Србија и НАТО – Разоружавање (2. дио)

RazoruzavanjeНакон првог дијела у ком сам објаснио шта је НСПА, те након првог уништавања наоружања у СР Југославији та пракса је увелико настављена. У годинама које су услиједиле били су потписивани уговори са разним агенцијама ЕУ, САД или НАТО савеза као што је (НАМСА) Агенција НАТО за одржавање и снабдевање, на чији линк кад данас кликнете води вас на странице НСПА, зато што је ова агенција са још неким мањим агенцијама НАТО савеза, од 2010. интегрисана у НСПА. Свих ових година оружје се званично уништавало уз објашњења како то значи већу сигурност у региону и самој Србији, јер тако уништено сигурно неће пасти у “погрешне” руке. Табела испод показује како и колико се комада лаког наоружања и муниције уништавало до 2006.године. Остављам могућност да ме исправе они који су стручнији и више упућени, али ово је за сада званично.

Prikupljeno oruzje Srbija

Уништавање лаког наоружања и убојних средстава настављено је и након 2006. године. Тако је у 2010. години уништено 28 285 комада. Читава ова акција спроведена је у сарадњи са Центром за контролу лаког наоружања у југоисточној и источној Европи (СЕЕСАЦ-ом), а на основу одлуке Савјета Европе о смањењу наоружања на Западном Балкану. Посљедње у низу уништавање малог и оружја лаког калибра десило се у децембру 2012. године када је уништено 17 000 комада у рециклажном центру у Железнику. Ово уништавање вишкова лаког и стрјељачког оружја у Србији се такође организовало у сарадњи са (СЕЕСАЦ-ом) и ЕУ, чији су представници присуствовали том догађају. Ове године према потписаном споразуму са НСПА од прије неколико дана очекује се уништавање 4000 тона убојних средстава.

Након лаког наоружања прелазимо на уништавање ракетa, а прво као такво десило се 23.1.2004. године када је Војска Србије и Црне Горе свечано уништила постојеће залихе ракета лаког ПВО система познатог као Стрела 2М (НАТО ознака СА-7б). Уништавање 1200 комада са водичем ракета није било дио уништавања застарјелог наоружања, које је Србија и Црна Гора већ тад увелико реализовала, већ је ово конкретно био гест добре воље према америчкој влади. У том периоду Влада САД тражи од свих ближих и даљих савезника да се ослободе од оружја које може да падне у руке терориста или ирачких побуњеника. “Стреле” су дошле на ред када је 23.11.2003. године утврђено да је теретни авион у Ираку оборен пројектилом “Стрела” произведеном у фабрици Крушик у Ваљеву. Прије тога истим тим пројектилима су била оборена и два хеликоптера, један турски – Коугар, а други амерички “Супер Кобра”, а као могући извор за пројектиле осумњичена је била и југословенска обавјештајна служба. Свечаном уништавању тада је присуствовао амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, а према конгресном извјештају из САД од 2005. године, слична уништавања “Стрела” проведена су и у Босни и Херцеговини, Камбоџи, Нигерији и Либерији.

У октобру 2004. године САД опет притишће власти у СР Југославији  и тадашњи министар Давинић потписује са њима уговор о уништавању још 5000 “Стрела”, што се види на страни 194. у књизи Араона Карпа. Овог пута су у питању биле побољшане верзије оригиналне домаће производње под називом “2М2Ј Сава”. Пошто се појавио проблем око новца и страха да “Сава” не буде продата на илегалном тржишту, американци нису хтјели да кажу колико су плаћали за уништавање по једном комаду. Касније је министар изјавио да је та цифра била 400$. Ово је уједно представљало и највеће спонзорство из иностранства за уништавање једног оваквог оружја у свијету. Ни Црна Гора није поштеђена па је тако по својој квоти такође била обавезна да 2008. уништи 1500 “Стрела”.

“Стреле” су коришћене и током НАТО бомбардовања 1999. године, али углавном против крстарећих ракета и беспилотних летјелица на нижој висини. Такође ове ракете су коришћене и 1995. године за вријеме прве акције бомбардовања НАТО савеза у историји под називом “Deliberate force“, а на положаје Војске Републике Српске. Тада су према неким подацима овим пројектилима оборена два авиона од укупно четири, француски Мираж и амерички Ф-16. “Стреле” су се показале и током рата у Вијетнаму, када је уништено 70 америчких хеликоптера управо пројектилима из овог оружја. Многи ће рећи да су те “Стреле” биле већ онда застарјеле, што нећу категорички да спорим, али вјерујем да се тада уз одређене модификације и вољу војног врха, државе и појединаца сигурно могло нешто више учинити. Ово наводим као претпоставку поготово ако се узме у обзир да се “Стреле” користе и данас у регуларном наоружању више од 60 свјетских армија, а управо тим ракетама је прошле године у Ираку погођен и срушен амерички авион А-10.

Након уништавања ових ракетних система, потребно је споменути и уништавање више од 1,4 милиона противпешадијских и неколико стотина хиљада противтенковских мина, а све то под посредством горе поменуте агенција НАМСА, односно данашње НСПА. На званичним страницама НАТО савеза наведено је да је овај процес завршен  2006. године, а земље које су тада биле водеће у том пројекту су Канада и Аустрија.

За крај овог дијела око систематског уништавања војног наоружања потребно је споменути и оклопна возила. СР Југославија је до 2000. године у активном саставу имала 1.116 тенкова и 767 оклопних транспортера. Србија сада у активном саставу има 250 тенкова и 320 транспортера БВП-М-80. Могу се данас чути и информације да је 2000 разних резервних и активних тенкова уништено и претпљено као старо гвожђе у некадашњем Сартиду, којег је приватизовала америчка компанија “U.S. Steel”. У сврху ослобађања вишка наоружања и попуњавања буџета прошле године је био објављен и оглас Министарства одбране за продају вишкова наоружања, на који су се јавиле власти Пакистана са жељом да купе 282 тенка Т-55.  О дијелу тих тенкова и уништених 14 амфибија говори и Мирослав Лазански у свом ауторском тексту који је објавила “Политика”. Сада пишући ово на памет ми пада како су војници буквално сопственим животом бранили тенкове 1999. године. Управо тада током агресије НАТО савеза на СР Југославију, на територији Косова и Метохије у ратној формацији Приштинског корпуса биле су: 15. оклопна бригада (тенкови Т-55), 211.окбр. (М-84) и 252.окбр. (М-84), те тенковски батаљони 243. механизоване бригаде и батаљони моторизованих бригада ( у свом саставу тенкове су имале 78., 125. и 549.мтбр.) – Све скупа не више од 350 тенкова. Војска Југославије је објавила следеће губитке у техници на простору Косова и Метохије за 78 дана бомбардовања: 13 тенкова, 8 оклопних транспортера и 27 артиљеријских оруђа.

Закључак би био да је Србија годинама уназад  имала све мање наоружања, а све више била на правцу партнерства са НАТО савезом. Вјерујем да су вјешти стратези НАТО-а искористили слабост појединаца у Србији, па су своје коначне циљеве лакше остваривали допуштајући да се дио оружја продаје илегалним путем, а дио да се уништава. У оба случаја Србија је разоружана и војно ослабљена, што је био и крајњи циљ. Неки ће рећи да је наше окружење данас демократско и да нема потребе за оружјем. Други ће надодати да се геостратешки положај Србије погоршава због неуласка у НАТО, посебно од када су Хрватска и Албанија постале чланице које се оштре и јачају, а Србија остаје заробљеник историје. Лично сматрам да овдје више није проблем да ли ћемо прихватити чланство у НАТО савезу или не, основно питање које се само намеће, као и одговор свих ових година јесте: Да ли ми вјерујемо НАТО савезу и од кога ће НАТО да чува Србију, ако не од себе? Као прилог овом одговору додао бих вијест од 18.2.2016., када је у Њемачку, стигло 5000 тона муниције у 415 контејнера из САД, као највећи транспорт муниције у посљедњих 10 година. Колико оно бјеше Србија треба да уништи ове године према споразуму са НСПА?

Šta se zapravo dešava u Makedoniji?

Situacija u Makedoniji se od jutros potpuno usložnjava. Kao što već bruje regionalni mediji danas se u Kumanovu vodi oružani sukob između neidentifikovane terorističke grupe za koju se pretpostavlja da je u pitanju albanska teroristička grupacija OVK i da su na teritoriju Makedonije upali sa autonomne pokrajine Kosova i Metohije. Uvod u sve ovo je bio i napad iste terorističke grupe koja je napala makedonsku karaulu Gošince i koja je stigla sa Kosmeta, i to najvjerovatnije sa dva automobila u kojima su dopremili naoružanje i maskirne uniforme. Otprilike isti broj terorista ili nešto malo veći se spominje i u današnjim izvještajima koji dolaze iz Kumanova. Nakon napada u Gošnicama izvijesni komandant Fljamuri je u ime OVK (Oslobodilačka vojske Kosova) preuzeo odgovornost za napad i pozvao sve službenike, posebno Albance, da odmah obuku uniforme i da se “priključe ustanku”.

KumanovoSlika 1. Kumanovo, 9.5.2015.

Pitanje koje se postavlja je naravno šta se to zapravo dešava u Makedoniji. Prije samog odgovora potrebno je objasniti da u Makedoniji ima nešto više od 2 000 000 stanovnika od čega Albanci čine 30% stanovništva. Pored brojnosti treba istaći da su im u Makedoniji zagarantovana sva prava po Ohridskom sporazumu. Bili su su i još uvijek su aktivni učesnici u vlasti, imali su svog ministra odbrane, pa je čak jedno vrijeme i šef obavještajne službe bio Albanac, a i danas imaju svoje direktore i ministre u Vladi Makedonije. Dakle, sva priča oko ugroženih prava niti “pije vodu” niti ima smisla, jer je ovdje po srijedi nešto drugo.

To nešto drugo je zapravo “Turski tok” koji je dogovoren između Rusije (Gazprom) i Turske (Botas) nakon što su propali planovi za izgradnju Južnog toka. Naime, planirano je da ovaj “Turski tok” ide od Rusije preko Turske pa do Grčke i dalje preko Makedonije, Srbije i Mađarske za Austriju koja je krajnja destinacija. Osim toga što bi obezbijedio gasifikaciju Balkana i pojačao stratešku poziciju Rusije kao i zemalja kroz koje prolazi, ovaj gasovod bi u potpunosti preusmjerio količine gasa koje sada idu preko Ukrajine za Evropu, što je i najavio generalni direktor Gazproma Aleksej Miler. U ovom velikom geostrateškom projektu Makedonija je najnestabilnija od svih navedenih država i prema tome jako pogodna da bi se gasovod zaustavio.

Gazprom Turkish streamSlika 2. Turski tok

Mnogi će reći da je dogovor između Moskve i Ankare još uvijek daleko od konkretizacije, no Rusi kao vješti stratezi u promicanju svojih resurnih interesa već odavno u Makedoniji pripremaju teren za izgradnju gasovoda. Riječ je o projektu kompanije Strojtransgas ruskog biznismena Genadija Timčenka koja je počela da gradi krak magistralnog gasovoda Klečovce – Negotino u Makedoniji i čija je vrijednost oko 75 miliona dolara. Od toga će Makedonija platiti samo 15 miliona dolara, a ostali radovi će biti obavljeni na osnovu duga bivšeg SSSR prema Jugoslaviji, na koji je dio prava dobilo i Skoplje. Ista ova kompanija trebala je da gradi dio bugarskog južnog toka, ali zbog pritiska na Bugarsku od strane EU poznato je da se od ovog odustalo. Više o samom projektu gasovoda Klečkovce – Negotino koji je već izgrađen do 25% od ukupne dužine od 61 km možete pročitati i na zvaničnim stranicama kompanije Strojtransgas. Ono što je vidljivo iz ovoga jeste da ovaj tok može da se poveže sa gasovodom iz Grčke i da je očigledno i pripreman u toj namjeri, kao i to da su Rusi i prije propasti Južnog toka jednim dijelom računali na to, te imali spreman plan B, a to je ovaj novi gore pomenuti “Turski tok”.

Makedonija mapa

Osim priče oko ovog gasovoda i “Turskog toka” ne može se izostaviti bitan dio, a to je afera oko prisluškivanja koju je pokrenuo lider Socijaldemokratskog saveza Makedonije Zoran Zaev kada je optužio premijera Makedonije, Nikolu Gruevskog da je sa svojim saradnicima prikrivao istinu o smrti mladića koga je na mitingu VMRO DPMNE na smrt pretukao pripadnik specijalnih policijskih snaga i član ličnog obezbjeđenja premijera, te da je prisluškivao preko 20 000 ljudi u Makedoniji i da za sve to postoje materijalni dokazi. Ovo je pokrenulo lavinu protesta koje smo imali prilike gledati ovih dana na ulicama Skoplja, dok su veliki opozicioni protesti su najavljeni za 17.5.2015.

Ono što je simptomatično jeste sličan scenario koji se već jednom desio u Makedoniji 2001. kada je i došlo do rata nakon kojeg je potpisan “Ohridski sporazum”. Tadašnji sukobi su počeli oko mjesta Tanuševce takođe na sjeveru, dok je epicentar sukoba bilo Tetovo kada je separatistička albanska Oslobodilačka nacionalna vojska zaprijetila legitimnim vlastima da će zauzeti prijestolnicu Skoplje, nakon čega su Makedonci bili prisiljeni da potpišu sporazum. Politički vođa te separatističke armije je bio Ali Ahmeti koji je danas član parlamenta Makedonije i najuticajniji albanski političar u toj državi. Ahmeti je rođen u selu Zajas, gdje su ovih dana najpre i viđene ove terorističke maskirane grupacije koje danas “šenluče” po Kumanovu. Da Albanci nisu ovo sami osmislili potvrđuje i ambasador SAD-a Jess Baily sa iskustvom iz Iraka i Turske, koji je imenovan u decembru prošle, a već početkom ove godine su krenula i dešavanja sa optužbama gospodina Zaeva koji je naveo da posjeduje slike i audio materijale koje nije dobio od susjedne zemlje već od nekog “drugog”. SAD svakako posjeduje tehnologiju kojom to mogu u tuđoj zemlji, a osim toga i u zvaničnom saopštenju su se postavili veoma zaštitnički prema Zaevu, što svakako baca sumnju na glavne vinovnike. Ovdje je potrebno dodati i činjenicu da je u februaru ove godine pokrenuta optužba protiv ambasade SAD -a u susjednoj Grčkoj zbog afere prisluškivanja, pa ne treba biti puno pametan da bi se ovo povezalo i usporedilo. U svemu ovome veoma izdašno će im pomoći Albanci koji će biti “kolateralni dobitak” jer imaju svoj cilj, a to je sad već uveliko poznata ideja Velike Albanije.

Kad je Makedonija u pitanju ne može se izostaviti ni socijalni status i ekonomska situacija koje je svrstavaju kao najslabije razvijenu od svih zemalja bivše Jugoslavije. Za to je svojim radom odgovoran i sam Gruevski kojeg ne želim da branim u tom smislu, kao ni njegove prethodnke. Zaev je u aprilu iznio i optužbe za Gruevskog kada su u pitanju korupcija i kriminal oko uzimanja provizije pri prodaji Makedonske banke. Premijer nije progovorio oko afere niti je naredio hapšenje ili istragu, što jeste čudno ali možda i mudro, već je preko svog advokata podnio tužbu za klevetu. Ukoliko se ispostavi da “gdje ima dima ima i vatre” i da je zaista odgovoran, Gruevski bi sam sebi dosta oslabio neke jače pozicije u narodu i teško bi izdejstvovao gore pomenutu podršku za određene političke odluke dok ga bije loš glas, a revolucija leži za vratom. Ovaj problem imaju svi lideri u okruženju i to je za “Zapad” jeftina karta na koju uvijek mogu sigurno da igraju kad je u pitanju bunt naroda.

Ukoliko redom pogledamo na posljednje događaje na Balkanu prvo Gošnice, pa Zvornik pa sad Kumanovo, izvijesno je da se od strane manjih grupa radikalizuje situacija između ljudi pravoslavnih i muslimana, te u ovom kontekstu novih nestabilnosti na Balkanu zna se kome to najviše odgovara. Sa druge strane Makedonija je priznala nezavisno Kosovo*1244, a neko bi rekao “i to im je hvala”. Ipak sve ovo u Makedoniji toliko podsjeća i na onaj ukrajinski scenario i “pakovanje Janukoviča” od strane Viktorije Nuland i američkog ambasadora u Kijevu Geoffreya Pyatta. Američkom nezadovoljstvu ide u prilog i to da je predsjednik Makedonije Đorđe Ivanov boravio na današnjoj paradi u Moskvi, ali i naprasno prekinuo tu posjetu zbog dešavanja u Kumanovu, zato me i ne čudi da je sve to počelo baš na današnji dan. Ovo očigledno pokazuje da je Makedonija donekle pokušala okrenuti svoj kurs prema gasovodu, istoku, Rusiji pa da tako kažem i nekim svojim interesima i kada sve to sumiramo stiče se utisak da danas u Kumanovu Makedonija plaća ceh svoje neposlušnosti.

Ruski naftni rulet

g4520Kao veliki prasak juče se proširila vijest o nezapamćenom otkriću nafte i gasa u ruskim teritorijama oko Karskog mora. Velike količine sirove nafte su pronađene u djelu Karskog mora u Arktiku, čime bi ova regija mogla da postane najveći proizvođač sirove nafte, čak veći i od Meksičkog zaliva. Ovo saopštenje je dao Igor Sečin, glavni i odgovorni čovjek kompanije Rosnjeft. Ipak, od ovoga je interesantnije samo to da je glavni partner Rosnjefta u ovom poslu istraživanja nafte i gasa u Karskom moru američka kompanija Ekson. Sve ovo se dešava u periodu pritajenog “hladnog rata” na teritoriji Ukrajine i sankcija koje su SAD uvele Rusiji. Iako su američke sankcije iz jula bile osmišljene da uskrate dolare “Rosnjeftu” i blokiraju pristup modernoj tehnologiji, one nisu bile osmišljene da zaustave zajedničke projekte američkih i ruskih kompanija. Sa novim sankcijama od 12. septembra ipak je predviđeno da američke kompanije imaju rok do 10.10.2014. da prestanu sa radom na Arktiku. U dokumentu pod nazivom “Direktiva 4” sa stranica ministarstva finansija SAD-a jasno i decidno se vidi na šta se odnose ove sankcije, dok se u dokumentu pod nazivom “Sectoral Sanctons Identification” vidi i spisak kompanija koje su pogođene istima.

Infografika

Kao i sva ostala dešavanja, tako i ova priča ima svoje uporište u geopolitičkim tokovima i onom što se dešava iza scene, te ću se stoga osvrnuti na njene same početke i strateško partnerstvo između Eksona i Rosnefta još iz avgusta 2011. Naime, ove dve kompanije su 31.8.2011. potpisale ugovor o strateškoj saradnji uključujući istraživanja Arktičkog basena. Ovaj ugovor je potpisan u prisustvu tadašnjeg premijera Rusije Vladimira Putina, tadašnjeg predsjednika Rosnjefta Eduarda Kudainatova, tadašnjeg zamjenika premijera Rusije Igora Sečina, te predsjednika Eksona Nila Dufina. Ovaj ugovor uključuje investiranje od ukupno 3,2 milijarde dolara koje bi bile potrošene na istraživanja 3 bloka u Karskom moru. Omjer zajedničkog preduzeća je 66,7% u vlasništvu Rosnjefta i 33,3% u vlasništvu Eksona. Geografske detalje ugovora možete pogledati OVDJE. Prema procjenama Blumberga “Univerzitetskaja”, geološka struktura koja se kopa je veličine Moskve i dovoljno velika da sadrži bar devet milijardi barela nafte, odnosno bogatstvo koje vredi oko 900 milijardi dolara prema današnjim cjenama. Rusi već mobilišu vojsku koju šalju na odredište radi zaštite ovog nalazišta, ali da li će moći sami bez Eksona i kada, da vrše eksploataciju i bušenja ostaje nam da vidimo, kao što nam ostaje da vidimo i da li će se Ekson pridržavati sankcija.

pic778

Iz jednog razloga je zapravo indikativna sva ova analogija i poenta koju želim da prikažem ovim tekstom. U vrijeme kada se potpisivao ovaj sporazum pa i prije samog potpisa morali su da postoje određeni pregovori i garancije da bi do dana potpisivanja uopšte došlo. Ako sve to stavimo u vremenski okvir dolazimo do zaključka da su se pregovori oko ovog projekta u Karskom moru vodili najmanje od samog početka 2011. godine, ako ne i prije.

Te godine u svijetu i geopolitičkim relacijama bila je aktivna samo jedna država, a to je Libija. Ista ona Libija koje danas nema, u kojoj vladaju anarhija, plemenski sukobi i haos, a članovi parlamenta drže svoje sjednice na iznajmljenom grčkom trajektu u luci Torbuk. U svim dosadašnjim razmišljanjima oko svega što se dešava na svjetskoj šahovskoj tabli, označio bi dvije prekretnice za Rusiju sa različitim ishodom. Prva takva prekretnica jeste Libija, a druga je Sirija. Kad je Libija u pitanju tu mnogima zapravo nikad neće biti jasno zbog čega Rusija nije stavila veto na sramnu rezoluciju SB UN 1973. kojom se stvorila legitimna mogućnost za vojnu akciju. Da je Rusija tad stavila veto na ovu rezoluciju o Libiji vjerujem da bi danas u Libiji narod živio mnogo bolje, te da još ne bi došlo do pomjeranja “vojnih poligona” prema Ukrajini i stezanja obruča oko Rusije. Jedan od dva odlučujuća glasa za ovu vojnu intervenciju na Libiju dala je i Bosna i Hercegovina koja se izjašnjavala kao deveta, dok je deseti glasao Portugal, prije čega je delegacija Portugala čvrsto inzistirala da se o rezoluciji izjašnjava poslije BiH, jer sa 9 glasova ZA svejedno je kako će Portugal glasati, osim ukoliko neka od stalnih članica ne uloži veto, što se nije desilo. Ne znam zašto je to učinila BiH, ali pretpostavljam zato što smo protektorat, a ne suverena država, ma koliko god nekom smetale takve ocjene, glasanje ZA ovu rezoluciju je očigledan dokaz. Ne samo da smo još jednom pokazali kako je BiH vještačka banana tvorevina, već smo i mnogim našim kompanijama koje su u to vrijeme imale otvorene poslove u Libiji iste zatvorili. Od stalnih članica Rusija i Kina su bile suzdržane te nisu uložile veto, što je diplomatskim rječnikom značilo da agresija na Libiju može da počne. Kako su glasale stalne i nestalne članice SB UN možete pogledati na slici ispod.

Untitled

Ono što je iznenadilo mene lično, a i mnoge ozbiljnije geopolitičke analitičare je svakako bio stav Rusije, koja je u sličnoj situaciji nešto kasnije dala do znanja da se isto neće ponoviti u Siriji. Kao razlog ove odluke rukovodstva Rusije možemo uzeti geografsku blizinu Sirije sopstvenim granicama, te podatak da se u Tartusu drugoj po veličini sirisjkoj luci na Mediteranu nalazi ruska baza, za koju iz Moskve kažu da služi samo za remont i popravku brodova. Dakle, naravno da možemo zaključiti da su ova dva razloga bila dovoljna da Rusija zaoštri svoj stav oko zabrane vazdušnih napada na Siriju, a što nije bio slučaj sa Libijom. Dodatni argument i onaj koji poentiram u ovom tekstu, a koji ide u prilog suzdržanog glasanja oko Libije je potpisivanje ovog jako unosnog naftnog ugovora između Eksona i Rosnjefta. Iste te 2011. godine u maju mjesecu se održao sastanak “Arktičkog savjeta” u Nuku glavnom gradu Grenlanda. Na ovom sastanku su vođene oštre rasprave prvenstveno između Rusije i SAD-a, oko toga kome pripada koji dio Arktika. Tu se stvari nikad nisu definisale do kraja i mnoge granice na Arktiku i do danas su ostale upitne. Vođen ovim vjerujem da bi Arktik nakon ovog ruskog otkrića ponovo mogao doći u fokus natezanja i odmjeravanja snaga, pa i jedne vrste diplomatskog sukoba koji nikad nije bio zatvoren. Ono što je proizašlo iz tog sastanka u Nuku je da su Rusija i Norveška koja je članica NATO-a potpisale sporazum o područjima u Barencovom moru, kojim je rješen njihov međusobni dugogodišnji tihi sukob oko ovih teritorija, no i dalje je u Arktiku ogroman broj nerješenih pitanja, koja će u budućnosti sa potragom za novim energentima sve više izbijati u fokus.

Spread template

Razlog potpisivanja ovog ugovora između Rosnjefta i Eksona bi  mogao takođe da bude i tehnološke prirode. Jer zašto bi Rusi potpisivali ugovor sa jednom američkom kompanijom osim ako izričito nečim nisu primorani ili ako nemaju uzajamne interese. U izvještaju norveške grupe Belona za zaštitu prirodne sredine iz 2007. godine u jednom djelu se navodi zabrinutost za hidrokarbonsku tehnologiju koju Rusija posjeduje jer je ista stara i nedovoljno efikasna. Dakle, vrlo lako je moguće da se ugovor sa Eksonom potpisan zbog hidrokarbonske tehnologije koju Ekson posjeduje, a koja je potrebna za istraživanje i eksploataciju ovih izvora nafte i gasa. U najnovijoj brošuri Eksona ističe se njihovo iskustvo koje imaju već 90 godina radeći u oblastima Arktika. Treba dodati svakako da ovo nije prvi projekat koji Ekson radi oko Rusije, već da prije ovoga postoji projekat Sahalin 1 čiji je glavni izvođač radova bio Ekson, a gdje su oboreni mnogi rekordi kad su u pitanju bušenje i količina. Rosnjeft kao kompanija svakako ima manje iskustva u bušotinama kakve su ove na Arktiku, koje imaju veće tehnološke zahtjeve nego bušotine Rosnjefta u Sibiru iz kojih se trenutno izvlači glavnina profita.

Dakle, stvari su poprilično jasne i dok se u Libiji odvijala po ko zna koja redom agresija na suverenu državu samo zbog njenog režima kojem krivica nije dokazana, na svjetskoj sceni iza zavjese su se odvijali pregovori oko kapitalnih novčanih investicija između najjače ruske kompanije u državnom vlasništvu i najjače američke kompanije. Poprilično sam siguran da Rusija nije stavila veto na rezoluciju o Libiji između ostalog i zbog ugovora između Rosnjefta i Eksona. Nekako imam dojam da su Rusi tada gorko “progutali” Libiju za rad ovog ugovora.  Prisustvom tadašnjeg premijera, a danas predsjednika Rusije ovo je predstavljeno kao legitimni državni interes Ruske Federacije koji se poštuje, ali amerikanci kao Danajci koji darove nose i  ne čekaju, donijeli su danas Rusiji na dar  krizu u Ukrajini pred njenim sopstvenim vratima. Uvjeren sam da se Ukrajina, pa i Rusija branila još onomad 1999. u SR Jugoslaviji, a da ne govorim koliko se trebala braniti u Libiji 2011. Rusi su tad vjerovatno vrlo dobro znali šta rizikuju i na koju kartu igraju, iako teško da su mogli predvidjeti ovaj zaista nepotreban rat u Ukrajini i iscrpljivanje pred svojim pragom.

Danas imamo to što imamo. Ova kriza u Ukrajini je odnijela mnogo nevinih života na obe strane, jedna država je podjeljena, a duhovi fašizma probuđeni bespovratno i kako god da se sukob završi, vjerujem da će na tom djelu svijeta uvijek biti trusno. Znajući da je i ruski kapitalizam identičan američkom, ali naše tradicionalne veze, pravoslavlje, obrnuta zastava, i to da sunce izlazi na “istoku”, a osiromašeni uranijum sa “zapada” će uvijek biti argument koji ih razlikuje. Baš zbog toga htio bi da Rusija nas doživljava isto onako kako i mi doživljavamo njih, jer pored novca i kapitala oko kog se vrti svijet, ima tu još nešto, nešto mnogo dublje, što ostaje i poslije nas, što smo i sami naslijedili, a kapitalizam nas tjera da zaboravimo… Osim ličnih motiva postoje tu i oni racionalni koje je najbolje opisao gospodin Vili Vimer, bivši poslanik Bundestaga i osvjedočeni prijatelj našeg naroda koji je u jednom svom tekstu u počecima ukrajinske krize postavio tri pitanja koja ću ispod po drugi put parafrazirati i sa kojima ću završiti ovaj tekst.

1. Može li biti mira u svijetu ukoliko je jedina hegemonistička sila SAD ?

2. Može li biti poštovanja međunarodnog prava i balansa u svijetu ukoliko nemamo Rusije ?

3. Do kad će EU da bude kao mjehurić od sapunice na rukama SAD-a ?

 

 

Park (ne)mira u Kosovskoj Mitrovici

UntitledNakon dugo vremena, a prvenstveno zbog poplava koje su nas zadesile, ponovo sam se latio svog blogerskog “pera” i odlučio sam da dam kratak osvrt na ono što se dešava ovih dana u Kosovskoj Mitrovici, a što je kulminiralo juče. Pošto redovno pratim sva dešavanja na Kosmetu, o čemu svjedoči i serija mojih prethodnih strateških tekstova, nisam mogao zaobići ove nasilne demonstracije juče.

Naime, nakon uklanjanja barikade sa glavnog mosta u Kosovskoj Mitrovici, koje je predstavljeno tako kao da su svi Srbi iz Mitrovice to samovoljno prihvatili i postavljanja “Parka mira” na istom mjestu, Albanci su na poziv gradonačelnika Južne Mitrovice, Agima Bahtirija organizovali danas nasilne proteste pod isključivim i uvrijedljivim nazivom “Ili mi ili oni”. Inače, gradonačelnik Bahtiri je iz Demokratske partije Kosova koju vodi Hašim Tači i koja je vodeća stranka u južnom djelu. Dok su Srbi sa sjeverne strane mosta mirno i sa podozrenjem posmatrali šta se dešava, sa druge strane Albanci su se žestoko sukobili sa američkim vojnicima, pripadnicima KFOR-a i policijom.

Untitled2

Rezultati ovih protesta su 13 povrijeđenih policajaca, nekoliko demonstranata, jedan novinar i 5 privedenih. Za ovaj tekst ti podaci i nisu toliko bitni, koliko su bitne parole koje su Albanci skandirali, kao što su: “UČK, Adem Jašari i ubi Srbina”. Odmah prema ovome možemo vidjeti koliko su Albanci objektivno spremni da grade državu sa tolerancijom i mirom. Demonstranti su uglavnom bili mlađa populacija, sa nekoliko starijih ljudi u prvim redovima prepoznatljivih po albanskim tradicionalnim kapama ili kečetima.

Ova barikada je inače bila simbol razdvajanja i podsvjesna granica koju dobro poznaju oni koji tamo žive. Naravno postoje alternativni pravci kojima se prelazi iz sjevernog u južni dio, kojima sam i sam prolazio na putu do manastira, ali nekako ova barikada ma koliko god bila neugledna, bila je prikoliko garant uslovnog mira između dve strane. Iako je njeno pomjeranje politička akcija vrha Srbije, koja nema veze sa tzv. Vladom Kosova*, ipak po osjećaju Srba iz Mitrovice, narod sa tim nije zadovoljan. Sa druge strane Vlada tzv. Kosova* je izrazila žaljenje i protivljenje zašto je poslije uklanjanja barikade uopšte postavljen “Park mira” i zašto nije normalno uspostavljen saobraćaj. Jasno je da se ovo uklapa sa svim njihovim planovima nasilne integracije srpske zajednice, ali eto ovaj put političari iz Srbije su onako “gordijevski” odlučili da tu ipak postave park, vjerovatno misleći da bi bio rizik da se tu uspostavi promet u potpunosti. Sa ovom odlukom htjeli su kao i uvijek da udovolje svima, ali ovaj put niti su udovoljili Albancima, samo su ih još izazvali, niti su udovoljili Srbima, jer se situacija usložnjava i podiže se tenzija, a most bez barikade postaje pogodno mjesto za neke nove incidente u kojima će žrtve biti Srbi. Jedino ko je zadovoljan su vjerovatno nalogodavci ovog poteza direktno iz Brisela.

Osim simbolike same barikade, druga bitna stvar i poenta ovog događaja je zapravo, kako Kosovo* po ko zna koji put pokazuje da je i de facto veoma daleko od državnosti ma koliko god albanski zvaničnici to “šminkali” pred istim onim “park – nalogodavcima” iz Brisela, pa na kraju i pred ostatkom svijeta. Koliko god se vješto radilo na prikrivanju animoziteta i manjka tolerancije prema srpskoj zajednici, toliko ovakvi ispadi pokažu da se stvari nisu pomjerile od početka. Prije godinu dana i više vodio sam raspravu sa nekim Albancima na Tviteru, naravno ona je bilo oko samog statusa Kosova*, oni u klin ja u ploču, ali sve je to izgledalo na visokom nivou bez uvrijeda i jako tolerantno. No, iz ove diskusije htio bih da izvučem jednu bitnu stvar, a koja zapravo dobrim djelom oslikava i ovo što se juče desilo u Kosovskoj Mitrovici. Tada sam napisao da će “uslovni mir” na Kosovu* kao i njihova država, trajati dok sami Albanci ne shvate da imaju status kolonije i da su potrošna masa u rukama drugih. Onog momenta kad to shvate i kad počnu da se odupiru, počeće da se sukobljavaju, pucaju, ubijaju američke vojnike. Slična upozorenja takođe ovih dana dolaze ni manje ni više već i iz Iraka, a ta upozorenja stižu baš kad je u pitanju Kosovo* gdje ekstrmisti iz ISIL – a upozoravaju na moguće terorističke akcije. Iako su neki od tih ekstremista i trenirani od strane Amerikanaca, pa čak i u kampovima na Kosovu, nemoguće ih je kontrolisati pojedinačno. Svoje tvitove od 4.3.2013. sam uspio pronaći i u cjelosti ih prenosim ispod.

twiter-21

I upravo u Kosovskoj Mitrovici se nešto slično desilo juče, odnosno začetak, a vjerujem ubuduće da će ovakvih nezadovoljstava i sukoba između samih Albanaca i američkih vojnika, odnosno onih koji im garantuju državnost biti još više. Eto od tad je prošla samo godina dana i nešto više, a ovo je počelo da se ostvaruje, i bilo je baš kao u kinu. Vetevendosje ili pokret Samoopredjeljenje je treća politička snaga u Mitrovici na poslijednjim izborima, koja uglavnom okuplja mlađu i urbanu populaciju, koji su spremni na rizike i opasnije akcije. Njihovi stavovi su poprilično radikalni, pa često prave probleme i samom Tačiju, jer smatraju da sa Srbijom ne treba voditi nikakve pregovore i da je stvar oko Kosova* završena, a prag tolerancije prema srpskoj zajednici je veoma nizak. Upravo oni bi u budućnosti mogli da budu udarna pesnica ovih međusobnih sukoba. Zapad i SAD za sad to još uvijek tolerišu, a dokle će vidjećemo. Trenutno su okupirani svojim problemima u Ukrajini i Iraku, ali vjerujem da će im se fokus vrlo brzo vratiti na Kosovo* pa i na Balkan.

Što se tiče srpske zajednice, uvijek i navijeke ću pomenuti nužnost sloge i jedinstvo koje je potrebno da bi tamo u ovakvim uslovima opstali. Valjda je meni lakše vidjeti sa strane, nego njima koji tamo žive na licu mjesta. Ružne su te političke podjele, ucjene i strah koji se sije među našim narodom. Svi koji prate ono što se dešava već godinama oko Kosmeta znaju da je politika Vlade Srbije takva da joj je razum utamničen, a ruke u lancima i od njih se ne može očekivati puno, čak šta više bilo bi dobro kad ne bi unosili među narod ni taj dah nesloge i ucjene kojim ih tjeraju u naručje ovih Albanaca sa južne strane mosta. Da bi se ovo zaustavilo potrebno je da Srbi na KiM počnu da razmišljaju za 50 godina unapred, jer ako se sad predaju političkim igrama i ucjenama neće dočekati ni narednih 10 godina biće protjerani ili nasilno integrisatni, a broj njih koji tamo žive će se još više smanjiti. Upravo zbog ovoga moraju što prije da krenu složno u malo ozbiljniji proces ujedinjavanja i grupisanja na određenom institucionalnom nivou, jer jedino to u budućnosti može da bude garant njihovog opstanka na Kosmetu.

Ruska “avio – diplomatija” i tajni sistem Hibini

Sukhoi_Su-35S,_Su-34_and_T-50_flying_togetherVođen tragom najnovijih “neo – hladnoratovskih” događaja u Crnom moru, odlučio sam malo više istražiti šta se tamo zapravo desilo i kako je moguće da je jedan ruski avion u 21. vijeku letio punih 90 minuta nad jednim od prvih ponosa američke ratne mornarice, razaračem koji nosi ime slavnog američkog marinca i nosioca “Medalje časti” Donalda Kuka. Da Rusi nisu slučajno reagovali na prisustvo američkog razarača, govore nam raniji događaji kako je ova reakcija uslijedila kao diplomatski odgovor na povrede “Konvencije u Montreu” od strane SAD, odnosno Turske kao nadležne za moreuz u Bosforu. Montro konvencija je potpisana 1936. godine i dozvoljava slobodan prolaz svim brodovima, ali se to ne odnosi na ratne brodove nepriobalnih zemalja. Ulazak ratnih brodova spoljnih zemalja ograničen je na 21 dan. Konvencijom je takođe precizno utvrđena procedura prolaza, a kontrola prolaza je pod punim suverenitetom Turske. Kao dodatak ovome treba navesti i to da je ova konvencija i svojevrsni garant turskog suvereniteta.

SAD su napravile povredu konvencije još u martu ove godine kad su tokom Olimpijade u Sočiju u Crnom moru boravila dva broda USS “Mount Whitney” i USS “Taylor”. Njihova svrha je bila brza evakuacija američkih sportista i navijača uslijed potencijalnog terorističkog napada. Prvi brod je na vrijeme napustio Crno more, dok je USS “Taylor” zbog navodnog kvara na propeleru u Crnom moru proveo ukupno 33 dana, čime je prekoračio dozvoljeni period za boravak i prekršio “Montro konvenciju”. Drugim kršenjem ove konvencije može se smatrati kada je u Crno more ušao još jedan američki razarač pod nazivom USS “Truxtun” kome je naknadno produžen boravak da bi još jednom ponovio već odrađene vježbe sa Bugarskom i Rumunskom mornaricom. NATO uz SAD teži  da postane određeni faktor bezbjednosti energetskog središta Crnog mora i to iz dva pravca: putem izmjene gore pomenute “Montro konvencije” uz podršku članica Bugarske i Rumunije ili drugim načinom preko Ukrajine i Gruzije, odnosno učlanjenjem tih zemalja u taj vojni savez. Boravak u Crnom moru je takođe garant i obezbjeđenje Južnog toka, čega su svjesni i u Rusiji i u SAD, no svako sa svojim intencijama.

Da se prelijetanje ruskog aviona nad američkim razaračem zaista i desilo potvrđeno je i u zvaničnom saopštenju Pentagona. Po ugledu na dosadašnju praksu, jako teško ćemo doznati šta se tačno dešavalo svih 90 minuta, ali je svakako moguće utvrditi neke opcije. Nekoliko pitanja je interesantno, a posebno to kako su Rusi znali da mornari SAD – a neće napasti njihov avion, jer 90 minuta nije malo u takvim situacijama, a drugo pitanje koje se postavlja jeste, otkud toliko strpljenja mornarima sa razarača “Donald Kuk” i da li je uopšte strpljenje bilo u pitanju ili ipak nešto drugo?

Da bi u pitanju moglo biti nešto drugo, odnosno nemogućnost američkih mornara da odgovore na 12 prelijetanja ruskog aviona, nagovijestio je na svom zvaničnom blogu ruski vojni ekspert i general major Sergej Kančukov. Naime, u svojoj kratkoj analizi događaja u Crnom moru general Kančukov je napisao da se tu zapravo radilo o testiranju najnovijeg ruskog elektroničkog oružja, odnosno radara pod nazivom “Hibini”. Ovome u prilog ide da 90 minuta nije bilo nikakve reakcije i da se brod trenutno nalazi povučen u Rumunskoj luci Konstanca. Inače, general Kančukov je pre nekoliko dana i dao intervju za rusku “Pravdu” pod naslovom “Jugolavenski scenario u Ukrajini“.

Takođe da bi se shvatila šira slika, potrebno je napraviti i kratak hronološki presjek od samog dolaska broda pa do “povratka” u luku Kosntanca. Ovdje ću postaviti nekoliko linkova, a za lakše razumjevanje ruskih stranica preporučujem da se koristi “Google translate”.

10.4.2014 – SAD razarač Donald Kuk ulazi u Crno more

11.4. 2014 – SAD razarač Donald Kuk upućen u pravcu ukrajinske luke Odesa

13.4.2014 – Protesti u Odesi zbog mogućeg dolaska američkog razarača

14.4.2014 – Povratak razarača u luku Konstanca u Rumuniji

15.4.2014 – SAD pripremaju diplomatski protest zbog incidenta u Crnom moru

18.4.2014 – Obama smatra da nema razloga za vojnu intervenciju radi rješavanja krize

21.4.2014 – Bajden u posjeti Ukrajini i 1 $ milijardu odobrenog kredita od SAD za potrebe vojske

article-2604590-1D1D80B600000578-704_634x423

Iz ovih hronoloških događaja očigledno je da su amerikanci napravili svojevrsni manevar i po svim prilikama nisu raspoloženi da se sami vojno angažuju, ali će zato na sve “dozvoljene” načine podržati vojsku Ukrajine. No, ono što je interesantno za ovu analizu i što je možda amerikancima dalo određene signale da malo uspore sa svojim planovima je sistem “Hibini” kojeg je spomenuo general Kančukov. Prema nepotvrđenim informacijama američki razarač Donald Kuk je 90 minuta bio elektronički paralizovan dok je ruski avion Suhoj Su-24 izvršio 12 preleta kao simulaciju bombardovanja razarača. Mogući uzrok paralize svih elektronskih uređaja na razaraču je bio upravo ovaj tajni ruski sistem. Da stvar bude interesantnija ovaj američki razarač je opremljen najmodernijim antiraketnim sistemom “Idžis” koji je sposoban za uništavanje balističkih raketa, kao i sistemom Falanks za odbranu od raketa sa drugih brodova. Svojevrsno upozorenje pri ulasku razarača “Donald Kuk” u Crno more uputio je i potpredsjednik vlade Ruske Federacije Dmitri Rogozin sa svog zvaničnog profila na tviteru.

Ni ovo upozorenje nije sasvim slučajno, jer Rusi pomno planiraju svaki svoj korak i sigurno ova simulacija u Crnom moru nije bila proizvod samovolje pilota. Nekoliko dana prije ovog događaja, tačnije 7.4.2014. ruska PVO i avijacija izvele su taktičke vježbe u Burjatiji koja se nalazi na istoku Rusije u blizini Bajkalskog jezera. Ono što svakako zaokuplja pažnju čitajući izvještaj o samom toku ove vježbe, je onaj dio koji se odnosi na Suhoj Su-24 i uslove u kojima je on izvodio vježbu, a koji su sasvim slični onima koji su se desili na Crnom moru kada je isto urađeno nad američkim razaračem. Sa zvanične stranice ministarstva odbrane Rusije u izvještaju se navodi dio u kome piše:

U uslovima ometanja radara Su-24 će izvršiti bombardovanje ciljeva sa bombama od 500 kg…

Ovo su upravo oni detalji koji se izdvajaju i koji bi mogli da insinuiraju korišćenje modernih sistema za ometanje radara, a simptomatično je upravo to što se isti avion koristio i za demonstraciju sile nad američkim razaračem.

Ovaj novi sistem koji su Rusi očigledno između ostalog testirali na poligonu u Bujratiji se naziva Hibini, prema podacima do kojih sam došao sa nekih zvaničnih sajtova, a koji nisu jasno vidjivi ili se nalaze na marginama. Prošle godine na međunarodnom aeromitingu (MAKS 2013) održanom u Moskvi predstavnici ministarstva odbrane potpisali su sa koncernom za “Radio – električne tehnologije” sporazum o razvoju sistema za elektronsko ratovanje pod nazivom Hibini-U namjenjenog specijalno za seriju Su-30SM aviona. Vrijednost ovog ugovora je 1,6 milijardi RUB.  Ovaj koncern se nalazi u sastavu ruske državne kompanije “Rosteh“. Sistem Hibini – U serijskog broja (L-265M10-02) se nalazio na avionu Su-35 koji je imao svoj let na aeromitingu u Dubaiju, a sam sistem je napredna verzija ranijeg sistema Hibni – M (L-175VE) koji se nalazi na  serijama Su 32 i 34, dok je prva verzija (KS-418E) namjenjena za starije serije među kojima je Su-24. Sve tri vrste Hibini radara možete vidjeti na slici ispod, najmanja je za model Su-24 i smješteni su u kontejner posebno odvojen od aviona koji se nalazi ispod krila.

Sklapajući podatke mogući scenario bi mogao da bude sledeći: Razarač sa najboljim sistemom odbrane  “Idžis” ne može da distancira i uoči Su-24 i tako podigne borbenu posadu. Po automatizmu radar fiksira kurs sa ciljem približavanja “Idžis” sistemu za navođenje, i odjednom svi ekrani otkazuju ili izgledaju zamagljeno. Nakon toga “Idžis” prestaje sa radom, a PVO kompleks ne može da izvrši borbeno dejstvo. U međuvremenu SU-24 leti nisko iznad palube, pri tom čini borbeni manevar i simulaciju napada. Protiv napada Su-24 posada razarača nema odgovor. Tada je još 11 puta sve ovo ponovljeno. Pokušaj mornara da ožive sistema “Idžis” i povrate vazdušni sistem odbrane bili su neuspješni. Tek kada su avioni otišli daleko u rusku obalu, radari američkog nosača “Donald Kuk” su oživjeli i pokazali čistu sliku i prazan ekran. 

Ovo je naravno pretpostavka i vjerovatno nikad nećemo saznati pravu istinu. No, podaci koji su navedeni o novom ruskom sistemu i sve što je dovelo do ovog događaja pokazuju neka interesantna podudaranja. Vjerovatno su mnogi skloni skepticizmu kad je u pitanju analiza u kojoj neka ruska tehnologija može da nadmaši onu američku koja je bez presedana najbolja u svijetu. Ipak, ne bih potcjenio Ruse jer se u njihovom diplomatskom pristupu osjeti hrabrost i odlučnost koju nisu imali pre 20 godina, a iza koje mora da stoji nešto što im pruža jak oslonac. Opet se vraćam na pitanja od Sirije, Krima, pa do ove simulacije i ismijavanja sa američkim razaračem uz konstataciju da se multipolarni svijet vraća, ne više na mala, nego na velika vrata i drago mi je zbog toga, jer samo svjetski balans snaga i neka vrsta hladnog rata može da garantuje mir ostatku svijeta. Što se ove tehnologije tiče, valja nam pratiti dalji razvoj događaja, možda se vremenom i potvrdi priča o odlasku iz službe 27 mornara sa Donalda Kuka, osim ako je dobro ne zataškaju.

“Opijumska ekonomija” od Avganistana do Kosova*

Pišući geopolitičke tekstove o poziciji Kosmeta, neizostavna je teza koja potvrđuje otimanje ovog djela teritorije iz sastava Srbije, a koja se odnosi na put droge ili „zelenu transverzalu.“ Ova transverzala predstavlja put kojim se narkotici kreću od Avganistana do Kosova*  odakle ide dalje ka Evropi. Prije dvije godine, pojavila se i šala na internetu da je proizvođač heroina priznao nezavisnost svom distributeru. Upravo se radilo se o Afganistanu, koji je zvanično prvi priznao nezavisnost Kosova*. Po nekim procjenama, oko 65% svjetskog heroina prolazi kroz ovu srpsku provinciju, dok se 90% ukupne količine droge koja dolazi u Evropu šalje preko Kosova*, a sve to obezbjeđuje baza Bondstil.  Da ovo nije obična priča i da zaista ima svoje realno uporište vidi se i iz poslijednjeg članka koji je objavio Ekonomist.

afghan_routs

Sa druge strane kada su vršile intervenciju na Avganistan, SAD su to pravdale borbom protiv svjetskog terorizma. Nakon intervencije i rasporeda trupa ISAF, osim terorizma našli su se i u borbi protiv droge. Fokus u ovom djelu borbe radi prevencije proizvodnje opijuma bio je na poticajima koji su izdvajani za seljake Avganistana sa ciljem da umjesto maka sade pšenicu. Osim seljaka novčano su nagrađivani i lokalni političari na čijim teritorijama bi se registrovao pad proizvodnje. Sve u svemu, ovim sistemom prevencije, SAD su uložile više od 10 milijardi $, prema podacima koje je iznio američki specijalni inspektor za Avganistan Džon Sopko (John Sopko) zadužen za nadgledanje tog procesa.

Sve bi bilo super da se sa ovim ogromnim novcem zaista postiglo nešto, ali zapravo prema zvaničnim podacima UN – a o uzgoju maka, prošle godine ovi nagrađivani seljaci Avganistana za sadnju pšenice oborili su rekord u uzgoju opijuma. Da podatak bude apsurdniji čak ni prije intervencije Avganistan nije imao toliko zasađenih površina opijumom, dok je poslije intervencije proizvodnja uvijek imala trend rasta da bi sada dostigla i svoj vrhunac.

Da stvar bude gora, novac koji se ulagao na smanjenje uzgoja, primarno je ulagan u one oblasti koje su manje neprijateljski nastrojene prema SAD iz prostog sigurnosnog razloga. Rezultat ovoga je kontraproduktivan tako što se povećala proizvodnja u provincijama koje su pod kontrolom Talibana. Prostom ekonomskom računicom ukoliko se smanji proizvodnja, a potražnja ostaje ista (ili se povećava u slučaju droge) onda cijena može samo da raste. Ovo ima dve ekonomske posljedice:

Prva je da proizvođač više zarađuje jer proizvodi isto kao i do tad, ali za veću cijenu, što znači da ima  više novca da reinvestira u još veću proizvodnju heroina. Druga je ona koja dolazi vremenom, jer veći profit potiče i veću proizvodnju i za postojeće proizvođače i za nove učesnike. Dakle, globalna ponuda heroina raste.

Untitled

Na ovu analizu ću dodati i to da sam (10.6.2013.) učestvovao na seminaru u Pragu, organizovanog od strane diplomatskog odjeljenja NATO saveza. Ovdje smo između ostalih sesija imali i jednu vođenu od strane Petera Pelca, bivšeg ambasadora Češke Republike u Avganistanu. Uglavnom je govorio o tome o tome kako je ova zemlja stabilizovana pod procesom demokratizacije nakon pada talibanske vlade.

Na moju konstataciju u ovom kontekstu upućenu ambasadoru Pelcu da je Kosovo* glavni tranzitni centar za narkotike koji dolaze iz Avganistana i koji zapravo drže ekonomiju zapada, te da su to dve “zemlje” koje su u procesu demokratizacije i izgradnje nacije i da se u obe nalaze američke baze, a sve to pod pokrićem i osiguravanjem ove trgovine, kao i da nije slučajno da je baš Avganistan bio prva zemlja koja je priznala Kosovo*, pri čemu sam mu prezentovao i ove podatke UN –a, ali tad nisam znao koliko su SAD uložile za suzbijanje uzgoja. Nakon ove konstatacije pitanje se samo postavilo. Da li NATO trupe štite interese naroda ili osiguravaju ovu trgovinu da protiče nesmetano? Odgovor koji sam dobio od ambasadora nakon nekoliko sekundi šutnje i češkanja po glavi je bio krajnje smiješan, i svodio se na to da se Kosovo* i Avganistan ne mogu porediti u smislu izgradnje države i da dobra pitanja nemaju i dobre odgovore. Pametnom sasvim dovoljno.

Ovom kratkom analizom je na sve načine obesmišljen američki princip borbe u Avganistanu, a vjerovatno i intervencija jer nakon toliko godina nisu se postigli zvanični planovi. Sa druge strane svakako su se postigli kapitalni interesi vojne industrije i drugih. Ekonomskim rječnikom tamo gdje ima potražnje, profit će uvijek naći svoj put. No, valjda je svakom razumnom jasno da je „Rat protiv droge“ najobičniji „perpetum mobile“ trgovine finansirane poreznim dolarima, čiji se profit najvećim djelom slijeva u ruke moćnih pojedinaca.

Preko Ukrajine do “nesvrstanosti” – nova stara šansa za Srbiju i BiH

g3983

*If you want this text in English just click HERE !

Najnovija dešavanja u Ukrajini pokazala su mnogo toga, a možda najvažnija teza koja se proteže od samog početka demonstracija u Kijevu, preko referenduma na Kirmu, pa do najnovijih dešavanja na ivici rata u Donjecku i Slavijansku je povratak multipolarnog poretka u svijetu. Ukrajina je slučajno ili “namjerno” izabrana da bude poligon za modernu geopolitičku šahovsku partiju u kojoj se odmjeravaju snaga, moć i uticaj između Rusije i SAD-a. Ovu tezu povratka “multipolarnosti” i ravnanja tasa na globalnoj vagi već sam spomenuo početkom godine u zaključku teksta o ruskoj raketnoj diplomatiji. Kako vrijeme odmiče, ovo postaje sve izvijesnije i mislim da nas mnogo toga podsjeća na onu nekadašnju hladnoratovsku retoriku.

Barack_Obama_and_Vladmir_Putin_at_G8_summit_2013-1560x690_c

Povratak Rusije je započeo sa blokadom intervencije na Siriju, a svoj zenit je dostigao stavljanjem Krima pod svoju kontrolu. Mišljenja sam da za Rusiju još ništa nije gotovo, te da je ovo zapravo tek početak. Sa druge strane SAD su počele odavno i suvišno je nabrajati: Jugoslavija, Irak, Afganistan, Libija, Ukrajina… Ono što je simptomtično događajima u Ukrajini su metode koje se koriste. Ove metode zauzimanja i stavljanja pod kontrolu administrativnih zgrada su korišćene u Kijevu, a iste su kasnije korišćene i na Krimu kao i u Donjeckoj oblasti. Očigledne su namjere proruskog stanovništva da se za svoj status mogu izboriti samo ukoliko uzvrate istim metodama. Iako je zvanični stav Rusije da nisu uključeni u dešavanja u Donjecku, očigledno je da su na teritoriji Ukrajine u velikom broju prisutne službe kako Rusije tako i SAD – a.

Poslijednji put kad su okolnosti u geopolitičkom smislu bile ovakve došlo je do formiranja “trećeg bloka”, odnosno Pokreta nesvrstanih 1961. godine. Ova formula koju su prvi među jednakima primjenili predsjednik SFRJ Josip Broz Tito, predsjednik Egipta Gamal Abdel Naser, predsjednik Indije Džavaharlal Nehru, predsjednik Indonezije Sukarno i predsjednik Gane Kvame Nkrumah, pokazala se kao jako uspješnom u okolnostima koje su tada vladale. Države članice Pokreta nesvrstanih su uglavnom velikom većinom bile na marginama svjetskog uticaja i jedino afirmacijom unutar ovakvog saveza mogle su zajedničkim djelovanjem da nađu svoj interes i da njihov glas postane poštovan od strane velikih sila. Jugoslavija je posebno bila u jako specifičnoj situaciji i u velikom rascjepu između istoka i zapada, kako geografski tako i politički. Opredjeljivanje za jedne ili druge u potpunosti, značilo bi ekonomski krah i političke probleme. Jedino logično rješenje je bilo ostati nesvrstan, odnosno “neutralan” u neku ruku, a da to bude legitimno i poštovano od strane drugih. Predsjednik Jugoslavije Tito kao dobar poznavalac prilika i diplomatski lisac je ovaj manevar izveo hirurški precizno i na najbolji mogući način u interesu bivše Jugosavije. 

20789_-_Nehru,_Nkrumah,_Nasser,_Sukarno_&_Tito

Ne treba biti previše pametan da bi se zaključilo kako uspješne diplomatske formule treba primjenjivati na identične političko – globalne okolnosti. Ovo govorim prvenstveno misleći na današnju nezgodnu diplomatsku poziciju Srbije i još lošiju poziciju Bosne i Hercegovine, koja od svog osnivanja u ovom obliku nema konzistentnu diplomatiju ni spoljnju politiku kao posljedicu svojih unutrašnjih odnosa. Blago rečeno stanje u ovoj oblasti je haotično i ravno domenu pošalice. Srbija je zvanično u procesu pretpristupnih pregovora sa EU, a isto tako malim koracima i prema članstvu u NATO. Ovi mali koraci se ogledaju u slanju jednog oficira Vojske Srbije na štabnu dužnost u Komandi združenih snaga NATO u Napulju, kao i sastancima zvaničnika NATO saveza i Vojske Srbije. Ovome u prilog ide i depeša sa Vikiliksa, originalno upućena iz ambasade SAD u Beogradu na ruke Hilari Klinton. U ovoj depeši se spominje da je Jovan Ratković, savjetnik za spoljnu politiku bivšeg predsjednika Srbije Borisa Tadića, prenio ambasadorki Meri Vorlik lična uvjeravanja predsjednika Tadića da Srbija neće moći „zauvijek” da ostane van NATO-a, kao i da je podrška srpskog naroda Partnerstvu za mir i članstvu u NATO-u „iznenađujuće visoka”. Ipak, malo istočnije Srbija paralelno gradi i jake veze sa Rusijom, čiji je najvidljiviji dokaz trasa Južnog toka. U ovim okolnostima kada dolazi do složnjavanja situacije u Ukrajini i glasanja Generalne Skupštine UN o rezoluciji kojom se Krim pripaja Rusiji, neminovno dolazi i do pritiska na Srbiju i BiH, a gdje obe države uopšte nisu uzele učešće u glasanju. 

Criema voting

BiH i Srbija su bile i jedine zemlje na Balkanu koje se uopšte nisu izjasnile. Sve ostale zemlje Balkana i bivše SFRJ glasale su ZA ovu rezoluciju. Srbija je ovim “nemuštim” potezom htjela da sačuva dobre odnose i sa “jednima i sa drugima” što nakon nekog vremena svakako može da joj donese probleme jer u EU to nisu očekivali, a u ovim okolnostima “biti odsutan” znači imati neki stav koji se ne poklapa sa stavom unutar EU. U BiH je standardno jer se tri člana predsjedništva koje je zaduženo za spoljnju politiku uopšte nisu mogla dogovoriti oko glasanja. Zbog svega gore navedenog, a u prvom redu zbog “neo – multupolarizma” i kompleksnosti pozicije u kojoj se nalaze Srbija i BiH, uvjeren sam da bi obe zemlje trebale jasno diplomatski da se usmjere i da iz statusa posmatrača dobiju status punopravnog člana u Pokretu nesvrstanih. Već unapred unutar EU na mogunost ove ideje ne gledaju blagonaklono i čak naglašavaju Srbiji da više nisu “nesvrstani” i da moraju da se odluče, iako se i sama EU nalazi u poziciji kao i bivša SFRJ nekad. Stav SAD prenio je sadašnji ambasador u Beogradu Majkl Kirbi koji je izjavio

“A za mene će biti interesantno da posmatram kako će Srbija to učiniti, budući da je naslednica Titove Jugoslavije, koja je bila osnivač Pokreta nesvrstanih. Ovde postoji ritualni osećaj da pokret nesvrstanih ne staje ni na čiju stranu. To je nešto što je istorija Srbije, a možda i njena budućnost”

Osim toga što se Srbija tretira i kao naslijednica bivše SFRJ punopravnim članstvom imala bi veći manevarski prostor za situaciju u kojoj se sad nalazi. Dubljim angažmanom u Pokretnu nesvrstanih mogla bi povratiti neka stara tradicionalna i ekonomska prijateljstva, pogotovo u zemljama rastuće afričke ekonomije, a sa druge strane napravila bi se legitimna odstupnica prema NATO savezu i potvrdila bi se neutralnost koju Srbija deklarativno nosi u svom Ustavu. Osim toga pojačan i punopravan angažman Srbije dao bi i Pokretu nesvrstanih novu energiju i više na značaju.  Ovo bi takođe bila sjajna prilika za Bosnu i Hercegovinu da se postavi ozbiljnije u međunarodnim krugovima i da “prikoliko” postane faktor u spoljnjoj politici. Svojim komparativnim prednostima mogla bi da ostvari pre svega ekonmske benefite kao i Srbija, a osim toga mogla bi da se postavi partnerski i jednako prema svima, bez da iko napravi zamjerke jer su svi svijesni njenog uređenja. Uz ovo, Bosni i Hercegovini bi dobro došla i totalna demilitarizacija u budućnosti, ali to već nije predmet ove analize. Smatram da bi se veoma brzo zaokretom ka Pokretu nesvrstanih olakšala pozicija Srbije i popravila pozicija BiH pogotovo na principima većeg razvoja ekonomske diplomatije bez velike politike, a i situacija na globalnom planu nam sama nameće to kao moguće rješenje. Ovo bi takođe pomoglo i stabilizaciji nekih odnosa na Balkanu između ove dve države, kao i unutar same BiH, gdje se ne bi raznim pritiscima i ružnim metodama rušio položaj Republike Srpske garantovan sporazumom u Dejtonu i gdje bi se fokus unutar BiH prebacio sa političko – ustavnih pitanja na ona razvojna i ekonomska. Kad sve saberemo, izgleda se ovaj indirektni savjet ambasadora Kirbija uopšte ne čini tako loš, a kako se mi činimo, vrijeme će pokazati.

 

Demonstracije u BiH “DEMASKIRANJE” – Međunarodni činilac

Bosnia protesterNapomena za čitanje*

Serija tekstova u četiri djela kojima ću dati detaljan presjek poslijednjih dešavanja u BiH, gdje uvijek imamo “trodupli” interes plus međunarodni faktor. Kritike, komentari, druga razmišljanja i nove informacije svake vrste će biti prihvaćene. Tekstove čitati pažljivo i posmatrati sa šireg aspekta zbog količine informacija. 

Tekst ću započeti sa dva vrlo jaka citata koji savršeno dočaravaju Bosnu i Hercegovinu kao državu, kako danas tako i u prošlosti. Ivo Andrić naš proslavljeni nobelovac i diplomata kaže: “Tamo gdje prestaje logika, počinje Bosna“, a uz ovu izreku svakako treba nadovezati i onu od F. D Ruzvelta bivšeg američkog predsjednika koji kaže: “U politici se ništa ne dešava slučajno. Ako se nešto dogodi možete se kladiti da je planirano da se tako dogodi.

Svi smo bili svjedoci nemilih scena sa ulica najvećih gradova u Federaciji BiH. Svakako saglasan sam da nema potrebe likovati nad ovim, sve što je uništeno izgrađeno je novcem građana, a istim tim novcem će biti i obnovljeno. Osim ovoga postoji i neka istorijska i kulturna vrijednost počev od samih zgrada pa do dokumenata i arhiva. Prva bitna stvar koju ću razjasniti na početku, radi što boljeg razumjevanja jeste da su ovi protesti bili savršeno dobro i sinhronizovano organizovani, te da se sastoje iz dva nivoa. Prvi nivo je onaj vidljivi ili socijalni nivo, a onaj drugi manje vidjiv je političko – obavještajni nivo.

Što se tiče prvog socijalnog nivoa, vjerujem da mnogi i bolje nego ja barataju podacima kolika je kriza i nezaposlenost u FBIH i RS. I sam sam u toj “super teškoj” kategoriji mladih nezaposlenih ljudi ali ja imam posebnu skromnost, strpljenje i tu neku nazovi sreću da još uvijek ipak razmišljam glavom, a ne stomakom, što kod mnogih iz socijalnog nivoa na žalost nije tako. Ovi ljudi su se skupili poneseni tugom, strahovima za svoju budućnost, strahovima za budućnost svoje djece, težnjama za boljim životom, glađu bukvalnom i onom za socijalnu pravdu te lično dostojanstvo i na kraju generalnim ogorčenjem na političare koji su im za to sve apsolutno dali povoda. Ovdje nema ništa da se oduzme, možemo samo dodavati i ostale probleme kao što su korupcija, nepotizam, sumnjive privatizacije, zaduživanja… Da je život u BiH niske kvalitete znamo svi i dobro smo svjesni, da ima prostora za napredak, zaista je suvišno govoriti. Iskreno saosjećam i djelim sudbinu sa svim ljudima ovog prvog nivoa bez obzira na bilo kakvu pripadnost (etničku, religijsku, stranačku, entitetsku, građansku, manjinsku, navijačku).

g3069Drugi nivo ovih protesta i onaj meni mnogo zanimljiviji sa aspektra struke, državnih karakteristika BiH, manipulacije i svega onoga što je pripadnicima prvog nivoa manje više nevidljivo. Ovaj nivo sam simbolično nazvao političko – obavještajni nivo. Onaj ko je organizovao drugi nivo iskoristio je gladan narod, ali mu ni poslije protesta nije cilj da taj isti gladan narod nahrani. Nije BiH ni prva ni poslijednja držva u kojoj se dešavaju ovi protesti. Mnogi su izvukli i tu poznatu krilaticu “proljeće” pa ako upotrebimo etničku odrednicu onda ćemo reći “Bošnjačko proljeće” što nas jasno asocira na sve one proteste islamskih zemalja širom Bliskog istoka. Ko je objektivno pratio redom sve te proteste kako su se javljali jedan za drugim, mogao je da bez problema da uvidi prisutnost stranih obavještajnih službi i bezbjednosnog faktora kako vršljaju tim zemljama. Izuzetak ovoga nije ni Ukrajina gdje se dešava nešto slično. Naravno zajedničko u svim tim zemljama je opravdano postojao i onaj prvi ili socijalni nivo nezadovoljstva, izuzev možda u Libiji gdje je uvezeno najviše novca, truda i plaćenika da bi se narod motivisao. Kako sve to u Libiji izgleda danas kad je prošlo “proljeće” jasno je uočljivo uz zaključak da im je došla “zima” i da im je danas mnogo teže nego za vrijeme “tvrdog i represivnog Gadafijevog režima”

Krajem prošle godine, tačnije 23.12.2013. u uglednom listu “Ekonomist” izlazi jedan članak koji daje pregled zemalja i nivo rizika za socijalne nemire u 2014. Na tom spisku u najrizičnijoj grupi nalazi se Bosna i Hercegovina pored isto tako probranog društva među kojima su Sirija, Jemen, Zimbabve, Irak, Sudan, Grčka, Libija…Ovdje moramo uzeti u obzir informacije koje je časopis “Ekonomist” imao u vidu prilikom rada jedne ovakve analize i samim tim nagovještaja socijalnih nemira u BiH kao gotovo izvijesnih. U ove informacije osim teškog ekonomskog stanja su sigurno uvrstili i dva pokušaja većih protesta u 2013. (JMBG i Erasmus+) koji nisu uspjeli da postanu masovni i brutalni kao ovi sad, ali svakako su bili dobar uvod, priprema i ispitivanje terena u Bosni i Hercegovini svima iz gore navedenog drugog nivoa.

Economist

Sa druge strane na sam dan protesta u Tuzli 5.2.2014. potrebno je primjetiti dva događaja. Prvi je svakako onaj u Strazburu gdje je održana sjednica Evropskog parlamenta na kojoj se između ostalog našao i izvještaj o napretku za BiH u 2013. Drugi događaj je sastanak ambasadora NATO zemalja u BiH čija je tema bila razmatranje izvještaja o napretku na uništavanju zaostalog naoružanja.

Iz same rezolucije je potrebno izdvojiti dvije tačke koje govore o tendencijama EU, dok iz rasprave treba izdvojiti neke interesantne izjave hrvatskih parlamentaraca koji se indirektno ali čvrsto zalažu za treći hrvatski entitet. Tačke koje govore o namjerama EU su:

Tačka 8.  EU poziva šefove vlada i država članica EU-a te ministre vanjskih poslova da pojačaju svoj lični angažman prema BiH

Tačka 11.  EU naglašava da je ustavna reforma ključna za preobrazbu Bosne i Hercegovine u djelotvornu i potpuno funkcionalnu državu; traži od Federacije BiH da razmotri konkretne prijedloge u vezi s time, uključujući spajanje nekih kantona i preraspodjelu nadležnosti radi pojednostavljenja njene složene institucionalne strukture, osiguravanja uravnotežene zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i građana, suzbijanja etničke diskriminacije i kako bi državni aparat postao funkcionalniji, jeftiniji i odgovorniji prema svojim građanima; poziva sve političke stranke da učestvuju u tom procesu na konstruktivan i otvoren način te da iskoriste savjete i smjernice koje im Venecijanska komisija može pružiti tokom tog procesa; pozdravlja i podupire napore organizacija civilnog društva da utiču na proces ustavne reforme;

Od hrvatskih parlamentaraca najglasniji je bio Davor Ivo Stier koji je na sjednici rekao: “U BiH su također i dalje snažne unitarističke snage koje očito nisu naučile lekciju od krvavog raspada Jugoslavije jer sarajevski centralizam nije ništa bolji za Bosnu i Hercegovinu od onoga što je beogradski centralizam bio za bivšu Jugoslaviju.”

Tonino Picula je upozorio na izborni sistem u BiH koji onemogućava i neke konstitutivne narode da adekvatno biraju svoje predstavnike, dok je Andrej Plenković naglasio da je ključ uspjeha, ali i odgovornost evropske politike fokusiranje na ulogu Hrvata u Bosni i Hercegovini koji samo kao ravnopravan narod mogu pomoći političkoj koheziji i institucionalnoj funkcionalnosti zemlje, te njenom privrednom razvoju i pristupanju u EU. Zdravka Bušić se pozvala na izjavu Miroslava Lajčaka bivšeg visokog predstavnika u BiH koji je rekao da Ustav BiH iz 1995. nije po EU standardima i da ga treba promjeniti. “U skladu sa tim  hrvatski narod u Bosni i Hercegovini najranjiviji i najmalobrojniji te se stoga osjeća jako ugrožen i bori se da ne izgubi status konstitutivnog naroda. Iskreno se nadam da će ih ovaj izvještaj ohrabriti i dati im novu snagu.”

Opet sa strane nepristrasnosti sve pohvale hrvatskim parlamentarcima na sinhronizovanosti, organizovanosti i zalaganju za jačanje pozicije Hrvata u BiH, ali i ovi nastupi su za mene ipak bili jedan dio šire akcije. Sa druge strane ovom rezolucijom se jasno poziva na promjenu Dejtonske strukture i federalizaciju Federacije BiH koja je sada nefunkcionalna i prvenstveno na štetu hrvatskog naroda.

Od EU funkcionera treba izdvojiti Jelka Kacina koj je rekao da je BiH sa protestima u Tuzli krenula ka EU, a neizostavan je i stav Doris Pak o promjeni Dejtonskog sporazuma koja je ujedno i izvjestilac EP za Bosnu i Hercegovinu.

Šlag na tortu dodao je Valentin Incko koji je najavio mogućnost dolaska trupa EU, dok će Austrija svakako povećati broj svojih vojnika u BiH. On je ocjenio da su protesti opravdani i da je ovo stanje najgore od završetka  rata u BiH.Na ove riječi gospodina Incka mogu samo da zaključim da ukoliko dođe do dolaska trupa iz EU to utoliko znači da je stanje u BiH neodrživo i da je BiH država koja ne može da funkcioniše pod postojećim Ustavom te bi se promjenama pristupilo po  hitnom postupku.

Američka ambasada je izdala jedno veoma zanimljivo saopštenje povodom dešavanja u BiH da su protesti  izraz nezadovoljstva građana sa trenutnom ekonomskom, socijalnom i političkom situacijom u Federaciji BiH, kao i generalno u Bosni i Hercegovini. Analitički, pravac ovog saopštenja nešto insinuira i najvećim djelom je bio uperen u Federaciju BiH. Nekoliko puta je spomenuta BiH generalno, dok RS i Banja Luka u ovom saopštenju nisu pomenuti.

Sve gore pobrojano je bio jedan kratak presjek glavnih međunarodnih činilaca koji se mogu povezati sa protestima u BiH, tu još možemo dodati i saopštenje Dževada Galijaševića koji je Njemačku ocjenio kao krivca za ove nerede. Bosna i Hercegovina je takva država da malo stvari ovdje može da se pokrene nekontrolisano, sam tok može da se otme kontroli ali pokretačke sile su uvijek isprepletene sa raznim političkim interesima. Ovo možda možemo povezati i sa geopolitičkom situacijom pa čak i protestima u Ukrajini iza kojih je evidentna socijalna komponenta, ali isto utoliko i ova druga interesno – obavještajna u kojoj prednjače Njemačka i SAD. Janukovič se još uvijek drži i pitanje je koliko će se ostvariti želje zapadnih igrača, baš zbog ovoga je moguće otvaranje novog proljeća u BiH i podrhtavanje u srcu Balkana na koji stiže Južni tok. Svoju pomoć demonstrantima u BiH danas je svesrdno ponudio i bivši vođa “Otpora”, a danas predsjednik Canavasa Srđa Popović kojega su povezivali i sa protestima u Ukrajini. Sigurno da ključanju bosanskog loncu doprinosi i uticaj Hrvatske kao punopravne članice u EU i nekoga ko želi da zaštiti interese i ravnopravnost svog naroda u BiH, a pogotovo pred izbore u oktobru.

Ruska raketna diplomatija u tri faze

AP080510141585web_944_1

Već dugo vremena razmišljam da napišem jedan kvalitetan tekst o Rusiji i evo sad sam se konačno odlučio da to i uradim. U moru informacija sa globalne scene koje nam dolaze o angažmanu Rusije oko pitanja Sirije, Irana, Ukrajine i ostalih, pokušaću da izvučem ono što bi moglo biti bitno i krucijalno tokom 2014. kao i u odnosima između SAD i NATO – a sa jedne, i Rusije sa druge strane. Svoju analizu ću početi sa godišnjom pres konferencijom koju je održao predsjednik Rusije Vladimir Putin 19.12.2013. Sama konferencija je trajala nešto više od 4 sata  i pričalo se o raznim temama, od Snoudena do Ukrajinskog pitanja, ali ono što je bitno za ovaj tekst i što ću posebno izdvojiti je pitanje ruskih raketnih sistema Iskander. Ovaj dio je bitan jer se odnosi kao potencijalni odgovor na postavljanje NATO (američkog) raketnog  štita u Evropi pod nazivom EuroPRO. Sama konferencija je veoma zanimljiva za pogledati, a od 28. minute možete vidjeti pitanje koje je novinar postavio Putinu vezano za raketne sisteme Iskander. Video samo ovog djela posebno izdvajam ispod.

Najbitnije u samom odgovoru je informacija da Moskva još nije donijela zvaničnu odluku oko postavljanja ovih raketa u Kalinjingradsku oblast, ali i da Iskanderi “nisu jedini odgovor kojim Rusija raspolaže u zavisnosti od prijetnji koje je okružuju“. Koji su to po mom mišljenju dodatni potencijalni odgovori i šta ovo znači objasniću dalje u tekstu, ali prvo riječ više o samom operativno – taktičkom raketnom sistemu Iskander i njegovim preformansama.

                     Slika 1. Kalinjingradska oblast i domet Iskandera

????????????

Iskander sistem se sastoji iz dva podsistema Iskander – M i Iskander – E. Ovo su nove ruske taktičke, balističke rakete na čvrsto gorivo dometa od 50 do  280 km (Iskander M) i do 400 km (Iskander E). Osim ovoga imaju i inercijalno – optički sistem navođenja, bojevu glavu težine 480 kg  i mogućnost upotrebe na temperaturama od – 50 do + 50 stepeni. Raketa se lansira sa visokoprohodnog vozila koje nosi dva takva projektila, a može i samo jedan. Preciznost “Iskandera” iznosi dva metra podbačaja, što je idealno za gađanje malih  ciljeva. Iako ima balističku putanju, “Iskander” se postavlja kao kosi metak, pa mu to omogućava da dio leta ostane skoro sakriven od radara. Na slici ispod možete vidjeti grafiku koja objašnjava karakteristike “Iskandera”.

172128391

Kao što je i sam Putin u odgovoru rekao, Iskanderi nisu sve što Rusija može da “ponudi” i to je samo jedna od mogućih opcija. Pravo pitanje je šta je to još što Rusija ima čime bi dala adekvatan odgovor na poteze NATO saveza? Odgovor nam je upravo dao Dimitrij Rogozin u svojoj novogodišnjoj čestitki upućenoj NATO savezu sa svog tviter profila.

Naravno da se naš veliki i osvjedočeni prijatelj Rogozin koji je svojevremeno istakao i informacije o svom srpskom porijeklu, sa ovom slikom malo i našalio. No, kao što znamo “u svakoj šali ima malo šale”, pa tako i ova fotografija ima snažnu diplomatsku poruku. Na fotografiji se tako osim Djeda Mraza, zgodne “mrazice” i vojnika, nalazi raketa Topolj – M ili najpametnija raketa na svijetu! Smatram da je Putin u svom odgovoru sa konferencije prevashodno mislio upravo na ovu raketu, kao ono što Rusija dodatno može da pokaže kao ili “druga faza raketne diplomatije”. Topolj-M je raketa na čvrsto gorivo, statične i mobilne baze. Dužina njenog trostepenog korpusa  uz čeoni dio iznosi 22,7 m, a prečnik je 1,95 m, dok je težina a bojeve glave – 1,2 tone! Domet je veći od 10 000 km, a tu razdaljinu ona pređe, kako su pokazale probe, za 20-25 minuta. Po stepenu borbene gotovosti i preciznosti ona duplo prevazilazi sve dosad postojeće interkontinentalne balističke rakete u svijetu. Raketni kompleks „Topolj-M“, po ocjeni njegovog generalnog konstruktora Jurija Solomonova, prevazilazi sve ostale interkontinentalne balističke rakete  po mnogim parametrima i spadaju u najpametnije rakete koje imamo danas. Da bi se oborio Topolj – M potrebno je između 5 i 7 presretača sa kopna. Danas SAD ima 26 presretača u bazi Fort Greely na Aljasci i 4 u bazi Vandenberg u Kaliforniji. U prilog ovome treba dodati interesantan izvještaj Čaka Hejgela američkog sekretara za odbranu, o uvođenju još dodatnih 14 presretača do 2017. godine. Dakle, iz svega navedenog se jasno vidi da je “Topolj M” druga faza koja dolazi poslije “Iskandera”. 

Topol

Ukoliko ni stavljanje Topolj M sistema u pripravnost ne bude dovoljno da se SAD i NATO zamisle i zaustave svoju jednostranu hegemoniju u sopstvenom polarnom svijetu, smatram da će Rusi ući u još samo jednu fazu prije one konačne i najgore, odnosno globalnog rata. To će biti samo ukoliko budu primorani, prvi ga sigurno neće izazvati jer na zapadu “Ja” stavljaju velikim, a “ja” na istoku pišu malim slovom. Prema mom mišljenju i istraživanju treća faza ruske raketne diplomatije bi bila slanje svojih podmornica na obale Kube. Da je pozicija Kube korištena i ranije u odnosima između SAD i SSSR svjedoči nam i “Kubanska raketna kriza 1962.” Ovog puta predsjednik Rusije “vjerovatno ne bi” ništa instalirao direktno na teritoriju Kube, ali bi se zato u kubanskoj obali našla bar jedna podmornica. Ta podmornica bi vjerovatno bila ona najnovije proizvodnje i najmodernija koju Rusija trenutno gradi iz klase Borej, a zove se “Vladimir Monomak“. Ime je dobila po jednom od najkvalitetnijh državnika na prostorima srednjovjekovne Kijevske Rusije koji je učestvovao 13 uspješnih vojnih bitki u ime svoga oca, a veoma često sudjelovao i u diplomatskim pregovorima, morate priznati i sama pozadina imena podmornice se uklapa u cjelu priču. Prva podmornica iz ove klase “Yuriy Dolgorukiy” čija je izgradnja počela 1996. godine, nedavno je uspješno završila program testova i  već se službeno nalazi u upotrebi. Druga podmornica iz iste klase imena “Aleksandar Nevski” je pre par dana uvedena u sastav ruske mornarice prigodnom svečanošću. One nose rakete iz sistema “Bulava” koji je ustvari mornarička verzija kopnenog sistema “Topolj M” sa sličnim preformansama i dometom, što dovoljno govori o njihovoj snazi i namjeni.  Osim ove dve Putin je najavio da će Rusija do 2020. proširiti svoju flotu na 8 novih podmornica iz klase Borej.

YD

Da priča o trećoj fazi u kubanskim obalama ima i svoje pokriće, pokazuje nam i vijest iz avgusta mjeseca prošle godine koju su svjetski mediji slabije ispratili, a riječ je o “prijateljskom boravku” ruskih brodova na Kubi. Svi mi koji svijet promatramo očima geopolitike svakako ćemo osim prijateljskih motiva tu svrstati i one geostrateške. Da su odnosi Kube i Rusije više nego prijateljski i da ova posjeta nije slučajna govori i vijest iz decembra 2013. da je Rusija otpisala 90 % duga koji je Kuba imala prema bivšem SSSR – u, a koji je iznosio 29 milijardi dolara. Pored toga na kraju teksta u jednoj rečenici se navodi i zainteresovanost ruskih naftnih kompanija za bušotine na Kubi. Tragom ove rečenice došao sam i do podataka o sastanku krajem prošle godine, između Raula Kastra i Igora Sečina izvršnog direktora Rosnjefta, kao i o aktivnostima Zarubežnjefta na Kubi u 2013. Sa svim tim geostrateškim, prijateljskim, diplomatskim i ekonomskim potezima se očito pokušava obezbjediti Kastrova podrška i nesmetan prilaz kubanskim teritorijalnim vodama. Neko bi rekao “jednom partneri uvijek partneri”.

Ovim bi i završio ovaj mogu slobodno reći iscrpan tekst,  koji nas lagano uvodi u povratak bipolarnog svijeta ili ako mene pitate onog boljeg, jer ovaj polarni kojeg imamo na sceni od pada Berlinskog zida se nije pokazao kao opšte uspješan. Mnogi su u proteklih 20 i kusur godina osjetili taj hegemonizam na svojim leđima. Ako ste mali i nejaki kao što su to rascjepkane rebublike bivše SFRJ, nije bilo druge opcije osim ostati svoj pa dobiti po leđima odmah i sad, ili pridružiti im se i isto tako dobiti po leđima vremenom, suptilno i sa osmjehom, te na kraju opet još više izgubiti sebe. Svakako u geopolitici vlada ono staro pravilo da su samo interesi vječni. Prema tome ne izuzimam ni Rusiju kad su interesi u pitanju. Oni su takođe pokazali svoje kapitalističke zube i prema nama, a posebno pri sporazumima oko Južnog toka. Mi tu možemo biti za ili protiv, ali zbog svijeta u cjelini i budućnosti planete, buđenje Rusije i pomjeranje tasa na istok je generalno pozitivna stvar. Prvi primjer kojem smo bili svjedoci je onaj u Siriji i zaustavljanje rezolucije za bombardovanje što se do sada pokazalo kao ispravna odluka. Što se tiče nas “malih i nejakih” ali velikog srca, trebalo bi malo usporiti i sačekati da se tas na globalnoj vagi potpuno izravna. Ako stavimo pitanje Kosova* u fokus, Rusija je ta koja će uložiti veto pri zahtjevu za prijem u UN, to zasigurno neće učiniti evropske države u Savjetu bezbjednosti, a još manje SAD. Ako je u tom istom fokusu pitanje Republike Srpske onda će prisustvo ruskih kompanija svakako osim strateške kompaktnosti RS kod Brčkog, obezbjediti mir i stabilnost u BiH jer sumnjam da bi Rusi svoj kapital prepustili “ratnoj hunti” ako bi nekim slučajem došlo do rata u BiH,  kako neki na moje čuđenje i priželjkuju. Treći argument je ta istorijska povezanost i sentimentalnost koju naš narod ima prema Rusiji i to je fino, ali u vrijeme kapitalizma, velikih interesa naftnih kompanija i treniranja globalnih mišića, ostaviću ovo ipak na trećem mjestu. Ovakve argumente svakako nemamo sa zapadnim civilizacijskim tekovinama, osim ako izuzmemo onaj prvi veliki izvoz suve šljive iz Srbije u SAD 1882. i njegovu vrijednost od milion dolara godišnje. To su ipak bila neka davna i karakterno bolja vremena, neke druge Amerike, a bogami i Srbije. Большое спасибо!

Drugi put na Kosmetu (2.dio) – “Bitka za Gazivode”

??????????Jezero Gazivode moja sledeća stanica i tekst koji neće biti putopisan kao prvi dio već će biti strateški i pravo u “kost rješenja” jer Gazivode to i jesu – rješenje. Ovo jezero je zapravo veoma bitna strateška tačka i za Beograd i za Prištinu,  koja se nalazi na sjevernom djelu Kosova i Metohije i koja bi mogla odrediti budućnost srpskog naroda na Kosmetu. Gradnja ovog vještačkog jezera je počela 1972. godine polaganjem kamena temeljca od strane premjera tadašnje Savezne vlade SFRJ Džemala Bijedića, a završena je 1977. rekordno brzo i na iznenađenje svih sobzirom na brzinu kojom se punilo čistom planinskom vodom ovo akumulaciono jezero. Nastalo je pregrađivanjem gornjeg toka  rijeke Ibar. Svojim najvećim djelom se prostire kroz opštine Tutin i Novi Pazar u Zapadnoj Srbiji i kroz opštinu Zubin Potok na Kosmetu. Gradnja brane je finansirana kreditom MMF – a, dok je vrijedost kredita koji je tada SFRJ podigla za ove namjene iznosila 45 miliona $. Radove je izvodila beogradska firma „Hidrotehnika“ kao jedna od najpoznatijih evropskih firmi za gradnju brana i nasipa. Dužina samog jezera je 24 km, a širina 12 km². Pregrađivanjem Ibra branom visine 107 m i širine 460 m kod mjesta Gazivode nastalo je jezero od 380 miliona m³ vode. Sama brana je izgrađena od prirodnih materijala (zemlja, kamenje i glina) i kao takva je jedna od najvećih u Evropi. Iznad jezera se prostire planina Mokra Gora, a u blizini se nalazi i manastir Crna Reka. Iako pompezno, veliko i bitno jezero Gazivode je uzelo „žrtvu“ za svoju gradnju, a ta žrtva je bio srpski narod Ibarskog Kolašina koji je tada potpuno desetkovan. O kolikoj žrtvi je riječ govori predsjednik opštine Zubin Potok Slaviša Ristić koji kaže da je tada samo jedne jeseni svoje domove napustilo 3500 ljudi, a potopljeno je 12 sela, 4 groblja, a pod vodom su i čuveni dvori Jelene Anžujske iz perioda Nemanjića. Osim ovoga veliki broj sela je ostao sa desne strane odsječen od svijeta, vremenom i oni su morali napustiti svoje domove, jer ovim projektom nije bilo predviđna izgradnja mosta između lijeve i desne strane. Narod koji je napustio svoje domove je najviše naselio Šumadiju, a ostatak Srba ovog jezerskog djela Ibarskog Kolašina danas najvećim djelom živi u opštini Zubin Potok. Nakon ovih manje više statističkih i opštih podataka o jezeru Gazivode nameće se pitanje, zašto je ono baš toliko bitno svima?

rep gazivode-mapa

Kako stvari stoje voda će u budućnosti postati ono što je nafta danas, ako već i nije. Ovo je opšti i prvi razlog zbog kojeg bi svaki narod i država trebali da cijene i čuvaju svoje prirodne resurse, a ne da ih prodaju u bescijenje ili da ih se nekim slučajem političkim pritiscima i kompromisima odriču kroz pregovore.

Drugi razlog je praktične prirode i odnosi se na snabdijevanje vodom sa Gazivoda. Naime, voda iz ovog jezera se koristi za hlađenje turbina u TE „Obilić“ kod Prištine koja proizvodi električnu energiju za 80 % teritorije Kosova i Metohije. Ovom vodom iz Gazivoda se takođe navodnjava i kosovska nizija. Voda se iz male brane Pridvorica u selu Velji Breg u srpskoj opštini Zubin Potok  odvodi kanalom dugim 20 km do mjesta Šipolje na jugu Mitrovice koje je isključivo naseljeno albanskim stanovništvom. U toj fabrici voda se prerađuje i dalje distribuira potrošačima u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Srbici i Vučitrnu. No iz razloga poznatim samo Albancima, Srbi u sjevernom dijelu imaju česte restrikcije i nestašice vode.

Kao treće, voda sa jezera Gazivode se specijalnim kanalima i pumpama odvodi i do Gračaničkog jezera pored Prištine gdje onda odlazi u sisteme za potrošnju i u ovom gradu. O ovome svjedoči podatak da je 2011. godine u Zupču obnavljan kanal „Ibar – Lepenac“ koji vodi do Prištine. Jednim dijelom Priština koristi vodu iz jezera Batlava i Badovac ali to nije dovoljno za potrebe ovog grada i ostatka Kosmeta. Takođe u prilog jačini strateške važnosti jezera Gazivode za Albance treba napomenuti i činjenicu da je Priština jedini glavni grad neke pokrajine koji nema rijeku. Prema popisu iz 2011. u Prištini živi 199 000 stanovnika kojima je veoma neizvjesna budućnost vodosnabdijevanja, ako ovome dodamo za njih veoma bitna strana predstavništva i misije koje se nalaze u tom gradu kao i da imaju veliki problem sa zagađenjem grada, stvari onda postaju jasnije.

Četvrto i nimalo manje bitno jesu privredni subjekti na Kosmetu. Ovdje pre svega mislim na velike firme i kompanije iz inostranstva (SAD i Njemačke) koje bi pokretale rudnike, termoelektrane i druge fabrike za čiji rad je narvno potrebna voda i to u ogromnim količinama, a koju imaju samo Gazivode. Primjer rudnika koji ima ogromna nalazišta u ovom slučaju najveća u Evropi i koji je veoma važan u energetskom sigurnosnom i strateškom smislu je rudnik Trepča, koji ne može funkcionisati bez Gazivoda. Dakle, da bi investirao svoj kapital u Kosovo*1244 i obezbijedio kontrolu procesa i resursa Vesli Klark i njegova frima Enviditi prvo moraju ili diplomatijom ili silom obezbijediti nesmetano vodosnabdijevanje potpuno u albanskim rukama.

Peto za neke pomalo hazarderski i ludo, ali ne treba isključiti iz analize i rušenje brane na Gazivodama ukoliko dođe do oružane intervencije i teškog kršenja svih ljudskih prava prema Srbima na sjeveru pokrajine. Ako bi došlo do pucanja brane Kosovo bi bilo sravnjeno sa zemljom sve do Prištine. Nevolja u ovome je što bi takođe nastradao i sjever do Kosovske Mitrovice i to bi bila velika žrtva. Srbi sa sjevera Kosova i Metohije ipak drže ključ u svojim rukama. O ovoj ideji rušenja brane postojale su neke nezvanične indicije tokom NATO bombardovanja 1999. kao jednog od potencijalnih ciljeva, ali je ovaj scenario na sreću odbačen i u tom momentu im nije išao na ruku.

13242127047212_jezero_gazivode_za_sjt

Za svo ovo vrijeme Vlada tzv. Kosova* je Gazivode stavila u sve važnije energetsko strateške dokumente koji se mogu pronaći na njihovom sajtu. Ja ću izdvojiti jedan po meni i najbitniji koji možete pogledati OVDJE. Ovaj strateško – energetski dokument su radili u saradnji sa Svjetskom bankom i planiraju punu iskorištenost Gazivoda do 2035. godine, a na stranicama 21 i 22 se može vidjeti da su početni planovi za preuzimanje Gazivoda napravljeni za period 2013 – 2017. godine. Takođe na stranicama 46 i 47 se razmatraju pravni aspekti priznanja Kosova*1244, te u skladu sa tim i arbitraže sa Srbijom o prirodnim bogatstvima.

Water Ksoovo

Da su SAD na strani Albanaca ne treba posebno naglašavati, ali je veoma interesantno na koji način i oni analiziraju pitanje jezera Gazivode. Nakon moje potrage o svim mogućim dokumentima koji se vežu za Gazivode na engleskom jeziku naišao sam na jednu veoma obimnu i interesantnu depešu Vikiliksa koju je 2007. pisala Ambasada SAD u Prištini. U ovoj izdašnoj depeši koju takođe možete pogledati OVDJE, jasno se vidi njihov stav po pitanju „obezbijeđivanja i značaja Gazivoda“ ali isto tako preporučuje i veliki oprez. Osim SAD za jezero Gazivode je vjerovatno ništa manje zainteresovana i Njemačka koja je nakon Fukušime ugasila sve svoje nuklearne reaktore. Dio svog energetskog sektora je obezbijedila poznatim „Sjevernim tokom“, a drugi dio će vjerovatno pokušati potražiti na Balkanu. Ovome u prilog ide i zainteresovanost njihove RWE grupe za gornji tok Drine. Pregovori sa vlastima Republike Srpske oko gradnje hidroelektrane su ipak propali iz samo njima znanih razloga, ali interesovanje očigledno postoji. Nedugo nakon ovoga i Vlada Srbije je potpisala sporazum sa istom ovom njemačkom grupacijom o izgradnji 5 hidroelektrana na Drini i Velikoj Moravi. Ako ovome još dodamo njihovo prisustvo na bugarskom tržištu i aspiracije prema Hrvatskoj sve ovo bi moglo da se protumači da je i ulazak Njemačke u energetski prostor Kosova*1244 veoma izvijestan. Još na ovo da dodam da su pre dva dana mediji na Kosovu objavili da se 2015. ide u gradnju TE „Novo Kosovo“, ostaje nam samo da vidimo ko će biti izvođač.

Šta  Srbija radi ?

Srbija se ponaša kao maćeha koja je u svoj toj zbrci pokrenula pregovore u Briselu, pozvala Srbe da izađu na izbore, smijenila „neposlušne“ načelnike opština na sjeveru Kosmeta i bukvalno svoj narod gura u nešto što oni po prirodi stvari ne mogu da prihvate, ma koliko god Vučić držao svoje prste spojeno u pozi „piramide“ prilikom javnih nastupa. U tom maćehinskom odnosu  ima jedna dobra stvar, a to je projekat izgradnje vodovoda na Gazivodama za sjeverni dio. Kamen temeljac je položen prije nekoliko dana, a vrijednost investicije prelazi 10 mil Eura. Ovo je vijest nakon duže vremena koja me obradovala, a došla je od Vlade Srbije i vezana je za Kosmet. Nadam se da će se ovaj projekat završiti u predviđenom roku i da će se na ovaj način vodosnabdijevanje ovog dijela staviti pod kontrolu srpskog naroda. Da bi se došlo do pozicije u kojoj se Srbija danas nalazi bilo je potrebno 100 puta pogriješiti, neke greške i ponoviti i sve tako u krug. Smatram da je krajnje vrijeme da se tim greškama stane u kraj i da se napravi bar jedan dobar i značajan potez, a to je da se sačuvaju Gazivode, jer one su odstupnica za ostatak Srbije, za Beograd i za onu Tarabićevu šljivu… Vi prosudite, a ja se nadam da sam uspio, od realnosti pa sve do ludosti da ukažem na stratešku važnost Gazivoda za srpski narod na Kosmetu. Gazivode vidim kao mjesto gdje nema uzmicanja ni kompromisa, to je polazna tačka, jer ono što je onomad bio Gazimestan, danas će da budu Gazivode…