Зоранов лет у вјечност

На данашњи дан 26.3.1999. прије тачно 22 године погинуо је у одбрани отаџбине пилот Војске Југославије, мајор Зоран Радосављевић. Тог дана летјела су два МИГ-а 29, а поред Зорана у другом авиону летио је још један велики човјек и наш пилот Слободан Перић. Они су полетјели по наредби и упозорењу на тада много надмоћнијег непријатеља, а у тој неравноправној борби Зоран је за српску дјецу положио свој живот. 

Посљедњи пут сам писао о Зорану неколико редака сада већ давне 2015. године у свом тексту под називом “Зрно соли“, данас сам одучио да напишем овај текст и урадим реконструкцију његовог посљедњег лета у небо. Наиме, Зоран је заједно са колегама пилотима у Београду припадао 127. ловачко – авијацијској ескадрили под називом “Витезови”. Тог 26. марта у поподневним часовима стигло је обвјештење о упаду НАТО авиона преко Мађарске и Зоран се заједно са колегом Перићем добровољно јавио на борбени задатак. Одмах по полијетању на оба авиона су отказали радарски уређаји, а умјесто из правца Мађарске, НАТО авиони су патролирали у близини границе са БиХ.

Веома брзо дошло је до приближавања са америчким авионима којима су пилотирали капетан Џеф Хвонг (Captain Jeff ‘Claw’ Hwang) Ф-15Ц 86-0156 и Џо МекМареј (J. ‘Boomer’ McMurray) Ф-15Ц 84-0014. Према њиховој верзији догађаја оба МИГ-а оборио је Хвонг ракетама AMRAAM, док је ракета коју је испалио МекМареј промашила циљ. За овај догађај постоји и оригинална снимка разговора америчких пилота са Аваксом.

Тачно прије двије горине на једном предавању у Музеју авијације у Сијетлу, Џеф Хвонг је имао излагање гдје је говорио о реконструкцији овог догађаја који се десио на граници између тадашње СР Југославије и БиХ. Том приликом Хвонг је детаљно реконструисао овај догађај, али је према мом мишљењу изоставио један важан податак из тог периода. Наиме, Он није споменуо да су тада над Југославијом летјели специјални авиони под називом “EA-6B Prowlers” чија је главна улога била електронско ратовање и ометање непријатељских радара и комуникација помоћу софистицираних уређаја које су посједовали. Детаљније о овоме написано је и у извјештају из 2016. године за амерички Конгрес.

У погледу зрачног електронског напада, САД доминирају својим електромагнетским оружјима од краја хладног рата. У том периоду они су се усредоточили на развој и дјеловање на изванредним дометима (изван радара) и употребом авиона ЕФ-111, ЕА-6Б и ЕА-18Г како би зауставили непријатељска рана упозорења, њихове радаре, комуникацију и праћење. Поред тога, Сједињене Државе су користиле авионе ЕА-6Б, ЕА18Г и ЕЦ-130Х за заустављање података о команди и контроли лета који су омогућавали  одбрамбену мрежу за координацију и постављање различитих радара.

У свом интервју који је касније дао пилот Слободан Перић, он свједочи да су на оба наша авиона МИГ-29 отказали радари убрзо након полијетања, а такође се види да је било проблема у комуникацији са контролом лета, због чега су пилоти и наставили према граници БиХ. Свједочење Перића је врло интересантно у контексту горе наведених чињеница. Истражујући даље пронашао сам чланак гдје се говори о озбиљним летовима ових авиона ЕА-6Б и то 25.3.1999. као подршка ваздушним операцијама осталих авиона, дакле само дан прије обарања наших МИГ-ова. Такође у чланцима каснијих датума виде се захтјеви за подршком и премјештања више ових авиона. Током бомбардовања СР Југославије ЕА-6Б авиони су имали 100% стопу испуњења мисије и укупно 464 налета што је у збиру било више од 2100 сати борбеног лета. Почетком априла 1999. године, а након овог догађаја, Весли Кларк је затражио додатне авионе међу којима 24 авиона Ф-15 и 6 авиона за електронско ратовање ЕА-6Б.

Из свега наведеног постоји озбиљна сумња у “подвиг америчких пилота” како они то називају, јер је очигледно да електронски уређаји на МИГ-овима нису могли исправно да функционишу због дјеловања електронског ометања од стране ЕА-6Б авиона. Такође МИГ- ови су оборени на граници БиХ, а дојава о пријетњи је гласила да ће авиони наићи из правца Мађарске, што може да говори и о одређеној врсти војног лукавства од стране НАТО савеза, јер из правца Мађарске није дошло ништа. Пилот Слободан Перић се успио успјешно катапултирати и пребацити у Србију уз помоћ локалних становника, а Зоранов авион погођен је у рејону Мајевице у Републици Српској и пао је код села Доња Трнова. Тијело пилота Зорана Радосављевића, исте вечери пронашли су дјечаци у Републици Српској, надомак Бијељине. Захваљући тим дјечацима од 16 и 17 година, Зоран је сахрањен. Ови дјечаци су узели мердевине и ћебе, умотали су његово тијело и предали војсци Републике Српске, а војници су га пјешке преко њива пренијели у болницу у Лозници. Убрзо након тога су дошли амерички војници и малтретирали мјештане да кажу гдје је пилот, али нико није хтио ништа да им каже.

Зоран је постхумно одликован Медаљом за храброст и унапријеђен указом свог команданта. Главна улица у Батајници данас поносно носи име Мајора Зорана Радосављевића. Вече прије обарања његовог авиона и посљедњег лета он је рекао својој мајци: “Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи”. Зоран Радосављевић је истински херој, нека му је вјечна слава и хвала.

Зашто Срби из републике Српске неће у НАТО?

Ово је само једна од фотографија из моје базе коју сам поскидао прије пар мјесеци, а која на неколико нивоа експлицитно говори о томе зашто Срби из Републике Српске неће у НАТО. Комплетну базу фотографија бомбардовања Републике Српске планирам да објавим следеће године поводом обиљежавања 25 година од агресије НАТО савеза на РС и операције “Намјерна сила”, а која је уједно била и прва војна акција НАТО савеза у периоду од 30.8.1995. – 20.9.1995.

Наиме, ова фотографија је усликана 6.9.1995. године у бази Авиано у Италији, а фотограф је Пол Карон. Прије свега на фотографији је упечатљив натпис на бомби коју товаре на авион Ф-16, па сам тај дио увећао. Већ сам објавио фотографије са сличним натписима на бомбама током бомбардовања СР Југославије, а које су писали војници НАТО-а у Авиану. Ту се јасно виде две поруке: “Убица Срба 2 и Да ли сте икада плесали са ђаволом?”

Друга ствар која се примјећује јесте модел бомбе која се користи. Наиме овдје је у питању ласерски навођена бомба (GBU-10) која има две бојне главе МК-84 и БЛУ-109 (са уранијумским пуњењем) од којих су обе врсте коришћене током бомбардовања Републике Српске. Ово је признао пуковник УСАФ-а Роберт Овен у својој књизи “Deliberate Force” на страни 259.

У табели коју сам поставио овдје јасно се види да је на Републику Српску тада избачено укупно 303 ове бомбе чија је намјена углавном било гађање мостова. Поред ових коришћене су и друге бомбе са овим појачаним бојним главама са осиромашеним уранијумом. Такође опште позната ствар је да је НАТО 2001. године на прес конференцији признао коришћење муниције са осиромашеним уранијумом из топова авиона А-10 Тандерболт, али уранијум у бомбама никад нису признали нити у случају Републике Српске, нити СР Југославије.

БЛУ-109 је патент бојне главе са осиромашеним уранијумом, који је увелико коришћен током бомбардовања СР Југославије, а интересантно је да је од 17.6.1999. (7 дана послије бомбардовања) званично одобрен као патент у САД-у, а до тад је био у тестној фази.

Све ово што износим, поготово моделе свих бомби и бојних глава коришћених током агресије на СР Југославију, од којих су многе тестиране на Републици Српској сам и научно истражио, обрадио и доказао у свом научном раду са којим сам ове године у Москви освојио 2. мјесто на међународном такмичењу.

Дакле у глобалним размјерама може се рећи да је територија Републике Српске 1995. године коришћена као полигон за припрему напада и коначног разбијања СР Југославије. Геополитичке посљедице овога осјећамо и данас, како Србија о чему сам већ говорио, тако сада видимо и Република Српска, гдје се Босна и Херцеговина насилно гура у чланство НАТО савеза. Еколошке посљедице напада НАТО савеза осјећају и Срби и Бошњаци који данас живе у дијеловима Босне и Херцеговине који су бомбардовани овим бомбама са осиромашеним уранијумом.

На крају намеће се питање да ли смо опет за плес са ђаволом?

Србија и НАТО – Разоружавање (2. дио)

Након првог дијела у ком сам објаснио шта је НСПА, те након првог уништавања наоружања у СР Југославији та пракса је увелико настављена. У годинама које су услиједиле били су потписивани уговори са разним агенцијама ЕУ, САД или НАТО савеза као што је (НАМСА) Агенција НАТО за одржавање и снабдевање, на чији линк кад данас кликнете води вас на странице НСПА, зато што је ова агенција са још неким мањим агенцијама НАТО савеза, од 2010. интегрисана у НСПА. Свих ових година оружје се званично уништавало уз објашњења како то значи већу сигурност у региону и самој Србији, јер тако уништено сигурно неће пасти у “погрешне” руке. Табела испод показује како и колико се комада лаког наоружања и муниције уништавало до 2006.године. Остављам могућност да ме исправе они који су стручнији и више упућени, али ово је за сада званично.

Уништавање лаког наоружања и убојних средстава настављено је и након 2006. године. Тако је у 2010. години уништено 28 285 комада. Читава ова акција спроведена је у сарадњи са Центром за контролу лаког наоружања у југоисточној и источној Европи (СЕЕСАЦ-ом), а на основу одлуке Савјета Европе о смањењу наоружања на Западном Балкану. Посљедње у низу уништавање малог и оружја лаког калибра десило се у децембру 2012. године када је уништено 17 000 комада у рециклажном центру у Железнику. Ово уништавање вишкова лаког и стрјељачког оружја у Србији се такође организовало у сарадњи са (СЕЕСАЦ-ом) и ЕУ, чији су представници присуствовали том догађају. Ове године према потписаном споразуму са НСПА од прије неколико дана очекује се уништавање 4000 тона убојних средстава.

Након лаког наоружања прелазимо на уништавање ракетa, а прво као такво десило се 23.1.2004. године када је Војска Србије и Црне Горе свечано уништила постојеће залихе ракета лаког ПВО система познатог као Стрела 2М (НАТО ознака СА-7б). Уништавање 1200 комада са водичем ракета није било дио уништавања застарјелог наоружања, које је Србија и Црна Гора већ тад увелико реализовала, већ је ово конкретно био гест добре воље према америчкој влади. У том периоду Влада САД тражи од свих ближих и даљих савезника да се ослободе од оружја које може да падне у руке терориста или ирачких побуњеника. “Стреле” су дошле на ред када је 23.11.2003. године утврђено да је теретни авион у Ираку оборен пројектилом “Стрела” произведеном у фабрици Крушик у Ваљеву. Прије тога истим тим пројектилима су била оборена и два хеликоптера, један турски – Коугар, а други амерички “Супер Кобра”, а као могући извор за пројектиле осумњичена је била и југословенска обавјештајна служба. Свечаном уништавању тада је присуствовао амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, а према конгресном извјештају из САД од 2005. године, слична уништавања “Стрела” проведена су и у Босни и Херцеговини, Камбоџи, Нигерији и Либерији.

У октобру 2004. године САД опет притишће власти у СР Југославији  и тадашњи министар Давинић потписује са њима уговор о уништавању још 5000 “Стрела”, што се види на страни 194. у књизи Араона Карпа. Овог пута су у питању биле побољшане верзије оригиналне домаће производње под називом “2М2Ј Сава”. Пошто се појавио проблем око новца и страха да “Сава” не буде продата на илегалном тржишту, американци нису хтјели да кажу колико су плаћали за уништавање по једном комаду. Касније је министар изјавио да је та цифра била 400$. Ово је уједно представљало и највеће спонзорство из иностранства за уништавање једног оваквог оружја у свијету. Ни Црна Гора није поштеђена па је тако по својој квоти такође била обавезна да 2008. уништи 1500 “Стрела”.

“Стреле” су коришћене и током НАТО бомбардовања 1999. године, али углавном против крстарећих ракета и беспилотних летјелица на нижој висини. Такође ове ракете су коришћене и 1995. године за вријеме прве акције бомбардовања НАТО савеза у историји под називом “Deliberate force“, а на положаје Војске Републике Српске. Тада су према неким подацима овим пројектилима оборена два авиона од укупно четири, француски Мираж и амерички Ф-16. “Стреле” су се показале и током рата у Вијетнаму, када је уништено 70 америчких хеликоптера управо пројектилима из овог оружја. Многи ће рећи да су те “Стреле” биле већ онда застарјеле, што нећу категорички да спорим, али вјерујем да се тада уз одређене модификације и вољу војног врха, државе и појединаца сигурно могло нешто више учинити. Ово наводим као претпоставку поготово ако се узме у обзир да се “Стреле” користе и данас у регуларном наоружању више од 60 свјетских армија, а управо тим ракетама је прошле године у Ираку погођен и срушен амерички авион А-10.

Након уништавања ових ракетних система, потребно је споменути и уништавање више од 1,4 милиона противпешадијских и неколико стотина хиљада противтенковских мина, а све то под посредством горе поменуте агенција НАМСА, односно данашње НСПА. На званичним страницама НАТО савеза наведено је да је овај процес завршен  2006. године, а земље које су тада биле водеће у том пројекту су Канада и Аустрија.

За крај овог дијела око систематског уништавања војног наоружања потребно је споменути и оклопна возила. СР Југославија је до 2000. године у активном саставу имала 1.116 тенкова и 767 оклопних транспортера. Србија сада у активном саставу има 250 тенкова и 320 транспортера БВП-М-80. Могу се данас чути и информације да је 2000 разних резервних и активних тенкова уништено и претпљено као старо гвожђе у некадашњем Сартиду, којег је приватизовала америчка компанија “U.S. Steel”. У сврху ослобађања вишка наоружања и попуњавања буџета прошле године је био објављен и оглас Министарства одбране за продају вишкова наоружања, на који су се јавиле власти Пакистана са жељом да купе 282 тенка Т-55.  О дијелу тих тенкова и уништених 14 амфибија говори и Мирослав Лазански у свом ауторском тексту који је објавила “Политика”. Сада пишући ово на памет ми пада како су војници буквално сопственим животом бранили тенкове 1999. године. Управо тада током агресије НАТО савеза на СР Југославију, на територији Косова и Метохије у ратној формацији Приштинског корпуса биле су: 15. оклопна бригада (тенкови Т-55), 211.окбр. (М-84) и 252.окбр. (М-84), те тенковски батаљони 243. механизоване бригаде и батаљони моторизованих бригада ( у свом саставу тенкове су имале 78., 125. и 549.мтбр.) – Све скупа не више од 350 тенкова. Војска Југославије је објавила следеће губитке у техници на простору Косова и Метохије за 78 дана бомбардовања: 13 тенкова, 8 оклопних транспортера и 27 артиљеријских оруђа.

Закључак би био да је Србија годинама уназад  имала све мање наоружања, а све више била на правцу партнерства са НАТО савезом. Вјерујем да су вјешти стратези НАТО-а искористили слабост појединаца у Србији, па су своје коначне циљеве лакше остваривали допуштајући да се дио оружја продаје илегалним путем, а дио да се уништава. У оба случаја Србија је разоружана и војно ослабљена, што је био и крајњи циљ. Неки ће рећи да је наше окружење данас демократско и да нема потребе за оружјем. Други ће надодати да се геостратешки положај Србије погоршава због неуласка у НАТО, посебно од када су Хрватска и Албанија постале чланице које се оштре и јачају, а Србија остаје заробљеник историје. Лично сматрам да овдје више није проблем да ли ћемо прихватити чланство у НАТО савезу или не, основно питање које се само намеће, као и одговор свих ових година јесте: Да ли ми вјерујемо НАТО савезу и од кога ће НАТО да чува Србију, ако не од себе? Као прилог овом одговору додао бих вијест од 18.2.2016., када је у Њемачку, стигло 5000 тона муниције у 415 контејнера из САД, као највећи транспорт муниције у посљедњих 10 година. Колико оно бјеше Србија треба да уништи ове године према споразуму са НСПА?

Србија и НАТО – Шта је НСПА? (1. дио)

Ово је мој први текст из серије од неколико дијелова гдје ћу детаљно објаснити позицију у којој се Србија данас налази у односу на своју војну доктрину, неутралност, НАТО савез и све досадашње споразуме. Какве су нам шансе и шта се заправо дешавало годинама уназад. Све ово започећу посљедњим споразумом од прије неколико дана.

Након што је Министарство одбране Републике Србије изразило заинтересованост за услуге које нуди Организација НАТО савеза за подршку и набавку (НСПО), као и жељу да се успостави сарадња у одређеним областима логистике, оперативне подршке и подршке системима, Скупштина Републике Србије 12.2.2016. је ратификовала, а предсједник потписао указ за споразум и пратећи закон о сарадњи у области логистике и подршке. НСПО као кровна организација за подршку и набавку НАТО савеза организационо се састоји из два тијела, прво је легислативно или “Agency Supervisory Board” (АСБ), а друго је извршно или Агенција за подршку и набавку (НСПА) чије је сједиште у Луксембургу. Нашим језиком ова агенција се бави логистичком подршком разним операцијама и вјежбама НАТО савеза, набавком потребне опреме, идентификовањем нових купаца и тржишта, стратешким транспортом, распоредом и складиштењем погонског горива, те управљањем разним пројектима делаборације и уништавања вишкова наоружања.

Уколико нпр. посјетите њихове званичне странице тамо ћете пронаћи посљедњу вијест од 11.2.2016. године, да су тренутно ангажовани у бази Бондстил на Косову и Метохији као подршка КФОР-у на пословима проширивања капацитета за погонско гориво унутар и изван базе. Овај посао сервисирања погонских капацитета у кампу Бондситл представља највећу НАТО погонску операцију на Балкану у којој је запослено 40 локалаца. Листајући мало даље нашао сам и вијест од 2.9.2015. године о формирању медицинског центра у бази КФОРА-а код насеља Ново Село, надомак Вучитрна. Такође ту је и вијест из маја мјесеца прошле године, о подршци особља НСПА логистичкој штабној вјежби “ЛОЏЕКС15” која се оржала у Србији, о којој ћу касније написати нешто више. Само из овог лако је претпоставити да ће им нови закон који је ратификован, између осталог користити за лакше и краће путовање преко територије Србије до Бондстила, како би се успјешно и на вријеме обавили сви започети и будући послови.

Поред ових пројеката у Србији је тренутно у току спровођење још једног пројекта под надзором НСПА, а ријеч је о уништавању вишкова наоружања, односно конкретно убојних средстава. Овај пројекат је предвиђен механизмима сарадње у оквиру Партнерства за мир, гдје је још 2013. године планирано успостављање НАТО Повјерилачког фонда за уништавање вишка наоружања и убојних средстава, ангажовањем капацитета ТРЗ Крагујевац, а у сарадњи са НСПА као извршном агенцијом за реализацију овог пројекта. Формирање овог фонда зацртано је и у оквиру 1. поглавља Индивидуалног акционог плана партнерства (ИПАП) који је усвојила Влада Србије на својој сједници. Обичним језиком ИПАП представља кораке и задатке које Србија треба да изврши на свом путу сарадње са НАТО савезом, али не и формалног чланства, барем тако кажу. Када се у оквиру НАТО савеза раде овакви пројекти великог уништавања вишкова наоружања, једна земља чланица мора да буде водећа држава у том процесу. На молбу Министарства одбране Републике Србије, Велика Британија је прихватила улогу водеће државе у овом пројекту, док је извршно тијело у његовој имплементацији управо већ поменута агенција НСПА.

„Безбједност и стабилност на Западном Балкану су приоритет за Уједињено Краљевство, послије дешавања у протекле две деценије. Самим тим, било је природно да наше министарство одбране позитивно одговори на молбу Србије НАТО-у за помоћ у уклањању вишкова муниције“, изјавила је 2013. године Мериот Лесли, стална представница Уједињеног Краљевства у НАТО.

Осим Србије на мапи видимо да се пројекти агенције НСПА тренутно одвијају и у Црној Гори као и у Албанији. Иста ова организација НСПО потписала је имплементациони споразум о уништавању вишкова наоружања са Министарством одбране Црне Горе, и то половином јануара ове године. Дакле, логичним слиједом догађаја, имплементациони споразум је вјероватно нешто што чека и Србију у наредном периоду. Што се тиче Албаније, она је овој организацији значајна, јер се у тој држави налази неколико фабрика специјализованих за уништавање наоружања. Тако је 2014. године споразумом између Министарстава одбране Албаније и Црне Горе, а посредством НАТО агенције НСПА, Црна Гора потписала уништавање 50.380 комада панцирно запаљивих метака у албанској фабрици УЛП Мјекес, која се налази у Елбасану. На мапи коју гледамо нема отврених пројеката у Босни и Херцеговини, али је зато у јануару 2015. године потписан је меморандум о разумијевању између НСПА и БиХ који у потпуности отвара све оквире за будућу сарадњу.

Кад је у питању Србија и оно што је до сад уништено од вишкова муниције и убојних средстава постојало је неколико фаза након рата 1999. године. Прво уништавање оружја било је иницирано директно од стране САД 2001. године. Тада је техничко-ремонтни завод у Чачку изабран као центар за уништавање наоружања из вишкова арсенала Војске Југославије, углавном заплијењеног од албанских терориста. Том приликом је уништено око 53 000 комада малог оружја и оружја лаког калибра, а новац за трошкове уништавања је био уплаћен од стране амбасаде САД у износу од 380 000 хиљада долара. Наставак слиједи…

У наредном тексту читајте колико је наоружања и зашто у Србији уништено до данас посредством САД, ЕУ и НАТО савеза.

 

 

Odgovor Oani Lungesku, portparolu NATO saveza

Uz dužno uvažavanje prema zvaničnicima NATO saveza samo jer su po godinama stariji od mene, upućujem oštru kritiku na sramno ruganje civilnim žrtvama NATO bombardovanja suverene države u srcu Evrope. Uz ovu kritiku prilažem i ilustraciju koju sam uradio kao odgovor na ono što je postavila gospođa Oana Lungesku iz Rumunije. Gospođa Lungesku je tad iz Brisela posmatrala kako joj bombarduju komšiluk ispijajući koktele i gradeći svoju karijeru izvještavajući za BBC.

Poštovana gospođo Lungesku osim civilnih žrtava koje je SR Jugoslavija tad imala, životna sredina ovog djela Balkana je planski trovana osiromašenim uranijumom, kasetnim bombama i bombardovanjem hemijske industrije čije se posljedice osjete i danas, kako u Srbiji tako sigurno i u zapadnim djelovima vaše domovine Rumunije. Da je u portparolima NATO saveza nešto trulo i nečovječno pokazuje i izjava vašeg kolege i prethodnika  Džejmija Šeja tačno prije 15 godina kada je izjavio :

„Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”

Nakon 15 godina vi kao novi i prvi ženski portparol NATO saveza postavljate sliku preuzetu od isto tako veoma tolerantne ministrice za EU integracije  tzv. Kosova* Fljore Čitaku.

https://twitter.com/NATOpress/status/447837567426523136

Ovom slikom Vi se rugate svim nevino stradalim žrtvama i pitam se kako Vas ne bole bar one najmlađe i najtragičnije, jer pretpostavljam da ste i sami majka, ako ipak niste onda jer ste u periodu od 1981 – 83. obavljali posao učiteljice engleskog jezika u gradu Busteni i sigurno ste radili sa djecom. Neka Vas bude sram i stid, a mene već jeste što djelimo isti datum rođenja.

PS. Sat vremena nakon mog teksta, replike i mini kampanje na tviteru (slučajno ili ne) gospođa Lungesku je obrisala svoj sramni tvit u kojem se ruga žrtvama bombardovanja NATO saveza ali dokazi su ostali sačuvani!