Велика Хоча – Душа Метохије

Velika Hoča“Ћутање је одмор душе” – Френсис Бекон

Велика Хоча се налази на удаљености од 5-6 км југоисточно од Ораховца и око 25 км од Призрена, према свим доступним списима и сазнањима она спада у ред најстаријих српских насеља на Косову и Метохији. На путу до села вам наилази бујица мисли, а прати вас грч од црних орлова на јарко црвеном платну који неминовно тјера на опрез и подозрење, и баш кад се мисли сусрећу са грчем на улазу у Велику Хочу вијори се наша тробојка, грч у секунди нестаје као пијесак кроз прсте, дашак слободе запљускује лице, а у ваздуху мирис Метохије. Управо изрека Френсиса Бекона најбоље описује моју импресију која ће ме заувијек везати уз Велику Хочу, а то су слобода, мир и тишина. Тишина, а опет тако препуна звукова, тишина нестварна, тишина која ме није тако мудро освојила ни на једном другом мјесту као овдје. Мир и слобода у једној српској енклави окруженој албанским живљем, многи би се само насмијали, али ја не, јер баш ту у Великој Хочи тишна инспирише на идеју унутрашњег мира и слободе без обзира на сав хаос који може да влада око вас у том моменту. Свето тројство тишине, мира и слободе који у човјеку буде љубав, повјетарац што сабира наше мисли, те потоњи звук лепршања заставе на јарболу који односи страхове, који снажи и јача нашу вјеру у себе и љубав према свим оним храбрим јунацима који стоје на нашим извориштима и чекају… Поглед у дубоки пејзаж, винограде и тачке гдје се спајају плаво небо са чистим обрисима бијелих цркви и манастира ствара осјећај безграничности и најбоље описује ово мјесто, село, енклаву, али прије свега душу Метохије – Велику Хочу.

Велика Хоча.jpgСлика 1. Црква Св. Јована из 14 вијека.

У историјским изворима Велика Хоча позната је од 12. вијека када је велики жупан Рашке Стефан Немања у свом даровном писму поклонио манастиру Хиландар овај посјед који је тад бројао 8 села и називао се “Хочка метохија”, а писмо говори и да је лично он баш ту засадио два винограда. Потомци Стефана Немање су и увећали хочански метох, тако да је у средњем вијеку Велика Хоча била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и три манастира, а имала је и свој трг. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. вијеку, а обновљена у 16 вијеку.

Velika HocaУ доба средњег вијека, Хоча је некад била и трговачки центар на коме су хочански трговци и занатлије имали своје радње и гдје се свакодневно обављала трговина. Осим трговине сва писана документа о насељу Велика Хоча везују се за гајење винове лозе и производњу вина и ракије.  Зна се да је у 15. вијеку Велика Хоча имала свој трг, који је опредијелио најзначајнију тачку окупљања становништва на простору између Дечанске винице и цркве Светог Стефана. Виница је посебно грађен дио куће који служи искључиво за прераду грожђа и чување вина. Дечанска виница манастира Дечани своје виногорје у Великој Хочи има још из времена цара Душана и у њој се и данас производи надалеко познато дечанско вино. Велика Хоча је била, данашњим језиком речено регионални, културни, виноградарски, а уз то све и трговачки и занатски центар. Постоји један интересантан податак о закону који је утврдио је цар Душан 1355. године гдје је он је одредио да се у овој метохији плаћа царина само за вино којим се трговало, а не на свo произведено вино, те да на тај трг у Хочи може долазити свако “или Србин или Латин или Турчин.” Послије Косовске битке 1389. године у првим налетима турских освајања одузимана су манастирска земљишта и претварана су у спахилуке, а народ су притискали да плаћају харач. Осим овога била је забрањена употреба звона у обредима па су се као замјенска средства користиле звечке и дрвена клепала. Тек 1557. године када је обновљена Пећка патријаршија дошло је до побољшања односа и према цркви и према становништву. Тада је и први пут у турским списима и забиљежена Велика Хоча као искључиво српско насеље. У првој половини 19. вијека село Велика Хоча је било центар нахије у склопу Призренског вилајета. Исламизација овог вилајета је обухватала 70% становништва, док је тај просјек у Хочкој нахији био око 40%. Сама Велика Хоча као насеље и центар нахије пружала је највећи отпор исламизацији. Управо због овога, не само у Хочи већ на комплетном простору тадашње Србије народ је трпио велике притиске и тешко се живјело. Србија да би помогла и олакшала народу у то вријеме је помагала мале добровољачке устаничке групе. Ове мале групе се називају и комити. Посебан догађај који се одиграо 1905. у Великој Хочи када је једна таква група требала да прође до Македоније, обиљежио је историју овог села, а његови актери ушли су у легенду. “Афера у Великој Хочи” или дан када су комите Лазара Кујунџића убијене у кули арбанашког чобанина који им је обећао гостопримство. Овај догађај се одиграо 25.5.1905. на Спасовдан када их је домаћин прво угостио, а онда их издао Арбанасима који су заједно са турским војницима опколили кулу. Борећи се до задњег даха у кули су погинули војвода Лазар Кујунџић и чиновник Министарства иностраних дјела Владе Србије Саватије Милошевић. Непосредно послије погибије, турски официр довео је мајку Лазара Кујунџића, Јованку, да потврди идентитет сина. Над мртвим сином казала је да она није мајка која рађа такве соколове, али да је и овај несрећик био син неке мајке. Затим је замолила турског официра да јој дозволи да пољуби настрадалог умјесто “његове мајке”. Након дозволе официра Јованка је пољубила свог сина без грча и сузе на лицу. Сакривајући идентитет свог сина спасила је Велику Хочу и околна села од велике одмазде.

Велика ХочаДанас у Великој Хочи живи око 500 становника и у селу нема ни једне албанске куће. Живот у овој енклави за Србе није лак, упркос смањеном броју инцидената у послиједње вријеме изазваних од стране Албанаца. У основној школи “Светозар Марковић” има око 50 дјеце која су много скромна, несвакидашња и вјерујем боља личношћу у односу на данашње урбане генерације. Економска ситуација је тешка и људи углавном раде за себе, баве се трговином, производњом вина и осталих пољопривредних добара. Вина из Велике Хоче су високог квалитета и то је један од најпознатијих брендова Србије нама добро познат као “Дечанско вино”. Због отворености ријечних и поточних долина према југу и западу, у подручју Велике Хоче се осећа утицај приморске климе која продире долином Белог Дрима и изузетно благотворно делује на виноградарство. Захваљујући великом броју сунчаних дана и просјечној надморској висини од око 400 метара узгој винове лозе и традиционална производња одличних вина у Великој Хочи допринијели су и изградњи бројних грађевина и објеката, а посебно хришћанских светиња. Сам цар Душан је посједовао велике винограде и дворски вински подрум у близини Призрена. У његово вријеме из винограда и подрума у Великој Хочи вино је керамичким виноводом дугим 25 км допремано све до царских подрума у стару српску престоницу Призрен. У средњевековној Србији пехар вина је био знак и симбол дијалога, договора, заклетве, опомене, обећања, закона и обичаја. Управо и сам наслов овог текста “Душа Метохије” представља и назив вина из винарије “Хочанска вина” власника Љубише Ђуричића. Ова винарија се налази у центрлном дјелу села и годишње производи око 30 000 боца.

Душа Метохије

Да нисам једини која се заљубио у Велику Хочу, свједочи књига “Кукавице од Велике Хоче” коју је инспирисан овим мјестом написао чувени аустријски писац Петер Хандке након свог боравка овдје. Ни ове године није пропустио да дође у Велику Хочу, а имао је хуман разлог, а то је да би Србима у Великој Хочи уручио дио новца од награде ,,Хејнрих Ибзен“ која му је додељена у Ослу прошле године.

Енклава је моја кућа, двориште, врт, моје књиге, ја сам енклава… Ови људи у Великој Хочи и ја смо често једно – рекао је Хандке у Великој Хочи.

Остаје ми жао једино што смо се мимоишли, но ево ни ја, као ни господин Хандке нисам остао равнодушан на Велику Хочу и ту посебну част и снагу коју има Хоча и њени житељи. Баш због тога желим им од срца да остану, опстану и да је очувају у инат свима, а посебно нама за подсјетник шта то некад бејасмо и куд треба да идемо. Велику Хочу је тешко описати ријечима, њена тишина која вас тјера да будете бољи човјек се мора доживјети. Управо зато сам се одлучио да мој први текст по повратку са Косова и Метохије буде посвећен овом посебном мјесту, јер ако је Косово и Метохија срце Србије, онда је Велика Хоча њена душа.

*Захвалност за текст дугујем мом брату и пријатељу Новици Лукићу, учитељу из Велике Хоче који је био мој домаћин, а посебно хвала за флашу најбоље хочанске лозоваче.

Advertisements

5 thoughts on “Велика Хоча – Душа Метохије

  1. Hvala autoru na ovom predivnom tekstu, o danasnjoj Velikoj Hoci i o njenoj prebogatoj istoriji. Pokojna majka je rodjena tu a tu su mi i moja braca od ujaka Ljuba i Stanoje Brkic sa familijom. Veliki pozdrav autoru i svim mojim Hocanima ,,,

  2. Pingback: Зрно соли | Nevendjenadija's Blog
  3. Pingback: ЗРНО СОЛИ | СРБски ФБРепортер
  4. Reblogged this on kishad and commented:
    Да нисам једини која се заљубио у Велику Хочу, свједочи књига “Кукавице од Велике Хоче” коју је инспирисан овим мјестом написао чувени аустријски писац Петер Хандке након свог боравка овдје. Ни ове године није пропустио да дође у Велику Хочу, а имао је хуман разлог, а то је да би Србима у Великој Хочи уручио дио новца од награде ,,Хејнрих Ибзен“ која му је додељена у Ослу прошле године.

    “Енклава је моја кућа, двориште, врт, моје књиге, ја сам енклава… Ови људи у Великој Хочи и ја смо често једно – рекао је Хандке у Великој Хочи.“

  5. Pingback: ВЕЛИКА ХОЧА ПОД ЗАШТИТОМ УНЕСКА? | Nevendjenadija's Blog

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s