике увијек сам се трудио да не вријеђам никога, па чак и онда кад критикујем оно што СДС ради, јер сматрам да и у политичком сукобу и разлици мишљења треба имати границу и задржати људско достојанство и српски национални интерес иако је већина мојих политичких противника далеко од тог размишљања. Сматрам да је Општински одбор СДС-а у Костајници тешко приватизован већ дуги низ година од неколицине појединаца који обмањују и сопствено честито чланство, а одговорно тврдим да да у том одбору у Костајници, до душе у мањини и на маргинама, постоје изузетно честити и одговорни људи, за које заиста не желим да ме схвате погрешно када ово пишем и за које се надам да ће руководство републичког СДС-а пронаћи разумијевање и дати им да обнове ову некад часну и јаку странку. Вјерујем да и њима са овим на неки начин помажем, али исто тако да овим писањем и себе излажем, но не бринем се много, јер напади на мене трају већ један дужи период, деградирање и ширење лажи па чак и пријетње нису нешто што је страно. Ја сам увијек имао храбрости да оно што мислим јавно и напишем иза свог имена, иако моји политички партнери то никад нису знали поштовати и умјесто витешке части, они су увијек ишли иза леђа, лажно, кукавички и без храбрости.

Мени је до Костајнице као града стало и увијек сам био на првим линијама одбране како од поплаве, тако и свих других елементарних непогода. Сви они који ме познају као човјека, то врло добро знају, и ја ћу за Костајницу наставити да се борим, јер желим овдје да живим и нећу им дозволити да ме отјерају. Нажалост, та борба у оваквим околностима је веома тешка, мало ко уопште и вјерује да је нешто могуће учинити, није ми лако бити сам као одборник Уједињене Српске и подршка би свакако значила. Са друге стране није лако ни сам бранити достојанство овог града и његових становника када неки “велики опозиционари”, а дојучерашњи функционери и давнашњи чланови истог тог СДС-а устукну, након што им се из џепа изваде кривичне пресуде, а које ја немам. Из тог разлога промјена политичких генерација је неминовна у сваком смислу и она мора да се деси. Следећи избори који нам долазе су посљедња шанса за Костајницу да се коначно повеже са Владом Републике Српске, да се направе озбиљне уштеде, да видимо да ли са нивоа БиХ можемо да довучемо неки новац, и просто да се уведе ред, подвуче црта и да се једним мукотрпним радом почне чистити сав овај неред који се годинама гомила. Надам се и желим да ову поруку озбиљно схвате и моји суграђани и да заједно учинимо да се то и деси, јер бисмо у супротном могли изгубити статус општине што би за све био пораз.

Одговор на кукавичко саопштење ОО СДС Костајница

Оваква кукавичка саопштења ради саопштења, иза којих нема имена и иза којих не стоји нити оно поштено и неупућено чланство некад озбиљног општинског одбора Српске демократске странке, заслужују један дрзак, аргументован и правичан одговор. Некако, као и на сједницама Скупштине, тако и овдје, припадне ми та не баш толико посебна част, јер сам један од 17 одборника и осјећам одговорност према људима који су за мене гласали, као и потребу да се на овакве “лимунаде” адекватно одговори.

Наиме, као новоизабрани предсједник Комисије за буџет крајем прошле године, ушао сам у преговоре са тадашњим начелником одјељења за привреду финансије и друштвене дјелатности да ми се дозволи боравак у просторијама општине како бих могао да се информишем о свим финанијским детаљима који су потребни да се изради квалитетан буџет. Након мало негодовања, одобрен ми је приступ и у фебруару сам провео око 4 дана по нека 3 сата у одјељењу сакупљајући информације. Пошто је ово заиста један обиман и малтене ревизорски посао, по мом мишљењу требало је још најмање толико времена да би се направио комплетан нацрт буџета. Ипак, након 4. дана господин Рељић је наредио радницима да не смију више да комуницирају са мном за вријеме радног времена и да ми се забрањује улазак у просторије одјељења, што је и признао на сједници Скупштине јавно, а након чега сам дао изјаву и за портал Српскаинфо. Одмах сам схватио да се ово десило због брзине којом сам повезивао информације и откривао ствари које се нису слагале са предоченом сликом у нацрту буџета који је Скупштини крајем године предложио господин Рељић, а за који није било већинске подршке. На сједници Скупштине изговорене су лажи да сам ја крао и износио некакве документе из општине, што је заиста једна ноторна лаж, што могу потврдити и радници одјељења са којима сам културно сарађивао док је та сарадња трајала. Из општине никад нисам отуђио ништа, па чак нити један обични папир.

Након недовршеног посла, упутио сам равно 7 дописа сада већ разрјешеном Начелнику одјељења за привреду финансије и друштвене дјелатности господину Ненаду Рељићу, да нам се доставе информације о одређеним ставкама у буџету, износима свих кредита, неплаћеним обавезама из претходних година и пословању општине у овој години мјесец за мјесец. Све су ово подаци који су потребни да би се направио буџет, јер буџет који је предлагао СДС, био је препун рупа и ставки за које се новац даје, али у буџету исте нису биле исправно или уопште наведене. Поред овога нити приходовна, а ни расходовна страна нису биле објективно планиране, а сами кредити и обавезе су почели да штрче на све стране. Од ових 7 дописа нити на један нисам добио податке које сам тражио, а мој први допис дотични је чак одбио да прими, о чему је састављен записник који ми је уручен, што је и први пут од оснивања општине да један руководилац одбије примити допис и питања из његовог дјелокруга од једног одборника и грађанина, и ово сматрам за посебну срамоту СДС-а који сада позива на некакав здрав разум. Након тога поднио сам 2 захтјева као грађанин по Закону о слободи приступа информацијама, на које такође нисам добио тражене податке, а имали су законску обавезу да ми их доставе. Начелнику општине сам поднио и захтјев да се господин Рељић дисциплински санкционише због неодговарања на постављена питања, на шта такође никад нисам добио одговор, нити је начелник ишта урадио по том питању. Са овим би се рекло да сам исцрпио све законске могућности за било какав здраворазумски приступ рјешавању проблема буџета.

Између осталог, поред свих других неправилности у раду, негативног ревизорског извјештаја за 2018. и непоштовања одборника, Скупштина је господина Рељића због овога и разријешила, јер је читаво вријеме одбијао сарадњу и опструисао било какав здрав приступ и рад, што је објављено и у Службеном гласнику општине Костајница и као такво ступило на снагу. Умјесто тога он се бавио изношењем неистина о мени као одборнику (говорим у своје име), пласирањем некаквих измишљених и непровјерених теорија како у градским кафанама, тако и за скупштинском говорницом. Наравно, све му је ово дозвољено, али му није баш све на корист. Врхунац оваквог бескрупулозног и бахатог понашања је да је дотични и након разрјешења наставио да долази у зграду општине, да се лажно представља, потписује документе, прима пошту и глуми начелника одјељења. Све ово је покрио начелник општине наредбом Одјељењу за општу управу да се не смије спровести одлука Скупштине општине, што је такође још један законски преседан и грубо кршење Устава Републике Српске и Закона о локалној самоуправи. Чак и уколико одлука Скупштине о разрјешењу Начелника одјељења није можда била у складу са законом, то може само да утврди надлежни суд, а не начелник општине, господин Рељић или сточна пијаца. До данас, нико није обуставио ову одлуку од извршења, иако се она у пракси не поштује. Једина законска ствар коју је могао начелник да учини јесте да покрене иницијативу да се до одлуке надлежног суда обустави од извршења пропис Скупштине општине, што је прописано и Статутом општине Костајница члан 60., али никако није могао да изда наредбу да се не изврши Скупштинска одлука. Једини закључак који се намеће јесте да људи третирају општину као своју приватну имовину и посјед, а мене који постављам питања, логично третирају као непријатеља који на тај посјед улази. Мени је сада коначно јасно, да немамо исти поглед на општину, јер је за мене општина друштвена имовина која припада свим грађанима овог града и која као таква треба да им буде на што бољој услузи. У таквом размимоилажењу ставова сасвим је логично да ме посматрају као непријатеља, јер зашто би ико допустио да му неко долази на приватан посјед и поставља незгодна питања.

Након овога формирана је и нова Комисија за израду Нацрта буџета, кренуло се у процес малтене испочетка, али ни та Комисија није добила одговоре на тражена питања, наставило се са процесом опструкције од руководства СДС-а и данас смо дошли ту гдје јесмо. Буџет није усвојен, не зна се колике су неплаћене обавезе, нема завршног рачуна за прошлу годину, нема извјештаја о раду начелника, финанијски проблеми су огромни и њихово рјешавање превазилази територију општине Костајница. Највећу одговорност за овакво стање управо сноси СДС, руку на срце ако ћемо баш прецизно, они нису једини, али од посљедњих 5 мандата на мјесту начелника општине и руководећих функција у општини они су имали 4 мандата и укупно 16 година доношења одлука и руковођења општином, а углавном је у питању била иста гарнитура људи, која је чак користила и обмањивала и сопствено чланство, које нема појма шта се дешава са општином и куда све ово иде. Ово не аболира одговорности и људе из других странака који су у одређеним моментима били на руководећим функцијама, али је и математички јасно да је та одговорност мања од оне коју носе људи који се крију иза овог горе саопштења.

Када би народ знао све оно што не зна и када би схватио да само он може да брани овај град и нашу Костајницу, ушли би доље са “говњивим моткама” и све то растјерали. Нека крене од мене првог и нека се провјери прво моја диплома и утврди моја имовинска картица, нека се утврди колико сам горива усуо на рачун општине и телефона потрошио, колико сам пића попио, колико ми је дугова опроштено, колико сам се пута уградио, у колико сам тендера учествовао, колико сам предузећа оштетио, закона прекршио, набавки завршио и података лажирао. Али, господо одмах након мене, исто да се уради и са свима осталима, па да се једном за сва времена утврди ко је ко.

За све горе написано спреман сам да изнесем документе, дописе, писма, одговоре, које сам уредно сачувао. Такође спреман сам да на било који од мојих навода одговорим за говорницом, на радију или ТВ дебати, пред било којим политичким противником или грађанином Костајнице, јер се не бојим, немам ораса у џеповима и не требају ми лажни профили, све оно што имам написао сам вам јавно у лице. Исто тако знам шта треба чинити и који је пут да се ствари у Костајници почну сређивати, болан и тежак јесте због огромних проблема и уштеда које морају да се спроведу, али једино уз помоћ Владе Републике Српске и уз озбиљно лобирање у Бањалуци, јер другачије неће моћи. Ипак прије тога, прво ће се људи који не поштују закон, Скупштину и одборнике, морати испратити из општине, а то може учинити једино народ на изборима, или можда чак и прије.

Што се тиче Општинског одбора Уједињене Српске у Костајници, могу само да вам поручим да ћемо и ове године изаћи на изборе са нашом листом честитих људи који ће заједно да се боре за бољу и часнију Костајницу. Искрено вјерујем у подршку народа и сматрам да сам као одборник оправдао очекивања свих оних који су ми дали своју подршку. Овом граду требају нови и способни људи на руководећим мјестима, треба нам смјена политичких генерација и озбиљан заокрет, а народ ће одлучити да ли је коначно дошло вријеме за Костајницу.

Дневник ратног хирурга – др Миодраг Лазић ПДФ [Српски и Енглески]

У част великог доктра и једног од српских хероја новог времена, доктора Миодрага Лазића који је јуче преминуо изгубивши битку са вирусом короне, овдје постављам линк гдје сви они који нису раније имали прилике, могу сада прочитати његово свједочанство – Дневник ратног хирурга који говори о личним утисцима, борби за животе и времену проведеном у Републици Српској Крајини, у Посавини на пробоју Коридора живота и у Источном Сарајеву у болници “Жица” у Блажују. Нека му је вјечна слава и хвала.

Дневник постављам на српском и на енглеском језику.

Дневник ратног хирурга – др Миодраг Лазић

The Journal of a war surgeon – dr Miodrag Lazic

The Journal of a war surgeon – dr Miodrag Lazic PDF [Srbian and English]

In honor of the great doctor and one of the Serbian heroes of modern times, Dr. Miodrag Lazic, who passed away yesterday after losing the battle with the coronavirus, I will post here a link where all those who have not had the opportunity before, now can read his testimony about his service, impressions and struggle for saving lives in the Serb Republic of Krajina, in Posavina during the breakthrough Operation Corridor 92 – Corridor of life,  and in East Sarajevo (former Serb Sarajevo) at the Žica Hospital in Blažuj. Eternal glory to dr Lazic and thanks for everything.

Here you can download PDF English and Serbian version.

The Journal of a war surgeon – dr Miodrag Lazic

Дневник ратног хирурга – др Миодраг Лазић

 

Уставни суд Босне и Херцеговине са сједиштем у Хагу

Најновија одлука Уставног суда БиХ на 117. пленарној сједници, о захтјеву седам делегата клуба Бошњака у Вијећу народа Републике Српске за оцјену уставности члана 53. Закона о пољопривредном земљишту, представља још један преседан међународне заједнице у БиХ која располаже са троје страних судија које са још двоје судија Бошњака могу без икаквих проблема и посљедица да доносе било каквe већинскe одлукe Уставног суда БиХ у омјеру 5:4, а на штету Републике Српске. Управо то је урађено са овим законом о пољопривредном земљишту, гдје је Уставни суд БиХ утврдио да је оспорена одредба противна Уставу БиХ, јер се ради о искључивој надлежности Босне и Херцеговине у регулисању питања државне имовине.

Последње измјене закона о пољопривредном земљишту Републике Српске на снагу су ступиле прошле године, а њихов циљ је да омогуће упис десетина хиљада хектара земљишта у својину Републике Српске како би биле на располагању пољопривредним произвођачима. Конкретно овдје је ријеч о томе да Републици припадне пољопривредно земљиште које се налази на њеној територији, које је уписано у јавним евиденцијама као општенародна имовина, али без уписаног права коришћења, управљања или располагања, као и оно пољопривредно земљиште на територији Републике Српске које је и друштвена, односно државна својина са правом коришћења, управљања или располагања у корист предузећа која су била предмет приватизације, или је уписано као посјед тих предузећа или као посјед бивших друштвено-правних лица са сједиштем ван територије Републике Српске. Све ове одредбе су оцјењене као неуставне овом одлуком Уставног суда БиХ, што би практички значило да имовина и земљиште на територији Републике Српске спадају у власништво државе БиХ, која је ето из добре воље уступила ту имовину и земљиште на коришћење ентитетима, из чега произилази да из неке не тако добре воље исту може и одузети.

Сама ова одлука, као и неке од претходних одлука Уставног суда као што је одлука о грбу, химни, застави и обиљежавању Дана Републике Српке, представља ништа друго него продужену руку наметнутих политичких и друштвених односа из времена распада Југославије и једностраног референдума о отцјепљењу, а који су били уперени против основних права самоодређења српског народа у Босни и Херцеговини. Да би се пажљиво размотрила позиција српског народа у БиХ данас, мора се сагледати и историјска генеза тежњи муслимана у БиХ за самоодређењем путем муслиманског национализма чији су извори били у исламској религији и догми.  Почело је то организованије да се одвија још од времена када је Ататурк увео промјене у Турској, па су се тадашњи студенти из Босне и Херцеговине умјесто до тада Истанбулу, окренули ка Каиру и исламском универзитету Ел – Азхар. Тако су кренули развијати исламску политичку мисао почевши од истакнутих египатских студената из “Ел Хидаје” предвођених угледним алимом Мехмедом еф. Ханџићем, те Младим муслиманима на челу са Есадом Карађозовићем, Мустафом Бусулаџићем, Алијом Изетбеговићем и другима. Период посебног врења и позиционирања ове идеје догодио се за вријеме Павелића и НДХ, те потоњег дјеловања у СФРЈ када су муслимани остварили равноправни статус народа унутар југославенске заједнице Уставом који је проглашен на Скупштини Вијећа народа СФРЈ 21.2.1974. Комплетна ова генеза и године преданог рада биле су уперене искључиво на стицање националних права и самоодређење муслиманског народа у СФРЈ. Круна овог дугогодишњег рада је била организација свих тих људи и систематизација исламских идеја у оне радикалније форме под окриљем Странке Демократске Акције, са циљем и за коначно самоопредјељење, прегласавање српских представника и референдум о независности БиХ, када су муслимани заједно са Хрватима које су тада искористили, а данас мајоризују у политичком смислу, отцијепили БиХ из Југославије, противно вољи српског народа и уз срдачну подршку западне цивилизације.

Овдје долазимо до једног кључног термина, а то је прегласавање противно вољи српског народа, што је за посљедицу активирало право на самоодређење и оснивање Републике Српске 9.1.1992. и прије референдума на ком су се резултати унапред знали. Све ове прилике се већ скоро 30 година одржавају од стране институција БиХ, Високог представника и у коначници понајвише од стране Уставног суда. Собзиром да је састав Уставног суда БиХ од 9 судија такав, да Срби, Хрвати у Бошњаци имају по двоје судија, док остала три мјеста попуњавају странци, јасно је да све битне одлуке сами могу да донесу Бошњаци и стране судије, и управо ово је највећа превара грађанске државе Босне и Херцеговине, која није држава већ међународни протекторат, што се види из приложеног. Први пут ово прегласавање се десило 15. октобра 1991. године када је Скупштина БиХ је донијела Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине, чим је одлучено је да се повуку представници БиХ из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, што су без двотрећинске већине изгласали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС-а одбили дјеловати по овом нелегално донесеном акту. Чланови тадашњег Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Биљана Плавшић и Никола Кољевић тражили су и међународну арбитражу због прегласавања Срба, али је њихова апелација Европској комисији глатко одбијена. Дакле, и тада као и данас странци доносе коначне одлуке о самоодређењу, вољи и правима српског народа у Босни и Херцеговини које не морају нужно имати упориште у праву, већ у сили политичких прилика и интереса.

У том контексту можемо са пуним правом да посматрамо Босну и Херцеговину као неку врсту реплике СФРЈ и на тим темељима да објективно упоредимо право муслимана, односно Бошњака из БиХ на самоодређење у Југославији, а касније и на самоопредјељење и сецесију од Југославије, са истим таквим правом Срба из БиХ на останак у Југославији, гдје су били прегласани, као и у данашњој Босни и Херцеговини, гдје су такође били прегласавани у Предсједништву, па чак и кад узмемо само оквир Републике Српске, гдје о основним правима на самоодређење српског народа и законима који се доносе, коначну ријеч могу дају два Бошњака и тројица страних судија, јасно је да ова два права, наизглед два равноправна и конститутивна народа, ипак нису заступљена у истој мјери нити по истим стандардима. Како је могуће да уопште постоји механизам, да легитимне одлуке и законе Народне Скупштине Републике Српске и права која произилазе из Дејтонског споразума могу да пониште двоје бошњачких судија и троје страних, а да у том процесу одлучивања учествује само двоје Срба који немају никакву шансу да заштите интерес свог народа и ентитета из ког долазе, да ли на основу овога Република Српска и српски народ имају слободу одлучивања и равноправан третман са Федерацијом БиХ и Дистриктом Брчко у оквиру Босне и Херцеговине? Одговор је НЕ.

У Међународном пакту о грађанским и политичким правима који је усвојен 1966. године на Генералној скупштини УН-а у члану 1. пише да: Сви народи имају право на самоопредјељење. На основу овог права они слободно одређују свој политички положај и слободно постижу свој привредни, друштвени и културни развој. У Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима ово се идентично овако и понавља.

У слободном тумачењу могло би се закључити сви народи осим Срба у Босни и Херцеговини, Срба у Хрватској, Срба на Косову и Метохији, а сад видимо и Срба у Црној Гори, да апсурд буде већи. Неки теоретичари су разматрали да се ово право на самоодређење сукобљава са правом суверености које има држава. Тражење самоодређења увијек садржи захтјев који је уперен против неке постојеће државе. Садржај тог захтјева се састоји у смањењу и ограничавању суверених права те државе у одређеном дијелу њеног подручја, односно у захтјеву или потпуно напуштању таг подручја, у одрицању од својих дотадашњих права која је имала и вршила као територијални суверен. Из тога се изводи да је право на самоодређење у сукобу са сувереношћу. Ипак, ево до данас нисам чуо да је неко отворено кроз ова разматрања правдао силу суверенитета на штету једног дијела народа. Управо због тога био сам веома изненађен када сам видио да угледни сарајевски адвокат и стручњак за уставно право Недим Адемовић, каже да је Уставни суд једини чувар суверенитета БиХ и да је то “домаћи ОХР са бонским овлашћењима”, гдје при том додаје да се најтеже одлуке у Уставном суду доносе гласањем 5:4 али да то није прегласавање!

Човјек је стручњак, доктор правних наука, овако срамно завршава своје гостовање са свођењем државног суверенитета на силу јачега и права на 5 руку, двије бошњачке и 3 међународне, шта онда да очекујемо од мање образованих бошњачких политичара који се тобож боре рецимо за права Срба у ФБиХ? Ако је право јачега извор суверенитета Босне и Херцеговине, онда испаде да га више од Бошњака чувају Хрвати без ентитета и Република Српска која већ 28 година опстаје, живи и дјелује у оквиру такве “суверене” Босне и Херцеговине. Господин Адемовић вјешто заобилази право народа на самоодређење, које су Бошњаци већ искористили и практички подржава коначни суверенитет силе. Он наводи да БиХ има континуитет и да је она сукцесор права на имовину бивше државе, а ја га питам зашто онда БиХ није и сукцесор права на самоодређење и неких других права, већ се припадајућа права узимају по сили суверенитета. Испада да је право селективна ствар и да могу да га користе само они који имају силу, односно у овом случају међународну подршку.

Закон о пољопривреном земљишту, закон о грбу, химни, застави и Дану Републике налази упориште управо у темељном праву на самоодређење српског народа и суверенитет Републике Српске унутар Босне и Херцеговине. Ово право Републици Српској је дала борба за територију у рату, а верификовао Дејтонски мировни споразум кроз Анекс 2. и управо основа за одређивање међуентитетске линије разграничења била је линија сукоба. Не постоји бољи доказ да имовина и земљиште у оквиру територије Републике Српске, припада управо Републици Српској од Анекса 2 Дејтонског мировног споразума који су парафирали и потписали у име Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, у име Федерације БиХ Јадранко Прлић и у име Републике Српске Никола Кољевић, уз одобрење, као и стоји у оригиналном преводу Фрање Туђмана у име Хрватске и Слободана Милошевића у име СР Југославије.

Овдје треба озбиљно узети у обзир две ствари. Прва је да нису само ентитети потписници Анекса 2 који се односи на унутрашње разграничење и међуентитетску границу, већ и Босна и Херцеговина као држава, што је веома битна ствар када смо код тумачења међуентитетског разграничења и припадајуће територије. Дакле, Алија Изетбеговић се у име БиХ као државе сагласио заједно са два ентитета уз одобравање СР Југославије и Хрватске, по овом јасном и недвосмисленом питању и као такав је дозволио формирање међуентитетске линије разграничења између територије Републике Српске, Федерације БиХ, те Дистрикта Брчко. Друга битна ствар јесте разлика између званичних термина “boundary” и “border”. Иако се данас у неформалној комуникацији оба ова термина поистовјећују, између њих постоји разлика. Термин “border” се користи изричито када се говори о спољњим границама између две државе, док је термин “boundary” линија која означава границу између два субјекта унутар једног подручја, у нашем конкретном случају линија разграничења између два ентитета. Дакле, ако бисмо то поједноставили, могли бисмо рећи да Босна и Херцеговина према сусједним државама има “border” док ентитети између себе имају “boundary”, што би значило да простор и територија између “border” и “boundary” припадају субјектима Републици Српској, односно Федерацији БиХ, што је Алија у име БиХ својим потписом и потврдио. Уз Анекс 2 приложена је и мапа са легендом која географски и терминолишки разјашњава ову унутрашњу демаркацију територије.

Ово исто је у суштини потврдио и Уставни суд БиХ 2001. године у Одлуци број У-41/01 када се прогласио ненадлежним да одлучује о захтјеву за рјешавање спора између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине о међуентитетској линији разграничења у области насеља Добриња 1 и Добриња 4 и за оцјену уставности Одлуке Високог представника за Босну и Херцеговину о провођењу обавезујуће арбитраже између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске ради разрјешења спора у вези са међуентитетском линијом разграничења и Арбитражне одлуке независног ирског арбитра за Добрињу 1 и Добрињу 4. Уставни суд је у конкретном случају истакао да одлука Високог представника није предвидјела могућност да било које тијело у БиХ ревидира арбитражну одлуку. Самим тим, према мишљењу Уставног суда, Арбитражна одлука ријешила је спор коначно и искључила могућност ревизије од било којег суда у БиХ, укључујући и Уставни суд.

Високи представник Волфганг Петрич донио је 5. фебруара 2001. године Одлуку број 84/01 о обавезујућој арбитражи између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске о међуентитетској линији разграничења у сарајевском насељу Добриња I и Добриња IV, те именовао ирског суца Диармуида Шеридана за јединог арбитра. Након ове одлуке, према појашњењима која долазе са терена, а након анализирања нове мапе, Федерацији БиХ припало је око 800 станова из добрињских стамбених блокова, а Републици Српској близу 250. Управо ова арбитражна одлука је извор сваке даљње приче око имовине на територији Републике Српске, јер је Високи представник искористио бонска овлашћења и практично наметнуо ову арбитражу, коју је прихватио и Уставни Суд БиХ. Иако је тада та одлука била спорна за нас због других разлога, данас је требамо итекако користити када је у питању имовина и земљиште на територији Републике Српске. Собзиром на ову арбитражу и наведене одлуке Уставног Суда и Високог представника, јасно је да је ова посљедња одлука Уставног суда о Закону о пољопривредном земљишту донешена искључиво на силу и политички, што смо и видјели собзиром да знамо ко је гласао и да је изгласана у омјеру 5:4. Ова одлука је такође у колизији са горе наведеном одлуком У-41/01 гдје је Уставни суд пропустио да реагује на подјелу имовине између Републике Српске и Федерације БиХ у сарајевским насељима Добриња 1 и Добриња 4 и прогласио се ненадлежним.

Сада се намеће логично питање, како је могуће арбитражним поступком који је покренут на основу бонских овлашћења Високог представника и прописаних Анексом 10 Дејтонског мировног споразума раздијелити имовину и територију између Републике Српске и Федерације БиХ, али исто са друге стране није могуће законом регулисати и уписати имовину и земљиште на територији Републике Српске у њено власништво. Како је могло уопште 2001. раздијелити Добрињу 1 и Добрињу 4 ако Република Српска није власник земљишта на својој територији? Да ли то значи да је онда Републици Српској овом арбитражом потврђено право власништва над земљиштем и имовином на својој територији? Ако Републици Српској заправо не припада имовина и земљиште на њеној територији како се тврди данас, како је онда било могуће овом арбитражом узети дио Добриње од Републике Српске и додијелити Федерацији БиХ? Зашто се Уставни Суд БиХ тада прогласио ненадлежним, а сада донио овакву одлуку? Ако је он једини чувар државног суверенитета и како рече господин Адемовић “интерни ОХР” онда водећи се принципом који су поставили својом посљедњом одлуком о пољопривредном земљишту и оном из 2012. о имовини, нити ових 250 станова и дијелови Добриње 1 и Добриње 4 нису требали да припадну Републици Српској, нити ових 800 и већи дијелови Федерацији БиХ, већ су том логиком требали да постану имовина и земљиште државе БиХ. Исто тако ако Републици Српској не припада земљиште и имовина на њеној територији, зашто се 2001. онда арбитража о Добрињи није поставила између Босне и Херцеговине са једне стране и ова два ентитета са друге, што из приложеног видимо да се није десило, јер се и сама арбитражна одлука водила правом простора, територије и земљишта које припада Републици Српској и Федерацији БиХ. Уколико су земљиште и имовина у власништву државе Босне и Херцеговине, зашто је онда успостављена ентитетска линија разграничења, која је њена сврха пошто она нема другу фактичку улогу осим да означи припадност територије имовине и земљишта, јер не постоје гранични пунктови, нити царинске контроле. Ако пак не служи за означавање територије, зашто онда креатори Дејтонског споразума ову међуентитетску линију разграничења нису ставили на привремени период трајања до успостављања власти и потпуног прекида војних дејстава? Мени се чини да су овдје ствари прилично јасне.

Дакле, овом аргументацијом види се да је Уставни суд БиХ између осталог једно политичко тијело и то посебно у одлукама које се тичу Републике Српске. Стиче се дојам да је сједиште овог суда у Хагу, а не Сарајеву, јер је правно – политички наратив који се користи у Хагу према Србима, идентичан ономе који се користи и у Уставном суду БиХ према Републици Српској. Ово је наратив међународне заједнице која према Републици Српској, а видимо и према Србији око питања Косова и Метохије, као и према Србима у Црној Гори око питања црквене имовине, има већ дуги низ година и он се још нимало није промјенио од распада Југославије. Ако смо некад и помислили да је дошло до отопљавања односа међународне заједнице према Србима, погријешли бисмо, то је засигурно била само фатаморгана. Зашто је ово тако, зашто оволико дуго траје и када ће престати, питање је за посебан текст и једну одвојену анализу.

Неспорно је да се Босни и Херцеговини од стране западних држава дозвољава суверенитет силе у односу на Републику Српску која свој простор, право и територију, иако утврђене у Дејтону мора да брани из дана у дан. Све ово наравно не аболира дијела одговорности и наше политичке представнике и субјекте који од рата на овамо, дјелују и партиципирају у власти Републике Српске за све тежу економско – социјалну ситуацију, пословни и политички амбијент, за пад наталитета и одлазак становништва, али сигурно да се поред свега осталог оваквим одлукама Уставног суда додатно отежава и оптерећује било какав развој и међународно позиционирање Републике Српске.

Са друге стране ова иста међународна заједница Србији ни близу не дозвољава суверенитет силе у случају Косова и Метохије, већ је процес управо обрнут, гдје је Србија бомбардована када је покушала војно да сачува своју територију, а гдје самопроглашене албанске власти из године у годину добијају и отимају све више суверенитета на штету државе Србије, а све то уз одобравање и подршку западних сила.

Закључак је једноставан и сам се намеће, а то је да ће Република Српска остати овако мајоризована и третирана, докле год су у Уставном суду стране судије са оваквим инструкцијама својих земаља и докле год Високи представник има бонска овлашћења по истим тим инструкцијама. Са друге стране о третману и правди за српске жртве сувишно је и говорити, нема је и готово да не постоји. Све ово ће да траје докле год се не промјене међународне околности, које су иако још без конкретних помака, ипак почеле да се комешају. Историја је циклична утврдио је Семјуел Хентигнтон што се и показало на много примјера из прошлости, па је и према томе неминовно да ће некад доћи до промјене, само што су у данашњем свијету вријеме и истрајност главни чиниоци, те у том смислу и 100 година нажалост може да буде само један милиметар напредовања до неке промјене. Нама преостаје једино да опстанемо на овом простору као народ у оквиру који имамо, да издржимо све ове невоље и да паметном националном стратегијом уз уважавање свих страна спремни дочекамо неко боље вријеме. Најважније стратешке тачке током овог процеса су образовање будућих генерација, стварање повољног пословног, радног и породичног окружења, те очување традиције, културе и институција Републике Српске.

Зашто Срби из републике Српске неће у НАТО?

Ово је само једна од фотографија из моје базе коју сам поскидао прије пар мјесеци, а која на неколико нивоа експлицитно говори о томе зашто Срби из Републике Српске неће у НАТО. Комплетну базу фотографија бомбардовања Републике Српске планирам да објавим следеће године поводом обиљежавања 25 година од агресије НАТО савеза на РС и операције “Намјерна сила”, а која је уједно била и прва војна акција НАТО савеза у периоду од 30.8.1995. – 20.9.1995.

Наиме, ова фотографија је усликана 6.9.1995. године у бази Авиано у Италији, а фотограф је Пол Карон. Прије свега на фотографији је упечатљив натпис на бомби коју товаре на авион Ф-16, па сам тај дио увећао. Већ сам објавио фотографије са сличним натписима на бомбама током бомбардовања СР Југославије, а које су писали војници НАТО-а у Авиану. Ту се јасно виде две поруке: “Убица Срба 2 и Да ли сте икада плесали са ђаволом?”

Друга ствар која се примјећује јесте модел бомбе која се користи. Наиме овдје је у питању ласерски навођена бомба (GBU-10) која има две бојне главе МК-84 и БЛУ-109 (са уранијумским пуњењем) од којих су обе врсте коришћене током бомбардовања Републике Српске. Ово је признао пуковник УСАФ-а Роберт Овен у својој књизи “Deliberate Force” на страни 259.

У табели коју сам поставио овдје јасно се види да је на Републику Српску тада избачено укупно 303 ове бомбе чија је намјена углавном било гађање мостова. Поред ових коришћене су и друге бомбе са овим појачаним бојним главама са осиромашеним уранијумом. Такође опште позната ствар је да је НАТО 2001. године на прес конференцији признао коришћење муниције са осиромашеним уранијумом из топова авиона А-10 Тандерболт, али уранијум у бомбама никад нису признали нити у случају Републике Српске, нити СР Југославије.

БЛУ-109 је патент бојне главе са осиромашеним уранијумом, који је увелико коришћен током бомбардовања СР Југославије, а интересантно је да је од 17.6.1999. (7 дана послије бомбардовања) званично одобрен као патент у САД-у, а до тад је био у тестној фази.

Све ово што износим, поготово моделе свих бомби и бојних глава коришћених током агресије на СР Југославију, од којих су многе тестиране на Републици Српској сам и научно истражио, обрадио и доказао у свом научном раду са којим сам ове године у Москви освојио 2. мјесто на међународном такмичењу.

Дакле у глобалним размјерама може се рећи да је територија Републике Српске 1995. године коришћена као полигон за припрему напада и коначног разбијања СР Југославије. Геополитичке посљедице овога осјећамо и данас, како Србија о чему сам већ говорио, тако сада видимо и Република Српска, гдје се Босна и Херцеговина насилно гура у чланство НАТО савеза. Еколошке посљедице напада НАТО савеза осјећају и Срби и Бошњаци који данас живе у дијеловима Босне и Херцеговине који су бомбардовани овим бомбама са осиромашеним уранијумом.

На крају намеће се питање да ли смо опет за плес са ђаволом?

Брате, шта се дешава на Косову?

Од ових најновијих дешавања и хапшења на Косову и Метохији, питање из наслова ми је најчешће постављено питање посљедњих дана, што на друштвеним мрежама, што уживо. Питају ме и стари и млади, питају кроз стрепњу, кроз срџбу, питају искрено, јер људи у Републици Српској се истински брину, а код свих исто питање. Тако је сваки пут када се нешто дешава на Косову и Метохији, и људима који тамо не живе телевизија или друштвене мреже су једини прозор у та дешавања, али када је ово у питању лично сам против да се људи само на то ограниче, изгледа многи дијеле ово мишљење што је позитивна ствар.

Иначе већ дуго нисам ништа писао о Косову и Метохији, помало чак избјегавам, па сам тако и пријатељима штуро одговарао на сва та питања о томе шта се тамо дешава, или сам избјегавао да уопште ишта одговорим, можда и неоправдано, али је тако. Ипак, за то постоји неколико разлога, а први је тај да иако често путујем, иако сам мислима свакодневно тамо, ипак тамо не живим и не дијелим свакодневну судбину тих људи. Пратећи шта се дешава, често размишљам да сам о Косову и Метохији већ све написао, што сам требао написати и рекао што сам требао рећи. Када бих сада још стално нешто пискарао и солио памет народу који тамо свакодневно живи на ћуприји између Београда и Приштине, о томе шта се њима дешава и шта им је добро, а шта није, мислим да би то било лицемјерно од мене, јер сваки Србин који тамо живи најбоље зна како му је сваког дана, који су му простори и међе, те шта је најбоље за њега у датој ситуацији како би преживио са својом породицом на свом огњишту. Склон сам да вјерујем како је послије барикада на Јарињу 2011. и спаринга са војницима КФОР-а, ова борба од колективне и саборне, прешла у појединачну, да не кажем политичку. Да ли је то заиста тако и зашто, могла би се написати докторска дисертација.

Други разлог зашто не пишем често је тај да су моје мисли и ријечи увијек јасне и бритке, а оне о Косову и Метохији посебно бритке и хируршки прецизне, па када бих свакодневно писао о ономе што мислим, видим и сазнајем, направио бих више проблема него користи како себи, тако и људима који тамо живе. Ако бих говорио хајдучким језиком, тамо је сада ситуација као између Митровдана и Ђурђевдана, када се хајдуци растају и притаје како би презимили зиму и поново се састали о Ђурђеву дану. Ко на Косову мисли да је срца хајдучкога сада му је најбоље мислити како да презими. Ако бих то превео на страдални језик, онда је Косово још увијек на свом Великом петку, како рече владика Атанасије.

Када су конкретно у питању ова посљедња дешавања она су по мени искључиво везана, темпирана и диктирана уз објављивање извјештаја Европске комисије о стању на Балкану и проширењу ЕУ, а посебно онај дио који се односи на Косово и Метохију. Комплетан извјештај који је објављен 29.5.2019. само дан послије акције албанске специјалне полиције РОСУ, можете прочитати ОВДЈЕ. Ја сам се заиста потрудио да га детаљно прочитам и пажљиво анализирам. Ријеч “crime” у овом извјештају се помиње 103 пута, од чега се поред ове ријечи неколико пута посебно издваја сјевер Косова и Метохије уз посебне препоруке шта би требало да се чини по том питању.

Овдје сам издвојио неке битне фрагменте из тог извјештаја из чега се јасно види неколико ствари. Прва ствар је да је ЕУ већ одавно, тачније 2016. године предложила визе самопроглашеним косовским званичницима, али то се још увијек није десило, што ЕУ често образлаже потребом веће борбе против криминала и корупције. Иако нико из ЕУ тада није споменуо шта би се у том случају догодило са становницима са Косова и Метохије, а носиоцима пасоша Србије, односно Координационе управе, а који нису хтјели да узму пасоше самопроглашеног Косова, и који и данас са тим пасошима не могу слободно да путују, иако сви остали носиоци пасоша Србије могу. Управо због једне такве ситуације заједно са неколицином људи сам јавно покренуо иницијативу и извршио медијски притисак према амбасади Њемачке да промјени оно што је тада било написано на њиховим званичним сајтовима.

Друга ствар коју ЕУ овдје подвлачи јесте ситуација са освртом на организовани криминал на сјеверу Косова. Иако ЕУ овај простор не жели да издваја на било који други начин, овдје у овом контексту криминала сјевер Косова се посебно издваја. Ако се и сложимо са овом оцјеном у потпуности, поставља се питање зашто се таргетује само сјевер Косова, испада да је остатак територије са све албанским лидерима у бијелим рукавицама чист и без криминала. Управо на овим основама је и била постављена комплетна ова полицијска акција, хапшени су полицајци међу којима је су већина били Срби, већина хапшења је извршена на сјеверу Косова и Метохије, а у свијет се послала слика чија поједностављена перцепција гласи: бивши припадници ОВК сада су поштени и коначно су дочекали сопствене институције како би могли да се обрачунавају са српским криминалом и реметилачким фактором и то у својим редовима.

Трећа ствар је стратегија која се предлаже за побољшање ситуације, а мени је посебно интересантан трећи приједлог који се односи на конкретнију примијену приступа вођеног од стране обавјештајних служби и рада полиције у заједници, укључујући релевантније извјештавање о криминалистичким обавјештајним подацима и побољшање задатака унутар полицијских управа, како би се омогућило проактивније полицијско дјеловање. Дакле не треба бити много паметан да би се видјело шта очекује Србе на сјеверу Косова и Метохије из Приштине и Брисела, и да је ова посљедња акција хапшења била увод у низ догађаја који ће услиједити. Стварно је неко паметан осмислио идеју да се хапшењем криминалаца на сјеверу Косова покажу зуби и правна држава, не би ли се издејствовао безвизни режим, Интерпол и друге погодности. У исто вријеме неки Албанци би били истурени као колатерална штета, а сачували би се сви они који се баве озбиљним криминалном, по истом рецепту као што се чувају од Специјалног суда за злочине ОВК. Наравно да сматрам да свако ко се бави криминалом и било каквим нечасним радњама, па макар то био и Србин, треба да одговара, ту ћу ставити тачку, и то лично не видим као проблем. Ту је само упитно пред којим судом, пред којом државом и чијим двоструким аршинима треба да одговара, а кривица ових ухапшених људи тек треба да се докаже. Са те стране оправдања за овакву акцију се могу наћи, али са друге стране перфидност која се употребила том приликом и на више нивоа тог дана на сјеверу Косова и Метохије, представља једну нову врсту савременог ратовања која до сада није била својствена Албанцима, а примјећујем да све више почињу практиковати такве ствари. Видео испод приказује снимак комплетне акције, из чега се могу извести многи занимљиви закључци. О сцени када припадници РОСУ туку и приводе руског члана УНМИК-а и када један Србин скаче из шуме поред пута носећи “моторку” којом је претходно засјекао стабла како би се блокирао пут специјалној полицији, могла би да се испише историја, али она циклична.

Овакав модел новог понашања албанског политичког руководства се изучава у западним обавјештајним школама, а то им омогућава тзв. назовимо држава. Ја нећу никад да се одрекнем Косова и Метохије шта год да се деси, ма шта год други радили, признавали или говорили. За оне људе који нешто знају о идеји и смислу живота, о својој историји, простору, сеоби, Великом петку и Васкрсењу то је природна и јасна ствар без двоумљења. Ипак оно што јесте тренутно и можемо да се сложимо са тим или не, али Албанци су развили приличан број полуга своје државе на Косову и Метохији, и управо ту налазе упориште у својим акцијама које спроводе. Неке од тих акција смо већ имали прилике гледати, неке још увијек трају, а односе се на увозне таксе из Србије и БиХ од 100%, а неке нас тек очекују.

Било како било на овом снимку горе постоји неколико ствари са којима морамо да се суочимо, а то је прије свега да стереотип који имамо према Албанцима треба мало озбиљније сагледати. Прво олако се прешло преко чињенице да је самопроглашено Косово формирало своју војску, а да Срби нису успјели формирати ни НВО Заједницу српских општина. Овдје такође видимо да су они у озбиљним униформама, са неким озбиљним наоружањем и оклопним возилима која баш нисмо код њих гледали 1999. године. Тада су то били терористи у патикама којима смо се подсмијавали, али који су уз помоћ НАТО чизме остварили своје планове. Данас се ништа није промјенило осим што су се модернизовали, чак им је и лого више европски, него албански, али је приступ према Србима остао исти. Да се не заносимо превише, они су у току акције погубили своје оригиналне планове и спискове, малтретирали су старце и непотребно уништавали имовину, што показује да одијело не чини озбиљну формацију и да је то далеко од професионализма, али ипак то одијело даје другачије свјетло и то је оно што требамо реално сагледати у контексту опстанка и борбе за српски народ на Косову и Метохији.

Многи се питају гдје је ту и шта ради Србија? Осим што тренира борбену готовост сваки пут кад се нешто деси, на ово питање заиста је тешко дати једноставан одговор, јер је Србија на неки начин директно или индиректно учествовала у свему овоме, политиком која се води према Косову и Метохији у посљедњих 20 година. Е сад друга страна приче је да ли се уопште могло шта другачије одиграти након онако неповољног Кумановског споразума из 1999. године, којим су западне силе вјешто испланирале шта ће се све дешавати у наредних 20 и више година. По мом субјективном мишљењу све што се сада дешава, је само дио тог ходограма и питање је да ли ће Србија икада више имати искрене пријатеље на западу, све и да сутра призна независно Косово.

Историја је циклична утврдио је Хентингтон, а ја се слажем, рекло би се да је она сустигла Србе на Косову и Метохији, али то не значи да се неће опет некад окренути, нити значи да се треба предати, већ напротив, треба се много одлучније и саборније борити. Управо зато треба скинути капу Колашинцима из Зубиног Потока, можда повод није био најбољи, али је тренутак за показивање зуба био пресудан.

Венецуела од црног злата до црног блата – Историјат нафте (2. дио)

У првом дијелу писао сам о развоју политичке ситуације у Венецуели и тешким посљедицама које су снашле ову државу, а сада у другом дијелу ћу писати нешто више о историјским почецима њеног нафтног богатства и економских превирања који су условљавали и политичке промјене. Да би се ово што боље схватило прочитао сам много докумената и покушао што боље да припремим и сажмем све оно што је битно, као и улогу великих империјалних сила и њихових компанија, па чак и утицај друштвеног развоја. Да би се дошло до данашње Венецуеле и ситуације у којој се сада налази потребно је кренути од почетка и првих нафтних открића. Оно што је претходило открићу нафте, а гдје су америчке компаније већ створиле свој полигон било је богато тржиште асфалта/битумена у Венецуели.

Када је у питању историја тражења и производње нафте у Венецуели, она почиње још давне 1878. године кад смо се ми на Балкану бавили Берлинским конгресом, у Венецуели је отворена прва нафтна компанија “Тахира Петролија”, коју је покренуо Антонио Пулидо. Он је затражио од владе да истражи парцелу од 100 хектара у венецуеланским Андима. У почетку, нафта је сакупљана у кантама, али 1880. године почели су бушити бунаре са машинама увезеним из Пенсилваније, гдје су имали дневни просјек од око 950 литара извучене нафте, коју су прерађивали у малој сеоској рафинерији. У наредних тридесет година концесије су додјељиване малим домаћим предузетницима и страним компанијама. Тада је Венецуела била више позната по својој пољопривредној производњи кафе, какаоа и коже него по производњи нафте. У то вријеме на власти у Венецуели био је Гузман Бланко којег многи описују као сушту супротност оцу боливарске републике Симону Боливару. Бланко који је имаo централистичку визију Венецуеле и спровео је неке добре реформе у том правцу, са друге стране је отјеловио све што је Боливар презирао – корупцију, помпезност, масонерију, а посебно се истицао у борби против католичке цркве у Венецуели. Бланко је био један од водећих људи Либералне партије, чији је оснивач био управо његов отац. Либерална партија се одликовала прије свега по добрим везама са САД. Све ово је битно у схватању принципа којима се водио Бланко при додјели концесија, гдје је он неспорно имао свој лични интерес, а показаће се касније као и сви лидери послије њега у то доба. Управо на тај начин Бланко је додијелио велику концесију на 25 година Хорацију Хамилтону тадашњем конзулу Венецуеле у Њу Јорку, и то не било како, већ ни мање ни више као свадбени поклон. Наиме, Хамилтон је оженио Маргарету Смит, сестру познатог инжењера у Каракасу Алберта Смита који је био у сродству и пословном партнерству са предсједником Бланком. Ова, касније ће се испоставити судбоносна концесија додијељена Хорацију Хамилтону у септембру 1883. године, односила се на право истраживања и експлоатације свих природних ресурса, а прије свега асфалта/битумена и дрвета у регији Бермудез чији је најбогатији дио ресурсима било заправо истоимено асфалтно језеро Бермудез (касније језеро Гуаноко). Ово језеро је познато по најбољим и најквалитетнијим резервама битумена на свијету.

Управо тих година кренула је и велика помама за овим битуменом у америчким градовима, јер је тадашњи предсједник САД-а Јулиз Грант покренуо велику кампању за асфалтирање америчких улица. Тако је у Пенсилванији асфалтирана авенија по први пут са асфалтом из језера Тринидад у региону Ла Бреа које је највеће асфалтно језеро на свијету, чију је концесију у то вријеме имала америчка компанија “Барбер асфалт Њју Џерзи”. Ово језеро у Тринидаду је имало битумен нешто слабијег квалитета него језеро Бермудез у Венецуели, али географски припадају истом геолошком појасу. У међувремену Хамилтон је извео одређена истраживања на подручју своје концесије и са прикупљеним резултатима отишао је у Њу Јорк. Већ у октобру 1885. године Хамилтон као конзул у Њу Јорку са добрим познанствима доноси одлуку да прода своју концесију америчкој фирми која је формирана у те сврхе под називом “Њу Јорк и Бермудез”. Власници компаније Амброз Карнер и браћа Томас су направили план тако да капитал компаније буде 10 000 акција вриједности по 100$ свака, дакле са укупном вриједношћу од 1 000 000$. За ову инвестицију компанија је добила кредитна средства у износу од 10 000$ од компаније Мозес Тејлор (Данашња Цити банка). Убрзо након овог почетног договора, Влада Венецуеле је потврдила предају ове концесије, а дионице су подијељене тако што су 1000 акција међусобно подијелили власници компаније, а Хамилтон је однио осталих 9000 акција, од којих је већина завршила у рукама предсједника Венецуеле Гузмана Бланка.

Након тога новоформирана компанија “Њу Јорк и Бермудез” почиње са изградњом својих система за експлоатацију у кругу језера и у наредним годинама остварује значајан и сигуран профит уз извоз на америчко тржиште. Како то обично бива у верзији америчког капитализма и конкуренције, ова новоформирана компанија постаје жестока конкуренција компанији “Барбер асфалт Њу Џерзи” која је била суверена у овом бизнису. Према званичним подацима производња у Тринидаду је износила око 220 000 тона битумена, док је она у Венецуели била тек 18 000. Ипак много квалитетнијег битумена, чија је производња мање коштала него она у Тринидаду, а имали су тренд раста производње са потенцијалом да у скорије вријеме постану највећи произвођачи асфалта/битумена. Ако би до овога дошло то би значило пад цијена битумена, и власници компаније “Барбер асфалт” су одлучили да то не дозволе, те су кренули преко разних људи које су плаћали да отежају послове компанији “Њу Јорк Бермудез”. Ова борба је ишла толико далеко да су и једни и други почели користити Венецуелу као полигон са смјену режима и владара који би били лојални њима. У тој борби компанија “Барбер асфалт” је на крају исцрпила свог конкурента чији су власници били приморани да продају своје акције и концесију управо “Барбер асфалту” и његовом власнику Амзију Барберу. Заједно са концесијом Барберу се придружио и Амброз Карнер акционар и представник фирме “Њу Јорк и Бермудез” у Венецуели. Таман што је Барбер са својим новим партнером био на прагу да заокружи комплетан монопол на тржишту асфалта од Тринидада, преко Мексика и САД, па до Венецуеле, на власт у Венецуели је 1884. дошао Хоакин Креспо. Креспо је по старом венецуеланском моделу пронашао неке људе у Венецуели, који су поднијели захтјев за концесију дијела језера Бермудез, које је већ било дио концесије коју је сада посједовао Барбер. Веома експресно Креспо је донио и одлуку којом поништава Барберову концесију (односно Хамилтонову концесију од 25 година коју су америчке асфалтне компаније до тад преносиле једна на другу) и додијелио концесију својим људима, који су је назвали “Фелисидад”. Већ 1898. године Креспо је револуцијом збачен са власти, а Високи Федерални Суд је донио одлуку којом поништава декрет предсједника Креспа и поново проглашава важећом Барберову односно Хамилтонову прву концесију. Управо тада почиње и својеврсна рецесија на тржишту битумена усљед Америчко – шпанског рата који није дуго трајао. Већ након рата 1899. заједно са Амброзом Карнером и генералом Френсисом Грином, Амзи Барбер региструје нову фирму “Асфалтна компанија Америке”. Сврха креирања ове компаније била је да се обједине све друге које послују у области асфалта у ову једну, чији је саставни дио постала наравно и компанија “Њу Јорк и Бермудез”. Тада се појављује Џон Мак, политичар из Филаделфије и човјек из асфалтног бизниса који нуди своју компанију да постане дио нове велике Барберове корпорације, али цијена његове фирме од 4 000 000$ је била превелика за Барбера, и Мак се одлучује да оснује сопствену велику компанију “Националну асфалтну компанију Америке”. Мак овим потезом окупља мале предузимаче да крену у борбу против Барберове компаније. Врло брзо овај пут нова Барберова компанија је исцрпљена на тржишту, упада у финансијске проблеме и бива приморана на спајање са Маковом компанијом. Џон Мак користи прилику и од ове двије компаније 1903. године прави велики асфалтни труст под називом “Џенерал Асфалт” гдје више нема мјеста за Амзија Барбера и Амброза Карнера који тада напуштају ову нову и велику компанију.

За вријеме превирања око ових асфалтних компанија и борбе за тржиште, појавила се још једна компанија из Њу Јорка која је имала аспирације за концесију на језеру Бермудез. Компанија “Вернер и Квинлан” у власништву Чарлса Вернера и Патрика Квинлана као једна од већих извођача радова у Њу Јорку, није жељела да се нађе у милости или немилости великог увозног труста из Филаделфије, па су одлучили да сами потраже свој извор битумена. Тада на власт у Венецуели уз подршку компаније “Њу Јорк и Бермудез” као подружнице великог труста “Џенерал Асфалт” долази Циприано Кастро који одмах доноси декрет о потврди и признавању концесије ове компаније. Ипак врло брзо схвата шта се дешава и види своје прилике у цијелој причи. Убрзо стиже и захтјев од стране Хулија Фигуере држављанина Венецуеле за трећу концесију на језеру Бермудез под називом “Ла Венецуела”, коју Кастро одобрава својим декретом. Почетком 1900. године представници компаније “Варнер и Квинлан” ступили су у контакт са власницима концесије “Фелисидад” који су донијели одлуку да исту продају фирми “Варнер и Квинлан”, а Кастро доноси декрет којим ово и потврђује. Након овога ситуација на језеру Бермудез је била таква да је један дио језера било под концесијом компаније “Њу Јорк и Бермудез” у власништву великог труста “Генерал Асфалта”, други дио у власништву компанија “Вернер и Квинлан”, а трећи дио у власништву Хулија Фигуере под називом “Ла Венецуела”. Проблем је био јер су друге двије концесије заузимале дијелове територије прве Хамилтонове концесије на коју је право имала фирма “Њу Јорк и Бермудез” у власништву великог америчког труста.Одмах након овога опет креће озбиљна борба између двије америчке компаније. Велики труст користи своје пословне и политичке везе у Вашингтону, како би САД својом званичном политиком притисле Кастра да врати концесију језера у власништво труста из примарног разлога, јер је већина повјерилаца у компанији из Републиканске партије. Са друге стране  они подносе петицију Влади Венецуеле да се испита концесија фирме “Вернер и Квинлан”, али Кастро одбија ову петицију. Ова игра коју је Кастро покренуо са концесијама омогућила му је простор за уцјењивање америчких компанија. Тако је путем генералног тужиова Венецуеле, понудио америчкој компанији да се све среди за 400 000$ и да он постане власник 1/3 рудника. Било је очигледно да се може постићи договор са Кастром, али је цијена била превисока. Умјесто плаћања мита, Aмериканци су се одлучили да покушају добити конкретне доказе отворене корупције Кастра, које би предали институцијама САД-а како би га на тај начин издејствовали званичну реакцију којом би га приморали да укине преостале концесије и сачува власништво труста у Венецуели. За ову мисију је изабран пуковник Бакус који је 1901. отишао у Каракас са намјером да преговара са Хулиом Фигуером, власником треће концесије “Ла Венецуела”. Пуковник Бакус је врло брзо схватио да је Фугуера заправо представник конзорцијума иза којег стоји Фелипе Гаљегос, полубрат Доне Зулие супруге предсједника Кастра. Бакус је на овај начин прикупио довољно доказа да подигне тужбу против фирме “Варнар и Квинлан”.

Тада креће велики напад представника компаније “Њу Јорк и Бермудез” на Циприана Кастра. За те сврхе представници компаније ступили су у контакт са Мануелом Матосом, банкаром и једним од најбогатијих људи у Венецуели. Поред овога Матас је био симпатизер Либералне партије који је имао отворени сукоб са Кастром и жељу да га смијени. Када је Кастро дошао на власт хтио је да врати дугове у којима се нашла држава, а који су једним дијелом настали за вријеме власти Либералне партије. Кастро је тада поднио захтјев свим финансијским институцијама у земљи, а Матос као директор главне банке у држави је одбио овај захтјев са образложењем да је такав кредит веома ризичан, након чега су то учинили и представници других банака. Ово је разљутило Кастра па их је све похапсио, чиме је изазвао гњев елита у Венецуели, као и америчких медија у којима је био оптужен да је диктатор и дивљак. Пошто су финансијске обавезе притискале Кастра, он је одбијао да их плати европским кредиторима, што је довело до блокаде Венецуеле од стране њемачких и француских бродова и сукоба који је трајао 2 године. Због “Монро доктрине” САД нису дозволиле да ова блокада потраје, али су зато заједно са америчким асфалтним компанијама, њемачке и француске компаније подржале Матоса финансијски да крене у револуцију и грађански рат против Кастра. Након двије године сукоба све ово је завршено са неуспјехом и поразом Матоса.

Америчка компанија је схватила да уколико жели своју концесију мораће да плати предсједнику Кастру. Док се чекала одлука Федералног суда у случају концесије, САД  су послале своје бродове у воде Венецуеле како би извршиле притисак на суд, док су агенти америчког асфалтног труста направили договор са Кастром. Овај договор је гласио 50 000$ прије пресуде, 250 000$ након пресуде и 250 000$ у дионицама компаније у року од 30 дана. Кастро је прихватио овај споразум и одлука је донесена у корист америчког труста 1904. године, али са ограничењем на 25 година од Хамилтонове концесије, што је истицало за 5 година, након чега би америчка компанија опет морала да подноси захтјев за концесију када би Кастро био у прилици да их опет изнуди можда још и више. Када су ово сазнали власници компаније “Њу Јорк и Бермудез” одбили су платити остатак договорене суме предсједнику Кастру. Након тога Кастро је у име Владе послао званично саопштење и дао временски рок од неколико дана да америчка компанија уплати 10 000 000$ држави Венецуели уколико жели да задржи своје концесије. Американци су ово одбили, а Кастро је наложио суду да донесе одлуку о враћању концесије првобитном пријемнику који није испуно обавезе из Хамилтоновог споразума. Пријемник је именован одмах од стране суда и то је био Амброз Карнер који је од Хамилтона купио концесију са браћом Томас. Овом пресудом прича о великој концесији језера Бермудез се вратила на свој почетак.

У наредним годинама Карнеров сарадник и шеф Амзи Барбер је основао нову компанију, којој је Карнер до краја концесије извозио битумен из Венецуеле. У новембру 1908. године Кастро се разболио и због немогућности лијечења одлучио је да љекарску помоћ потражи у Њемачкој. Док је био у одсуству именовао је свог замјеника Хуана Гомеза, који се истакао као генерал у биткама током Матосове револуције, за вршиоца дужности предсједника. Мјесец дана послије Гомез је ово искористио, покренуо пуч са својим сарадницима и забранио Кастру повратак у земљу. Већ 14. децембра 1908. године послао је депешу америчком предсједнику Теодору Рузвелту тражећи америчке бродове који би патролирали на обали Венецуле у случају евентуалне одмазде. Већ 21. децембра Рузвелт је послао бродове УСС Мејн, УСС Сјеверна Каролина и УСС Делфин у обале Венецуеле гдје су провели три мјесеца, до 19. фебруара 1909. када је потписан протокол између САД и Венецуеле о признавању свих захтјева САД-у од стране Венецуеле. Тим споразумом поред оптужби других компанија које су такође имале штету, призната су и права компанији “Њу Јорк и Бермудез” као и обештећење у новцу због штете која је настала одлукама бившег предсједника Кастра. Поред овога Венецуела је продужила концесију на асфалт подружници америчког труста “Џенерал Афсалта” компанији”Њу Јорк и Бермудез” за још 50 година. То је био почетак једне нове фазе и режима који је у Венецуели трајао укупно 27 година уз пуну подршку и сарадњу са Сједињеним Америчким Државама.

У свом првом годишњем обраћању нацији Гомез је позвао Конгрес да усвоји законе који би проширили кредитне могућности за индустрију и подстакли развој пољопривреде у земљи (стварањем банке за развој пољопривреде) и већу експлоатацију рударских ресурса. Ово је била добра замисао али Гомез је ту имао два проблема, први је био тај што је Венецуела имала слаб кредити рејтинг у то вријеме, а домаће елите су биле недовољне, у страху и несигурне када су у питању била оваква улагања у сопствену државу. Гомез је знајући ово врло брзо схватио да му је једина шанса како би покренуо привреду и домаћим елитама омогућио гаранције и сигурност, а уједно и себе одржао на власти, заправо била у приливу страног капитала у Венецуелу. Његова основна идеја је била да што прије побољша кредитни рејтинг Венецуеле, а то је учинио тако што је уплатио 4 милиона боливара заосталог дуга из Вашингтонских протокола и блокаде Венецуеле још из 1902. године. Одмах након тих потеза већ у првим годинама његове власти повећала се трговинска размјена, а са њом су почеле долазити и прве стране инвестиције. Рударска индустрија је од самог почетка било нешто што је Гомеза привлачило и у чему је он видио могућности за веће државне приходе. Да би повукао веће инвестиције у овај сектор донио је одлуку о формирању комисије за експлоатацију која је бројала 5 међународних експерата од којих су 4 била из Европе, а 1 из САД. Основна улога ове комисије би била да својим владама и компанијама представе рударске потенцијале Венецуеле. Поред овога дао је инструкције свим министрима и дипломатама да на различитим догађајима користе прилику и промовишу рударске потенцијале Венецуеле као могућност за стране инвестиције. Да би овај процес био лакши, Гомез је морао да промјени стари закон који је отежавао стране инвеститоре да улажу у Венецуелу, а поготово у области рударства, што је са успјехом учињено и изгласано у Конгресу 1910. године уз неке критике да су таксе на експлоатацију нафте ниске. Ово се посебно истицало у контексту корупције, јер је јавна тајна била да предсједник и поједини чланови Владе узимају новац од великих компанија за издавање и продужење концесија мимо система такси. Основна промјена овог закона се односила на то да страни инвеститор не мора да добије одобрење од Конгреса за своје концесије у области рударства, већ од тада то добија директно од извршне власти, односно Гомеза. Ово је значило да Влада као таква може да уђе у партнерску концесију са страним инвеститорима или да своје право прослиједи трећој страни. Убрзо након тога Влада је почела да даје концесије страним инвеститорима за магнезијум, челик и асфалт.

Након ових инвестиција почеле су стизати и међународне понуде за концесије на истраживање и експолатацију нафте. Законски постојала је могућност да се добије двогодишња концесија за истраживање, а након тога 40 година концесија за експлоатацију нафте. Све концесије у Венецуели је издавало Министарство развоја чији је министар био Акуиле Итурбе. Министар Итурбе је био један од лијалних људи предсједника Гомеза који је једно вријеме обављао функције предсјендика држава Тахира и Бермудез. Прву велику концесију за истраживање нафте затражио је и добио Џон Ален Трегелес 1909. године, који је након 4 дана власништво ове концесије пребацио на венецуеланску подружницу британске нафтне компаније “НГ Бурч” представника британске нафтне индустрије у Венецуели. Подружница под називом “Венецуеланска компанија за истраживање нафтних поља” је добила концесију у трајању од 2 године, на око 27 милиона хектара земље у 12 савезних држава (регија) Венецуеле. У својим извјештајима о раду ове компаније министар Итурбе је био веома похвалан и залагао се да се ова концесија продужи.

У међувремену 1910. године представници компаније “Џенерал Асфалт” ангажују угледног правника из Каракаса по имену Рафаел Макс Валдарес који јебио запослен у адвокатској фирми “Бенце” која је за вријеме кастрове администрације у судским процесима бранила и заступала компанију “Њу Јорк и Бермудез”. Преко Валдареса американци траже концесију за истраживање нафте на језеру Бермудез (Гуаноко), гдје су већ имали активност извоза асфалта преко своје подружнице “Њу Јорк и Бермудез”. Овом приликом компанија “Џенерал Асфалт” је основала још једну подружницу у Венецуели под називом “Бермудез”. Након одобрења концесије за истраживање нафте господину Валдерасу, он је исту након пар дана пребацио на ову новоосновану компанију “Бермудез”. Када је компанија “Џенерал Асфалт” сазнала да истиче двогодишња концесија за истраживање нафте у 12 регија Венецуеле, учинили су све да не дође до продужења ове коцесије британској компанији 1912. Тада Гомез даје инструкције Влади да се не одобри продужење концесије британској подружници компанији са образложењем да нису имала адекватне финансијске и техничке капацитете да наставе истраживати нафту у Венецуели.

Тада у игру опет уводе Валдареса који у име компаније “Џенерал Асфалт” преговара са предсједником Гомезом. Након успјешно обављених преговора Валдарес подноси званичан захтјев за исту концесију чији је власник била британска компанија “НГ Бурч”. У међувремену “Џенерал Асфалт” оснива још једну овога пута трећу подружницу у Венецуели под називом “Кариби Петролеј” у чијем већинском власништву се сада налазила и претходна концесија копманије “Бермудез” за истраживање нафте на језеру Бермудез.  Захтјев Валдареса за ову концесију у почетку ово је наишао на противљење министра Итурбеа, који је од самог почетка био на страни британске комапније, ипак уз притиске предсједника Гомеза ова концесија је одобрена 2. јануара 1912. године. Концесија је подразумјевала исту површину земљишта коју је имала и британска комапнија, уз услове да се плаћа годишња површинска такса по хектару и такса по тони извађене нафте. Већ 4. јануара концесија је пребачена на нову компанију подружницу “Кариби Петролеј”, а у априлу 1912. смјењен је министар Итурбе. Ипак до краја године компанија “Џенерал Асфалт” упада у финансијске проблеме и долази у немогућност одржавања својих концесија за истраживање нафте у Венецуели. Усљед тога они шаљу свог представника у Лондон, да преговара са корпорацијом “Ројал Дуч и Шел Група” данас познатију као “Шел”. Када су у Лондону видјели резултате истраживања које су им послали из “Џенерал Асфалта”, тадашњи шеф компаније Шел, Хенри Детердинг је био одушевљен и Шел је пристао на куповину и аквизицију компаније “Кариби Петролеј” и обећао велика финансијска улагања у технологију експлоатације и опрему. Већ 1913. године под власништвом Шела компанија “Кариби петролеј” је открила прво нафтно поље у Венецуели и отворила прву бушотину “Барбуи 1” малог капацитета и то тамо гдје је све и почело са асфалтом – на данашњем језеру Гуаноко (бившем Бермудез).

Улазак компаније “Шел” са својим богатим ресурсима био је веома поздрављен не само од стране концесионара нафте, већ и од администрације предсједника Гомеза, који је још од децембра 1908. покушао да охрабри развој рударске и нафтне индустрије. Ово је такође допринјело развоју нафтних ресурса земље, а уједно је финансијској користи компаније. Иако је одлука ураве Шела да инвестира и развије нафтне ресурсе Венецуеле била храбар корак у то вријеме, предности повезане са тим (као што су обезбјеђивање најбољих нафтних области у земљи и повољно опорезивање) пружиле су Шел-у значајну предност над својим ривалима у то вријеме. Интересовање за нафтом које се догодило током 1913. повећало је свијест Владе о вриједности овог потенцијално великог извора прихода, јер су многе мање компаније из области концесија асфалта широм Венецуеле, жељеле да добију и концесије на нафту. Упоредо са овим, крајем XIX вијека је дошло до развоја мотора са унутрашњим сагоријевањем, што је још више погурало значај нафте у свијету почетком XX вијека. Због тога су уговори који су договорени почетком 1914. били тежи за нафтне компаније него што је то раније био случај. Већ 1920. године Шел је са своје три оперативне компаније, био спреман за масовно повећање производње нафте, што би земљу довело у ред највећих свјетских произвођача нафте, чиме је обиљежена почетна фаза појаве и истраживања нафте у Венецуели, а отпочела модерна историја која траје и данас и о којој ћу наставити да пишем у следећем дијелу своје серије текстова.

Закључак овог текста се некако намеће сам по себи, а вјерујем да је свима прилично видљив. Велике и богате корпорације, те државе које посједују капитал, финансирале су свој технолошки развој добрим дијелом из оваквих држава као што је Венецуела. Иако у овом периоду о ком говорим територија Венецуеле није била ничија колонија, можемо са сигурношћу рећи да се концепт колонијализма мијења са технолошким развојем друштва и свијета. Па је тако у случају Венецуеле овај колонијализам мало еволуирао кроз модернија средства поткупљивања владара и политичара за сопствене интересе. Испоставиће се касније да је овај начин био много ефикаснији од исцрпљивања ратом, ипак то је трајало до неких граница када је намјенска индустрија почела исказивати своје потребе за ратовима и производњом наоружања. Данас се то двоје некако балансира па тако заједно са свим овим имамо и медије који увелико припреме терен у свакој држави гдје је то потребно, па могу слободно да кажем да је колонизација доживјела своју еволуцију у пуном смислу. Исто тако не могу се отети утиску колико ме је проучавање десетина докумената да бих написао овај текст, подсјетило на цикличне теорије друштвеног развоја о којима је говорио Семјуел Хентингтон, јер овај период историје једне државе као што је Венецуела, представља само мањи одраз у огледалу развоја, односа и модела које данас видимо широм свијета па и у Венецуели. Тако ме један Циприано Кастро неодољиво подсјећа на Николаса Мадура, а Хуан Гомез на Хуана Гваида, видјећемо да ли ће се и на који начин историја поновити.