Постоји стара анегдота која каже да је једном неки амбасадор са закашњењем стигао на један коктел. Домаћица која је била ту пришла је ка њему, обраћајући му се:
“Ах! господине Амбасадоре, каква штета! Стигли сте управо у часу када су све лепе жене отишле”.
“Али, госпођо” – одговори дипломата галантно јој љубећи руку – “ја и нисам дошао због лепих жена. Дошао сам због вас”.
Ова анегдота би могла најбоље описати сву причу око воза на линији Београд – Косовска Митровица. Тема је заиста актуелна и одабрао сам је зато што су је многи коментарисали на разне начине, од оних шаљивих до озбиљнијих политичких анализа. Ипак, не могу да се отмем утиску да неко ко је осмислио идеју украшавања воза од Београда до Косовске Митровице, није барем мало био инспирисан мојом идејом и причом која је у медијима имала велики одијек од Русије па до Бразила, а ради се о сличној теми, само је у питању осликавање Миг-ова које Србија набавља од Русије. Ту идеју да се на авионе поставе слике наших хероја пилота сам први пут презентовао на измаку прошле године за руску ТВ ЛИФЕ.
Када је у питању конкретно овај воз од Београда до Косовске Митровице, потребно је рећи да већ има воз који спаја Косовску Митровицу са остатком Србије, а то је воз који саобраћа од Краљева до Звечана, који углавном превози студенте и тако је од 2006. године. Воз који је требао да саобраћа од Београда и то први пут након 18 година, очигледно је искоришћен у све друге сврхе, осим у сврху стварне намјере да тамо и стигне. Зашто је то баш тако било и шта је по сриједи свега тога, тешко је тачно рећи и покушаћу да одгонетнем у наставку, али сам увјерен да се могло боље и од овога, опет под условом да би воз вјероватно био заустављен, али уз мањи доживљај критике и пошалица.
Јасно је да Албанци никада не би пустили овако украшен воз без сукоба. По снимцима њихових припадника тзв. специјалних јединица, под пуним наоружањем, види се да док одлазе на Јариње пјевају ратне пјесме и покличе у оклопним возилима, чиме сами себи подижу морал, што јасно говори да су они заиста били спремни да запуцају или да врате воз назад. Вјерујем да би и Срби учинили и поступили идентично, да нама долази воз из Албаније са мотивима албанске заставе и натписима гдје нам Албанци говоре да је Косово њихово. Можемо рећи да се нешто слично се чак и десило са сликама оних надри отаца Велике Албаније (случај Митровић и дрон).
Јасно је дакле свима, да овакав воз не може да прође тамо гдје владају овакве тензије и прилике, али није јасно зашто се оштрица критике није отупила, а то се могло учинити да се радило само мало другачије. Сматрам да на спољашњост воза у оваквој ситуацији није требало писати “Косово је Србија”, јер Србија нема потребу да то некоме доказује, а најмање Србима на сјеверу Косова и Метохије или чак Албанцима. Косово је увијек било дио Србије и дио српског културног простора и идентитета. Оно је то било и када Албанци нису били већина, оно је то и данас када су они у већини и оно ће то увијек бити и остати. Мијењаће се политике, елите, прилике у свијету, али Косово је себе само одабрало као српски Јерусалим, не само 1389. већ много прије и све то има свој непролазни, тајанствени и духовни карактер. Такође треба имати у виду, и често заборављамо да је Грачаница саграђена 1321., а Високи Дечани 1335. године, дакле пола вијека пре Косовске битке и управо су то два од укупно 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКО-а. Топонимски називи, страдање, митологија, културно наслијеђе и данашња сурова реалност неће промјенити чињеницу да Албанце за Косово не веже ништа више од жеље да се изграде, докажу и афирмишу као један нови национални корпус, са новом историјом и још новијом културом. Српски и албански доживљај Косова и Метохије немају баш ништа заједничко, осим географског простора. Земље које су признале Косово, своје признање неће повући због натписа на њиховом језику или воза, а оне које то нису учиниле наставиће само због јачине наше дипломатије и сопствених територијалних (проблема) интереса.
Враћам се сада на оно што бих лично урадио, а то је да бих у потпуности поред мотива заставе који би и могао да остане, али и да буде елегантније изведен, спољашњост украсио натписима Косово и Метохија умјесто Косово је Србија, те натписима назива наших манастира (што је и учињено на једном дијелу), градова и општина (нпр. Обилић, Косово Поље, Липљан, Призрен, Штрпце…), природних богатстава (Газиводе, Ђеравица, Брезовица, Ибар, Паштрик…), културних области и налазишта (Газиместан, Улпијана, Стари трг…), Топонима и географских области (Косовско поморавље, Подримље, Сиринићка жупа) и др. Што се тиче саме унутрашњости воза која је углавном била испуњена мотивима фрески, што није спорно за све оне који су православци, али је спорно за оне који то нису, а који би некад путовали тим возом, као и за религијско одређење Србије која има истинску традицију мултиетничког и мултирелигијског друштва. Са друге стране фреске су нешто највриједније што припада интимној сфери православља и сматрам из личног убјеђења да то тако треба и да остане, како не би изгубило своју истинску вриједност. Умјесто фрески, унутрашњост бих потпуно испунио са прелијепим флоралним и геометријским мотивима косовског веза, косовских божура, Дечанске винице и винограда, косовске народне ношње, те сликама вањског изгледа наша 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКА.
Све што сам навео представља моје субјективно мишљење и вјерујем да би овакав начин украшавања постигао опет исти резултат, али би бар мало отупио оштрицу критике првенствено страних медија који су воз описивали као “националистички и дискриминаторски”, те и дијела српских медија и свих оних људи који су овај воз искључиво схватили као предмет исмијавања, пораза, политизације, предизборне кампање или као повод за нову доколицу. Комплетној “хистерији” како су медији ово називали допринјеле су и снимке постављања експлозива уз шине, Албанци са пушкама и оклопима, те драмске изјаве званичника током и након самог овог догађаја.
Истина је заправо да је Србија са овим возом жељела да скрене пажњу на статус и проблематику Косова и Метохије, које је опет дошло у фокус већ након Харадинајевог хапшења, те процеса интеграције правосудних органа у тзв. косовски правни систем. Поред овога сам воз је искоришћен да се РОСУ извуче на сјевер, тако да ако би дошло до покушаја рушења зида у К. Митровици или неких других акција, Србија сада заправо има неку врсту алибија пред ЕУ. Свим претходном властима у Србији и појединцима који су учествовали у Бриселском споразуму јасно је да је тај споразум погубан по било какав останак Косова и Метохије у саставу Србије, осим у носталгији и сјећању. Системом прекувавања жабе од стране виспрених и вјештих званичника ЕУ, те појединачним попуштањем генерација српских политичара, данас смо у дипломатском смислу ту гдје јесмо.
Србија је без суверенитета над Косовом и Метохијом остала повлачењем српске војске и познатим Кумановским споразумом 1999. године, те спуштањем овог питања са нивоа УН-а, на ниво ЕУ и Бриселског споразума 2013. године. То су три основне ствари које означавам као пресудне за данашњу ситуацију, и те ствари су резултат онога што многи данас називају издаја након сваке рунде преговора у Бриселу. Све што је услиједило касније Србију је доводило пред свршен чин, и заправо најбољи посао у тако лошој и незгодној ситуацији су радили они који су развлачили и куповали вријеме, јер ништа друго се у политичком смислу и није могло. Исто тако и овај воз је у својој коначној функцији имао за циљ да купи неко ново вријеме и неке нове аргументе. Нажалост, начин да се Косово и Метохија врате у оквире Србије јесте само обрнутим процесом горе наведених преломних тренутака, а то је прије свега дипломатско враћање овог питања на дневни ред УН-а кроз Резолуцију 1244., а након тога и повратак до 1000 српских војника и полицајаца на које Србија има пуно право према Кумановском споразуму, те самој Резолуцији. У супротном што више одмиче вријеме, Бриселски споразум Албанцима даје све већу независност, која ће временом бити доведена пред коначни чин признања, чиме ће Србија опет бити условљена уласком у ЕУ. Други пут осим овога како то управо планирају и прижељкују Албанци и њихови покровитељи ја не могу да видим.
Читајући разне изјаве и текстове закључујем да би за неке Србе била прихватљива и једна варијанта подјеле Косова и Метохије на сјеверни и јужни дио уз апсолутну екстериторијалност српских манастира и манастирских посједа, а неки чак не би ни тражили ово друго. Оваква идеја би значила признање Косова у неком облику и спашавање сјеверног дијела који је кохерентан у географском смислу, што опет не значи да Албанци временом не би реципрочно отворили и питање Прешевске долине, јер се то увелико спомиње и у њиховим круговима.
За Србију као државу и све оно што српски народ осјећа према Косову и Метохији исправно је само једно, а то је повратак на дневни ред УН-а, па према томе и даље уназад како сам написао. То би значило обустављање Бриселских преговора, повратак војске, а у случају неког новог погрома војска сигурно не би остала равнодушна. Ипак, једно су жеље, а друго тренутне околности и могућности. Тренутне могућности кажу да је овај воз заправо најгенијалнија идеја која је могла да се смисли у овом моменту када је Србија притиснута уз ћошак и сведена на потпуно и коначно признање, те понижавање свих српских жртава кроз случај Харадинаја. Дакле сва прича око воза ма како год некоме звучила, је нажалост одраз најбољих маневарских, дипломатских и политичких потеза које Србија има на располагању, а већ сам рекао да је и са возом могло боље, али шта је ту је.
Неке друге могућности говоре да се прилике у свијету мијењају, можда те промјене и буду у нашу корист. Долазак Трампа неће Србији да донесе неке велике бенефите или заокрет америчке политике, али ће сигурно да заустави брзину и ток догађаја које би нпр. покренула Хилари Клинтон да је постала предсједница. Са друге стране јачање руског утицаја у свијету, потапање Турске дипломатије, те све јаче партнерство Русије и Кине како унутар УН-а, тако и на глобалном плану може да створи неке нове услове. Управо те прилике би Србија могла да искористи како би питање Косова и Метохије поново вратила тамо и гдје му је мјесто, тамо гдје тзв. самопроглашено Косово није признато и гдје неће ни бити уколико Србија то не дозволи. Воз је одиграо своју улогу и вратио се у Београд, сад је на потезу српска дипломатија и српска политичка елита. Избори за предсједника иду, да ли ће Србија моћи и докле да купује вријеме и да хвата сваку, па и најмању шансу, показаће већ ова година.
One thought on ““ВОЗ” ДИПЛОМАТИЈА И ПЕРСПЕКТИВЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ”