Уставни суд Босне и Херцеговине са сједиштем у Хагу

Најновија одлука Уставног суда БиХ на 117. пленарној сједници, о захтјеву седам делегата клуба Бошњака у Вијећу народа Републике Српске за оцјену уставности члана 53. Закона о пољопривредном земљишту, представља још један преседан међународне заједнице у БиХ која располаже са троје страних судија које са још двоје судија Бошњака могу без икаквих проблема и посљедица да доносе било каквe већинскe одлукe Уставног суда БиХ у омјеру 5:4, а на штету Републике Српске. Управо то је урађено са овим законом о пољопривредном земљишту, гдје је Уставни суд БиХ утврдио да је оспорена одредба противна Уставу БиХ, јер се ради о искључивој надлежности Босне и Херцеговине у регулисању питања државне имовине.

Последње измјене закона о пољопривредном земљишту Републике Српске на снагу су ступиле прошле године, а њихов циљ је да омогуће упис десетина хиљада хектара земљишта у својину Републике Српске како би биле на располагању пољопривредним произвођачима. Конкретно овдје је ријеч о томе да Републици припадне пољопривредно земљиште које се налази на њеној територији, које је уписано у јавним евиденцијама као општенародна имовина, али без уписаног права коришћења, управљања или располагања, као и оно пољопривредно земљиште на територији Републике Српске које је и друштвена, односно државна својина са правом коришћења, управљања или располагања у корист предузећа која су била предмет приватизације, или је уписано као посјед тих предузећа или као посјед бивших друштвено-правних лица са сједиштем ван територије Републике Српске. Све ове одредбе су оцјењене као неуставне овом одлуком Уставног суда БиХ, што би практички значило да имовина и земљиште на територији Републике Српске спадају у власништво државе БиХ, која је ето из добре воље уступила ту имовину и земљиште на коришћење ентитетима, из чега произилази да из неке не тако добре воље исту може и одузети.

Сама ова одлука, као и неке од претходних одлука Уставног суда као што је одлука о грбу, химни, застави и обиљежавању Дана Републике Српке, представља ништа друго него продужену руку наметнутих политичких и друштвених односа из времена распада Југославије и једностраног референдума о отцјепљењу, а који су били уперени против основних права самоодређења српског народа у Босни и Херцеговини. Да би се пажљиво размотрила позиција српског народа у БиХ данас, мора се сагледати и историјска генеза тежњи муслимана у БиХ за самоодређењем путем муслиманског национализма чији су извори били у исламској религији и догми.  Почело је то организованије да се одвија још од времена када је Ататурк увео промјене у Турској, па су се тадашњи студенти из Босне и Херцеговине умјесто до тада Истанбулу, окренули ка Каиру и исламском универзитету Ел – Азхар. Тако су кренули развијати исламску политичку мисао почевши од истакнутих египатских студената из “Ел Хидаје” предвођених угледним алимом Мехмедом еф. Ханџићем, те Младим муслиманима на челу са Есадом Карађозовићем, Мустафом Бусулаџићем, Алијом Изетбеговићем и другима. Период посебног врења и позиционирања ове идеје догодио се за вријеме Павелића и НДХ, те потоњег дјеловања у СФРЈ када су муслимани остварили равноправни статус народа унутар југославенске заједнице Уставом који је проглашен на Скупштини Вијећа народа СФРЈ 21.2.1974. Комплетна ова генеза и године преданог рада биле су уперене искључиво на стицање националних права и самоодређење муслиманског народа у СФРЈ. Круна овог дугогодишњег рада је била организација свих тих људи и систематизација исламских идеја у оне радикалније форме под окриљем Странке Демократске Акције, са циљем и за коначно самоопредјељење, прегласавање српских представника и референдум о независности БиХ, када су муслимани заједно са Хрватима које су тада искористили, а данас мајоризују у политичком смислу, отцијепили БиХ из Југославије, противно вољи српског народа и уз срдачну подршку западне цивилизације.

Овдје долазимо до једног кључног термина, а то је прегласавање противно вољи српског народа, што је за посљедицу активирало право на самоодређење и оснивање Републике Српске 9.1.1992. и прије референдума на ком су се резултати унапред знали. Све ове прилике се већ скоро 30 година одржавају од стране институција БиХ, Високог представника и у коначници понајвише од стране Уставног суда. Собзиром да је састав Уставног суда БиХ од 9 судија такав, да Срби, Хрвати у Бошњаци имају по двоје судија, док остала три мјеста попуњавају странци, јасно је да све битне одлуке сами могу да донесу Бошњаци и стране судије, и управо ово је највећа превара грађанске државе Босне и Херцеговине, која није држава већ међународни протекторат, што се види из приложеног. Први пут ово прегласавање се десило 15. октобра 1991. године када је Скупштина БиХ је донијела Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине, чим је одлучено је да се повуку представници БиХ из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, што су без двотрећинске већине изгласали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС-а одбили дјеловати по овом нелегално донесеном акту. Чланови тадашњег Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Биљана Плавшић и Никола Кољевић тражили су и међународну арбитражу због прегласавања Срба, али је њихова апелација Европској комисији глатко одбијена. Дакле, и тада као и данас странци доносе коначне одлуке о самоодређењу, вољи и правима српског народа у Босни и Херцеговини које не морају нужно имати упориште у праву, већ у сили политичких прилика и интереса.

У том контексту можемо са пуним правом да посматрамо Босну и Херцеговину као неку врсту реплике СФРЈ и на тим темељима да објективно упоредимо право муслимана, односно Бошњака из БиХ на самоодређење у Југославији, а касније и на самоопредјељење и сецесију од Југославије, са истим таквим правом Срба из БиХ на останак у Југославији, гдје су били прегласани, као и у данашњој Босни и Херцеговини, гдје су такође били прегласавани у Предсједништву, па чак и кад узмемо само оквир Републике Српске, гдје о основним правима на самоодређење српског народа и законима који се доносе, коначну ријеч могу дају два Бошњака и тројица страних судија, јасно је да ова два права, наизглед два равноправна и конститутивна народа, ипак нису заступљена у истој мјери нити по истим стандардима. Како је могуће да уопште постоји механизам, да легитимне одлуке и законе Народне Скупштине Републике Српске и права која произилазе из Дејтонског споразума могу да пониште двоје бошњачких судија и троје страних, а да у том процесу одлучивања учествује само двоје Срба који немају никакву шансу да заштите интерес свог народа и ентитета из ког долазе, да ли на основу овога Република Српска и српски народ имају слободу одлучивања и равноправан третман са Федерацијом БиХ и Дистриктом Брчко у оквиру Босне и Херцеговине? Одговор је НЕ.

У Међународном пакту о грађанским и политичким правима који је усвојен 1966. године на Генералној скупштини УН-а у члану 1. пише да: Сви народи имају право на самоопредјељење. На основу овог права они слободно одређују свој политички положај и слободно постижу свој привредни, друштвени и културни развој. У Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима ово се идентично овако и понавља.

У слободном тумачењу могло би се закључити сви народи осим Срба у Босни и Херцеговини, Срба у Хрватској, Срба на Косову и Метохији, а сад видимо и Срба у Црној Гори, да апсурд буде већи. Неки теоретичари су разматрали да се ово право на самоодређење сукобљава са правом суверености које има држава. Тражење самоодређења увијек садржи захтјев који је уперен против неке постојеће државе. Садржај тог захтјева се састоји у смањењу и ограничавању суверених права те државе у одређеном дијелу њеног подручја, односно у захтјеву или потпуно напуштању таг подручја, у одрицању од својих дотадашњих права која је имала и вршила као територијални суверен. Из тога се изводи да је право на самоодређење у сукобу са сувереношћу. Ипак, ево до данас нисам чуо да је неко отворено кроз ова разматрања правдао силу суверенитета на штету једног дијела народа. Управо због тога био сам веома изненађен када сам видио да угледни сарајевски адвокат и стручњак за уставно право Недим Адемовић, каже да је Уставни суд једини чувар суверенитета БиХ и да је то “домаћи ОХР са бонским овлашћењима”, гдје при том додаје да се најтеже одлуке у Уставном суду доносе гласањем 5:4 али да то није прегласавање!

Човјек је стручњак, доктор правних наука, овако срамно завршава своје гостовање са свођењем државног суверенитета на силу јачега и права на 5 руку, двије бошњачке и 3 међународне, шта онда да очекујемо од мање образованих бошњачких политичара који се тобож боре рецимо за права Срба у ФБиХ? Ако је право јачега извор суверенитета Босне и Херцеговине, онда испаде да га више од Бошњака чувају Хрвати без ентитета и Република Српска која већ 28 година опстаје, живи и дјелује у оквиру такве “суверене” Босне и Херцеговине. Господин Адемовић вјешто заобилази право народа на самоодређење, које су Бошњаци већ искористили и практички подржава коначни суверенитет силе. Он наводи да БиХ има континуитет и да је она сукцесор права на имовину бивше државе, а ја га питам зашто онда БиХ није и сукцесор права на самоодређење и неких других права, већ се припадајућа права узимају по сили суверенитета. Испада да је право селективна ствар и да могу да га користе само они који имају силу, односно у овом случају међународну подршку.

Закон о пољопривреном земљишту, закон о грбу, химни, застави и Дану Републике налази упориште управо у темељном праву на самоодређење српског народа и суверенитет Републике Српске унутар Босне и Херцеговине. Ово право Републици Српској је дала борба за територију у рату, а верификовао Дејтонски мировни споразум кроз Анекс 2. и управо основа за одређивање међуентитетске линије разграничења била је линија сукоба. Не постоји бољи доказ да имовина и земљиште у оквиру територије Републике Српске, припада управо Републици Српској од Анекса 2 Дејтонског мировног споразума који су парафирали и потписали у име Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, у име Федерације БиХ Јадранко Прлић и у име Републике Српске Никола Кољевић, уз одобрење, као и стоји у оригиналном преводу Фрање Туђмана у име Хрватске и Слободана Милошевића у име СР Југославије.

Овдје треба озбиљно узети у обзир две ствари. Прва је да нису само ентитети потписници Анекса 2 који се односи на унутрашње разграничење и међуентитетску границу, већ и Босна и Херцеговина као држава, што је веома битна ствар када смо код тумачења међуентитетског разграничења и припадајуће територије. Дакле, Алија Изетбеговић се у име БиХ као државе сагласио заједно са два ентитета уз одобравање СР Југославије и Хрватске, по овом јасном и недвосмисленом питању и као такав је дозволио формирање међуентитетске линије разграничења између територије Републике Српске, Федерације БиХ, те Дистрикта Брчко. Друга битна ствар јесте разлика између званичних термина “boundary” и “border”. Иако се данас у неформалној комуникацији оба ова термина поистовјећују, између њих постоји разлика. Термин “border” се користи изричито када се говори о спољњим границама између две државе, док је термин “boundary” линија која означава границу између два субјекта унутар једног подручја, у нашем конкретном случају линија разграничења између два ентитета. Дакле, ако бисмо то поједноставили, могли бисмо рећи да Босна и Херцеговина према сусједним државама има “border” док ентитети између себе имају “boundary”, што би значило да простор и територија између “border” и “boundary” припадају субјектима Републици Српској, односно Федерацији БиХ, што је Алија у име БиХ својим потписом и потврдио. Уз Анекс 2 приложена је и мапа са легендом која географски и терминолишки разјашњава ову унутрашњу демаркацију територије.

Ово исто је у суштини потврдио и Уставни суд БиХ 2001. године у Одлуци број У-41/01 када се прогласио ненадлежним да одлучује о захтјеву за рјешавање спора између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине о међуентитетској линији разграничења у области насеља Добриња 1 и Добриња 4 и за оцјену уставности Одлуке Високог представника за Босну и Херцеговину о провођењу обавезујуће арбитраже између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске ради разрјешења спора у вези са међуентитетском линијом разграничења и Арбитражне одлуке независног ирског арбитра за Добрињу 1 и Добрињу 4. Уставни суд је у конкретном случају истакао да одлука Високог представника није предвидјела могућност да било које тијело у БиХ ревидира арбитражну одлуку. Самим тим, према мишљењу Уставног суда, Арбитражна одлука ријешила је спор коначно и искључила могућност ревизије од било којег суда у БиХ, укључујући и Уставни суд.

Високи представник Волфганг Петрич донио је 5. фебруара 2001. године Одлуку број 84/01 о обавезујућој арбитражи између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске о међуентитетској линији разграничења у сарајевском насељу Добриња I и Добриња IV, те именовао ирског суца Диармуида Шеридана за јединог арбитра. Након ове одлуке, према појашњењима која долазе са терена, а након анализирања нове мапе, Федерацији БиХ припало је око 800 станова из добрињских стамбених блокова, а Републици Српској близу 250. Управо ова арбитражна одлука је извор сваке даљње приче око имовине на територији Републике Српске, јер је Високи представник искористио бонска овлашћења и практично наметнуо ову арбитражу, коју је прихватио и Уставни Суд БиХ. Иако је тада та одлука била спорна за нас због других разлога, данас је требамо итекако користити када је у питању имовина и земљиште на територији Републике Српске. Собзиром на ову арбитражу и наведене одлуке Уставног Суда и Високог представника, јасно је да је ова посљедња одлука Уставног суда о Закону о пољопривредном земљишту донешена искључиво на силу и политички, што смо и видјели собзиром да знамо ко је гласао и да је изгласана у омјеру 5:4. Ова одлука је такође у колизији са горе наведеном одлуком У-41/01 гдје је Уставни суд пропустио да реагује на подјелу имовине између Републике Српске и Федерације БиХ у сарајевским насељима Добриња 1 и Добриња 4 и прогласио се ненадлежним.

Сада се намеће логично питање, како је могуће арбитражним поступком који је покренут на основу бонских овлашћења Високог представника и прописаних Анексом 10 Дејтонског мировног споразума раздијелити имовину и територију између Републике Српске и Федерације БиХ, али исто са друге стране није могуће законом регулисати и уписати имовину и земљиште на територији Републике Српске у њено власништво. Како је могло уопште 2001. раздијелити Добрињу 1 и Добрињу 4 ако Република Српска није власник земљишта на својој територији? Да ли то значи да је онда Републици Српској овом арбитражом потврђено право власништва над земљиштем и имовином на својој територији? Ако Републици Српској заправо не припада имовина и земљиште на њеној територији како се тврди данас, како је онда било могуће овом арбитражом узети дио Добриње од Републике Српске и додијелити Федерацији БиХ? Зашто се Уставни Суд БиХ тада прогласио ненадлежним, а сада донио овакву одлуку? Ако је он једини чувар државног суверенитета и како рече господин Адемовић “интерни ОХР” онда водећи се принципом који су поставили својом посљедњом одлуком о пољопривредном земљишту и оном из 2012. о имовини, нити ових 250 станова и дијелови Добриње 1 и Добриње 4 нису требали да припадну Републици Српској, нити ових 800 и већи дијелови Федерацији БиХ, већ су том логиком требали да постану имовина и земљиште државе БиХ. Исто тако ако Републици Српској не припада земљиште и имовина на њеној територији, зашто се 2001. онда арбитража о Добрињи није поставила између Босне и Херцеговине са једне стране и ова два ентитета са друге, што из приложеног видимо да се није десило, јер се и сама арбитражна одлука водила правом простора, територије и земљишта које припада Републици Српској и Федерацији БиХ. Уколико су земљиште и имовина у власништву државе Босне и Херцеговине, зашто је онда успостављена ентитетска линија разграничења, која је њена сврха пошто она нема другу фактичку улогу осим да означи припадност територије имовине и земљишта, јер не постоје гранични пунктови, нити царинске контроле. Ако пак не служи за означавање територије, зашто онда креатори Дејтонског споразума ову међуентитетску линију разграничења нису ставили на привремени период трајања до успостављања власти и потпуног прекида војних дејстава? Мени се чини да су овдје ствари прилично јасне.

Дакле, овом аргументацијом види се да је Уставни суд БиХ између осталог једно политичко тијело и то посебно у одлукама које се тичу Републике Српске. Стиче се дојам да је сједиште овог суда у Хагу, а не Сарајеву, јер је правно – политички наратив који се користи у Хагу према Србима, идентичан ономе који се користи и у Уставном суду БиХ према Републици Српској. Ово је наратив међународне заједнице која према Републици Српској, а видимо и према Србији око питања Косова и Метохије, као и према Србима у Црној Гори око питања црквене имовине, има већ дуги низ година и он се још нимало није промјенио од распада Југославије. Ако смо некад и помислили да је дошло до отопљавања односа међународне заједнице према Србима, погријешли бисмо, то је засигурно била само фатаморгана. Зашто је ово тако, зашто оволико дуго траје и када ће престати, питање је за посебан текст и једну одвојену анализу.

Неспорно је да се Босни и Херцеговини од стране западних држава дозвољава суверенитет силе у односу на Републику Српску која свој простор, право и територију, иако утврђене у Дејтону мора да брани из дана у дан. Све ово наравно не аболира дијела одговорности и наше политичке представнике и субјекте који од рата на овамо, дјелују и партиципирају у власти Републике Српске за све тежу економско – социјалну ситуацију, пословни и политички амбијент, за пад наталитета и одлазак становништва, али сигурно да се поред свега осталог оваквим одлукама Уставног суда додатно отежава и оптерећује било какав развој и међународно позиционирање Републике Српске.

Са друге стране ова иста међународна заједница Србији ни близу не дозвољава суверенитет силе у случају Косова и Метохије, већ је процес управо обрнут, гдје је Србија бомбардована када је покушала војно да сачува своју територију, а гдје самопроглашене албанске власти из године у годину добијају и отимају све више суверенитета на штету државе Србије, а све то уз одобравање и подршку западних сила.

Закључак је једноставан и сам се намеће, а то је да ће Република Српска остати овако мајоризована и третирана, докле год су у Уставном суду стране судије са оваквим инструкцијама својих земаља и докле год Високи представник има бонска овлашћења по истим тим инструкцијама. Са друге стране о третману и правди за српске жртве сувишно је и говорити, нема је и готово да не постоји. Све ово ће да траје докле год се не промјене међународне околности, које су иако још без конкретних помака, ипак почеле да се комешају. Историја је циклична утврдио је Семјуел Хентигнтон што се и показало на много примјера из прошлости, па је и према томе неминовно да ће некад доћи до промјене, само што су у данашњем свијету вријеме и истрајност главни чиниоци, те у том смислу и 100 година нажалост може да буде само један милиметар напредовања до неке промјене. Нама преостаје једино да опстанемо на овом простору као народ у оквиру који имамо, да издржимо све ове невоље и да паметном националном стратегијом уз уважавање свих страна спремни дочекамо неко боље вријеме. Најважније стратешке тачке током овог процеса су образовање будућих генерација, стварање повољног пословног, радног и породичног окружења, те очување традиције, културе и институција Републике Српске.

Србија и НАТО – Разоружавање (2. дио)

RazoruzavanjeНакон првог дијела у ком сам објаснио шта је НСПА, те након првог уништавања наоружања у СР Југославији та пракса је увелико настављена. У годинама које су услиједиле били су потписивани уговори са разним агенцијама ЕУ, САД или НАТО савеза као што је (НАМСА) Агенција НАТО за одржавање и снабдевање, на чији линк кад данас кликнете води вас на странице НСПА, зато што је ова агенција са још неким мањим агенцијама НАТО савеза, од 2010. интегрисана у НСПА. Свих ових година оружје се званично уништавало уз објашњења како то значи већу сигурност у региону и самој Србији, јер тако уништено сигурно неће пасти у “погрешне” руке. Табела испод показује како и колико се комада лаког наоружања и муниције уништавало до 2006.године. Остављам могућност да ме исправе они који су стручнији и више упућени, али ово је за сада званично.

Prikupljeno oruzje Srbija

Уништавање лаког наоружања и убојних средстава настављено је и након 2006. године. Тако је у 2010. години уништено 28 285 комада. Читава ова акција спроведена је у сарадњи са Центром за контролу лаког наоружања у југоисточној и источној Европи (СЕЕСАЦ-ом), а на основу одлуке Савјета Европе о смањењу наоружања на Западном Балкану. Посљедње у низу уништавање малог и оружја лаког калибра десило се у децембру 2012. године када је уништено 17 000 комада у рециклажном центру у Железнику. Ово уништавање вишкова лаког и стрјељачког оружја у Србији се такође организовало у сарадњи са (СЕЕСАЦ-ом) и ЕУ, чији су представници присуствовали том догађају. Ове године према потписаном споразуму са НСПА од прије неколико дана очекује се уништавање 4000 тона убојних средстава.

Након лаког наоружања прелазимо на уништавање ракетa, а прво као такво десило се 23.1.2004. године када је Војска Србије и Црне Горе свечано уништила постојеће залихе ракета лаког ПВО система познатог као Стрела 2М (НАТО ознака СА-7б). Уништавање 1200 комада са водичем ракета није било дио уништавања застарјелог наоружања, које је Србија и Црна Гора већ тад увелико реализовала, већ је ово конкретно био гест добре воље према америчкој влади. У том периоду Влада САД тражи од свих ближих и даљих савезника да се ослободе од оружја које може да падне у руке терориста или ирачких побуњеника. “Стреле” су дошле на ред када је 23.11.2003. године утврђено да је теретни авион у Ираку оборен пројектилом “Стрела” произведеном у фабрици Крушик у Ваљеву. Прије тога истим тим пројектилима су била оборена и два хеликоптера, један турски – Коугар, а други амерички “Супер Кобра”, а као могући извор за пројектиле осумњичена је била и југословенска обавјештајна служба. Свечаном уништавању тада је присуствовао амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, а према конгресном извјештају из САД од 2005. године, слична уништавања “Стрела” проведена су и у Босни и Херцеговини, Камбоџи, Нигерији и Либерији.

У октобру 2004. године САД опет притишће власти у СР Југославији  и тадашњи министар Давинић потписује са њима уговор о уништавању још 5000 “Стрела”, што се види на страни 194. у књизи Араона Карпа. Овог пута су у питању биле побољшане верзије оригиналне домаће производње под називом “2М2Ј Сава”. Пошто се појавио проблем око новца и страха да “Сава” не буде продата на илегалном тржишту, американци нису хтјели да кажу колико су плаћали за уништавање по једном комаду. Касније је министар изјавио да је та цифра била 400$. Ово је уједно представљало и највеће спонзорство из иностранства за уништавање једног оваквог оружја у свијету. Ни Црна Гора није поштеђена па је тако по својој квоти такође била обавезна да 2008. уништи 1500 “Стрела”.

“Стреле” су коришћене и током НАТО бомбардовања 1999. године, али углавном против крстарећих ракета и беспилотних летјелица на нижој висини. Такође ове ракете су коришћене и 1995. године за вријеме прве акције бомбардовања НАТО савеза у историји под називом “Deliberate force“, а на положаје Војске Републике Српске. Тада су према неким подацима овим пројектилима оборена два авиона од укупно четири, француски Мираж и амерички Ф-16. “Стреле” су се показале и током рата у Вијетнаму, када је уништено 70 америчких хеликоптера управо пројектилима из овог оружја. Многи ће рећи да су те “Стреле” биле већ онда застарјеле, што нећу категорички да спорим, али вјерујем да се тада уз одређене модификације и вољу војног врха, државе и појединаца сигурно могло нешто више учинити. Ово наводим као претпоставку поготово ако се узме у обзир да се “Стреле” користе и данас у регуларном наоружању више од 60 свјетских армија, а управо тим ракетама је прошле године у Ираку погођен и срушен амерички авион А-10.

Након уништавања ових ракетних система, потребно је споменути и уништавање више од 1,4 милиона противпешадијских и неколико стотина хиљада противтенковских мина, а све то под посредством горе поменуте агенција НАМСА, односно данашње НСПА. На званичним страницама НАТО савеза наведено је да је овај процес завршен  2006. године, а земље које су тада биле водеће у том пројекту су Канада и Аустрија.

За крај овог дијела око систематског уништавања војног наоружања потребно је споменути и оклопна возила. СР Југославија је до 2000. године у активном саставу имала 1.116 тенкова и 767 оклопних транспортера. Србија сада у активном саставу има 250 тенкова и 320 транспортера БВП-М-80. Могу се данас чути и информације да је 2000 разних резервних и активних тенкова уништено и претпљено као старо гвожђе у некадашњем Сартиду, којег је приватизовала америчка компанија “U.S. Steel”. У сврху ослобађања вишка наоружања и попуњавања буџета прошле године је био објављен и оглас Министарства одбране за продају вишкова наоружања, на који су се јавиле власти Пакистана са жељом да купе 282 тенка Т-55.  О дијелу тих тенкова и уништених 14 амфибија говори и Мирослав Лазански у свом ауторском тексту који је објавила “Политика”. Сада пишући ово на памет ми пада како су војници буквално сопственим животом бранили тенкове 1999. године. Управо тада током агресије НАТО савеза на СР Југославију, на територији Косова и Метохије у ратној формацији Приштинског корпуса биле су: 15. оклопна бригада (тенкови Т-55), 211.окбр. (М-84) и 252.окбр. (М-84), те тенковски батаљони 243. механизоване бригаде и батаљони моторизованих бригада ( у свом саставу тенкове су имале 78., 125. и 549.мтбр.) – Све скупа не више од 350 тенкова. Војска Југославије је објавила следеће губитке у техници на простору Косова и Метохије за 78 дана бомбардовања: 13 тенкова, 8 оклопних транспортера и 27 артиљеријских оруђа.

Закључак би био да је Србија годинама уназад  имала све мање наоружања, а све више била на правцу партнерства са НАТО савезом. Вјерујем да су вјешти стратези НАТО-а искористили слабост појединаца у Србији, па су своје коначне циљеве лакше остваривали допуштајући да се дио оружја продаје илегалним путем, а дио да се уништава. У оба случаја Србија је разоружана и војно ослабљена, што је био и крајњи циљ. Неки ће рећи да је наше окружење данас демократско и да нема потребе за оружјем. Други ће надодати да се геостратешки положај Србије погоршава због неуласка у НАТО, посебно од када су Хрватска и Албанија постале чланице које се оштре и јачају, а Србија остаје заробљеник историје. Лично сматрам да овдје више није проблем да ли ћемо прихватити чланство у НАТО савезу или не, основно питање које се само намеће, као и одговор свих ових година јесте: Да ли ми вјерујемо НАТО савезу и од кога ће НАТО да чува Србију, ако не од себе? Као прилог овом одговору додао бих вијест од 18.2.2016., када је у Њемачку, стигло 5000 тона муниције у 415 контејнера из САД, као највећи транспорт муниције у посљедњих 10 година. Колико оно бјеше Србија треба да уништи ове године према споразуму са НСПА?

Србија и НАТО – Шта је НСПА? (1. дио)

Srbija - NATO

Ово је мој први текст из серије од неколико дијелова гдје ћу детаљно објаснити позицију у којој се Србија данас налази у односу на своју војну доктрину, неутралност, НАТО савез и све досадашње споразуме. Какве су нам шансе и шта се заправо дешавало годинама уназад. Све ово започећу посљедњим споразумом од прије неколико дана.

Након што је Министарство одбране Републике Србије изразило заинтересованост за услуге које нуди Организација НАТО савеза за подршку и набавку (НСПО), као и жељу да се успостави сарадња у одређеним областима логистике, оперативне подршке и подршке системима, Скупштина Републике Србије 12.2.2016. је ратификовала, а предсједник потписао указ за споразум и пратећи закон о сарадњи у области логистике и подршке. НСПО као кровна организација за подршку и набавку НАТО савеза организационо се састоји из два тијела, прво је легислативно или “Agency Supervisory Board” (АСБ), а друго је извршно или Агенција за подршку и набавку (НСПА) чије је сједиште у Луксембургу. Нашим језиком ова агенција се бави логистичком подршком разним операцијама и вјежбама НАТО савеза, набавком потребне опреме, идентификовањем нових купаца и тржишта, стратешким транспортом, распоредом и складиштењем погонског горива, те управљањем разним пројектима делаборације и уништавања вишкова наоружања.

Уколико нпр. посјетите њихове званичне странице тамо ћете пронаћи посљедњу вијест од 11.2.2016. године, да су тренутно ангажовани у бази Бондстил на Косову и Метохији као подршка КФОР-у на пословима проширивања капацитета за погонско гориво унутар и изван базе. Овај посао сервисирања погонских капацитета у кампу Бондситл представља највећу НАТО погонску операцију на Балкану у којој је запослено 40 локалаца. Листајући мало даље нашао сам и вијест од 2.9.2015. године о формирању медицинског центра у бази КФОРА-а код насеља Ново Село, надомак Вучитрна. Такође ту је и вијест из маја мјесеца прошле године, о подршци особља НСПА логистичкој штабној вјежби “ЛОЏЕКС15” која се оржала у Србији, о којој ћу касније написати нешто више. Само из овог лако је претпоставити да ће им нови закон који је ратификован, између осталог користити за лакше и краће путовање преко територије Србије до Бондстила, како би се успјешно и на вријеме обавили сви започети и будући послови.

Поред ових пројеката у Србији је тренутно у току спровођење још једног пројекта под надзором НСПА, а ријеч је о уништавању вишкова наоружања, односно конкретно убојних средстава. Овај пројекат је предвиђен механизмима сарадње у оквиру Партнерства за мир, гдје је још 2013. године планирано успостављање НАТО Повјерилачког фонда за уништавање вишка наоружања и убојних средстава, ангажовањем капацитета ТРЗ Крагујевац, а у сарадњи са НСПА као извршном агенцијом за реализацију овог пројекта. Формирање овог фонда зацртано је и у оквиру 1. поглавља Индивидуалног акционог плана партнерства (ИПАП) који је усвојила Влада Србије на својој сједници. Обичним језиком ИПАП представља кораке и задатке које Србија треба да изврши на свом путу сарадње са НАТО савезом, али не и формалног чланства, барем тако кажу. Када се у оквиру НАТО савеза раде овакви пројекти великог уништавања вишкова наоружања, једна земља чланица мора да буде водећа држава у том процесу. На молбу Министарства одбране Републике Србије, Велика Британија је прихватила улогу водеће државе у овом пројекту, док је извршно тијело у његовој имплементацији управо већ поменута агенција НСПА.

„Безбједност и стабилност на Западном Балкану су приоритет за Уједињено Краљевство, послије дешавања у протекле две деценије. Самим тим, било је природно да наше министарство одбране позитивно одговори на молбу Србије НАТО-у за помоћ у уклањању вишкова муниције“, изјавила је 2013. године Мериот Лесли, стална представница Уједињеног Краљевства у НАТО.

УК

Осим Србије на мапи видимо да се пројекти агенције НСПА тренутно одвијају и у Црној Гори као и у Албанији. Иста ова организација НСПО потписала је имплементациони споразум о уништавању вишкова наоружања са Министарством одбране Црне Горе, и то половином јануара ове године. Дакле, логичним слиједом догађаја, имплементациони споразум је вјероватно нешто што чека и Србију у наредном периоду. Што се тиче Албаније, она је овој организацији значајна, јер се у тој држави налази неколико фабрика специјализованих за уништавање наоружања. Тако је 2014. године споразумом између Министарстава одбране Албаније и Црне Горе, а посредством НАТО агенције НСПА, Црна Гора потписала уништавање 50.380 комада панцирно запаљивих метака у албанској фабрици УЛП Мјекес, која се налази у Елбасану. На мапи коју гледамо нема отврених пројеката у Босни и Херцеговини, али је зато у јануару 2015. године потписан је меморандум о разумијевању између НСПА и БиХ који у потпуности отвара све оквире за будућу сарадњу.

НСПА

Кад је у питању Србија и оно што је до сад уништено од вишкова муниције и убојних средстава постојало је неколико фаза након рата 1999. године. Прво уништавање оружја било је иницирано директно од стране САД 2001. године. Тада је техничко-ремонтни завод у Чачку изабран као центар за уништавање наоружања из вишкова арсенала Војске Југославије, углавном заплијењеног од албанских терориста. Том приликом је уништено око 53 000 комада малог оружја и оружја лаког калибра, а новац за трошкове уништавања је био уплаћен од стране амбасаде САД у износу од 380 000 хиљада долара. Наставак слиједи…

У наредном тексту читајте колико је наоружања и зашто у Србији уништено до данас посредством САД, ЕУ и НАТО савеза.

 

 

Migranti – Lice i naličje EU

migrants-hungaryPrije svega moram da kažem da ovakva EU kakvu poznajemo danas, i zbog koje se Robert Šuman i Žan Mone okreću u grobu, posljednjih godina je pogotovo građena na pljački, suzama i tragediji svih ovih izbjeglica koje sada pohode njene granice i traže svoju drugu šansu. Svi oni su tu, jer ista ta EU sa svojim zapadnim prijateljima SAD drži u ratu i izrabljivačkoj patnji njihove matične države zbog svojih političkih, militarnih, ekonomskih, a ponegdje i ličnih interesa. Neću ni da spominjem potencijalne mogućnosti da se među migrantima nalaze i teroristi koji bi bili prijetnja bezbjednosnom sistemu EU, kao ni probleme oko demografske slike Njemačke ili ostatka EU za nekih 30 godina.

Ovo bi mogao da bude prvi i jedini ozbiljniji talas problema koji će u potpunosti da demaskira sve one lažne ideale i licemjerja na kojima ova kapitalistička ideja “otvorenih” granica počiva. Otvorenih pod navodnicima, jer se zatvaraju čim krene mlijeko iz BiH i izbjeglice iz Sirije. Godine kolonijalizma i porobljavanja Afrike i Bliskog istoka, izgleda dolaze da naplate svoje. Fino je objasnio gospodin Asad, predsjednik Sirije rekavši:

“Problem sa migrantima se ne rješava u EU, već na njegovim izvorima u Siriji i Iraku, zaustavite finansiranje ISIL- a, zaustavićete rat, a samim tim i velike seobe”.

Zemlje kao Libija i Sirija su bile slobodarske zemlje časnog islamskog svijeta, a Sirija čak i sa značajnom hrišćanskom zajednicom, bile su to zemlje prosperiteta i sistema koji je ljudima omogućavao dostojanstven život, posao, školovanje i uređen zdravstveni sistem. Bile su to zemlje bogate kulture i velikih arhitektonskih poduhvata. U Libiji parovi dobijaju stan nakon što se vjenčaju, studenti imaju platu tokom cijelog studija, pa i poslije ako ostanu nezaposleni, struja, plin i voda se ne plaćaju, 17 litara goriva koštalo je jedan dolar, a kredite je moguće uzeti bez kamata do 60 godina, a pritom Libija nije imala vanjskog duga niti jednog jedinog dinara!!! Bila je to obećana zemlja za radnike i građevinske kompanije iz bivše Jugoslavije, kao i iz BiH koje su uspješno poslovale i gradile, sve dok Ivan Barbalić u ime svih nas iz BiH nije podigao svoju ruku za odlučujući 9. glas na sjednici SB UN koji je bio potreban za invaziju na ovu zemlju i tako presudio i nama i Libiji. Ono što je najbitnije, jeste da su to bile dve zemlje koje nije porobio MMF niti ostali moderni imperijalisti i zelenaši, zemlje koje nisu vodile tuđu, već prvenstveno svoju politiku, zemlje stabilnih valuta i velikih rezervi u nafti i zlatu.

Zbog svega gore navedenog, danas su to postale dve devastirane zemlje, razorene ratom,  zemlje smrti i izbjeglica, a sve zato jer nisu bile u “robovlasničkom sistemu” i što su sve više postajale smostalne i slobodne, te kao takve ozbiljna prijetnja, primjer drugima i uzbuna za opasnost. Možda ne u toj mjeri razvijene, ali u ovaj paket mogu da idu i Avganistan, Irak, te još neke zemlje Afrike odakle danas i imamo najviše izbjeglica. Zemlje specifičnih i autohtonih režima i sistema života koji jesu imali svoje mane, ali su mogli držati na okupu i pod kontrolom svoje stanovništvo, bez većih ratova i unutrašnjih sukoba uprkos postojećim razlikama. Iračka nafta, avganistanski opijum, libijske rezerve i sirijska bogatstva uz jake geopolitičke položaje ovih država, bile su pravi razlozi za razraranja.

Sve što je bilo dobro u ovom području Bliskog istoka je nestalo sa stvaranjem kvazi Islamske države, te ciljanim izvrtanjem islama u najgorim oblicima i proizvodnjom straha i averzije prema istom, ne samo na Bliskom istoku već i na bilo kom prostoru na kome žive muslimani sa ostalima. Raspirivanjem najprimitivnijih religijskih osjećanja, jeftino zaposijedaju sve one naivne, plitke i mahom mlade duše koje u neznanju ispunjavaju njihove skrivene ciljeve, a među običnim narodom siju strahove, predrasude i isključivost prema svemu što se sa islamom poistovjećuje u bilo kojoj drugoj opštoj formi.

Svim ovim jasno i nedvosmisleno dolazimo do ozbiljne krize na tlu Evrope, dolazimo do svih onih slika tretmana prema izbjeglicama, dolazimo do pendreka, suzavaca, pasa i mađarske novinarke koja ih udara, dolazimo do potresnih slika malog Ajlana i do karikatura Šarli Ebdo, dolazimo do zatvaranja granica, vojske, oštrih žica i urušavanja Šengena… dolazimo do onog pravog lica stanja ljudskih prava i sloboda, te spremnosti na iste unutar same EU. Dolazimo do poistovjećivanja one licemjerne priče oko sankcija Rusiji, pa kada Rusija uzvrati istom mjerom onda je to za sve zvaničnike EU nedopustiva uvreda.

Sa druge strane imamo Srbiju, toliko ekonomski, moralno pa i ustavno shrvanu, a narod pogrdno i zlikovački predstavljen u svijetu i holivudskim filmovima već decenijama unazad. Podsjetilo me ovo sa migrantima na onu Srbiju koja je onomad 1885.  zaradila “tablu” u Ženevi sa natpisom:

“Budi tako human kao što je bila humana Srbija 1885.”

Tada je Srbija propustila sanitet i humanitarnu pomoć Bugarskoj sa kojom su bili u ratu, što pre toga nije bilo zabilježeno u istoriji. Ista ta Srbija je jutros 2015. godine na Horgošu doživjela da joj izbjeglice skandiraju “Hvala Srbijo“, što dovoljno govori o tretmanu koji su imali i koji još uvijek imaju u Srbiji koja nije dio EU. Priče običnih ljudi i narod koji donosi ćebad, hranu i igračke, ljudi koji iscrtavaju mape za lakše snalaženje, prevoznici i policajci koji drze sirijsku djecu u naručju, bez pendreka, naguravanja i sile… slike koje se ne broje, slike Evrope koja danas kleči i na koljenima izumire.

Serbian policeman

Zaključio bih ovo sa rečenicom da je EU već odavno postala žrtveno jagnje i talac visprene interesne politike finansijskih moćnika iz Vašingtona, koji svim silama žele da zaustave prirodni savez Rusije sa Evropom. Postala je EU i talac politike sopstvenih monetarnih kvislinga zarobljenih u izrazito lijevim ili pak desnim neofašističkim ulogama, u ovom slučaju apsolutno je svejedno, jer i jedni i drugi rade na štetu Evrope kao našeg kolektivnog civilizacijskog opredjeljenja.

NATO skoro Crna Goro

Njegoš i NATOOdlomak iz Gorskog vijenca 
Što se mrči kada kovat nećeš ?
Što zbor kupiš kad zborit ne smiješ ?
Priđe si im s koca utekao,
dabogda im skapâ na čengele !
Žalis nesto, a ne znaš što žalis;
sa Turcima ratiš, a Turke svojakaš,
domaćima tobož da s’ umiliš,
a jednako, nemoj se varati !
Kako bi im zapâ, da te mogu,
glavu bi ti onaj čas posjekli
al’ ti živu ruke savezali
da te muče, da srce naslade.

Ništa više ne može da me povrijedi kao čovjeka i ljudsko biće nego licemjerje. Licemjerje čije će udarno oružje biti zaborav, a ljude koji imaju sjećanja tretiraće kao hladno kamenje koje se kotrlja bez trunke emocija sa sve lažnim osmjesima. Možda sam malo više subjektivan ali na neke stvari ne mogu, a da ne reagujem. Upravo ovih dana vodi se ogromna NATO kampanja kako u Srbiji i BiH, tako možda još ponajviše u Crnoj Gori, a koja ima za cilj da narodu predstavi ovaj vojni savez kao dopadljiv. Upravo zato sam odlučio da ovako reagujem na jednu licemjernu fotografiju koja zaista sve govori, ali i mješa djecu, rat, oružje i perfidne NATO ubice upravo na ovaj poseban licemjeran način. Kažu da neke fotografije imaju 1000 riječi, e pa onda ova koju objavljujem ispod iza sebe ima nekoliko hiljada ispisanih knjiga i ko zna koliko suza, sjećanja i ogorčenja…

NATO kids

Slika izvorno preuzeta sa: http://natomontenegro.me/

Slika je nastala tokom obilježavanja NATO dana u Podgorici na Trgu Republike. Zaista je teško slovima ispisati šta me je više pogodilo, da li ova djevojčica koja ne zna gdje se nalazi ni kojoj svrsi može da posluži ili ovaj specijalac koji je primoran da zna, a tek posebna priča za sebe je propagandni natpis NATO “Sigurna budućnost”. Moja prva asocijacija na ovu sliku je bila trogodišnja Milica Rakić, a odmah nakon toga sjetio sam se i djece koja su stradala 30.4.1999. kada je NATO bombardovao selo Murino kod Plava u Crnoj Gori. Među 6 osoba koje su tad poginule bilo je troje djece  Miroslav Knežević (14), Olivera Maksimović (13) i Julija Brudar (10).  U vrijeme NATO bomardovanja u Murinu se nije nalazila ni jedna jedinica vojske, niti vojni objekti koji bi mogli biti “legitimni” NATO cilj. Takođe, ovo selo svojim geografskim položajem nije predstavljalo ni stratešku, a ni taktičku tačku od vojnog značaja, niti je imalo bilo kakve veze sa teritorijom Kosova i Metohije. Pored svega navedenog NATO avijacija je bez objašnjenja u toku bombardovanja sa desetak projektila gađala most u centru ovog sela. Sad se ja pitam gdje je za ovu djecu i za svu drugu koja su stradala u agresiji NATO-a bila ta “Sigurna budućnost”? Da li je ta sigurna budućnost obilježavanje njihovih godišnjica dok se na Trgu Republike organizuje proslava u čast dana njihovih ubica? Zašto mladi aktivisti za NATO nisu objavili i sliku Teodore, Julijine sestre koja je flomasterima naslikala trenutak kad su se NATO bombe sručile na most u Murinu ili zašto od sebe kriju druge slike stradanja u “humanim” NATO akcijama. Sadnice koje su simbol života sade za NATO koji sije smrt, umjesto da ih sade za nevino stradale u krugu njihovih spomenika za vječno sjećanje i opomenu. Poštovanje gospodo, poštovanje sebe, poštovanje svojih i čast, pokušajte se tu pronaći.

Murino NATO bombardovanje

Kažu “bombardovali smo Miloševića”, ali on nije bio u Murinu, nije bio ni u vozu kod Grdelice, ni na mostu u Varvarinu, tamo su bili civili, bila su djeca. Nakon svih ovih godina mogu samo da zaključim da su civili ubijani zapravo iz odmazde i bijesa, a upravo to su bili ništa drugo do znaci nemoći zapadnih gospodara ratova da SR Jugoslaviju poraze u 4 ili 5 dana. Kumanovski sporazum je iznuđen civilnim žrtvama, a ne porazom vojske. 79  djece, 2500 hiljade civila i 12000 povrijeđenih osoba ne može biti kolateralna šteta “legitimnih” vojnih ciljeva, već može biti samo po sebi cilj i to onaj sramni, podmukli i kukavički. Da nisu samo djeca iz Srbije i Crne Gore stradavala već da stradavaju djeca širom svijeta na njihovim ubilačkim poligonima, dokazuje i Google kada onako laički ukucam par osnovnih pojmova vezanih za NATO i djecu gdje se jasno vidi sva propagandna snaga i lažna iskrivljenost one slike sa početka teksta koja me je i motivisala da ga napišem.

NATO kids

Naše duboke misli, a ne riječi su odraz naše prošlosti, a naša prošlost je okvir naše budućnosti. Upravo je te okvire naše “Sigurne budućnosti” trajno zagadio NATO izbacujući još neodređene količine osiromašenog uranijuma tokom bombardovanja Republike Srpske i SR Jugoslavije. Zašto se mladi NATO aktivisti ne pozabave ovom činjenicom i istraživanjem povećanja oboljelih od malignih bolesti na ovim prostorima. Upitajte mlada i bez sjećanja gospodo svoje NATO mentore zašto su odličili da nas bombarduju 1000 godina koliko traje kontaminacija uranijuma, kada će krenuti u čišćenje i u isplatu odštete? Čovjek je posebno živo biće baš zbog svoga razuma, i zato mogu da nas sluđuju, da nas guše i tamniče, ali ipak ne mogu da nam uzmu razum. Razum da osjećamo nepravdu, da se sjećamo i  da nas boli. U današnje vrijeme mnogi ovo znaju često i bez hrabrosti za pravom reakcijom, tiho i kroz šapat, ali ipak svjesno, jer pamtimo ožiljke, jer takva nam je prošlost. Ako je zaboravimo izlazimo iz okvira naše budućnosti i zaboravljamo sami sebe, a čovjek bez sjećanja kao ruža bez mirisa.

Велика Хоча – Душа Метохије

Velika Hoča“Ћутање је одмор душе” – Френсис Бекон

Велика Хоча се налази на удаљености од 5-6 км југоисточно од Ораховца и око 25 км од Призрена, према свим доступним списима и сазнањима она спада у ред најстаријих српских насеља на Косову и Метохији. На путу до села вам наилази бујица мисли, а прати вас грч од црних орлова на јарко црвеном платну који неминовно тјера на опрез и подозрење, и баш кад се мисли сусрећу са грчем на улазу у Велику Хочу вијори се наша тробојка, грч у секунди нестаје као пијесак кроз прсте, дашак слободе запљускује лице, а у ваздуху мирис Метохије. Управо изрека Френсиса Бекона најбоље описује моју импресију која ће ме заувијек везати уз Велику Хочу, а то су слобода, мир и тишина. Тишина, а опет тако препуна звукова, тишина нестварна, тишина која ме није тако мудро освојила ни на једном другом мјесту као овдје. Мир и слобода у једној српској енклави окруженој албанским живљем, многи би се само насмијали, али ја не, јер баш ту у Великој Хочи тишна инспирише на идеју унутрашњег мира и слободе без обзира на сав хаос који може да влада око вас у том моменту. Свето тројство тишине, мира и слободе који у човјеку буде љубав, повјетарац што сабира наше мисли, те потоњи звук лепршања заставе на јарболу који односи страхове, који снажи и јача нашу вјеру у себе и љубав према свим оним храбрим јунацима који стоје на нашим извориштима и чекају… Поглед у дубоки пејзаж, винограде и тачке гдје се спајају плаво небо са чистим обрисима бијелих цркви и манастира ствара осјећај безграничности и најбоље описује ово мјесто, село, енклаву, али прије свега душу Метохије – Велику Хочу.

Велика Хоча.jpgСлика 1. Црква Св. Јована из 14 вијека.

У историјским изворима Велика Хоча позната је од 12. вијека када је велики жупан Рашке Стефан Немања у свом даровном писму поклонио манастиру Хиландар овај посјед који је тад бројао 8 села и називао се “Хочка метохија”, а писмо говори и да је лично он баш ту засадио два винограда. Потомци Стефана Немање су и увећали хочански метох, тако да је у средњем вијеку Велика Хоча била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и три манастира, а имала је и свој трг. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. вијеку, а обновљена у 16 вијеку.

Velika HocaУ доба средњег вијека, Хоча је некад била и трговачки центар на коме су хочански трговци и занатлије имали своје радње и гдје се свакодневно обављала трговина. Осим трговине сва писана документа о насељу Велика Хоча везују се за гајење винове лозе и производњу вина и ракије.  Зна се да је у 15. вијеку Велика Хоча имала свој трг, који је опредијелио најзначајнију тачку окупљања становништва на простору између Дечанске винице и цркве Светог Стефана. Виница је посебно грађен дио куће који служи искључиво за прераду грожђа и чување вина. Дечанска виница манастира Дечани своје виногорје у Великој Хочи има још из времена цара Душана и у њој се и данас производи надалеко познато дечанско вино. Велика Хоча је била, данашњим језиком речено регионални, културни, виноградарски, а уз то све и трговачки и занатски центар. Постоји један интересантан податак о закону који је утврдио је цар Душан 1355. године гдје је он је одредио да се у овој метохији плаћа царина само за вино којим се трговало, а не на свo произведено вино, те да на тај трг у Хочи може долазити свако “или Србин или Латин или Турчин.” Послије Косовске битке 1389. године у првим налетима турских освајања одузимана су манастирска земљишта и претварана су у спахилуке, а народ су притискали да плаћају харач. Осим овога била је забрањена употреба звона у обредима па су се као замјенска средства користиле звечке и дрвена клепала. Тек 1557. године када је обновљена Пећка патријаршија дошло је до побољшања односа и према цркви и према становништву. Тада је и први пут у турским списима и забиљежена Велика Хоча као искључиво српско насеље. У првој половини 19. вијека село Велика Хоча је било центар нахије у склопу Призренског вилајета. Исламизација овог вилајета је обухватала 70% становништва, док је тај просјек у Хочкој нахији био око 40%. Сама Велика Хоча као насеље и центар нахије пружала је највећи отпор исламизацији. Управо због овога, не само у Хочи већ на комплетном простору тадашње Србије народ је трпио велике притиске и тешко се живјело. Србија да би помогла и олакшала народу у то вријеме је помагала мале добровољачке устаничке групе. Ове мале групе се називају и комити. Посебан догађај који се одиграо 1905. у Великој Хочи када је једна таква група требала да прође до Македоније, обиљежио је историју овог села, а његови актери ушли су у легенду. “Афера у Великој Хочи” или дан када су комите Лазара Кујунџића убијене у кули арбанашког чобанина који им је обећао гостопримство. Овај догађај се одиграо 25.5.1905. на Спасовдан када их је домаћин прво угостио, а онда их издао Арбанасима који су заједно са турским војницима опколили кулу. Борећи се до задњег даха у кули су погинули војвода Лазар Кујунџић и чиновник Министарства иностраних дјела Владе Србије Саватије Милошевић. Непосредно послије погибије, турски официр довео је мајку Лазара Кујунџића, Јованку, да потврди идентитет сина. Над мртвим сином казала је да она није мајка која рађа такве соколове, али да је и овај несрећик био син неке мајке. Затим је замолила турског официра да јој дозволи да пољуби настрадалог умјесто “његове мајке”. Након дозволе официра Јованка је пољубила свог сина без грча и сузе на лицу. Сакривајући идентитет свог сина спасила је Велику Хочу и околна села од велике одмазде.

Велика ХочаДанас у Великој Хочи живи око 500 становника и у селу нема ни једне албанске куће. Живот у овој енклави за Србе није лак, упркос смањеном броју инцидената у послиједње вријеме изазваних од стране Албанаца. У основној школи “Светозар Марковић” има око 50 дјеце која су много скромна, несвакидашња и вјерујем боља личношћу у односу на данашње урбане генерације. Економска ситуација је тешка и људи углавном раде за себе, баве се трговином, производњом вина и осталих пољопривредних добара. Вина из Велике Хоче су високог квалитета и то је један од најпознатијих брендова Србије нама добро познат као “Дечанско вино”. Због отворености ријечних и поточних долина према југу и западу, у подручју Велике Хоче се осећа утицај приморске климе која продире долином Белог Дрима и изузетно благотворно делује на виноградарство. Захваљујући великом броју сунчаних дана и просјечној надморској висини од око 400 метара узгој винове лозе и традиционална производња одличних вина у Великој Хочи допринијели су и изградњи бројних грађевина и објеката, а посебно хришћанских светиња. Сам цар Душан је посједовао велике винограде и дворски вински подрум у близини Призрена. У његово вријеме из винограда и подрума у Великој Хочи вино је керамичким виноводом дугим 25 км допремано све до царских подрума у стару српску престоницу Призрен. У средњевековној Србији пехар вина је био знак и симбол дијалога, договора, заклетве, опомене, обећања, закона и обичаја. Управо и сам наслов овог текста “Душа Метохије” представља и назив вина из винарије “Хочанска вина” власника Љубише Ђуричића. Ова винарија се налази у центрлном дјелу села и годишње производи око 30 000 боца.

Душа Метохије

Да нисам једини која се заљубио у Велику Хочу, свједочи књига “Кукавице од Велике Хоче” коју је инспирисан овим мјестом написао чувени аустријски писац Петер Хандке након свог боравка овдје. Ни ове године није пропустио да дође у Велику Хочу, а имао је хуман разлог, а то је да би Србима у Великој Хочи уручио дио новца од награде ,,Хејнрих Ибзен“ која му је додељена у Ослу прошле године.

Енклава је моја кућа, двориште, врт, моје књиге, ја сам енклава… Ови људи у Великој Хочи и ја смо често једно – рекао је Хандке у Великој Хочи.

Остаје ми жао једино што смо се мимоишли, но ево ни ја, као ни господин Хандке нисам остао равнодушан на Велику Хочу и ту посебну част и снагу коју има Хоча и њени житељи. Баш због тога желим им од срца да остану, опстану и да је очувају у инат свима, а посебно нама за подсјетник шта то некад бејасмо и куд треба да идемо. Велику Хочу је тешко описати ријечима, њена тишина која вас тјера да будете бољи човјек се мора доживјети. Управо зато сам се одлучио да мој први текст по повратку са Косова и Метохије буде посвећен овом посебном мјесту, јер ако је Косово и Метохија срце Србије, онда је Велика Хоча њена душа.

*Захвалност за текст дугујем мом брату и пријатељу Новици Лукићу, учитељу из Велике Хоче који је био мој домаћин, а посебно хвала за флашу најбоље хочанске лозоваче.

SRBIJA U EKONOMSKOM RATU – Đinđićev zaokret (1.dio)

Srbija-đinđić-mmfRazlog za ovaj tekst su najnovija ekonomsko – perfidna dešavanja u Srbiji koja su predstavljena kao mjere štednje, a ustvari sve to dugoročno Srbiju uvodi u siromaštvo, te još veću ekonomsku ovisnost i podanost prema MMF-u i Svjetskoj banci. Rebalans budžeta koji je usvojen u Srbiji i najnovije sniženje plata i penzija koje je predviđeno istim, je ništa drugo do definitivno pokoravanje Srbije vještim ekonomskim ratom. Pored ovoga premjer Srbije, gospodin Aleksandar Vučić je najavio i prodaju Telekoma Srbije, te manjinskog paketa Elektroprivrede Srbije u narednom periodu. Ovo nisu nikakve insinuacije, već zvanične odluke i izjave funkcionera, dakle nešto što se dešava i što je već u procesu. Upravo to je klasičan, školski primjer iz udžbenika kako se jedna zemlja stavlja u dužničko ropstvo i kako sama devastira svoju ekonomiju na dugoročnom planu.

Odmah da razjasnimo, ja nisam ekonomista, ali po svojoj struci koja je usko vezana za međunarodne odnose kroz studiranje i kasniji rad najnormalnije je da se studenti FPN- a bave pitanjima globalizacije i globalističkih trendova. Mi studenti na Fakultetu političkih nauka u Banjoj Luci smo imali nekoliko predmeta kao što su “Uvod u studije globalizacije i Međunarodne odnose” gdje se ovo detaljno izučavalo. Prateći redovno sva dešavanja na Balkanu i šire, čim sam vidio rebalans budžeta i izjave zvaničnika u Srbiji, odmah mi je bilo simptomatično sa onim što se uči baš iz udžbenika. U Srbiji na sceni jasno i nedvosmisleno vidimo najočitiji primjer ekonomskog rata gdje su međunarodne finansijske institucije predvođene MMF- om na jednoj, a država Srbija na drugoj strani. Malo sam promislio o tom, a onda mi je prva reakcija bila smijeh, zato što sve to izgleda toliko nestvarno, jednostavno i prosto baš školski, o tom odlučuje nekolicina, a narod ili ne zna ili neće da zna… Sa jedne strane vidimo Srbiju koja se sve više “drogira”, dok sa druge strane u isto vrijeme imamo primjer Mađarske koja je u brzom procesu odvikavanja i protjerivanja MMF-a, ali to je već priča za poseban tekst, no svakako je sjajan primjer, pa još i susjedna država, pa još članica EU, ali očito premijer Orban ima ono što nemaju u Srbiji… Iz izvora MMF-a od 2010. na slici ispod se može vidjeti spisak zemalja iz Evrope gdje je MMF uputio najviše “kredita”, za to vrijeme direktor MMF-a je bio Dominik Štros Kan, a kasnije je imenovan i za savjetnika Vlade Srbije.

Vucic-MMF           Slika 1. Zajmovi MMF-a iz 2010.  i Štros Kan na dan imenovanja za savjetnika u Vladi Srbije

Kako to izgleda u praksi pokušaću da objasnim što jednostavnije, uz jako dobru analizu osnovnih koraka koju je dao i jedan od najuglednijih svetskih ekonomista Džozef Štiglic. On je profesor ekonomije na američkom univerzitetu Stenford, bivši savjetnik Billa Klintona i bivši predsjednik Svjetske banke za obnovu i razvoj, dakle po ovome čovjek koji iz prvih linija zna šta se dešava unutar sistema i kako MMF stvara dužničko ropstvo. No prije toga treba objasniti kako je ovaj proces u Srbiji uopšte počeo i ko su bili njegovi vinovnici. Ukoliko izuzmemo raspad Jugoslavije, ovaj proces u Srbiji je započeo još 5.Oktobra 2000. godine dok je ovo danas samo nastavak, kulminacija i konačan udar.

Tačnije MMF priča započinje 20.12.2000. godine kada je Odbor izvršnih direktora MMF-a  donio odluku a koju možete vidjeti na zvaničnim stranicama MMF-a, s retroaktivnim dejstvom od 14. decembra 1992. godine, da je SR Jugoslavija ispunila uslove za članstvo u toj instituciji. Istog dana Odbor je SR Jugoslaviji odobrio 116,9 miliona specijalnih prava vučenja (oko 185 miliona dolara) u okviru “Hitne postkonfliktne pomoći”, kao podršku programu ekonomske stabilizacije te obnavljanju institucija i administracije SR Jugoslavije. Iz tih sredstava SR Jugoslavija je otplatila zajam za premošćavanje u iznosu od 101,1 milion specijalnih prava vučenja, koji su joj Švajcarska i Norveška odobrile za izmirenje finansijskih obaveza prema MMF-u. Dakle SR Jugosavija već tad diže jedan kredit da bi otplatila drugi, a pod izgovorom “Postkonfliktne pomoći” dok se na kraju sve to slijeva u MMF.  Nakon te prve tranše, poslije je realizovano još nekoliko zajmova, a odnosi između MMF-a i Srbije od tad idu samo “uzlaznom” putanjom.

Da bi neka država mogla da realizuje kredite MMF-a, ona mora da potpiše tačno 111 tačaka obaveza, jer ukoliko to ne učini, nema kredita. Uporedo sa tim procesom, otvara se i tržište kapitala, što znači da se najjače nacionalne banke prodaju stranicma, a nakon toga države su prisiljene preći na tržišne cijene. Prodaja nacionalnih banaka u Srbiji zvanično je počela 28.10.2003. poslije smrti premijera Đinđića i konstituisanja “nove” vlasti, a zašto to povezujem shvatićete kasnije. Političari koji su to omogućili na svoje račune u inostranim bankama dobijaju povelike iznose, koji se kreću prosječno 10% vrijednosti dogovorene trgovine. Rasprodaja nacionalnog bogatstva vodi u osiromašenje domaćeg stanovništva. Ovdje ću napraviti malu digresiju i dodaću da je Zoran Đinđić bio ključni igrač zapadnog kapitala poslije tog famoznog 5. oktobra.

Đinđić-Djindic-Banja Luka  Slika 2. Zoran Đinđić u Banjoj Luci

Zoran Đinđić je u sve to ušao jako naivno, te je i sam je bio naivan te 2000. godine, a i prije toga, ali ukoliko je čovjek naivan ne znači da nije pametan, tako je i on vrlo brzo shvatio šta se dešava. Davno prije njega to je shvatio Branko Dragaš (danas piše sjajne analize koje preporučujem), koji je po Đinđićevom izboru tada bio njegov savjetnik, jer  ga je cjenio kao eksperta, ali ga je gospodin Dragaš svojevoljno 2001. napustio poslije samo tri mjeseca. Upravo ovo je prvi i najvjerodostojniji pokazatelj Đinđiđevog kursa i razmišljanja tad.  Za ulazak u ovo “kolo” Zoran je dao dva dinara, možda dobio pet, ali je izlazak platio glavom… Njegovo posljednje obraćanje studentima, održano je 21.2.2003. u vijećnici Banskog dvora za vrijeme njegove posjete Banjaluci. Ako pažljivo pročitate i analizirate ovo predavanje, kao i neke njegove TV nastupe ranije te godine, a posebno onaj kod Bojane Lekić, shvatićete isto ono što sam i ja shvatio. Htio bih izdvojiti dve po meni najbitnije rečenice koje je on tad izrekao, a koje  daju odličan pregled onoga što je Zoran imao tad, a nije imao 5. oktobra jasno posloženo u svojoj glavi:

“Više uticaja na ekonomiju jedne zemlje danas imaju MMF i Svetska banka ili američke federalna rezerve koja utvrđuje kamate na kredite u dolarima, nego što ima ekonomska politika jedne zemlje, jer sve to što se događa na svetskom finansijskom tržištu više utiče dugoročno na ekonomsku politiku jedne zemlje od uticaja jedne vlade. Znači, tu više nema takvog ekonomskog suvereniteta jedne zemlje. Slično je sa politikom.”

“Mislim da uz ove trendove, koje je lakše analizirati, koji se odnose na ekonomiju i na institucije, možemo da postavimo jedan trend koji se odnosi na kolektivni identitet, a koji u istoj meri opisuje šta se to togađa sa tim kolektivnim identitetom u modernizaciji društava. Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu, pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u tom domenu modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, nije pandan nacionalizmu internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno ne zadovoljava tu potrebu za identitetom koji je zadovoljavao nacionalizam u jednom drugom tipu društva. Mislim da je jedan pravi pandan nacionalizmu, patriotizam.”

Ranije istog tog 21. februara 2003. godine, dakle 20 dana pred atentat, Zoran Đinđić je dao u Banjaluci intervju novinaru Dveri srpskih, u kome je detaljno obrazložio svoj stav o tome kako treba rješavati i kosovsko pitanje. Samo njegovo poimanje patriotizma između internacionalizma i nacionalizma zaista je impresivno za to vrijeme. Rečenica koja ilustruje najbolje kompletan intervju, a i ono što se baš u Srbiji dešava danas, a na šta je Đinđić tad upozorio.

“Najgore je, znači, ono što sam malopre naznačio, da Kosovo bude faktički nezavisno, a da ga onda, kao mlinski kamen, kao takvo albansko nezavisno Kosovo, prikače na nogu i kažu „vi ste odgovorni za njega i dok ne harmonizujete odnose, ne možete da idete dalje“. To znači, za sva vremena smo isključeni iz istorije. I da nam kažu sutra „pošto ste ista država, vi morate da dozvolite da albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da učestvuju u privatizacijama i tako dalje. To što vi ne možete da odete tamo i popijete kafu u Prištini i Prizrenu, pa to su incidenti. To su pojedinačni ljudi, ekstremisti, ali vi niste takvi, vi ste razumni. Neka kupe Terazije svojim narko-dolarima i milijardama koje imaju, neka kupe elektroprivredu i neka sutra Srbija bude praktično albanska država“. To je ono što se neće desiti, to je ono što ćemo mi sprečiti.”

Analizirajući ove izjave objektivno, jasno se vidi da je Zoran Đinđić iako njemački učenik bar malo shvatio i “okrenuo” ploču, a ostalo je istorija… Ovdje ne treba zaobići ni Vojislava Koštunicu koji je takođe naknadno okrenuo ploču, ali nije izgubio glavu jer je to učinio kasnije kad je sišao sa vlasti i kad nije bio uticajan politički faktor, kao što to nije ni danas i kao takav ne predstavlja ozbiljnu prijetnju. Dokaz ovom je i to da njegov DSS nije prešao ni cenzus na poslijednjim izborima za Skupštinu Srbije. Nakon svega ovoga pravo pitanje koje se samo nameće i postavlja svim onima koji danas imaju vodeće uloge i iderima država bivše Jugoslavije,  a za koje vjerujem da se i oni sami pitaju ponekad pred spavanje:

Kako se ovome suprotstaviti, ostati na vlasti, a ne izgubiti glavu ?!

Nastaviće se…

 

PONIZNO: Srbija bez subvencija za izvoz u Rusiju

image2994Proteklih dana kao i uvijek prateći sva ova dešavanja oko Ukrajine i Novorusije, kao i ona oko pritisaka na Srbiju da se Rusiji uvedu sankcije, nailazio sam i na vijesti vezane za izvoz Srbije u Rusiju. Naime, nakon sankcija koje je Rusija uvela za brojne poljoprivredne proizvode iz zemalja EU kao recipročnu mjeru, otvorila se (ne)očekivano prilika za Srbiju da popuni tu prazninu sa svojim proizvodima koliko je u mogućnosti.

Nisam ekonomista, ali toliko laički znam da je ovo svakako uz određene napore i vlasti i srpskog seljaka i posrednika sjajna prilika za podizanje ekonomije. Nedugo nakon ovoga počele su da se pojavljuju vijesti kako je EU poslala demarš Vladi Srbije u kom se traži da ne koristi ruske sankcije prema EU  kako bi pojačano izvozila svoje proizvode u Rusiju. Međunarodni diplomatski službenici u Briselu, prenijeli su kako EU smatra da je “suzdržavanje od preuzimanja tržišta evropskim izvoznicima u Rusiju stvar solidarnosi i zajedničkih vrijednosti” koje EU očekuje i od Srbije kao kandidata za članstvo. U početku sam mislio da je ovo šala, čak nisam ni ulazio da pročitam tu vijest već sam je onako registrovao krajičkom oka i zabacio negdje tamo kao neozbiljnu. Nisam mogao da vjerujem da bi EU na ovakav licemjeran način tražila od jedne suverene države da ne izvozi svoje proizvode, jer po meni ovo predstavlja direktno mješanje u suverenitet, pa i više od toga. Ovako je i bilo sve do pre par trenutaka kad sam pročitao vijest u kojoj premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavljuje:

“Srbija će poštovati volju Evropske unije i neće davati subvencije za izvoz svojih prozivoda u Rusiju”

I zaista ne samo da je ucjena EU tačna, već je tačna i reakcija premijera Srbije. Ako sumiramo ovo dobijemo da EU koja je uvela sankcije Rusiji na svoju štetu i prevashodno zbog pritisaka SAD da to učini, gubi ogromno tržište i gubi ogromne količine novca. Jedan u nizu slučajeva protesta građana EU zbog sankcija Rusiji se desio u Španiji gdje su proizvođači krompira prosuli isti po ulici zbog nezadovoljstva.

Koliko će moći izdržati veliko je pitanje, moje su procjene do zime jer zimi je “hladno”. Sa druge strane u isto vrijeme ucjenjuje i bez pogovora pod krinkom solidarnosti traži od Srbije da ne izvozi u Rusiju svoje proizvode. Dakle, traži od iste one Srbije čija je ekonomija dodatno devastirana ulaskom Hrvatske u EU i onim šećernim kvotama kojih se svi sjećamo. Pitam se gdje su tada bili ovi diplomatski službenici iz Brisela da se pozovu na solidarnost. Slična je priča i sa BiH gdje su dozvolili samo uvoz meda i ribljih prozivoda. Da li su i koliko solidarne EU “slobode” koje ugrožavaju ekonomsku opstojnost država koje graniče sa EU? Umjesto da zbog poplava koje su zadesile i Srbiju i BiH podrži ove države oko izvoza u Rusiju, EU se postavlja kao krajnji beskrupulozni birokratski dželat. Da ne ulazim previše u dubinu, ovoliko ponižavanje jedne države nisam očekivao, isto kao ni njenu toliku poniznost kojom direktno radi protiv svojih proizvođača. Umjesto da konačno pomogne svom seljaku i da ga subvencioniše tamo gdje su mu već u startu šanse jako dobre i gdje bi se i te subvencije mogle povratiti u narednom periodu kroz redovnije poreze i jačanje kupovne moći u sopstvenoj zemlji, Srbija sama sebi skače u grlo i ne koristi najzad jednu dobru ekonomsku priliku nakon mnogo godina da se izvoz dodatno usmjeri, stimuliše i skoncentriše na jedno veliko i sigurno tržište. Pored ovoga, svi oni proizvođači koji drže do kvalitete svojih proizvoda bi garantovano sebi dugoročno obezbjedili izvoz u Rusiju i nakon ovih sankcija. Iskreno, ne znam koliko je sve to moguće bez subvencija i podrške države, ali se nadam da prikoliko jeste i da će pojedinci, firme i kompanije iz Srbije dati sve od sebe da ovo iskoriste.

Uz sve ovo se sjajno uklapaju tri pitanja koja je postavio Vili Vimer u jednom tekstu o najnovijim dešavanjima u Ukrajini postavljena i prije ovih sankcija, a koja tek sad dobijaju svoj puni značaj. Malo ću parafrazirati, ali u suštini prvo pitanje se odnosilo na to da li može biti mira u svijetu ukoliko na sceni imamo unipolarni svijet sa hegemonizmom SAD – a? Drugo pitanje je bilo da li može biti poštovanja međunarodnog prava i balansa u svijetu ukoliko nemamo Rusije? Treće pitanje je bilo do kad će EU da bude kao mjehurić od sapunice na rukama SAD – a? Nakon ovih sankcija sva tri pitanja su u potpunosti dobila svoj smisao, a gospodin Vimer je po ko zna koji put bio u pravu.

Uz sve ovo nekako kao opomena nam dolazi obilježavanje 100 godina slavne Cerske bitke, a ja se pitam samo šta bi svi ti junaci rekli na ovu Srbiju danas i da li onomad zbog ovoga padoše? Na njihovom spomeniku jasno piše “Vaša dela su besmrtna” ali zato djela ovih koji danas vode Srbiju umiru svaki dan…

Park (ne)mira u Kosovskoj Mitrovici

UntitledNakon dugo vremena, a prvenstveno zbog poplava koje su nas zadesile, ponovo sam se latio svog blogerskog “pera” i odlučio sam da dam kratak osvrt na ono što se dešava ovih dana u Kosovskoj Mitrovici, a što je kulminiralo juče. Pošto redovno pratim sva dešavanja na Kosmetu, o čemu svjedoči i serija mojih prethodnih strateških tekstova, nisam mogao zaobići ove nasilne demonstracije juče.

Naime, nakon uklanjanja barikade sa glavnog mosta u Kosovskoj Mitrovici, koje je predstavljeno tako kao da su svi Srbi iz Mitrovice to samovoljno prihvatili i postavljanja “Parka mira” na istom mjestu, Albanci su na poziv gradonačelnika Južne Mitrovice, Agima Bahtirija organizovali danas nasilne proteste pod isključivim i uvrijedljivim nazivom “Ili mi ili oni”. Inače, gradonačelnik Bahtiri je iz Demokratske partije Kosova koju vodi Hašim Tači i koja je vodeća stranka u južnom djelu. Dok su Srbi sa sjeverne strane mosta mirno i sa podozrenjem posmatrali šta se dešava, sa druge strane Albanci su se žestoko sukobili sa američkim vojnicima, pripadnicima KFOR-a i policijom.

Untitled2

Rezultati ovih protesta su 13 povrijeđenih policajaca, nekoliko demonstranata, jedan novinar i 5 privedenih. Za ovaj tekst ti podaci i nisu toliko bitni, koliko su bitne parole koje su Albanci skandirali, kao što su: “UČK, Adem Jašari i ubi Srbina”. Odmah prema ovome možemo vidjeti koliko su Albanci objektivno spremni da grade državu sa tolerancijom i mirom. Demonstranti su uglavnom bili mlađa populacija, sa nekoliko starijih ljudi u prvim redovima prepoznatljivih po albanskim tradicionalnim kapama ili kečetima.

Ova barikada je inače bila simbol razdvajanja i podsvjesna granica koju dobro poznaju oni koji tamo žive. Naravno postoje alternativni pravci kojima se prelazi iz sjevernog u južni dio, kojima sam i sam prolazio na putu do manastira, ali nekako ova barikada ma koliko god bila neugledna, bila je prikoliko garant uslovnog mira između dve strane. Iako je njeno pomjeranje politička akcija vrha Srbije, koja nema veze sa tzv. Vladom Kosova*, ipak po osjećaju Srba iz Mitrovice, narod sa tim nije zadovoljan. Sa druge strane Vlada tzv. Kosova* je izrazila žaljenje i protivljenje zašto je poslije uklanjanja barikade uopšte postavljen “Park mira” i zašto nije normalno uspostavljen saobraćaj. Jasno je da se ovo uklapa sa svim njihovim planovima nasilne integracije srpske zajednice, ali eto ovaj put političari iz Srbije su onako “gordijevski” odlučili da tu ipak postave park, vjerovatno misleći da bi bio rizik da se tu uspostavi promet u potpunosti. Sa ovom odlukom htjeli su kao i uvijek da udovolje svima, ali ovaj put niti su udovoljili Albancima, samo su ih još izazvali, niti su udovoljili Srbima, jer se situacija usložnjava i podiže se tenzija, a most bez barikade postaje pogodno mjesto za neke nove incidente u kojima će žrtve biti Srbi. Jedino ko je zadovoljan su vjerovatno nalogodavci ovog poteza direktno iz Brisela.

Osim simbolike same barikade, druga bitna stvar i poenta ovog događaja je zapravo, kako Kosovo* po ko zna koji put pokazuje da je i de facto veoma daleko od državnosti ma koliko god albanski zvaničnici to “šminkali” pred istim onim “park – nalogodavcima” iz Brisela, pa na kraju i pred ostatkom svijeta. Koliko god se vješto radilo na prikrivanju animoziteta i manjka tolerancije prema srpskoj zajednici, toliko ovakvi ispadi pokažu da se stvari nisu pomjerile od početka. Prije godinu dana i više vodio sam raspravu sa nekim Albancima na Tviteru, naravno ona je bilo oko samog statusa Kosova*, oni u klin ja u ploču, ali sve je to izgledalo na visokom nivou bez uvrijeda i jako tolerantno. No, iz ove diskusije htio bih da izvučem jednu bitnu stvar, a koja zapravo dobrim djelom oslikava i ovo što se juče desilo u Kosovskoj Mitrovici. Tada sam napisao da će “uslovni mir” na Kosovu* kao i njihova država, trajati dok sami Albanci ne shvate da imaju status kolonije i da su potrošna masa u rukama drugih. Onog momenta kad to shvate i kad počnu da se odupiru, počeće da se sukobljavaju, pucaju, ubijaju američke vojnike. Slična upozorenja takođe ovih dana dolaze ni manje ni više već i iz Iraka, a ta upozorenja stižu baš kad je u pitanju Kosovo* gdje ekstrmisti iz ISIL – a upozoravaju na moguće terorističke akcije. Iako su neki od tih ekstremista i trenirani od strane Amerikanaca, pa čak i u kampovima na Kosovu, nemoguće ih je kontrolisati pojedinačno. Svoje tvitove od 4.3.2013. sam uspio pronaći i u cjelosti ih prenosim ispod.

twiter-21

I upravo u Kosovskoj Mitrovici se nešto slično desilo juče, odnosno začetak, a vjerujem ubuduće da će ovakvih nezadovoljstava i sukoba između samih Albanaca i američkih vojnika, odnosno onih koji im garantuju državnost biti još više. Eto od tad je prošla samo godina dana i nešto više, a ovo je počelo da se ostvaruje, i bilo je baš kao u kinu. Vetevendosje ili pokret Samoopredjeljenje je treća politička snaga u Mitrovici na poslijednjim izborima, koja uglavnom okuplja mlađu i urbanu populaciju, koji su spremni na rizike i opasnije akcije. Njihovi stavovi su poprilično radikalni, pa često prave probleme i samom Tačiju, jer smatraju da sa Srbijom ne treba voditi nikakve pregovore i da je stvar oko Kosova* završena, a prag tolerancije prema srpskoj zajednici je veoma nizak. Upravo oni bi u budućnosti mogli da budu udarna pesnica ovih međusobnih sukoba. Zapad i SAD za sad to još uvijek tolerišu, a dokle će vidjećemo. Trenutno su okupirani svojim problemima u Ukrajini i Iraku, ali vjerujem da će im se fokus vrlo brzo vratiti na Kosovo* pa i na Balkan.

Što se tiče srpske zajednice, uvijek i navijeke ću pomenuti nužnost sloge i jedinstvo koje je potrebno da bi tamo u ovakvim uslovima opstali. Valjda je meni lakše vidjeti sa strane, nego njima koji tamo žive na licu mjesta. Ružne su te političke podjele, ucjene i strah koji se sije među našim narodom. Svi koji prate ono što se dešava već godinama oko Kosmeta znaju da je politika Vlade Srbije takva da joj je razum utamničen, a ruke u lancima i od njih se ne može očekivati puno, čak šta više bilo bi dobro kad ne bi unosili među narod ni taj dah nesloge i ucjene kojim ih tjeraju u naručje ovih Albanaca sa južne strane mosta. Da bi se ovo zaustavilo potrebno je da Srbi na KiM počnu da razmišljaju za 50 godina unapred, jer ako se sad predaju političkim igrama i ucjenama neće dočekati ni narednih 10 godina biće protjerani ili nasilno integrisatni, a broj njih koji tamo žive će se još više smanjiti. Upravo zbog ovoga moraju što prije da krenu složno u malo ozbiljniji proces ujedinjavanja i grupisanja na određenom institucionalnom nivou, jer jedino to u budućnosti može da bude garant njihovog opstanka na Kosmetu.

Preko Ukrajine do “nesvrstanosti” – nova stara šansa za Srbiju i BiH

g3983

*If you want this text in English just click HERE !

Najnovija dešavanja u Ukrajini pokazala su mnogo toga, a možda najvažnija teza koja se proteže od samog početka demonstracija u Kijevu, preko referenduma na Kirmu, pa do najnovijih dešavanja na ivici rata u Donjecku i Slavijansku je povratak multipolarnog poretka u svijetu. Ukrajina je slučajno ili “namjerno” izabrana da bude poligon za modernu geopolitičku šahovsku partiju u kojoj se odmjeravaju snaga, moć i uticaj između Rusije i SAD-a. Ovu tezu povratka “multipolarnosti” i ravnanja tasa na globalnoj vagi već sam spomenuo početkom godine u zaključku teksta o ruskoj raketnoj diplomatiji. Kako vrijeme odmiče, ovo postaje sve izvijesnije i mislim da nas mnogo toga podsjeća na onu nekadašnju hladnoratovsku retoriku.

Barack_Obama_and_Vladmir_Putin_at_G8_summit_2013-1560x690_c

Povratak Rusije je započeo sa blokadom intervencije na Siriju, a svoj zenit je dostigao stavljanjem Krima pod svoju kontrolu. Mišljenja sam da za Rusiju još ništa nije gotovo, te da je ovo zapravo tek početak. Sa druge strane SAD su počele odavno i suvišno je nabrajati: Jugoslavija, Irak, Afganistan, Libija, Ukrajina… Ono što je simptomtično događajima u Ukrajini su metode koje se koriste. Ove metode zauzimanja i stavljanja pod kontrolu administrativnih zgrada su korišćene u Kijevu, a iste su kasnije korišćene i na Krimu kao i u Donjeckoj oblasti. Očigledne su namjere proruskog stanovništva da se za svoj status mogu izboriti samo ukoliko uzvrate istim metodama. Iako je zvanični stav Rusije da nisu uključeni u dešavanja u Donjecku, očigledno je da su na teritoriji Ukrajine u velikom broju prisutne službe kako Rusije tako i SAD – a.

Poslijednji put kad su okolnosti u geopolitičkom smislu bile ovakve došlo je do formiranja “trećeg bloka”, odnosno Pokreta nesvrstanih 1961. godine. Ova formula koju su prvi među jednakima primjenili predsjednik SFRJ Josip Broz Tito, predsjednik Egipta Gamal Abdel Naser, predsjednik Indije Džavaharlal Nehru, predsjednik Indonezije Sukarno i predsjednik Gane Kvame Nkrumah, pokazala se kao jako uspješnom u okolnostima koje su tada vladale. Države članice Pokreta nesvrstanih su uglavnom velikom većinom bile na marginama svjetskog uticaja i jedino afirmacijom unutar ovakvog saveza mogle su zajedničkim djelovanjem da nađu svoj interes i da njihov glas postane poštovan od strane velikih sila. Jugoslavija je posebno bila u jako specifičnoj situaciji i u velikom rascjepu između istoka i zapada, kako geografski tako i politički. Opredjeljivanje za jedne ili druge u potpunosti, značilo bi ekonomski krah i političke probleme. Jedino logično rješenje je bilo ostati nesvrstan, odnosno “neutralan” u neku ruku, a da to bude legitimno i poštovano od strane drugih. Predsjednik Jugoslavije Tito kao dobar poznavalac prilika i diplomatski lisac je ovaj manevar izveo hirurški precizno i na najbolji mogući način u interesu bivše Jugosavije. 

20789_-_Nehru,_Nkrumah,_Nasser,_Sukarno_&_Tito

Ne treba biti previše pametan da bi se zaključilo kako uspješne diplomatske formule treba primjenjivati na identične političko – globalne okolnosti. Ovo govorim prvenstveno misleći na današnju nezgodnu diplomatsku poziciju Srbije i još lošiju poziciju Bosne i Hercegovine, koja od svog osnivanja u ovom obliku nema konzistentnu diplomatiju ni spoljnju politiku kao posljedicu svojih unutrašnjih odnosa. Blago rečeno stanje u ovoj oblasti je haotično i ravno domenu pošalice. Srbija je zvanično u procesu pretpristupnih pregovora sa EU, a isto tako malim koracima i prema članstvu u NATO. Ovi mali koraci se ogledaju u slanju jednog oficira Vojske Srbije na štabnu dužnost u Komandi združenih snaga NATO u Napulju, kao i sastancima zvaničnika NATO saveza i Vojske Srbije. Ovome u prilog ide i depeša sa Vikiliksa, originalno upućena iz ambasade SAD u Beogradu na ruke Hilari Klinton. U ovoj depeši se spominje da je Jovan Ratković, savjetnik za spoljnu politiku bivšeg predsjednika Srbije Borisa Tadića, prenio ambasadorki Meri Vorlik lična uvjeravanja predsjednika Tadića da Srbija neće moći „zauvijek” da ostane van NATO-a, kao i da je podrška srpskog naroda Partnerstvu za mir i članstvu u NATO-u „iznenađujuće visoka”. Ipak, malo istočnije Srbija paralelno gradi i jake veze sa Rusijom, čiji je najvidljiviji dokaz trasa Južnog toka. U ovim okolnostima kada dolazi do složnjavanja situacije u Ukrajini i glasanja Generalne Skupštine UN o rezoluciji kojom se Krim pripaja Rusiji, neminovno dolazi i do pritiska na Srbiju i BiH, a gdje obe države uopšte nisu uzele učešće u glasanju. 

Criema voting

BiH i Srbija su bile i jedine zemlje na Balkanu koje se uopšte nisu izjasnile. Sve ostale zemlje Balkana i bivše SFRJ glasale su ZA ovu rezoluciju. Srbija je ovim “nemuštim” potezom htjela da sačuva dobre odnose i sa “jednima i sa drugima” što nakon nekog vremena svakako može da joj donese probleme jer u EU to nisu očekivali, a u ovim okolnostima “biti odsutan” znači imati neki stav koji se ne poklapa sa stavom unutar EU. U BiH je standardno jer se tri člana predsjedništva koje je zaduženo za spoljnju politiku uopšte nisu mogla dogovoriti oko glasanja. Zbog svega gore navedenog, a u prvom redu zbog “neo – multupolarizma” i kompleksnosti pozicije u kojoj se nalaze Srbija i BiH, uvjeren sam da bi obe zemlje trebale jasno diplomatski da se usmjere i da iz statusa posmatrača dobiju status punopravnog člana u Pokretu nesvrstanih. Već unapred unutar EU na mogunost ove ideje ne gledaju blagonaklono i čak naglašavaju Srbiji da više nisu “nesvrstani” i da moraju da se odluče, iako se i sama EU nalazi u poziciji kao i bivša SFRJ nekad. Stav SAD prenio je sadašnji ambasador u Beogradu Majkl Kirbi koji je izjavio

“A za mene će biti interesantno da posmatram kako će Srbija to učiniti, budući da je naslednica Titove Jugoslavije, koja je bila osnivač Pokreta nesvrstanih. Ovde postoji ritualni osećaj da pokret nesvrstanih ne staje ni na čiju stranu. To je nešto što je istorija Srbije, a možda i njena budućnost”

Osim toga što se Srbija tretira i kao naslijednica bivše SFRJ punopravnim članstvom imala bi veći manevarski prostor za situaciju u kojoj se sad nalazi. Dubljim angažmanom u Pokretnu nesvrstanih mogla bi povratiti neka stara tradicionalna i ekonomska prijateljstva, pogotovo u zemljama rastuće afričke ekonomije, a sa druge strane napravila bi se legitimna odstupnica prema NATO savezu i potvrdila bi se neutralnost koju Srbija deklarativno nosi u svom Ustavu. Osim toga pojačan i punopravan angažman Srbije dao bi i Pokretu nesvrstanih novu energiju i više na značaju.  Ovo bi takođe bila sjajna prilika za Bosnu i Hercegovinu da se postavi ozbiljnije u međunarodnim krugovima i da “prikoliko” postane faktor u spoljnjoj politici. Svojim komparativnim prednostima mogla bi da ostvari pre svega ekonmske benefite kao i Srbija, a osim toga mogla bi da se postavi partnerski i jednako prema svima, bez da iko napravi zamjerke jer su svi svijesni njenog uređenja. Uz ovo, Bosni i Hercegovini bi dobro došla i totalna demilitarizacija u budućnosti, ali to već nije predmet ove analize. Smatram da bi se veoma brzo zaokretom ka Pokretu nesvrstanih olakšala pozicija Srbije i popravila pozicija BiH pogotovo na principima većeg razvoja ekonomske diplomatije bez velike politike, a i situacija na globalnom planu nam sama nameće to kao moguće rješenje. Ovo bi takođe pomoglo i stabilizaciji nekih odnosa na Balkanu između ove dve države, kao i unutar same BiH, gdje se ne bi raznim pritiscima i ružnim metodama rušio položaj Republike Srpske garantovan sporazumom u Dejtonu i gdje bi se fokus unutar BiH prebacio sa političko – ustavnih pitanja na ona razvojna i ekonomska. Kad sve saberemo, izgleda se ovaj indirektni savjet ambasadora Kirbija uopšte ne čini tako loš, a kako se mi činimo, vrijeme će pokazati.