Венецуела – од црног злата до црног блата (1. дио)

Дуго нисам писао, али посљедњим дешавањима у Венецуели, која заокупљају међународну, па чак и нашу домаћу јавност, указала се потреба за један објективан, аналитички и стручни текст везан за оно што се сада тренутно дешава у Венецуели, како би се ситуација што боље разјаснила. У страним медијима углавном видимо пристрасне текстове, многе сам прочитао ових дана, али у мало којем сам наишао на једну анализу која би објективно сабрала све чиниоце стања који су довели до велике кризе у Боливарској Републици Венецуели. Серија текстова коју ћу објавити у наредним данима обухватаће комплетну слику положаја Венецуеле кроз три области: Политичка ситуација, економски показатељи и међународни фактор. Даћу све од себе да читаоцима што боље одговорим на питање како је Венецуела као држава за највећим резервама нафте дошла у ситуацију свеопштих протеста, политичке кризе, масовне глади и минималне плате у висини од 60 КМ мјесечно.

Слика 1. Државе са највећим резервама нафте

Прије само неколико дана видјели смо групе људи који се на улицама туку са полицијом широм Венецуеле. Ти сукоби су толико ескалирали и већ толико дуго трају да понекад подсјећају на ратно стање, које заиста и није далеко ако се протести наставе. Николас Мадуро је тренутни предсједник Венецуеле и долази из владајуће Уједињене Социјалистичке партије која је на власти у Венецуели од 1999. године када је изборном побједом на власт дошао велики отац нације Уго Чавез који је суверено обнашао функцију предсједника Венецуеле до смрти 2013. године. Највећи Чавезови политички домети су били увођење сопствене верзије социјализма “Чавизам” који је и назван по њему, а чије су упориште били његова харизма, антиколонијална/боливаристичка реторика, национализација компанија и висок степен социјалних давања сиромашнима што је чинило основу његове политичке подршке међу сиромашним и незадовољним средњим слојевима, док је са друге стране све чешће улазио у сукоб са економским елитама Венецуеле. У току своје владавине имао је неколико покушаја за уставним промјенама од којих су основа биле политичке промјене које се односе на скидање ограничења за предсједника, гувернере, министре и посланике колико пута могу да се кандидују и обављају политичке функције, што су многи видјели негативно због уставних могућности модерне диктатуре. Па је тако Чавез 2007. године доживио први пораз на националном референдуму, да би 2009. године за мало успио прогурати ове политичке промјене. Позитивне ствари ових Чавезових реформи међу првима носиле су идеју национализације разних грана индустрије и њено враћање прво држави, а касније народу што је и урадио пар година након доласка на власт, о чему ћу више писати у економском дијелу анализе. Са друге стране то су потези због којих је постао непопуларан код западних влада које путем свог капитала у другим земљама условно речено “бране демократију”. У првом реду “стао је на жуљ” САД-у, јер је протјерао њихове нафтне компаније и у потпуноси национализовао и ставио у државно власништво све нафтне и производне ресурсе у оквиру државне нафтне компаније ПДВСА. На међународном плану сарађивао је са Русијом и Кином, као и земљама извозницама нафте чланицама ОПЕКА, док је највише нафте извозио у САД. То је увелико одређивало и његове међународне односе у којима је знао и пријетити САД-у обуставом испорука нафте ако наставе да се мијешају у политичке процесе у Венецуели.

Након смрти Чавеза 2013. године на власт долази Мадуро, који преузима земљу у моментима када цијена нафте на свјетском тржишту пада, када почиње падати и ниво нафте који Венецуела производи, а велика зависност ове државе од цијена нафте доводи и до веће економске кризе, која се назирала и посљедњих година Чавезове власти. Мадуро на првим парламентарним изборима послије смрти Чавеза губи већину у Националном парламенту на изборима који су одржани 7. децембра 2015. године. Национални парламент Венецуеле броји укупно 167 чланова, дакле за већину је потребно 84. Тада је коалиција свих опозиционих партија окупљена заједно у Демократску Унију у коначници освојила укупно 112 мандата, што је тачно двотрећинска већина која им омогућава промјену Устава, смјене министара и референдум за опозив предсједника Венецуеле. Излазност на овим изборима је била око 75%. Управо ту почиње први чин данашњег политичког заплета који још увијек траје и веома је неизвијесно како ће се завршити.

Слика 2. Резултати парламентарних избора по регијама у Венецуели 2015.

Оваква политичка надмоћ опозиције у парламенту Венецуеле отворила је пут за крупне политичке промјене у земљи. Свјестан тога Мадуро је искористио одлазећу парламентарну већину, па је 22. децембра 2015. само неколико дана послије избора, Народна скупштина у може се рећи некој врсти техничког мандата, именовала чланове Врховног суда правде Венецуеле. Пошто су изабрани од стране још увијек постојеће владајуће већине у одлазећем саставу парламента, све судије су биле лојалне Уједињеној социјалистичкој партији Венецуеле предсједника Николаса Мадура. Врховни суд правде је главно правосудно тијело у држави и има 32 судије. Овај суд има 6 специјализованих одјељења или комора: уставна, административна, изборна, грађанска, кривична и друштвена. Свака од ових комора има 5 судија, осим уставне која има 7. Главна задаћа овог Врховног суда је контролисати уставност и законитост јавних аката у складу са Уставом и повезаним законима. Судије овог уставног суда се бирају у Парламенту Венецуеле двотрећинском већином гласова на мандатни период од 12 година. Дакле одлазећа владајућа већина је искористила свој технички мандат како би изабрала судије овог суда, што ће показаће се касније додатно утицати на продубљивање политичке кризе у држави. Управо је овај Врховни суд у једној од својих првих сједница након преузимања дужности нових судија донио одлуку о преиспитивању регуларности изборних резултата у 8 изборних јединица. Исход ове одлуке је био одузимање права на полагање заклетве и преузимање посланичког мандата за 3 опозициона посланика, тако да је опозиција остала без двотрећинске већине у парламенту која јој је била потребна за изгласавање крупних промјена, а између осталог и могућности изгласавања референдума о опозиву предсједника Мадура.

Ова одлука је резултирала протестима и великим незадовољством свих оних који су били опозиционо настројени широм Венецуеле, а било их је све више, јер су се криза и сиромаштво повећавали. Осим протеста опозиција је одлучила да се мобилизује и да користећи се уставним одредбама прикупи довољан број потписа колико је потребно за референдум о смјени предсједника Венецуеле. Уставне одредбе у Венецуели кажу да овај процес има двије етапе, прва је да се скупи 1% потписа свих бирача (око 200 000 потписа) који би се након тога верификовали и уколико би били валидни, онда се улази у другу етапу. Друга етапа подразумијева да се мора прикупити 20% ( око 4 000 000) потписа и предати на провјеру у Изборну комисију. Временски период за прикупљање потписа одређује Централна изборна комисија Венецуеле. Опозиција је у предвиђеном року успјела сакупити потписе за прву етапу 2.5.2016. године, да би уз одређене задршке ти потписи ипак били верификовани од стране изборне Комисије 1.8.2016. године, што је омогућило отварање друге етапе потписивања. Задршке у верификацији су се односиле 9000 пријава за манипулацију потписа који су поднесени Изборној комисији. Централна изборна комисија након тога је требала да одреди временски распон за прикупљање потписа, а опозициони лидери су хтјели да се референдум одржи прије краја 2016. Вријеме је овдје за опозицију било кључан фактор, јер уколико се референдум одржи прије 10.1.2017. и уколико грађани опозову Мадура, онда по Уставу Венецуеле може да дође до нових избора за предсједника. Уколико се пак референдум одржи послије 10.1.2017. године и уколико грађани опозову Мадура, тада нема нових избора већ потпредсједник Венецуеле преузима дужност до нових редовних избора, јер послије 10.1.2017. Венецуела улази у посљедње двије године предсједничког мандата током којих нема избора. Потпредсјендик Венецуеле у то вријеме је био Мадуров сарадник Аристубуло Истуриз, па је опозиција сматрала да би побједа на референдуму послије 10.1.2017. била Пирова побједа.

Централна изборна Комисија је донијела временски распон од 90 дана за прикупљање потписа са почетком у октобру 2016. што је наишло на негодовање опозиције, јер би се по том референдум могао одржати тек у фебруару, што опозицији није одговарало из горе поменутих разлога. Након великих притисака на Изборну комисију, она је 21.9.2016. године донијела нови рок за прикупљање потписа у периоду од само 3 дана од 26. – 28. Октобра 2017. године и са одредбом да се мора сакупити најмање 20% потписа из сваке од 24 изборне јединице, што је технички било скоро неизводиво. Опозиција је негодовала због овога и тражила је 20 000 машина за прикупљање потписа, али су добили само 5400. Тражили су и да мјеста за потписе буду отворена цијели дан, али је Изборна коисија прописала само 7 сати дневно. Ипак и поред тешких техничких услова, само неколико дана прије одржавања прикупљања потписа широм земље, Централна изборна комисија је све отказала због оптужби поводом поднесених пријава за преваре са потписима у претходној фази.

Ово је довело до још једних великих протеста које је организовала опозиција гдје је било преко милион људи на улицама Каракаса. Са друге стране присталице предсједника Мадура су упали у зграду Парламента и напали посланике опозиције, па се тако ова политичка криза још више продубила. Већ почетком 2017. тачније 29.3. Врховни суд правде распушта Народну скупштину и доноси одлуку о скидању имунитета за лидере опозиције, али само два дана послије, Врховни суд поништава своју одлуку о распуштању парламента. Иако су људи на улицама доживјели сатисфакцију, незадовољство због оваквих одлука је остало, а кулминирало је поново већ 1.5.2017. када се Мадуро позвао на члан 347. Устава Венецуеле и донио декрет о одржавању избора за Уставотворну Народну Скупштину која би имала задатак припреме новог Устава о коме би се народ изјаснио на референдуму. Овим би Венецуела технички добила два парламента. Самим декретом рапсисани су и избори за ову Уставотворну скупштину 30. Јула 2017. године. Опозиција је ово видјела као покушај подривања функције и замјене Националног парламента, гдје су они добили већину на изборима 2015. године, јер је прописано да ће се сједнице Уставотворне скупштине одржавати у истој згради гдје и сједнице Народне скупштине само у другој просторији. Да би покушали спријечити ово опозиција је уз подршку амбасадора САД, Бразила, Чилеа и још неких држава активирала чланове Устава 333. и 350. те донијела одлуку о расписивању референдума 16.7.2017. гдје би се народ изјаснио да ли је за формирање ове Уставотворне скупштине. Од 19 милиона бирача на референдум је изашло око 7,5 милиона, што је око 40% свих бирача уписаних у бирачки списак, од тога је 99% њих гласало за укидање Уставотворне скупштине.

Само неколико дана након тог референдума 30.7.2017. одржани су избори за Уставотворну скупштину гдје је од такође 19 милиона бирача на тим изборима према резултатима Изборне комисије Венецуеле гласало нешто више од 8 милиона бирача или око 42%. Опозиција је бојкотовала ове изборе тако да је Мадурова партија освојила скоро све посланичке мандате у овој Уставотворниј скупштини која има укупно 543 посланика. Ови резултати су касније оспорени за милион гласова од стране компаније Смартматик која је задужена за провођење електорнског гласања и која је оптужила Изборну комисију Венецуеле за неправилности и манипулације током изборног процеса.

Након ових избора за Уставотворну скушштину САД, Бразил, Панама, Колумбија, Костарика, Аргентина, Европска Унија и већина других земаља Јужне Америке нису признале ове резултате, те су оптужиле Мадура за рушење демократије. Док су са друге стране Русија, Кина, Боливија, Куба, Никарагва, Сирија, Еквадор и Иран признале ове изборе и позвале опозицију да се уздржи од насиља. Уставотворна скупштина је имала прву сједницу 8. августа 2017. и тада се прогласила огранком врховне власти у Венецуели, забранивши Народној скупштини под вођством опозиције, да врши акције које би ометале Уставотворну скупштину која ће доносити мјере “подршке и солидарности” заједно са предсједником Мадуром. Дана 18. августа 2017. године, Скупштина је себи изгласала и овлашћење да доноси законе и надјачава Народну скупштину по питањима која се тичу „очувања мира, безбједности, суверенитета, друштвено-економског и финансијског система“, а затим су Народној скупштини одузете законодавне овласти. Народна скупштина под вођством опозиције одговорила је да неће признати Уставотворну скупштину, чиме је отворена озбиљна политичка и уставна криза.

У мају 2018. су одржани редовни предсједнички избори у Венецуели, које је опозиција опет бојкотовала, али након лицитирања са неколико различитих имена, што би имплицирало да се нису могли договорити око кандидата, па је компромисно рјешење био бојкот. Упркос томе неке мање опозивионе странке које нису биле дио велике коалиције су истакле своје кандидате који су изашли на црту Мадуру. На тим изборима Мадуро је остварио убједљиву побједу. Излазност на изборе је била око 46% од чега је Мадуро освојио око 6 200 000 гласова или 63% и убједљиву побједу у свим регионима. Након избора опозиција и поједине државе које су им пржале подршку су указивали на неке нерегуларности у самом процесу, манипулације са бројем бирача и мали одазив уопште (мањи од 50%), али рекло би се узалуд, јер је Мадуро изашао као побједник и освојио још један мандат.

Слика 3. Резултати предсједничких избора у Венецуели 2018.

Након овога протести су настављени, као и хиперинфлација која је почела да гуши економију Венецуеле, а све је то изазвало кризу која је кулминирала посљедњих дана када је када је Народна скупштина прогласила Хуана Гуаида за привременог предсједника Венецуеле, позвавши се на чланове Устава 333. и 350.

Члан 350 Устава Венецуеле: Становници Венецуеле, вјерни својој републиканској традицији и својој борби за независност, мир и слободу, одрећи ће се било каквог режима, закона или власти који крше демократске вриједности, принципе и гаранције или крше људска права.