Венецуела од црног злата до црног блата – Историјат нафте (2. дио)

У првом дијелу писао сам о развоју политичке ситуације у Венецуели и тешким посљедицама које су снашле ову државу, а сада у другом дијелу ћу писати нешто више о историјским почецима њеног нафтног богатства и економских превирања који су условљавали и политичке промјене. Да би се ово што боље схватило прочитао сам много докумената и покушао што боље да припремим и сажмем све оно што је битно, као и улогу великих империјалних сила и њихових компанија, па чак и утицај друштвеног развоја. Да би се дошло до данашње Венецуеле и ситуације у којој се сада налази потребно је кренути од почетка и првих нафтних открића. Оно што је претходило открићу нафте, а гдје су америчке компаније већ створиле свој полигон било је богато тржиште асфалта/битумена у Венецуели.

Када је у питању историја тражења и производње нафте у Венецуели, она почиње још давне 1878. године кад смо се ми на Балкану бавили Берлинским конгресом, у Венецуели је отворена прва нафтна компанија “Тахира Петролија”, коју је покренуо Антонио Пулидо. Он је затражио од владе да истражи парцелу од 100 хектара у венецуеланским Андима. У почетку, нафта је сакупљана у кантама, али 1880. године почели су бушити бунаре са машинама увезеним из Пенсилваније, гдје су имали дневни просјек од око 950 литара извучене нафте, коју су прерађивали у малој сеоској рафинерији. У наредних тридесет година концесије су додјељиване малим домаћим предузетницима и страним компанијама. Тада је Венецуела била више позната по својој пољопривредној производњи кафе, какаоа и коже него по производњи нафте. У то вријеме на власти у Венецуели био је Гузман Бланко којег многи описују као сушту супротност оцу боливарске републике Симону Боливару. Бланко који је имаo централистичку визију Венецуеле и спровео је неке добре реформе у том правцу, са друге стране је отјеловио све што је Боливар презирао – корупцију, помпезност, масонерију, а посебно се истицао у борби против католичке цркве у Венецуели. Бланко је био један од водећих људи Либералне партије, чији је оснивач био управо његов отац. Либерална партија се одликовала прије свега по добрим везама са САД. Све ово је битно у схватању принципа којима се водио Бланко при додјели концесија, гдје је он неспорно имао свој лични интерес, а показаће се касније као и сви лидери послије њега у то доба. Управо на тај начин Бланко је додијелио велику концесију на 25 година Хорацију Хамилтону тадашњем конзулу Венецуеле у Њу Јорку, и то не било како, већ ни мање ни више као свадбени поклон. Наиме, Хамилтон је оженио Маргарету Смит, сестру познатог инжењера у Каракасу Алберта Смита који је био у сродству и пословном партнерству са предсједником Бланком. Ова, касније ће се испоставити судбоносна концесија додијељена Хорацију Хамилтону у септембру 1883. године, односила се на право истраживања и експлоатације свих природних ресурса, а прије свега асфалта/битумена и дрвета у регији Бермудез чији је најбогатији дио ресурсима било заправо истоимено асфалтно језеро Бермудез (касније језеро Гуаноко). Ово језеро је познато по најбољим и најквалитетнијим резервама битумена на свијету.

Управо тих година кренула је и велика помама за овим битуменом у америчким градовима, јер је тадашњи предсједник САД-а Јулиз Грант покренуо велику кампању за асфалтирање америчких улица. Тако је у Пенсилванији асфалтирана авенија по први пут са асфалтом из језера Тринидад у региону Ла Бреа које је највеће асфалтно језеро на свијету, чију је концесију у то вријеме имала америчка компанија “Барбер асфалт Њју Џерзи”. Ово језеро у Тринидаду је имало битумен нешто слабијег квалитета него језеро Бермудез у Венецуели, али географски припадају истом геолошком појасу. У међувремену Хамилтон је извео одређена истраживања на подручју своје концесије и са прикупљеним резултатима отишао је у Њу Јорк. Већ у октобру 1885. године Хамилтон као конзул у Њу Јорку са добрим познанствима доноси одлуку да прода своју концесију америчкој фирми која је формирана у те сврхе под називом “Њу Јорк и Бермудез”. Власници компаније Амброз Карнер и браћа Томас су направили план тако да капитал компаније буде 10 000 акција вриједности по 100$ свака, дакле са укупном вриједношћу од 1 000 000$. За ову инвестицију компанија је добила кредитна средства у износу од 10 000$ од компаније Мозес Тејлор (Данашња Цити банка). Убрзо након овог почетног договора, Влада Венецуеле је потврдила предају ове концесије, а дионице су подијељене тако што су 1000 акција међусобно подијелили власници компаније, а Хамилтон је однио осталих 9000 акција, од којих је већина завршила у рукама предсједника Венецуеле Гузмана Бланка.

Након тога новоформирана компанија “Њу Јорк и Бермудез” почиње са изградњом својих система за експлоатацију у кругу језера и у наредним годинама остварује значајан и сигуран профит уз извоз на америчко тржиште. Како то обично бива у верзији америчког капитализма и конкуренције, ова новоформирана компанија постаје жестока конкуренција компанији “Барбер асфалт Њу Џерзи” која је била суверена у овом бизнису. Према званичним подацима производња у Тринидаду је износила око 220 000 тона битумена, док је она у Венецуели била тек 18 000. Ипак много квалитетнијег битумена, чија је производња мање коштала него она у Тринидаду, а имали су тренд раста производње са потенцијалом да у скорије вријеме постану највећи произвођачи асфалта/битумена. Ако би до овога дошло то би значило пад цијена битумена, и власници компаније “Барбер асфалт” су одлучили да то не дозволе, те су кренули преко разних људи које су плаћали да отежају послове компанији “Њу Јорк Бермудез”. Ова борба је ишла толико далеко да су и једни и други почели користити Венецуелу као полигон са смјену режима и владара који би били лојални њима. У тој борби компанија “Барбер асфалт” је на крају исцрпила свог конкурента чији су власници били приморани да продају своје акције и концесију управо “Барбер асфалту” и његовом власнику Амзију Барберу. Заједно са концесијом Барберу се придружио и Амброз Карнер акционар и представник фирме “Њу Јорк и Бермудез” у Венецуели. Таман што је Барбер са својим новим партнером био на прагу да заокружи комплетан монопол на тржишту асфалта од Тринидада, преко Мексика и САД, па до Венецуеле, на власт у Венецуели је 1884. дошао Хоакин Креспо. Креспо је по старом венецуеланском моделу пронашао неке људе у Венецуели, који су поднијели захтјев за концесију дијела језера Бермудез, које је већ било дио концесије коју је сада посједовао Барбер. Веома експресно Креспо је донио и одлуку којом поништава Барберову концесију (односно Хамилтонову концесију од 25 година коју су америчке асфалтне компаније до тад преносиле једна на другу) и додијелио концесију својим људима, који су је назвали “Фелисидад”. Већ 1898. године Креспо је револуцијом збачен са власти, а Високи Федерални Суд је донио одлуку којом поништава декрет предсједника Креспа и поново проглашава важећом Барберову односно Хамилтонову прву концесију. Управо тада почиње и својеврсна рецесија на тржишту битумена усљед Америчко – шпанског рата који није дуго трајао. Већ након рата 1899. заједно са Амброзом Карнером и генералом Френсисом Грином, Амзи Барбер региструје нову фирму “Асфалтна компанија Америке”. Сврха креирања ове компаније била је да се обједине све друге које послују у области асфалта у ову једну, чији је саставни дио постала наравно и компанија “Њу Јорк и Бермудез”. Тада се појављује Џон Мак, политичар из Филаделфије и човјек из асфалтног бизниса који нуди своју компанију да постане дио нове велике Барберове корпорације, али цијена његове фирме од 4 000 000$ је била превелика за Барбера, и Мак се одлучује да оснује сопствену велику компанију “Националну асфалтну компанију Америке”. Мак овим потезом окупља мале предузимаче да крену у борбу против Барберове компаније. Врло брзо овај пут нова Барберова компанија је исцрпљена на тржишту, упада у финансијске проблеме и бива приморана на спајање са Маковом компанијом. Џон Мак користи прилику и од ове двије компаније 1903. године прави велики асфалтни труст под називом “Џенерал Асфалт” гдје више нема мјеста за Амзија Барбера и Амброза Карнера који тада напуштају ову нову и велику компанију.

За вријеме превирања око ових асфалтних компанија и борбе за тржиште, појавила се још једна компанија из Њу Јорка која је имала аспирације за концесију на језеру Бермудез. Компанија “Вернер и Квинлан” у власништву Чарлса Вернера и Патрика Квинлана као једна од већих извођача радова у Њу Јорку, није жељела да се нађе у милости или немилости великог увозног труста из Филаделфије, па су одлучили да сами потраже свој извор битумена. Тада на власт у Венецуели уз подршку компаније “Њу Јорк и Бермудез” као подружнице великог труста “Џенерал Асфалт” долази Циприано Кастро који одмах доноси декрет о потврди и признавању концесије ове компаније. Ипак врло брзо схвата шта се дешава и види своје прилике у цијелој причи. Убрзо стиже и захтјев од стране Хулија Фигуере држављанина Венецуеле за трећу концесију на језеру Бермудез под називом “Ла Венецуела”, коју Кастро одобрава својим декретом. Почетком 1900. године представници компаније “Варнер и Квинлан” ступили су у контакт са власницима концесије “Фелисидад” који су донијели одлуку да исту продају фирми “Варнер и Квинлан”, а Кастро доноси декрет којим ово и потврђује. Након овога ситуација на језеру Бермудез је била таква да је један дио језера било под концесијом компаније “Њу Јорк и Бермудез” у власништву великог труста “Генерал Асфалта”, други дио у власништву компанија “Вернер и Квинлан”, а трећи дио у власништву Хулија Фигуере под називом “Ла Венецуела”. Проблем је био јер су друге двије концесије заузимале дијелове територије прве Хамилтонове концесије на коју је право имала фирма “Њу Јорк и Бермудез” у власништву великог америчког труста.Одмах након овога опет креће озбиљна борба између двије америчке компаније. Велики труст користи своје пословне и политичке везе у Вашингтону, како би САД својом званичном политиком притисле Кастра да врати концесију језера у власништво труста из примарног разлога, јер је већина повјерилаца у компанији из Републиканске партије. Са друге стране  они подносе петицију Влади Венецуеле да се испита концесија фирме “Вернер и Квинлан”, али Кастро одбија ову петицију. Ова игра коју је Кастро покренуо са концесијама омогућила му је простор за уцјењивање америчких компанија. Тако је путем генералног тужиова Венецуеле, понудио америчкој компанији да се све среди за 400 000$ и да он постане власник 1/3 рудника. Било је очигледно да се може постићи договор са Кастром, али је цијена била превисока. Умјесто плаћања мита, Aмериканци су се одлучили да покушају добити конкретне доказе отворене корупције Кастра, које би предали институцијама САД-а како би га на тај начин издејствовали званичну реакцију којом би га приморали да укине преостале концесије и сачува власништво труста у Венецуели. За ову мисију је изабран пуковник Бакус који је 1901. отишао у Каракас са намјером да преговара са Хулиом Фигуером, власником треће концесије “Ла Венецуела”. Пуковник Бакус је врло брзо схватио да је Фугуера заправо представник конзорцијума иза којег стоји Фелипе Гаљегос, полубрат Доне Зулие супруге предсједника Кастра. Бакус је на овај начин прикупио довољно доказа да подигне тужбу против фирме “Варнар и Квинлан”.

Тада креће велики напад представника компаније “Њу Јорк и Бермудез” на Циприана Кастра. За те сврхе представници компаније ступили су у контакт са Мануелом Матосом, банкаром и једним од најбогатијих људи у Венецуели. Поред овога Матас је био симпатизер Либералне партије који је имао отворени сукоб са Кастром и жељу да га смијени. Када је Кастро дошао на власт хтио је да врати дугове у којима се нашла држава, а који су једним дијелом настали за вријеме власти Либералне партије. Кастро је тада поднио захтјев свим финансијским институцијама у земљи, а Матос као директор главне банке у држави је одбио овај захтјев са образложењем да је такав кредит веома ризичан, након чега су то учинили и представници других банака. Ово је разљутило Кастра па их је све похапсио, чиме је изазвао гњев елита у Венецуели, као и америчких медија у којима је био оптужен да је диктатор и дивљак. Пошто су финансијске обавезе притискале Кастра, он је одбијао да их плати европским кредиторима, што је довело до блокаде Венецуеле од стране њемачких и француских бродова и сукоба који је трајао 2 године. Због “Монро доктрине” САД нису дозволиле да ова блокада потраје, али су зато заједно са америчким асфалтним компанијама, њемачке и француске компаније подржале Матоса финансијски да крене у револуцију и грађански рат против Кастра. Након двије године сукоба све ово је завршено са неуспјехом и поразом Матоса.

Америчка компанија је схватила да уколико жели своју концесију мораће да плати предсједнику Кастру. Док се чекала одлука Федералног суда у случају концесије, САД  су послале своје бродове у воде Венецуеле како би извршиле притисак на суд, док су агенти америчког асфалтног труста направили договор са Кастром. Овај договор је гласио 50 000$ прије пресуде, 250 000$ након пресуде и 250 000$ у дионицама компаније у року од 30 дана. Кастро је прихватио овај споразум и одлука је донесена у корист америчког труста 1904. године, али са ограничењем на 25 година од Хамилтонове концесије, што је истицало за 5 година, након чега би америчка компанија опет морала да подноси захтјев за концесију када би Кастро био у прилици да их опет изнуди можда још и више. Када су ово сазнали власници компаније “Њу Јорк и Бермудез” одбили су платити остатак договорене суме предсједнику Кастру. Након тога Кастро је у име Владе послао званично саопштење и дао временски рок од неколико дана да америчка компанија уплати 10 000 000$ држави Венецуели уколико жели да задржи своје концесије. Американци су ово одбили, а Кастро је наложио суду да донесе одлуку о враћању концесије првобитном пријемнику који није испуно обавезе из Хамилтоновог споразума. Пријемник је именован одмах од стране суда и то је био Амброз Карнер који је од Хамилтона купио концесију са браћом Томас. Овом пресудом прича о великој концесији језера Бермудез се вратила на свој почетак.

У наредним годинама Карнеров сарадник и шеф Амзи Барбер је основао нову компанију, којој је Карнер до краја концесије извозио битумен из Венецуеле. У новембру 1908. године Кастро се разболио и због немогућности лијечења одлучио је да љекарску помоћ потражи у Њемачкој. Док је био у одсуству именовао је свог замјеника Хуана Гомеза, који се истакао као генерал у биткама током Матосове револуције, за вршиоца дужности предсједника. Мјесец дана послије Гомез је ово искористио, покренуо пуч са својим сарадницима и забранио Кастру повратак у земљу. Већ 14. децембра 1908. године послао је депешу америчком предсједнику Теодору Рузвелту тражећи америчке бродове који би патролирали на обали Венецуле у случају евентуалне одмазде. Већ 21. децембра Рузвелт је послао бродове УСС Мејн, УСС Сјеверна Каролина и УСС Делфин у обале Венецуеле гдје су провели три мјесеца, до 19. фебруара 1909. када је потписан протокол између САД и Венецуеле о признавању свих захтјева САД-у од стране Венецуеле. Тим споразумом поред оптужби других компанија које су такође имале штету, призната су и права компанији “Њу Јорк и Бермудез” као и обештећење у новцу због штете која је настала одлукама бившег предсједника Кастра. Поред овога Венецуела је продужила концесију на асфалт подружници америчког труста “Џенерал Афсалта” компанији”Њу Јорк и Бермудез” за још 50 година. То је био почетак једне нове фазе и режима који је у Венецуели трајао укупно 27 година уз пуну подршку и сарадњу са Сједињеним Америчким Државама.

У свом првом годишњем обраћању нацији Гомез је позвао Конгрес да усвоји законе који би проширили кредитне могућности за индустрију и подстакли развој пољопривреде у земљи (стварањем банке за развој пољопривреде) и већу експлоатацију рударских ресурса. Ово је била добра замисао али Гомез је ту имао два проблема, први је био тај што је Венецуела имала слаб кредити рејтинг у то вријеме, а домаће елите су биле недовољне, у страху и несигурне када су у питању била оваква улагања у сопствену државу. Гомез је знајући ово врло брзо схватио да му је једина шанса како би покренуо привреду и домаћим елитама омогућио гаранције и сигурност, а уједно и себе одржао на власти, заправо била у приливу страног капитала у Венецуелу. Његова основна идеја је била да што прије побољша кредитни рејтинг Венецуеле, а то је учинио тако што је уплатио 4 милиона боливара заосталог дуга из Вашингтонских протокола и блокаде Венецуеле још из 1902. године. Одмах након тих потеза већ у првим годинама његове власти повећала се трговинска размјена, а са њом су почеле долазити и прве стране инвестиције. Рударска индустрија је од самог почетка било нешто што је Гомеза привлачило и у чему је он видио могућности за веће државне приходе. Да би повукао веће инвестиције у овај сектор донио је одлуку о формирању комисије за експлоатацију која је бројала 5 међународних експерата од којих су 4 била из Европе, а 1 из САД. Основна улога ове комисије би била да својим владама и компанијама представе рударске потенцијале Венецуеле. Поред овога дао је инструкције свим министрима и дипломатама да на различитим догађајима користе прилику и промовишу рударске потенцијале Венецуеле као могућност за стране инвестиције. Да би овај процес био лакши, Гомез је морао да промјени стари закон који је отежавао стране инвеститоре да улажу у Венецуелу, а поготово у области рударства, што је са успјехом учињено и изгласано у Конгресу 1910. године уз неке критике да су таксе на експлоатацију нафте ниске. Ово се посебно истицало у контексту корупције, јер је јавна тајна била да предсједник и поједини чланови Владе узимају новац од великих компанија за издавање и продужење концесија мимо система такси. Основна промјена овог закона се односила на то да страни инвеститор не мора да добије одобрење од Конгреса за своје концесије у области рударства, већ од тада то добија директно од извршне власти, односно Гомеза. Ово је значило да Влада као таква може да уђе у партнерску концесију са страним инвеститорима или да своје право прослиједи трећој страни. Убрзо након тога Влада је почела да даје концесије страним инвеститорима за магнезијум, челик и асфалт.

Након ових инвестиција почеле су стизати и међународне понуде за концесије на истраживање и експолатацију нафте. Законски постојала је могућност да се добије двогодишња концесија за истраживање, а након тога 40 година концесија за експлоатацију нафте. Све концесије у Венецуели је издавало Министарство развоја чији је министар био Акуиле Итурбе. Министар Итурбе је био један од лијалних људи предсједника Гомеза који је једно вријеме обављао функције предсјендика држава Тахира и Бермудез. Прву велику концесију за истраживање нафте затражио је и добио Џон Ален Трегелес 1909. године, који је након 4 дана власништво ове концесије пребацио на венецуеланску подружницу британске нафтне компаније “НГ Бурч” представника британске нафтне индустрије у Венецуели. Подружница под називом “Венецуеланска компанија за истраживање нафтних поља” је добила концесију у трајању од 2 године, на око 27 милиона хектара земље у 12 савезних држава (регија) Венецуеле. У својим извјештајима о раду ове компаније министар Итурбе је био веома похвалан и залагао се да се ова концесија продужи.

У међувремену 1910. године представници компаније “Џенерал Асфалт” ангажују угледног правника из Каракаса по имену Рафаел Макс Валдарес који јебио запослен у адвокатској фирми “Бенце” која је за вријеме кастрове администрације у судским процесима бранила и заступала компанију “Њу Јорк и Бермудез”. Преко Валдареса американци траже концесију за истраживање нафте на језеру Бермудез (Гуаноко), гдје су већ имали активност извоза асфалта преко своје подружнице “Њу Јорк и Бермудез”. Овом приликом компанија “Џенерал Асфалт” је основала још једну подружницу у Венецуели под називом “Бермудез”. Након одобрења концесије за истраживање нафте господину Валдерасу, он је исту након пар дана пребацио на ову новоосновану компанију “Бермудез”. Када је компанија “Џенерал Асфалт” сазнала да истиче двогодишња концесија за истраживање нафте у 12 регија Венецуеле, учинили су све да не дође до продужења ове коцесије британској компанији 1912. Тада Гомез даје инструкције Влади да се не одобри продужење концесије британској подружници компанији са образложењем да нису имала адекватне финансијске и техничке капацитете да наставе истраживати нафту у Венецуели.

Тада у игру опет уводе Валдареса који у име компаније “Џенерал Асфалт” преговара са предсједником Гомезом. Након успјешно обављених преговора Валдарес подноси званичан захтјев за исту концесију чији је власник била британска компанија “НГ Бурч”. У међувремену “Џенерал Асфалт” оснива још једну овога пута трећу подружницу у Венецуели под називом “Кариби Петролеј” у чијем већинском власништву се сада налазила и претходна концесија копманије “Бермудез” за истраживање нафте на језеру Бермудез.  Захтјев Валдареса за ову концесију у почетку ово је наишао на противљење министра Итурбеа, који је од самог почетка био на страни британске комапније, ипак уз притиске предсједника Гомеза ова концесија је одобрена 2. јануара 1912. године. Концесија је подразумјевала исту површину земљишта коју је имала и британска комапнија, уз услове да се плаћа годишња површинска такса по хектару и такса по тони извађене нафте. Већ 4. јануара концесија је пребачена на нову компанију подружницу “Кариби Петролеј”, а у априлу 1912. смјењен је министар Итурбе. Ипак до краја године компанија “Џенерал Асфалт” упада у финансијске проблеме и долази у немогућност одржавања својих концесија за истраживање нафте у Венецуели. Усљед тога они шаљу свог представника у Лондон, да преговара са корпорацијом “Ројал Дуч и Шел Група” данас познатију као “Шел”. Када су у Лондону видјели резултате истраживања које су им послали из “Џенерал Асфалта”, тадашњи шеф компаније Шел, Хенри Детердинг је био одушевљен и Шел је пристао на куповину и аквизицију компаније “Кариби Петролеј” и обећао велика финансијска улагања у технологију експлоатације и опрему. Већ 1913. године под власништвом Шела компанија “Кариби петролеј” је открила прво нафтно поље у Венецуели и отворила прву бушотину “Барбуи 1” малог капацитета и то тамо гдје је све и почело са асфалтом – на данашњем језеру Гуаноко (бившем Бермудез).

Улазак компаније “Шел” са својим богатим ресурсима био је веома поздрављен не само од стране концесионара нафте, већ и од администрације предсједника Гомеза, који је још од децембра 1908. покушао да охрабри развој рударске и нафтне индустрије. Ово је такође допринјело развоју нафтних ресурса земље, а уједно је финансијској користи компаније. Иако је одлука ураве Шела да инвестира и развије нафтне ресурсе Венецуеле била храбар корак у то вријеме, предности повезане са тим (као што су обезбјеђивање најбољих нафтних области у земљи и повољно опорезивање) пружиле су Шел-у значајну предност над својим ривалима у то вријеме. Интересовање за нафтом које се догодило током 1913. повећало је свијест Владе о вриједности овог потенцијално великог извора прихода, јер су многе мање компаније из области концесија асфалта широм Венецуеле, жељеле да добију и концесије на нафту. Упоредо са овим, крајем XIX вијека је дошло до развоја мотора са унутрашњим сагоријевањем, што је још више погурало значај нафте у свијету почетком XX вијека. Због тога су уговори који су договорени почетком 1914. били тежи за нафтне компаније него што је то раније био случај. Већ 1920. године Шел је са своје три оперативне компаније, био спреман за масовно повећање производње нафте, што би земљу довело у ред највећих свјетских произвођача нафте, чиме је обиљежена почетна фаза појаве и истраживања нафте у Венецуели, а отпочела модерна историја која траје и данас и о којој ћу наставити да пишем у следећем дијелу своје серије текстова.

Закључак овог текста се некако намеће сам по себи, а вјерујем да је свима прилично видљив. Велике и богате корпорације, те државе које посједују капитал, финансирале су свој технолошки развој добрим дијелом из оваквих држава као што је Венецуела. Иако у овом периоду о ком говорим територија Венецуеле није била ничија колонија, можемо са сигурношћу рећи да се концепт колонијализма мијења са технолошким развојем друштва и свијета. Па је тако у случају Венецуеле овај колонијализам мало еволуирао кроз модернија средства поткупљивања владара и политичара за сопствене интересе. Испоставиће се касније да је овај начин био много ефикаснији од исцрпљивања ратом, ипак то је трајало до неких граница када је намјенска индустрија почела исказивати своје потребе за ратовима и производњом наоружања. Данас се то двоје некако балансира па тако заједно са свим овим имамо и медије који увелико припреме терен у свакој држави гдје је то потребно, па могу слободно да кажем да је колонизација доживјела своју еволуцију у пуном смислу. Исто тако не могу се отети утиску колико ме је проучавање десетина докумената да бих написао овај текст, подсјетило на цикличне теорије друштвеног развоја о којима је говорио Семјуел Хентингтон, јер овај период историје једне државе као што је Венецуела, представља само мањи одраз у огледалу развоја, односа и модела које данас видимо широм свијета па и у Венецуели. Тако ме један Циприано Кастро неодољиво подсјећа на Николаса Мадура, а Хуан Гомез на Хуана Гваида, видјећемо да ли ће се и на који начин историја поновити.

 

Венецуела – од црног злата до црног блата (1. дио)

Дуго нисам писао, али посљедњим дешавањима у Венецуели, која заокупљају међународну, па чак и нашу домаћу јавност, указала се потреба за један објективан, аналитички и стручни текст везан за оно што се сада тренутно дешава у Венецуели, како би се ситуација што боље разјаснила. У страним медијима углавном видимо пристрасне текстове, многе сам прочитао ових дана, али у мало којем сам наишао на једну анализу која би објективно сабрала све чиниоце стања који су довели до велике кризе у Боливарској Републици Венецуели. Серија текстова коју ћу објавити у наредним данима обухватаће комплетну слику положаја Венецуеле кроз три области: Политичка ситуација, економски показатељи и међународни фактор. Даћу све од себе да читаоцима што боље одговорим на питање како је Венецуела као држава за највећим резервама нафте дошла у ситуацију свеопштих протеста, политичке кризе, масовне глади и минималне плате у висини од 60 КМ мјесечно.

                                                 Слика 1. Државе са највећим резервама нафте

Прије само неколико дана видјели смо групе људи који се на улицама туку са полицијом широм Венецуеле. Ти сукоби су толико ескалирали и већ толико дуго трају да понекад подсјећају на ратно стање, које заиста и није далеко ако се протести наставе. Николас Мадуро је тренутни предсједник Венецуеле и долази из владајуће Уједињене Социјалистичке партије која је на власти у Венецуели од 1999. године када је изборном побједом на власт дошао велики отац нације Уго Чавез који је суверено обнашао функцију предсједника Венецуеле до смрти 2013. године. Највећи Чавезови политички домети су били увођење сопствене верзије социјализма “Чавизам” који је и назван по њему, а чије су упориште били његова харизма, антиколонијална/боливаристичка реторика, национализација компанија и висок степен социјалних давања сиромашнима што је чинило основу његове политичке подршке међу сиромашним и незадовољним средњим слојевима, док је са друге стране све чешће улазио у сукоб са економским елитама Венецуеле. У току своје владавине имао је неколико покушаја за уставним промјенама од којих су основа биле политичке промјене које се односе на скидање ограничења за предсједника, гувернере, министре и посланике колико пута могу да се кандидују и обављају политичке функције, што су многи видјели негативно због уставних могућности модерне диктатуре. Па је тако Чавез 2007. године доживио први пораз на националном референдуму, да би 2009. године за мало успио прогурати ове политичке промјене. Позитивне ствари ових Чавезових реформи међу првима носиле су идеју национализације разних грана индустрије и њено враћање прво држави, а касније народу што је и урадио пар година након доласка на власт, о чему ћу више писати у економском дијелу анализе. Са друге стране то су потези због којих је постао непопуларан код западних влада које путем свог капитала у другим земљама условно речено “бране демократију”. У првом реду “стао је на жуљ” САД-у, јер је протјерао њихове нафтне компаније и у потпуноси национализовао и ставио у државно власништво све нафтне и производне ресурсе у оквиру државне нафтне компаније ПДВСА. На међународном плану сарађивао је са Русијом и Кином, као и земљама извозницама нафте чланицама ОПЕКА, док је највише нафте извозио у САД. То је увелико одређивало и његове међународне односе у којима је знао и пријетити САД-у обуставом испорука нафте ако наставе да се мијешају у политичке процесе у Венецуели.

Након смрти Чавеза 2013. године на власт долази Мадуро, који преузима земљу у моментима када цијена нафте на свјетском тржишту пада, када почиње падати и ниво нафте који Венецуела производи, а велика зависност ове државе од цијена нафте доводи и до веће економске кризе, која се назирала и посљедњих година Чавезове власти. Мадуро на првим парламентарним изборима послије смрти Чавеза губи већину у Националном парламенту на изборима који су одржани 7. децембра 2015. године. Национални парламент Венецуеле броји укупно 167 чланова, дакле за већину је потребно 84. Тада је коалиција свих опозиционих партија окупљена заједно у Демократску Унију у коначници освојила укупно 112 мандата, што је тачно двотрећинска већина која им омогућава промјену Устава, смјене министара и референдум за опозив предсједника Венецуеле. Излазност на овим изборима је била око 75%. Управо ту почиње први чин данашњег политичког заплета који још увијек траје и веома је неизвијесно како ће се завршити.

                                         Слика 2. Резултати парламентарних избора по регијама у Венецуели 2015.

Оваква политичка надмоћ опозиције у парламенту Венецуеле отворила је пут за крупне политичке промјене у земљи. Свјестан тога Мадуро је искористио одлазећу парламентарну већину, па је 22. децембра 2015. само неколико дана послије избора, Народна скупштина у може се рећи некој врсти техничког мандата, именовала чланове Врховног суда правде Венецуеле. Пошто су изабрани од стране још увијек постојеће владајуће већине у одлазећем саставу парламента, све судије су биле лојалне Уједињеној социјалистичкој партији Венецуеле предсједника Николаса Мадура. Врховни суд правде је главно правосудно тијело у држави и има 32 судије. Овај суд има 6 специјализованих одјељења или комора: уставна, административна, изборна, грађанска, кривична и друштвена. Свака од ових комора има 5 судија, осим уставне која има 7. Главна задаћа овог Врховног суда је контролисати уставност и законитост јавних аката у складу са Уставом и повезаним законима.  Судије овог уставног суда се бирају у Парламенту Венецуеле двотрећинском већином гласова на мандатни период од 12 година. Дакле одлазећа владајућа већина је искористила свој технички мандат како би изабрала судије овог суда, што ће показаће се касније додатно утицати на продубљивање политичке кризе у држави. Управо је овај Врховни суд у једној од својих првих сједница након преузимања дужности нових судија донио одлуку о преиспитивању регуларности изборних резултата у 8 изборних јединица. Исход ове одлуке је био одузимање права на полагање заклетве и преузимање посланичког мандата за 3 опозициона посланика, тако да је опозиција остала без двотрећинске већине у парламенту која јој је била потребна за изгласавање крупних промјена, а између осталог и могућности изгласавања референдума о опозиву предсједника Мадура.

Ова одлука је резултирала протестима и великим незадовољством свих оних који су били опозиционо настројени широм Венецуеле, а било их је све више, јер су се криза и сиромаштво повећавали. Осим протеста опозиција је одлучила да се мобилизује и да користећи се уставним одредбама прикупи довољан број потписа колико је потребно за референдум о смјени предсједника Венецуеле. Уставне одредбе у Венецуели кажу да овај процес има двије етапе, прва је да се скупи 1% потписа свих бирача (око 200 000 потписа) који би се након тога верификовали и уколико би били валидни, онда се улази у другу етапу. Друга етапа подразумијева да се мора прикупити 20% ( око 4 000 000) потписа и предати на провјеру у Изборну комисију. Временски период за прикупљање потписа одређује Централна изборна комисија Венецуеле. Опозиција је у предвиђеном року успјела сакупити потписе за прву етапу 2.5.2016. године, да би уз одређене задршке ти потписи ипак били верификовани од стране изборне Комисије 1.8.2016. године, што је омогућило отварање друге етапе потписивања. Задршке у верификацији су се односиле 9000 пријава за манипулацију потписа који су поднесени Изборној комисији. Централна изборна комисија након тога је требала да одреди временски распон за прикупљање потписа, а опозициони лидери су хтјели да се референдум одржи прије краја 2016. Вријеме је овдје за опозицију било кључан фактор, јер уколико се референдум одржи прије 10.1.2017. и уколико грађани опозову Мадура, онда по Уставу Венецуеле може да дође до нових избора за предсједника. Уколико се пак референдум одржи послије 10.1.2017. године и уколико грађани опозову Мадура, тада нема нових избора већ потпредсједник Венецуеле преузима дужност до нових редовних избора, јер послије 10.1.2017. Венецуела улази у посљедње двије године предсједничког мандата током којих нема избора. Потпредсјендик Венецуеле у то вријеме је био Мадуров сарадник Аристубуло Истуриз, па је опозиција сматрала да би побједа на референдуму послије 10.1.2017. била Пирова побједа.

Централна изборна Комисија је донијела временски распон од 90 дана за прикупљање потписа са почетком у октобру 2016. што је наишло на негодовање опозиције, јер би се по том референдум могао одржати тек у фебруару, што опозицији није одговарало из горе поменутих разлога. Након великих притисака на Изборну комисију, она је 21.9.2016. године донијела нови рок за прикупљање потписа у периоду од само 3 дана од 26. – 28. Октобра 2017. године и са одредбом да се мора сакупити најмање 20% потписа из сваке од 24 изборне јединице, што је технички било скоро неизводиво. Опозиција је негодовала због овога и тражила је 20 000 машина за прикупљање потписа, али су добили само 5400. Тражили су и да мјеста за потписе буду отворена цијели дан, али је Изборна коисија прописала само 7 сати дневно. Ипак и поред тешких техничких услова, само неколико дана прије одржавања прикупљања потписа широм земље, Централна изборна комисија је све отказала због оптужби поводом поднесених пријава за преваре са потписима у претходној фази.

Ово је довело до још једних великих протеста које је организовала опозиција гдје је било преко милион људи на улицама Каракаса. Са друге стране присталице предсједника Мадура су упали у зграду Парламента и напали посланике опозиције, па се тако ова политичка криза још више продубила. Већ почетком 2017. тачније 29.3. Врховни суд правде распушта Народну скупштину и доноси одлуку о скидању имунитета за лидере опозиције, али само два дана послије, Врховни суд поништава своју одлуку о распуштању парламента. Иако су људи на улицама доживјели сатисфакцију, незадовољство због оваквих одлука је остало, а кулминирало је поново већ 1.5.2017. када се Мадуро позвао на члан 347. Устава Венецуеле и донио декрет о одржавању избора за Уставотворну Народну Скупштину која би имала задатак припреме новог Устава о коме би се народ изјаснио на референдуму. Овим би Венецуела технички добила два парламента. Самим декретом рапсисани су и избори за ову Уставотворну скупштину 30. Јула 2017. године. Опозиција је ово видјела као покушај подривања функције и замјене Националног парламента, гдје су они добили већину на изборима 2015. године, јер је прописано да ће се сједнице Уставотворне скупштине одржавати у истој згради гдје и сједнице Народне скупштине само у другој просторији. Да би покушали спријечити ово опозиција је уз подршку амбасадора САД, Бразила, Чилеа и још неких држава активирала чланове Устава 333. и 350. те донијела одлуку о расписивању референдума 16.7.2017. гдје би се народ изјаснио да ли је за формирање ове Уставотворне скупштине. Од 19 милиона бирача на референдум је изашло око 7,5 милиона, што је око 40% свих бирача уписаних у бирачки списак, од тога је 99% њих гласало за укидање Уставотворне скупштине.

Само неколико дана након тог референдума 30.7.2017. одржани су избори за Уставотворну скупштину гдје је од такође 19 милиона бирача на тим изборима према резултатима Изборне комисије Венецуеле гласало нешто више од 8 милиона бирача или око 42%. Опозиција је бојкотовала ове изборе тако да је Мадурова партија освојила скоро све посланичке мандате у овој Уставотворниј скупштини која има укупно 543 посланика. Ови резултати су касније оспорени за милион гласова од стране компаније Смартматик која је задужена за провођење електорнског гласања и која је оптужила Изборну комисију Венецуеле за неправилности и манипулације током изборног процеса.

Након ових избора за Уставотворну скушштину САД, Бразил, Панама, Колумбија, Костарика, Аргентина, Европска Унија и већина других земаља Јужне Америке нису признале ове резултате, те су оптужиле Мадура за рушење демократије. Док су са друге стране Русија, Кина, Боливија, Куба, Никарагва, Сирија, Еквадор и Иран признале ове изборе и позвале опозицију да се уздржи од насиља. Уставотворна скупштина је имала прву сједницу 8. августа 2017. и тада се прогласила огранком врховне власти у Венецуели, забранивши Народној скупштини под вођством опозиције, да врши акције које би ометале Уставотворну скупштину која ће доносити мјере “подршке и солидарности” заједно са предсједником Мадуром. Дана 18. августа 2017. године, Скупштина је себи изгласала и овлашћење да доноси законе и надјачава Народну скупштину по питањима која се тичу „очувања мира, безбједности, суверенитета, друштвено-економског и финансијског система“, а затим су Народној скупштини одузете законодавне овласти. Народна скупштина под вођством опозиције одговорила је да неће признати Уставотворну скупштину, чиме је отворена озбиљна политичка и уставна криза.

У мају 2018. су одржани редовни предсједнички избори у Венецуели, које је опозиција опет бојкотовала, али након лицитирања са неколико различитих имена, што би имплицирало да се нису могли договорити око кандидата, па је компромисно рјешење био бојкот. Упркос томе неке мање опозивионе странке које нису биле дио велике коалиције су истакле своје кандидате који су изашли на црту Мадуру. На тим изборима Мадуро је остварио убједљиву побједу. Излазност на изборе је била око 46% од чега је Мадуро освојио око 6 200 000 гласова или 63% и убједљиву побједу у свим регионима. Након избора опозиција и поједине државе које су им пржале подршку су указивали на неке нерегуларности у самом процесу, манипулације са бројем бирача и мали одазив уопште (мањи од 50%), али рекло би се узалуд, јер је Мадуро изашао као побједник и освојио још један мандат.

                                                          Слика 3. Резултати предсједничких избора у Венецуели 2018.

Након овога протести су настављени, као и хиперинфлација која је почела да гуши економију Венецуеле, а све је то изазвало кризу која је кулминирала посљедњих дана када је када је Народна скупштина прогласила Хуана Гуаида за привременог предсједника Венецуеле, позвавши се на чланове Устава 333. и 350.

Члан 350 Устава Венецуеле: Становници Венецуеле, вјерни својој републиканској традицији и својој борби за независност, мир и слободу, одрећи ће се било каквог режима, закона или власти који крше демократске вриједности, принципе и гаранције или крше људска права.

Након овога кренула је и својеврсна међународна криза коју је предводио талас земаља које признају Гуаида за предсједника Венецуеле, као и оне земље које не признају Гуаида, већ Николаса Мадура.

                       Слика 4. Државе и став: Зелене признају Гуадиа, Црвене Мадура, а жуте позивјау на дијалог.

Закључак комплетне ове политичко уставне заврзламе у Венецуели се не може сажети у само пар реченица. Наиме, као што сте видјели Устав Венецуеле је дао веома широке овласти предсједнику, које је Николас Мадуро искористио максимално од пораза на изборима па све до данас. Организација Америчких Држава поднијела је 2017. захтјев за мишљење о легалности декрета предсједника Мадура за сазивање избора Уставотворне скупштине међународном правном тијелу Венецијанској комисији. У свом мишљењу Венецијанска комисија није била изричито противна када је у питању декрет предсједника Мадура за провођење избора за Уставотворну скупштину без референдума, али је нагласила да је било неправилности у везаних за процес спровођења избора по изборним јединицама. Био би ми потребан само један засебан текст да би се до детаља разјаснило мишљење Венецијанске комисије, али из овог мишљења које сам прочитао неколико пута, стекао сам осјећај да је Мадуро имао ходограм којим се вјешто држао одреби Устава, ишао чак и по његовој ивици уз одређене неправилности, али које у коначници нису из домена процеса доношења одлука, већ више у некој форми техничких питања гдје би се на неком суду веома тешко утврдило да ли је Мадуро заиста прекршио одредбе Устава или не. Све то би било заиста незахвално процијенити, а то је тешко учинила и сама Венецијанска комисија, оно што се мора признати јесте да је све до сада веома вјешто урађено и прилично у оквирима свега што Устав дозвољава. Друга је ствар што је Устав Венецуеле уникатан у свијету, и такав какав јесте са великом ширином и маневарским простором који увелико користи Николас Мадуро, а у појединим случајевима је то чинила и Народна скупштина, поготово када је Хуана Гуаида прогласила за привременог предсједника, иако им је претходно Уставотворна скупштина скинула те овласти. Са друге стране ако бисмо посматрали морално, јасно је и видљиво да је опозиција без премца узела изборе 2015. и то чак двотрећинску већину, јасно је и да им је Мадуро постављао бројне уставне и политичке препреке које су веома тешко заобилазили, али исто тако не могу да се отмем утиску да су два пута бојкотовали изборе, а поготово предсједничке када се нису могли договорити око кандидата. Све то је додатно утицало на ситуацију у којој се сад налазе, коју су донекле и сами себи отежали. Политичко па ни правно рјешење садашње ситуације се не назире, чини ми се да ће на крају морати одлучити сила. По свим овим референдумима и изборима исто тако чини ми се да и једна и друга страна имају ту негдје подједнак број гласача. Надам се да ће ове године доћи до нових парламентарних избора и новог циклуса који би могао дати одговор без силе. Нажалост поред политичких проблема у којима се налази Венецуела ту су и они економски који су по мом мишљењу много већи и о којима ћу више писати у наредном тексту, а не смије се заобићи ни међународни фактор и његови интереси који ће увелико одредити будућност ове државе.