Србија и НАТО – Разоружавање (2. дио)

RazoruzavanjeНакон првог дијела у ком сам објаснио шта је НСПА, те након првог уништавања наоружања у СР Југославији та пракса је увелико настављена. У годинама које су услиједиле били су потписивани уговори са разним агенцијама ЕУ, САД или НАТО савеза као што је (НАМСА) Агенција НАТО за одржавање и снабдевање, на чији линк кад данас кликнете води вас на странице НСПА, зато што је ова агенција са још неким мањим агенцијама НАТО савеза, од 2010. интегрисана у НСПА. Свих ових година оружје се званично уништавало уз објашњења како то значи већу сигурност у региону и самој Србији, јер тако уништено сигурно неће пасти у “погрешне” руке. Табела испод показује како и колико се комада лаког наоружања и муниције уништавало до 2006.године. Остављам могућност да ме исправе они који су стручнији и више упућени, али ово је за сада званично.

Prikupljeno oruzje Srbija

Уништавање лаког наоружања и убојних средстава настављено је и након 2006. године. Тако је у 2010. години уништено 28 285 комада. Читава ова акција спроведена је у сарадњи са Центром за контролу лаког наоружања у југоисточној и источној Европи (СЕЕСАЦ-ом), а на основу одлуке Савјета Европе о смањењу наоружања на Западном Балкану. Посљедње у низу уништавање малог и оружја лаког калибра десило се у децембру 2012. године када је уништено 17 000 комада у рециклажном центру у Железнику. Ово уништавање вишкова лаког и стрјељачког оружја у Србији се такође организовало у сарадњи са (СЕЕСАЦ-ом) и ЕУ, чији су представници присуствовали том догађају. Ове године према потписаном споразуму са НСПА од прије неколико дана очекује се уништавање 4000 тона убојних средстава.

Након лаког наоружања прелазимо на уништавање ракетa, а прво као такво десило се 23.1.2004. године када је Војска Србије и Црне Горе свечано уништила постојеће залихе ракета лаког ПВО система познатог као Стрела 2М (НАТО ознака СА-7б). Уништавање 1200 комада са водичем ракета није било дио уништавања застарјелог наоружања, које је Србија и Црна Гора већ тад увелико реализовала, већ је ово конкретно био гест добре воље према америчкој влади. У том периоду Влада САД тражи од свих ближих и даљих савезника да се ослободе од оружја које може да падне у руке терориста или ирачких побуњеника. “Стреле” су дошле на ред када је 23.11.2003. године утврђено да је теретни авион у Ираку оборен пројектилом “Стрела” произведеном у фабрици Крушик у Ваљеву. Прије тога истим тим пројектилима су била оборена и два хеликоптера, један турски – Коугар, а други амерички “Супер Кобра”, а као могући извор за пројектиле осумњичена је била и југословенска обавјештајна служба. Свечаном уништавању тада је присуствовао амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, а према конгресном извјештају из САД од 2005. године, слична уништавања “Стрела” проведена су и у Босни и Херцеговини, Камбоџи, Нигерији и Либерији.

У октобру 2004. године САД опет притишће власти у СР Југославији  и тадашњи министар Давинић потписује са њима уговор о уништавању још 5000 “Стрела”, што се види на страни 194. у књизи Араона Карпа. Овог пута су у питању биле побољшане верзије оригиналне домаће производње под називом “2М2Ј Сава”. Пошто се појавио проблем око новца и страха да “Сава” не буде продата на илегалном тржишту, американци нису хтјели да кажу колико су плаћали за уништавање по једном комаду. Касније је министар изјавио да је та цифра била 400$. Ово је уједно представљало и највеће спонзорство из иностранства за уништавање једног оваквог оружја у свијету. Ни Црна Гора није поштеђена па је тако по својој квоти такође била обавезна да 2008. уништи 1500 “Стрела”.

“Стреле” су коришћене и током НАТО бомбардовања 1999. године, али углавном против крстарећих ракета и беспилотних летјелица на нижој висини. Такође ове ракете су коришћене и 1995. године за вријеме прве акције бомбардовања НАТО савеза у историји под називом “Deliberate force“, а на положаје Војске Републике Српске. Тада су према неким подацима овим пројектилима оборена два авиона од укупно четири, француски Мираж и амерички Ф-16. “Стреле” су се показале и током рата у Вијетнаму, када је уништено 70 америчких хеликоптера управо пројектилима из овог оружја. Многи ће рећи да су те “Стреле” биле већ онда застарјеле, што нећу категорички да спорим, али вјерујем да се тада уз одређене модификације и вољу војног врха, државе и појединаца сигурно могло нешто више учинити. Ово наводим као претпоставку поготово ако се узме у обзир да се “Стреле” користе и данас у регуларном наоружању више од 60 свјетских армија, а управо тим ракетама је прошле године у Ираку погођен и срушен амерички авион А-10.

Након уништавања ових ракетних система, потребно је споменути и уништавање више од 1,4 милиона противпешадијских и неколико стотина хиљада противтенковских мина, а све то под посредством горе поменуте агенција НАМСА, односно данашње НСПА. На званичним страницама НАТО савеза наведено је да је овај процес завршен  2006. године, а земље које су тада биле водеће у том пројекту су Канада и Аустрија.

За крај овог дијела око систематског уништавања војног наоружања потребно је споменути и оклопна возила. СР Југославија је до 2000. године у активном саставу имала 1.116 тенкова и 767 оклопних транспортера. Србија сада у активном саставу има 250 тенкова и 320 транспортера БВП-М-80. Могу се данас чути и информације да је 2000 разних резервних и активних тенкова уништено и претпљено као старо гвожђе у некадашњем Сартиду, којег је приватизовала америчка компанија “U.S. Steel”. У сврху ослобађања вишка наоружања и попуњавања буџета прошле године је био објављен и оглас Министарства одбране за продају вишкова наоружања, на који су се јавиле власти Пакистана са жељом да купе 282 тенка Т-55.  О дијелу тих тенкова и уништених 14 амфибија говори и Мирослав Лазански у свом ауторском тексту који је објавила “Политика”. Сада пишући ово на памет ми пада како су војници буквално сопственим животом бранили тенкове 1999. године. Управо тада током агресије НАТО савеза на СР Југославију, на територији Косова и Метохије у ратној формацији Приштинског корпуса биле су: 15. оклопна бригада (тенкови Т-55), 211.окбр. (М-84) и 252.окбр. (М-84), те тенковски батаљони 243. механизоване бригаде и батаљони моторизованих бригада ( у свом саставу тенкове су имале 78., 125. и 549.мтбр.) – Све скупа не више од 350 тенкова. Војска Југославије је објавила следеће губитке у техници на простору Косова и Метохије за 78 дана бомбардовања: 13 тенкова, 8 оклопних транспортера и 27 артиљеријских оруђа.

Закључак би био да је Србија годинама уназад  имала све мање наоружања, а све више била на правцу партнерства са НАТО савезом. Вјерујем да су вјешти стратези НАТО-а искористили слабост појединаца у Србији, па су своје коначне циљеве лакше остваривали допуштајући да се дио оружја продаје илегалним путем, а дио да се уништава. У оба случаја Србија је разоружана и војно ослабљена, што је био и крајњи циљ. Неки ће рећи да је наше окружење данас демократско и да нема потребе за оружјем. Други ће надодати да се геостратешки положај Србије погоршава због неуласка у НАТО, посебно од када су Хрватска и Албанија постале чланице које се оштре и јачају, а Србија остаје заробљеник историје. Лично сматрам да овдје више није проблем да ли ћемо прихватити чланство у НАТО савезу или не, основно питање које се само намеће, као и одговор свих ових година јесте: Да ли ми вјерујемо НАТО савезу и од кога ће НАТО да чува Србију, ако не од себе? Као прилог овом одговору додао бих вијест од 18.2.2016., када је у Њемачку, стигло 5000 тона муниције у 415 контејнера из САД, као највећи транспорт муниције у посљедњих 10 година. Колико оно бјеше Србија треба да уништи ове године према споразуму са НСПА?

Србија и НАТО – Шта је НСПА? (1. дио)

Srbija - NATO

Ово је мој први текст из серије од неколико дијелова гдје ћу детаљно објаснити позицију у којој се Србија данас налази у односу на своју војну доктрину, неутралност, НАТО савез и све досадашње споразуме. Какве су нам шансе и шта се заправо дешавало годинама уназад. Све ово започећу посљедњим споразумом од прије неколико дана.

Након што је Министарство одбране Републике Србије изразило заинтересованост за услуге које нуди Организација НАТО савеза за подршку и набавку (НСПО), као и жељу да се успостави сарадња у одређеним областима логистике, оперативне подршке и подршке системима, Скупштина Републике Србије 12.2.2016. је ратификовала, а предсједник потписао указ за споразум и пратећи закон о сарадњи у области логистике и подршке. НСПО као кровна организација за подршку и набавку НАТО савеза организационо се састоји из два тијела, прво је легислативно или “Agency Supervisory Board” (АСБ), а друго је извршно или Агенција за подршку и набавку (НСПА) чије је сједиште у Луксембургу. Нашим језиком ова агенција се бави логистичком подршком разним операцијама и вјежбама НАТО савеза, набавком потребне опреме, идентификовањем нових купаца и тржишта, стратешким транспортом, распоредом и складиштењем погонског горива, те управљањем разним пројектима делаборације и уништавања вишкова наоружања.

Уколико нпр. посјетите њихове званичне странице тамо ћете пронаћи посљедњу вијест од 11.2.2016. године, да су тренутно ангажовани у бази Бондстил на Косову и Метохији као подршка КФОР-у на пословима проширивања капацитета за погонско гориво унутар и изван базе. Овај посао сервисирања погонских капацитета у кампу Бондситл представља највећу НАТО погонску операцију на Балкану у којој је запослено 40 локалаца. Листајући мало даље нашао сам и вијест од 2.9.2015. године о формирању медицинског центра у бази КФОРА-а код насеља Ново Село, надомак Вучитрна. Такође ту је и вијест из маја мјесеца прошле године, о подршци особља НСПА логистичкој штабној вјежби “ЛОЏЕКС15” која се оржала у Србији, о којој ћу касније написати нешто више. Само из овог лако је претпоставити да ће им нови закон који је ратификован, између осталог користити за лакше и краће путовање преко територије Србије до Бондстила, како би се успјешно и на вријеме обавили сви започети и будући послови.

Поред ових пројеката у Србији је тренутно у току спровођење још једног пројекта под надзором НСПА, а ријеч је о уништавању вишкова наоружања, односно конкретно убојних средстава. Овај пројекат је предвиђен механизмима сарадње у оквиру Партнерства за мир, гдје је још 2013. године планирано успостављање НАТО Повјерилачког фонда за уништавање вишка наоружања и убојних средстава, ангажовањем капацитета ТРЗ Крагујевац, а у сарадњи са НСПА као извршном агенцијом за реализацију овог пројекта. Формирање овог фонда зацртано је и у оквиру 1. поглавља Индивидуалног акционог плана партнерства (ИПАП) који је усвојила Влада Србије на својој сједници. Обичним језиком ИПАП представља кораке и задатке које Србија треба да изврши на свом путу сарадње са НАТО савезом, али не и формалног чланства, барем тако кажу. Када се у оквиру НАТО савеза раде овакви пројекти великог уништавања вишкова наоружања, једна земља чланица мора да буде водећа држава у том процесу. На молбу Министарства одбране Републике Србије, Велика Британија је прихватила улогу водеће државе у овом пројекту, док је извршно тијело у његовој имплементацији управо већ поменута агенција НСПА.

„Безбједност и стабилност на Западном Балкану су приоритет за Уједињено Краљевство, послије дешавања у протекле две деценије. Самим тим, било је природно да наше министарство одбране позитивно одговори на молбу Србије НАТО-у за помоћ у уклањању вишкова муниције“, изјавила је 2013. године Мериот Лесли, стална представница Уједињеног Краљевства у НАТО.

УК

Осим Србије на мапи видимо да се пројекти агенције НСПА тренутно одвијају и у Црној Гори као и у Албанији. Иста ова организација НСПО потписала је имплементациони споразум о уништавању вишкова наоружања са Министарством одбране Црне Горе, и то половином јануара ове године. Дакле, логичним слиједом догађаја, имплементациони споразум је вјероватно нешто што чека и Србију у наредном периоду. Што се тиче Албаније, она је овој организацији значајна, јер се у тој држави налази неколико фабрика специјализованих за уништавање наоружања. Тако је 2014. године споразумом између Министарстава одбране Албаније и Црне Горе, а посредством НАТО агенције НСПА, Црна Гора потписала уништавање 50.380 комада панцирно запаљивих метака у албанској фабрици УЛП Мјекес, која се налази у Елбасану. На мапи коју гледамо нема отврених пројеката у Босни и Херцеговини, али је зато у јануару 2015. године потписан је меморандум о разумијевању између НСПА и БиХ који у потпуности отвара све оквире за будућу сарадњу.

НСПА

Кад је у питању Србија и оно што је до сад уништено од вишкова муниције и убојних средстава постојало је неколико фаза након рата 1999. године. Прво уништавање оружја било је иницирано директно од стране САД 2001. године. Тада је техничко-ремонтни завод у Чачку изабран као центар за уништавање наоружања из вишкова арсенала Војске Југославије, углавном заплијењеног од албанских терориста. Том приликом је уништено око 53 000 комада малог оружја и оружја лаког калибра, а новац за трошкове уништавања је био уплаћен од стране амбасаде САД у износу од 380 000 хиљада долара. Наставак слиједи…

У наредном тексту читајте колико је наоружања и зашто у Србији уништено до данас посредством САД, ЕУ и НАТО савеза.

 

 

NATO skoro Crna Goro

Njegoš i NATOOdlomak iz Gorskog vijenca 
Što se mrči kada kovat nećeš ?
Što zbor kupiš kad zborit ne smiješ ?
Priđe si im s koca utekao,
dabogda im skapâ na čengele !
Žalis nesto, a ne znaš što žalis;
sa Turcima ratiš, a Turke svojakaš,
domaćima tobož da s’ umiliš,
a jednako, nemoj se varati !
Kako bi im zapâ, da te mogu,
glavu bi ti onaj čas posjekli
al’ ti živu ruke savezali
da te muče, da srce naslade.

Ništa više ne može da me povrijedi kao čovjeka i ljudsko biće nego licemjerje. Licemjerje čije će udarno oružje biti zaborav, a ljude koji imaju sjećanja tretiraće kao hladno kamenje koje se kotrlja bez trunke emocija sa sve lažnim osmjesima. Možda sam malo više subjektivan ali na neke stvari ne mogu, a da ne reagujem. Upravo ovih dana vodi se ogromna NATO kampanja kako u Srbiji i BiH, tako možda još ponajviše u Crnoj Gori, a koja ima za cilj da narodu predstavi ovaj vojni savez kao dopadljiv. Upravo zato sam odlučio da ovako reagujem na jednu licemjernu fotografiju koja zaista sve govori, ali i mješa djecu, rat, oružje i perfidne NATO ubice upravo na ovaj poseban licemjeran način. Kažu da neke fotografije imaju 1000 riječi, e pa onda ova koju objavljujem ispod iza sebe ima nekoliko hiljada ispisanih knjiga i ko zna koliko suza, sjećanja i ogorčenja…

NATO kids

Slika izvorno preuzeta sa: http://natomontenegro.me/

Slika je nastala tokom obilježavanja NATO dana u Podgorici na Trgu Republike. Zaista je teško slovima ispisati šta me je više pogodilo, da li ova djevojčica koja ne zna gdje se nalazi ni kojoj svrsi može da posluži ili ovaj specijalac koji je primoran da zna, a tek posebna priča za sebe je propagandni natpis NATO “Sigurna budućnost”. Moja prva asocijacija na ovu sliku je bila trogodišnja Milica Rakić, a odmah nakon toga sjetio sam se i djece koja su stradala 30.4.1999. kada je NATO bombardovao selo Murino kod Plava u Crnoj Gori. Među 6 osoba koje su tad poginule bilo je troje djece  Miroslav Knežević (14), Olivera Maksimović (13) i Julija Brudar (10).  U vrijeme NATO bomardovanja u Murinu se nije nalazila ni jedna jedinica vojske, niti vojni objekti koji bi mogli biti “legitimni” NATO cilj. Takođe, ovo selo svojim geografskim položajem nije predstavljalo ni stratešku, a ni taktičku tačku od vojnog značaja, niti je imalo bilo kakve veze sa teritorijom Kosova i Metohije. Pored svega navedenog NATO avijacija je bez objašnjenja u toku bombardovanja sa desetak projektila gađala most u centru ovog sela. Sad se ja pitam gdje je za ovu djecu i za svu drugu koja su stradala u agresiji NATO-a bila ta “Sigurna budućnost”? Da li je ta sigurna budućnost obilježavanje njihovih godišnjica dok se na Trgu Republike organizuje proslava u čast dana njihovih ubica? Zašto mladi aktivisti za NATO nisu objavili i sliku Teodore, Julijine sestre koja je flomasterima naslikala trenutak kad su se NATO bombe sručile na most u Murinu ili zašto od sebe kriju druge slike stradanja u “humanim” NATO akcijama. Sadnice koje su simbol života sade za NATO koji sije smrt, umjesto da ih sade za nevino stradale u krugu njihovih spomenika za vječno sjećanje i opomenu. Poštovanje gospodo, poštovanje sebe, poštovanje svojih i čast, pokušajte se tu pronaći.

Murino NATO bombardovanje

Kažu “bombardovali smo Miloševića”, ali on nije bio u Murinu, nije bio ni u vozu kod Grdelice, ni na mostu u Varvarinu, tamo su bili civili, bila su djeca. Nakon svih ovih godina mogu samo da zaključim da su civili ubijani zapravo iz odmazde i bijesa, a upravo to su bili ništa drugo do znaci nemoći zapadnih gospodara ratova da SR Jugoslaviju poraze u 4 ili 5 dana. Kumanovski sporazum je iznuđen civilnim žrtvama, a ne porazom vojske. 79  djece, 2500 hiljade civila i 12000 povrijeđenih osoba ne može biti kolateralna šteta “legitimnih” vojnih ciljeva, već može biti samo po sebi cilj i to onaj sramni, podmukli i kukavički. Da nisu samo djeca iz Srbije i Crne Gore stradavala već da stradavaju djeca širom svijeta na njihovim ubilačkim poligonima, dokazuje i Google kada onako laički ukucam par osnovnih pojmova vezanih za NATO i djecu gdje se jasno vidi sva propagandna snaga i lažna iskrivljenost one slike sa početka teksta koja me je i motivisala da ga napišem.

NATO kids

Naše duboke misli, a ne riječi su odraz naše prošlosti, a naša prošlost je okvir naše budućnosti. Upravo je te okvire naše “Sigurne budućnosti” trajno zagadio NATO izbacujući još neodređene količine osiromašenog uranijuma tokom bombardovanja Republike Srpske i SR Jugoslavije. Zašto se mladi NATO aktivisti ne pozabave ovom činjenicom i istraživanjem povećanja oboljelih od malignih bolesti na ovim prostorima. Upitajte mlada i bez sjećanja gospodo svoje NATO mentore zašto su odličili da nas bombarduju 1000 godina koliko traje kontaminacija uranijuma, kada će krenuti u čišćenje i u isplatu odštete? Čovjek je posebno živo biće baš zbog svoga razuma, i zato mogu da nas sluđuju, da nas guše i tamniče, ali ipak ne mogu da nam uzmu razum. Razum da osjećamo nepravdu, da se sjećamo i  da nas boli. U današnje vrijeme mnogi ovo znaju često i bez hrabrosti za pravom reakcijom, tiho i kroz šapat, ali ipak svjesno, jer pamtimo ožiljke, jer takva nam je prošlost. Ako je zaboravimo izlazimo iz okvira naše budućnosti i zaboravljamo sami sebe, a čovjek bez sjećanja kao ruža bez mirisa.

Zašto je Antonov (An-124) sletio u Beograd?

Antonov BeogradVijest dana je svakako slijetanje ukrajinskog aviona Antonov An-124-100M na aerodrom Nikola Tesla u Beogradu. Ovaj avion je doletio bez tereta iz Glazgova u Škotskoj, a avion će sa “Nikole Tesle” uz 52 tone robe za posebne namjene, poletjeti u četvrtak prvo ka Atini, a potom ka Mombasi u Keniji. Osim toga što je ovo jedan od najvećih transportnih aviona na svijetu, ovih dana svakako bilo kakva asocijacija na Ukrajinu i transportne avione doprinosi nagađanjima da li se možda i iz Beograda crnim tržištem vozi oružje za Ukrajinu. Indikativno u ovome svemu je i izjava o od 25.1.2015. premijera Srbije Aleksandra Vučića o prodaji oružja:

Premijer je rekao da je prodaja oružja odlična, da će se uložiti još novca u namjensku industriju, s obzirom da nema problema sa plasmanom robe, ali da, recimo, Srbija ne može da proizvede onoliko municije kolika je potražnja.

Poznavaocima geostrateških kretanja jasno je ko danas najviše kupuje oružje, no ipak ovaj put to nije u pitanju i nadamo se da neće ni biti ubuduće jer Srbija je zvanično neutralna i ne bi uopšte trebala da se na ovaj način mješa u sukobe, a još manje na strani Ukrajine.

Antonov An -124

Naime, avion An-124-100M Ruslan, registarskih oznaka UR-82072 sletio je juče u Beograd iz Glazgova tačno u 14:53, što možete vidjeti i na zvaničnim stranicama za dolaske prema broju leta. Isti avion polijeće sa aerodroma u Beogradu za Atinu i to danas u 22:00, što takođe možete vidjeti na zvaničnim stranicama za odlaske prema broju leta.

Antonov, plan leta, BeogradNaravno možda oko ovog svega ne bi bilo ni ništa neobično ukoliko bi ovaj avion bio zvanično i prijavljen kao CARGO/KARGO odnosno teretni avion. No, na zvaničnim stranicama aerodroma u sekciji “KARGO” uopšte nema ovog aviona ni da je juče sletio ni da danas polijeće kao takav, odnosno teretni. U tu svrhu skinuo sam kargo letove u PDF čiju sliku Vam kačim ispod. Nemojte da Vas zbuni let iz Budimpešte jer je riječ o Antonovu An-26 koji je daleko manji od An-124-100M  i to uopšte nije isti avion o kome govorim u tekstu. Dakle u Beogradu se nalaze dva Antonova, jedan prijavljen na kargo transport, a drugi  nije. Postavlja se pitanje ZAŠTO ?

Untitled

Pored ovoga prema broju registracije aviona UR-82072, pokušao sam da istražim gdje je sve ovaj avion letio ovih dana. I ovi podaci su dostupni na stranicama flightradar24.com. Prema ovim podacima vidljivo je da je avion prije Glazgova boravio u Trondhajmu u Norveškoj. Razlog boravka u Norveškoj je prevoz važne komponente od 46 tona iz SAD za popravak kvara naftnih instalacija. U Norvešku je došao iz Njujorka, u Njujork iz Bukurešta, a u Bukurešt… iz mora u blizini Lampeduze, ostrva na jugu Italije pošto nisu dostupni kompletni podaci o kretanju.

untitled2

Ono što je mnogim ljudima bacilo sumnju na oružje je i informacija da je isti ovaj avion korišćen prošle godine za prevoz oružja iz Evrope kurdskim snagama “Pešmerga” koje su se u to vrijeme spremale u pohod na ISIL što se vidi na slici ispod.

Antonov Kurdish PeshmergaNaime, prava istina je zapravo da se u Antonovu iz Beograda danas prevoze djelovi crnogorske raketne topovnjače 401 “Rade Končar”. To je bio i prvi brod iz serije od ukupno šest raketnih topovnjača tog tipa koje su za Jugoslovensku Ratnu mornaricu od 1978 do 1983 godine, izgrađene u brodogradilištu Kraljevica u Hrvatskoj. Ministarstvo odbrane Crne Gore posredstvom firmi “Simon – PS” iz Herceg Novog i beogradskog “Yugoimporta SDPR“, prodalo je Ministarstvu odbrane Kenije jednu od ukupno četiri raketne topovnjače tipa 401, a koje su prije nekoliko godina, povučene iz operativne upotrebe u Mornarici. Ovo indirektno potvrđuje i dokument iz Ministarstva odbrane Crne Gore o postupku prodaje viškova naoružanja i ratne opreme, kao i tekst od 17.11.2014. o rashodovanju ove topovnjače kada je navedeno da je taj posao u poodmakloj fazi. U konkretnom slučaju radi se o  transportu djelova naoruzanja sa RTOP 401 u Keniju radi ugradnje na njihovu korvetu KNS “Jasiri”. U pitanju je pramčani top bofors 57 mm, krmeni top AK-630 plus radari i elementi (SUV) sistema za upravljanje vatrom 9LV-200. Sve to prije transporta je generalno remontovano u Kraljevu i Čačku. Kada se prouči procjenjena tonaža ovih djelova, vjerovatno uz sve popratne djelove iznosti tačno 52 tone koliko je i navedeno.

 

jasiri-koncar-serbia-kenya

Ministarstvu odbrane Kenije je ovaj brod isporučen 2012. godine i to prvenstveno zbog kontrole mora i obale te borbe sa somalijskim piratima. Još tada su naveli da je potrebno brod nadograditi sa novim i jačim topovima.

jasiri - navy - kenya

Iako su postojala nagađanja da se vozi oružje za Ukrajinu, a djelom i zbog NATO saopštenja 16.1.2015. u kojem kaže da bi se pod određenim uslovima mogla pokrenuti inicijativa prodaje oružja kao pomoć Ukrajini. Možda nagađanja čak najviše bila zbog fotografije transpora tenkova iz Češke za Nigeriju sa drugim ukrajinskim avionom Antonov An-225 Mriya. Prema ugovoru Nigerija je još prošle godine kupila 16 tenkova, a ukrajinska kompanija Antonov je izabrana za transport.  To što je ukrajinska kompanija u pitanju ne mora da znači da će sve to završiti na frontu u Ukrajini ili se bar nadam da ipak neće… Bilo je čak i nagađanja da se ovim transportom večeras voze Nore – B52 ili oklopna vozila Lazar BVT. Iako je sadašnji premijer Srbije dok je boravio na mjestu ministra odbrane potpisao sporazum sa Kenijom o isporuci ovo je ipak djelom prethodno realizovano, a i masa samo dve Nore ili Lazara daleko premašuje 52 tone. Prema svemu navedenom vjerujem ili sam gotovo siguran da je u pitanju rashodovana topovnjača, a i zbog toga što avion putuje za Mombasu, a ne u Najrobi glavni grad Kenije, jer je upravo u Mombasi stacionirana korveta “Jasiri”. Mogu da se složim sa premijerom u konkretnom slučaju da je dobro da Srbija proizvodi oružje i da se profiliše na tom tržištu, ali svakako ne bi trebala da se u svjetske sukobe mješa putem crnog tržišta samo da bi se popunile rupe u budžetu ili da bi se natrpali džepovi pojedinaca. Osim povećanja proizvodnje i redovnog izvoza oružja, akcenant bi trebao da bude i na proizvodnji za unutrašnje potrebe i Vojsku Srbije, jer znam šta govorim.

Ruska “avio – diplomatija” i tajni sistem Hibini

Sukhoi_Su-35S,_Su-34_and_T-50_flying_togetherVođen tragom najnovijih “neo – hladnoratovskih” događaja u Crnom moru, odlučio sam malo više istražiti šta se tamo zapravo desilo i kako je moguće da je jedan ruski avion u 21. vijeku letio punih 90 minuta nad jednim od prvih ponosa američke ratne mornarice, razaračem koji nosi ime slavnog američkog marinca i nosioca “Medalje časti” Donalda Kuka. Da Rusi nisu slučajno reagovali na prisustvo američkog razarača, govore nam raniji događaji kako je ova reakcija uslijedila kao diplomatski odgovor na povrede “Konvencije u Montreu” od strane SAD, odnosno Turske kao nadležne za moreuz u Bosforu. Montro konvencija je potpisana 1936. godine i dozvoljava slobodan prolaz svim brodovima, ali se to ne odnosi na ratne brodove nepriobalnih zemalja. Ulazak ratnih brodova spoljnih zemalja ograničen je na 21 dan. Konvencijom je takođe precizno utvrđena procedura prolaza, a kontrola prolaza je pod punim suverenitetom Turske. Kao dodatak ovome treba navesti i to da je ova konvencija i svojevrsni garant turskog suvereniteta.

SAD su napravile povredu konvencije još u martu ove godine kad su tokom Olimpijade u Sočiju u Crnom moru boravila dva broda USS “Mount Whitney” i USS “Taylor”. Njihova svrha je bila brza evakuacija američkih sportista i navijača uslijed potencijalnog terorističkog napada. Prvi brod je na vrijeme napustio Crno more, dok je USS “Taylor” zbog navodnog kvara na propeleru u Crnom moru proveo ukupno 33 dana, čime je prekoračio dozvoljeni period za boravak i prekršio “Montro konvenciju”. Drugim kršenjem ove konvencije može se smatrati kada je u Crno more ušao još jedan američki razarač pod nazivom USS “Truxtun” kome je naknadno produžen boravak da bi još jednom ponovio već odrađene vježbe sa Bugarskom i Rumunskom mornaricom. NATO uz SAD teži  da postane određeni faktor bezbjednosti energetskog središta Crnog mora i to iz dva pravca: putem izmjene gore pomenute “Montro konvencije” uz podršku članica Bugarske i Rumunije ili drugim načinom preko Ukrajine i Gruzije, odnosno učlanjenjem tih zemalja u taj vojni savez. Boravak u Crnom moru je takođe garant i obezbjeđenje Južnog toka, čega su svjesni i u Rusiji i u SAD, no svako sa svojim intencijama.

Da se prelijetanje ruskog aviona nad američkim razaračem zaista i desilo potvrđeno je i u zvaničnom saopštenju Pentagona. Po ugledu na dosadašnju praksu, jako teško ćemo doznati šta se tačno dešavalo svih 90 minuta, ali je svakako moguće utvrditi neke opcije. Nekoliko pitanja je interesantno, a posebno to kako su Rusi znali da mornari SAD – a neće napasti njihov avion, jer 90 minuta nije malo u takvim situacijama, a drugo pitanje koje se postavlja jeste, otkud toliko strpljenja mornarima sa razarača “Donald Kuk” i da li je uopšte strpljenje bilo u pitanju ili ipak nešto drugo?

Da bi u pitanju moglo biti nešto drugo, odnosno nemogućnost američkih mornara da odgovore na 12 prelijetanja ruskog aviona, nagovijestio je na svom zvaničnom blogu ruski vojni ekspert i general major Sergej Kančukov. Naime, u svojoj kratkoj analizi događaja u Crnom moru general Kančukov je napisao da se tu zapravo radilo o testiranju najnovijeg ruskog elektroničkog oružja, odnosno radara pod nazivom “Hibini”. Ovome u prilog ide da 90 minuta nije bilo nikakve reakcije i da se brod trenutno nalazi povučen u Rumunskoj luci Konstanca. Inače, general Kančukov je pre nekoliko dana i dao intervju za rusku “Pravdu” pod naslovom “Jugolavenski scenario u Ukrajini“.

Takođe da bi se shvatila šira slika, potrebno je napraviti i kratak hronološki presjek od samog dolaska broda pa do “povratka” u luku Kosntanca. Ovdje ću postaviti nekoliko linkova, a za lakše razumjevanje ruskih stranica preporučujem da se koristi “Google translate”.

10.4.2014 – SAD razarač Donald Kuk ulazi u Crno more

11.4. 2014 – SAD razarač Donald Kuk upućen u pravcu ukrajinske luke Odesa

13.4.2014 – Protesti u Odesi zbog mogućeg dolaska američkog razarača

14.4.2014 – Povratak razarača u luku Konstanca u Rumuniji

15.4.2014 – SAD pripremaju diplomatski protest zbog incidenta u Crnom moru

18.4.2014 – Obama smatra da nema razloga za vojnu intervenciju radi rješavanja krize

21.4.2014 – Bajden u posjeti Ukrajini i 1 $ milijardu odobrenog kredita od SAD za potrebe vojske

article-2604590-1D1D80B600000578-704_634x423

Iz ovih hronoloških događaja očigledno je da su amerikanci napravili svojevrsni manevar i po svim prilikama nisu raspoloženi da se sami vojno angažuju, ali će zato na sve “dozvoljene” načine podržati vojsku Ukrajine. No, ono što je interesantno za ovu analizu i što je možda amerikancima dalo određene signale da malo uspore sa svojim planovima je sistem “Hibini” kojeg je spomenuo general Kančukov. Prema nepotvrđenim informacijama američki razarač Donald Kuk je 90 minuta bio elektronički paralizovan dok je ruski avion Suhoj Su-24 izvršio 12 preleta kao simulaciju bombardovanja razarača. Mogući uzrok paralize svih elektronskih uređaja na razaraču je bio upravo ovaj tajni ruski sistem. Da stvar bude interesantnija ovaj američki razarač je opremljen najmodernijim antiraketnim sistemom “Idžis” koji je sposoban za uništavanje balističkih raketa, kao i sistemom Falanks za odbranu od raketa sa drugih brodova. Svojevrsno upozorenje pri ulasku razarača “Donald Kuk” u Crno more uputio je i potpredsjednik vlade Ruske Federacije Dmitri Rogozin sa svog zvaničnog profila na tviteru.

Ni ovo upozorenje nije sasvim slučajno, jer Rusi pomno planiraju svaki svoj korak i sigurno ova simulacija u Crnom moru nije bila proizvod samovolje pilota. Nekoliko dana prije ovog događaja, tačnije 7.4.2014. ruska PVO i avijacija izvele su taktičke vježbe u Burjatiji koja se nalazi na istoku Rusije u blizini Bajkalskog jezera. Ono što svakako zaokuplja pažnju čitajući izvještaj o samom toku ove vježbe, je onaj dio koji se odnosi na Suhoj Su-24 i uslove u kojima je on izvodio vježbu, a koji su sasvim slični onima koji su se desili na Crnom moru kada je isto urađeno nad američkim razaračem. Sa zvanične stranice ministarstva odbrane Rusije u izvještaju se navodi dio u kome piše:

U uslovima ometanja radara Su-24 će izvršiti bombardovanje ciljeva sa bombama od 500 kg…

Ovo su upravo oni detalji koji se izdvajaju i koji bi mogli da insinuiraju korišćenje modernih sistema za ometanje radara, a simptomatično je upravo to što se isti avion koristio i za demonstraciju sile nad američkim razaračem.

Ovaj novi sistem koji su Rusi očigledno između ostalog testirali na poligonu u Bujratiji se naziva Hibini, prema podacima do kojih sam došao sa nekih zvaničnih sajtova, a koji nisu jasno vidjivi ili se nalaze na marginama. Prošle godine na međunarodnom aeromitingu (MAKS 2013) održanom u Moskvi predstavnici ministarstva odbrane potpisali su sa koncernom za “Radio – električne tehnologije” sporazum o razvoju sistema za elektronsko ratovanje pod nazivom Hibini-U namjenjenog specijalno za seriju Su-30SM aviona. Vrijednost ovog ugovora je 1,6 milijardi RUB.  Ovaj koncern se nalazi u sastavu ruske državne kompanije “Rosteh“. Sistem Hibini – U serijskog broja (L-265M10-02) se nalazio na avionu Su-35 koji je imao svoj let na aeromitingu u Dubaiju, a sam sistem je napredna verzija ranijeg sistema Hibni – M (L-175VE) koji se nalazi na  serijama Su 32 i 34, dok je prva verzija (KS-418E) namjenjena za starije serije među kojima je Su-24. Sve tri vrste Hibini radara možete vidjeti na slici ispod, najmanja je za model Su-24 i smješteni su u kontejner posebno odvojen od aviona koji se nalazi ispod krila.

Sklapajući podatke mogući scenario bi mogao da bude sledeći: Razarač sa najboljim sistemom odbrane  “Idžis” ne može da distancira i uoči Su-24 i tako podigne borbenu posadu. Po automatizmu radar fiksira kurs sa ciljem približavanja “Idžis” sistemu za navođenje, i odjednom svi ekrani otkazuju ili izgledaju zamagljeno. Nakon toga “Idžis” prestaje sa radom, a PVO kompleks ne može da izvrši borbeno dejstvo. U međuvremenu SU-24 leti nisko iznad palube, pri tom čini borbeni manevar i simulaciju napada. Protiv napada Su-24 posada razarača nema odgovor. Tada je još 11 puta sve ovo ponovljeno. Pokušaj mornara da ožive sistema “Idžis” i povrate vazdušni sistem odbrane bili su neuspješni. Tek kada su avioni otišli daleko u rusku obalu, radari američkog nosača “Donald Kuk” su oživjeli i pokazali čistu sliku i prazan ekran. 

Ovo je naravno pretpostavka i vjerovatno nikad nećemo saznati pravu istinu. No, podaci koji su navedeni o novom ruskom sistemu i sve što je dovelo do ovog događaja pokazuju neka interesantna podudaranja. Vjerovatno su mnogi skloni skepticizmu kad je u pitanju analiza u kojoj neka ruska tehnologija može da nadmaši onu američku koja je bez presedana najbolja u svijetu. Ipak, ne bih potcjenio Ruse jer se u njihovom diplomatskom pristupu osjeti hrabrost i odlučnost koju nisu imali pre 20 godina, a iza koje mora da stoji nešto što im pruža jak oslonac. Opet se vraćam na pitanja od Sirije, Krima, pa do ove simulacije i ismijavanja sa američkim razaračem uz konstataciju da se multipolarni svijet vraća, ne više na mala, nego na velika vrata i drago mi je zbog toga, jer samo svjetski balans snaga i neka vrsta hladnog rata može da garantuje mir ostatku svijeta. Što se ove tehnologije tiče, valja nam pratiti dalji razvoj događaja, možda se vremenom i potvrdi priča o odlasku iz službe 27 mornara sa Donalda Kuka, osim ako je dobro ne zataškaju.

“Opium economy” from Afghanistan to Kosovo*

Writing my articles about geopolitical position of Kosovo*, an essential thesis that confirms stealing territory from Serbia actually refers to the drug route or so called in Balkans “green transversal”. This itinerary is the way of drugs moving from Afghanistan to Kosovo* and after further to the Europe. Two years ago, one joke appeared on the Internet that the producer of heroin acknowledged the independence of its distributor. It was about Afghanistan, which was officially first acknowledged the independence of Kosovo*. By some estimates, about 65% of the world’s heroin passes through this Serbian province, while 90% of the total amount of drugs coming into Europe from Kosovo*, and all of security for that trade is provided from Bondsteel base. As we can see this is not an ordinary story, and its real foothold we can see in the latest article published by The Economist.

afghan_routs

 

On the other hand, when carried out the intervention in Afghanistan, the U.S.  justified struggle against “world terrorism”. After the intervention and disposition of ISAF troops, apart from terrorism they have found themselves in the fight against drugs. Their focus in this kind of the fight to prevent the production of opium was in the incentives that are set aside for Afghan farmers with a view to grow wheat instead of poppies. Except farmers, they also financially rewarded local politicians on whose territories was registered decline in production. Indeed, in this system of prevention U.S. invested more than $ 10 billion, according to data presented by the Special Inspector for Afghanistan John Sopko, responsible for overseeing of the process.

It would be great if something was really achieved with this huge money, but actually according to official UN report about cultivation of poppy in last year these awarded wheat growing Afghan farmers, actually broke down the record in cultivation of opium. That fact is absurd even more because before the intervention in Afghanistan they did not have so much area planted with opium, while after the intervention production always had an upward trend and now it reached its peak.

To make this worse, the money that was invested in reducing cultivation, primarily was invested in those areas that are less hostile to the United States soldiers because of personnel security reasons. The result of this was counterproductive as it increased production in the provinces that are under the control of the Taliban fighters. With simple economic calculations if they reduce the production, demand remains the same (or increases in drug case), then the price can only grow. This has two economic consequences:

First one is that the manufacturer makes more money because it produces the same as before then but now for a higher price, which means he has more money to reinvest in even greater production of heroin. The second one takes some time, because it encourages higher profits and greater production of both existing manufacturers and new participants. Thus, the global supply of heroin is growing.

Untitled

Regard this analysis, I participated last year in one seminar in Prague, organized by the Diplomatic Division of NATO. Among other sessions there was one guided by Peter Pelc, former ambassador of the Czech Republic in Afghanistan. He mostly talked about how this country is stabilized by a process of democratization after the fall of the Taliban government.

On my statement in this context addressed to ambassador Pelz,  that Kosovo* is major transit hub for drugs coming from Afghanistan and that is what actually mostly hold the economy  of “west”, and that these are two “countries” that are in the process of democratization and nation-building and in both we can find U.S. bases located under cover and ensuring this commerce, and that there is no much coincidence when Afghanistan was the first country that recognized Kosovo*, later I presented him the following data from  UN report, but then I did not know how much U.S. invested to suppress cultivation. After this statement the question just raised itself.

Does NATO troops protect the interests of the people or provide the drug trade that flows freely? The answer that I received from the ambassador after a few seconds of silence and scratching his head was extremely funny, and boiled down to the fact that Kosovo * and Afghanistan can not be compared in terms of state-building and that good questions cant always give us good answers. For smart person that answer is enough.

This brief analyse in all ways made pointless American principles of fighting in Afghanistan, and possibly also whole their intervention, because after so many years they achieved nothing within their official plans. On the other hand certainly they have reached money interests of the military and other industries. Economically where we have demand, profit will always find its way. But I guess  it is clear to everyone reasonable that the “War on drugs” is just an ordinary “perpetuum mobile” for the trade financed by tax dollars, of which the profit for the most part stays in the hands of powerful individuals.

“Opijumska ekonomija” od Avganistana do Kosova*

Pišući geopolitičke tekstove o poziciji Kosmeta, neizostavna je teza koja potvrđuje otimanje ovog djela teritorije iz sastava Srbije, a koja se odnosi na put droge ili „zelenu transverzalu.“ Ova transverzala predstavlja put kojim se narkotici kreću od Avganistana do Kosova*  odakle ide dalje ka Evropi. Prije dvije godine, pojavila se i šala na internetu da je proizvođač heroina priznao nezavisnost svom distributeru. Upravo se radilo se o Afganistanu, koji je zvanično prvi priznao nezavisnost Kosova*. Po nekim procjenama, oko 65% svjetskog heroina prolazi kroz ovu srpsku provinciju, dok se 90% ukupne količine droge koja dolazi u Evropu šalje preko Kosova*, a sve to obezbjeđuje baza Bondstil.  Da ovo nije obična priča i da zaista ima svoje realno uporište vidi se i iz poslijednjeg članka koji je objavio Ekonomist.

afghan_routs

Sa druge strane kada su vršile intervenciju na Avganistan, SAD su to pravdale borbom protiv svjetskog terorizma. Nakon intervencije i rasporeda trupa ISAF, osim terorizma našli su se i u borbi protiv droge. Fokus u ovom djelu borbe radi prevencije proizvodnje opijuma bio je na poticajima koji su izdvajani za seljake Avganistana sa ciljem da umjesto maka sade pšenicu. Osim seljaka novčano su nagrađivani i lokalni političari na čijim teritorijama bi se registrovao pad proizvodnje. Sve u svemu, ovim sistemom prevencije, SAD su uložile više od 10 milijardi $, prema podacima koje je iznio američki specijalni inspektor za Avganistan Džon Sopko (John Sopko) zadužen za nadgledanje tog procesa.

Sve bi bilo super da se sa ovim ogromnim novcem zaista postiglo nešto, ali zapravo prema zvaničnim podacima UN – a o uzgoju maka, prošle godine ovi nagrađivani seljaci Avganistana za sadnju pšenice oborili su rekord u uzgoju opijuma. Da podatak bude apsurdniji čak ni prije intervencije Avganistan nije imao toliko zasađenih površina opijumom, dok je poslije intervencije proizvodnja uvijek imala trend rasta da bi sada dostigla i svoj vrhunac.

Da stvar bude gora, novac koji se ulagao na smanjenje uzgoja, primarno je ulagan u one oblasti koje su manje neprijateljski nastrojene prema SAD iz prostog sigurnosnog razloga. Rezultat ovoga je kontraproduktivan tako što se povećala proizvodnja u provincijama koje su pod kontrolom Talibana. Prostom ekonomskom računicom ukoliko se smanji proizvodnja, a potražnja ostaje ista (ili se povećava u slučaju droge) onda cijena može samo da raste. Ovo ima dve ekonomske posljedice:

Prva je da proizvođač više zarađuje jer proizvodi isto kao i do tad, ali za veću cijenu, što znači da ima  više novca da reinvestira u još veću proizvodnju heroina. Druga je ona koja dolazi vremenom, jer veći profit potiče i veću proizvodnju i za postojeće proizvođače i za nove učesnike. Dakle, globalna ponuda heroina raste.

Untitled

Na ovu analizu ću dodati i to da sam (10.6.2013.) učestvovao na seminaru u Pragu, organizovanog od strane diplomatskog odjeljenja NATO saveza. Ovdje smo između ostalih sesija imali i jednu vođenu od strane Petera Pelca, bivšeg ambasadora Češke Republike u Avganistanu. Uglavnom je govorio o tome o tome kako je ova zemlja stabilizovana pod procesom demokratizacije nakon pada talibanske vlade.

Na moju konstataciju u ovom kontekstu upućenu ambasadoru Pelcu da je Kosovo* glavni tranzitni centar za narkotike koji dolaze iz Avganistana i koji zapravo drže ekonomiju zapada, te da su to dve “zemlje” koje su u procesu demokratizacije i izgradnje nacije i da se u obe nalaze američke baze, a sve to pod pokrićem i osiguravanjem ove trgovine, kao i da nije slučajno da je baš Avganistan bio prva zemlja koja je priznala Kosovo*, pri čemu sam mu prezentovao i ove podatke UN –a, ali tad nisam znao koliko su SAD uložile za suzbijanje uzgoja. Nakon ove konstatacije pitanje se samo postavilo. Da li NATO trupe štite interese naroda ili osiguravaju ovu trgovinu da protiče nesmetano? Odgovor koji sam dobio od ambasadora nakon nekoliko sekundi šutnje i češkanja po glavi je bio krajnje smiješan, i svodio se na to da se Kosovo* i Avganistan ne mogu porediti u smislu izgradnje države i da dobra pitanja nemaju i dobre odgovore. Pametnom sasvim dovoljno.

Ovom kratkom analizom je na sve načine obesmišljen američki princip borbe u Avganistanu, a vjerovatno i intervencija jer nakon toliko godina nisu se postigli zvanični planovi. Sa druge strane svakako su se postigli kapitalni interesi vojne industrije i drugih. Ekonomskim rječnikom tamo gdje ima potražnje, profit će uvijek naći svoj put. No, valjda je svakom razumnom jasno da je „Rat protiv droge“ najobičniji „perpetum mobile“ trgovine finansirane poreznim dolarima, čiji se profit najvećim djelom slijeva u ruke moćnih pojedinaca.

Preko Ukrajine do “nesvrstanosti” – nova stara šansa za Srbiju i BiH

g3983

*If you want this text in English just click HERE !

Najnovija dešavanja u Ukrajini pokazala su mnogo toga, a možda najvažnija teza koja se proteže od samog početka demonstracija u Kijevu, preko referenduma na Kirmu, pa do najnovijih dešavanja na ivici rata u Donjecku i Slavijansku je povratak multipolarnog poretka u svijetu. Ukrajina je slučajno ili “namjerno” izabrana da bude poligon za modernu geopolitičku šahovsku partiju u kojoj se odmjeravaju snaga, moć i uticaj između Rusije i SAD-a. Ovu tezu povratka “multipolarnosti” i ravnanja tasa na globalnoj vagi već sam spomenuo početkom godine u zaključku teksta o ruskoj raketnoj diplomatiji. Kako vrijeme odmiče, ovo postaje sve izvijesnije i mislim da nas mnogo toga podsjeća na onu nekadašnju hladnoratovsku retoriku.

Barack_Obama_and_Vladmir_Putin_at_G8_summit_2013-1560x690_c

Povratak Rusije je započeo sa blokadom intervencije na Siriju, a svoj zenit je dostigao stavljanjem Krima pod svoju kontrolu. Mišljenja sam da za Rusiju još ništa nije gotovo, te da je ovo zapravo tek početak. Sa druge strane SAD su počele odavno i suvišno je nabrajati: Jugoslavija, Irak, Afganistan, Libija, Ukrajina… Ono što je simptomtično događajima u Ukrajini su metode koje se koriste. Ove metode zauzimanja i stavljanja pod kontrolu administrativnih zgrada su korišćene u Kijevu, a iste su kasnije korišćene i na Krimu kao i u Donjeckoj oblasti. Očigledne su namjere proruskog stanovništva da se za svoj status mogu izboriti samo ukoliko uzvrate istim metodama. Iako je zvanični stav Rusije da nisu uključeni u dešavanja u Donjecku, očigledno je da su na teritoriji Ukrajine u velikom broju prisutne službe kako Rusije tako i SAD – a.

Poslijednji put kad su okolnosti u geopolitičkom smislu bile ovakve došlo je do formiranja “trećeg bloka”, odnosno Pokreta nesvrstanih 1961. godine. Ova formula koju su prvi među jednakima primjenili predsjednik SFRJ Josip Broz Tito, predsjednik Egipta Gamal Abdel Naser, predsjednik Indije Džavaharlal Nehru, predsjednik Indonezije Sukarno i predsjednik Gane Kvame Nkrumah, pokazala se kao jako uspješnom u okolnostima koje su tada vladale. Države članice Pokreta nesvrstanih su uglavnom velikom većinom bile na marginama svjetskog uticaja i jedino afirmacijom unutar ovakvog saveza mogle su zajedničkim djelovanjem da nađu svoj interes i da njihov glas postane poštovan od strane velikih sila. Jugoslavija je posebno bila u jako specifičnoj situaciji i u velikom rascjepu između istoka i zapada, kako geografski tako i politički. Opredjeljivanje za jedne ili druge u potpunosti, značilo bi ekonomski krah i političke probleme. Jedino logično rješenje je bilo ostati nesvrstan, odnosno “neutralan” u neku ruku, a da to bude legitimno i poštovano od strane drugih. Predsjednik Jugoslavije Tito kao dobar poznavalac prilika i diplomatski lisac je ovaj manevar izveo hirurški precizno i na najbolji mogući način u interesu bivše Jugosavije. 

20789_-_Nehru,_Nkrumah,_Nasser,_Sukarno_&_Tito

Ne treba biti previše pametan da bi se zaključilo kako uspješne diplomatske formule treba primjenjivati na identične političko – globalne okolnosti. Ovo govorim prvenstveno misleći na današnju nezgodnu diplomatsku poziciju Srbije i još lošiju poziciju Bosne i Hercegovine, koja od svog osnivanja u ovom obliku nema konzistentnu diplomatiju ni spoljnju politiku kao posljedicu svojih unutrašnjih odnosa. Blago rečeno stanje u ovoj oblasti je haotično i ravno domenu pošalice. Srbija je zvanično u procesu pretpristupnih pregovora sa EU, a isto tako malim koracima i prema članstvu u NATO. Ovi mali koraci se ogledaju u slanju jednog oficira Vojske Srbije na štabnu dužnost u Komandi združenih snaga NATO u Napulju, kao i sastancima zvaničnika NATO saveza i Vojske Srbije. Ovome u prilog ide i depeša sa Vikiliksa, originalno upućena iz ambasade SAD u Beogradu na ruke Hilari Klinton. U ovoj depeši se spominje da je Jovan Ratković, savjetnik za spoljnu politiku bivšeg predsjednika Srbije Borisa Tadića, prenio ambasadorki Meri Vorlik lična uvjeravanja predsjednika Tadića da Srbija neće moći „zauvijek” da ostane van NATO-a, kao i da je podrška srpskog naroda Partnerstvu za mir i članstvu u NATO-u „iznenađujuće visoka”. Ipak, malo istočnije Srbija paralelno gradi i jake veze sa Rusijom, čiji je najvidljiviji dokaz trasa Južnog toka. U ovim okolnostima kada dolazi do složnjavanja situacije u Ukrajini i glasanja Generalne Skupštine UN o rezoluciji kojom se Krim pripaja Rusiji, neminovno dolazi i do pritiska na Srbiju i BiH, a gdje obe države uopšte nisu uzele učešće u glasanju. 

Criema voting

BiH i Srbija su bile i jedine zemlje na Balkanu koje se uopšte nisu izjasnile. Sve ostale zemlje Balkana i bivše SFRJ glasale su ZA ovu rezoluciju. Srbija je ovim “nemuštim” potezom htjela da sačuva dobre odnose i sa “jednima i sa drugima” što nakon nekog vremena svakako može da joj donese probleme jer u EU to nisu očekivali, a u ovim okolnostima “biti odsutan” znači imati neki stav koji se ne poklapa sa stavom unutar EU. U BiH je standardno jer se tri člana predsjedništva koje je zaduženo za spoljnju politiku uopšte nisu mogla dogovoriti oko glasanja. Zbog svega gore navedenog, a u prvom redu zbog “neo – multupolarizma” i kompleksnosti pozicije u kojoj se nalaze Srbija i BiH, uvjeren sam da bi obe zemlje trebale jasno diplomatski da se usmjere i da iz statusa posmatrača dobiju status punopravnog člana u Pokretu nesvrstanih. Već unapred unutar EU na mogunost ove ideje ne gledaju blagonaklono i čak naglašavaju Srbiji da više nisu “nesvrstani” i da moraju da se odluče, iako se i sama EU nalazi u poziciji kao i bivša SFRJ nekad. Stav SAD prenio je sadašnji ambasador u Beogradu Majkl Kirbi koji je izjavio

“A za mene će biti interesantno da posmatram kako će Srbija to učiniti, budući da je naslednica Titove Jugoslavije, koja je bila osnivač Pokreta nesvrstanih. Ovde postoji ritualni osećaj da pokret nesvrstanih ne staje ni na čiju stranu. To je nešto što je istorija Srbije, a možda i njena budućnost”

Osim toga što se Srbija tretira i kao naslijednica bivše SFRJ punopravnim članstvom imala bi veći manevarski prostor za situaciju u kojoj se sad nalazi. Dubljim angažmanom u Pokretnu nesvrstanih mogla bi povratiti neka stara tradicionalna i ekonomska prijateljstva, pogotovo u zemljama rastuće afričke ekonomije, a sa druge strane napravila bi se legitimna odstupnica prema NATO savezu i potvrdila bi se neutralnost koju Srbija deklarativno nosi u svom Ustavu. Osim toga pojačan i punopravan angažman Srbije dao bi i Pokretu nesvrstanih novu energiju i više na značaju.  Ovo bi takođe bila sjajna prilika za Bosnu i Hercegovinu da se postavi ozbiljnije u međunarodnim krugovima i da “prikoliko” postane faktor u spoljnjoj politici. Svojim komparativnim prednostima mogla bi da ostvari pre svega ekonmske benefite kao i Srbija, a osim toga mogla bi da se postavi partnerski i jednako prema svima, bez da iko napravi zamjerke jer su svi svijesni njenog uređenja. Uz ovo, Bosni i Hercegovini bi dobro došla i totalna demilitarizacija u budućnosti, ali to već nije predmet ove analize. Smatram da bi se veoma brzo zaokretom ka Pokretu nesvrstanih olakšala pozicija Srbije i popravila pozicija BiH pogotovo na principima većeg razvoja ekonomske diplomatije bez velike politike, a i situacija na globalnom planu nam sama nameće to kao moguće rješenje. Ovo bi takođe pomoglo i stabilizaciji nekih odnosa na Balkanu između ove dve države, kao i unutar same BiH, gdje se ne bi raznim pritiscima i ružnim metodama rušio položaj Republike Srpske garantovan sporazumom u Dejtonu i gdje bi se fokus unutar BiH prebacio sa političko – ustavnih pitanja na ona razvojna i ekonomska. Kad sve saberemo, izgleda se ovaj indirektni savjet ambasadora Kirbija uopšte ne čini tako loš, a kako se mi činimo, vrijeme će pokazati.

 

Moj govor povodom 15 godina NATO bombardovanja SR Jugoslavije

Poštovane dame i gospodo, dragi gosti i prijatelji Beofruma, pre svega želim da Vam se zahvalim što ste danas ovdje sa nama, a organizatorima upućujem najiskrenije čestitke za uspješnu organizaciju sa željama da ovako nastave u budućnosti.

Moje ime je Neven Đenadija, dolazim iz opštine Kostajnica u Republici Srpskoj po struci sam diplomirani politikolog, a trenutno i student MA studija međunarodni odnosi i diplomatija. U svom dosadašnjem radu najčešće se i bavim diplomatskim i geopolitičkim temama, a pitanje Kosova i Metohije kako sa istorijske tako i geostrateške pozicije je oblast od mog posebnog interesovanja i inspiracije. Sam povod zbog kog smo se skupili danas ovdje i na ovom mjestu je veoma težak, tužan i sigurno ga nismo sami birali već nam je na današnji dan pre 15 godina on ultimativno postavljen. Taj povod je trajao punih 78 dana, ostavivši za sobom hiljade žrtava, ogromna razaranja, zatrovanu prirodnu sredinu i otrgnuto Kosovo i Metohiju pod patronatom NATO-a, i ne samo to već za isti povod nije bilo odluke Savjeta bezbednosti Ujedinjenih nacija,  a zbog njega je 19 zemalja članica NATO saveza prekršilo Povelju UN kao i temeljna načela međunarodnog prava. Vjerovatno neki ne znaju, ali ovo nije bila prva akcija koju je poveo NATO savez protiv jednog naroda. Ta prva zvanična akcija je trajala 12 dana, zvala se „Odlučna sila“ i bila je uperena protiv istog naroda ali u Republici Srpskoj, Bosni i Hercegovini. Povod za tu akciju kao i onaj za intervenciju u Srbiji je veoma kontroverzan i upitan, te ni do dan danas nije jasno i argumentovano dokazana krivica Srba ni za žrtve na Markalma ni za žrtve u Račku, što se vidi i po nekim svjedočenjima u Haškom tribunalu. Daleko od toga da nismo imali svojih grešaka i nepromišljenih poteza imamo ih i danas, ali za ove smo već unapred kao narod osuđeni i pre nego što su se desile. Naravno želim da kažem da su za mene sve žrtve iste i da ni jedna nije niti veća, niti manja od druge, i da svim žrtvama treba odati počast. Žrtva nije samo običan broj, slovo na papiru ili slika u muzeju, žrtva je svetinja, bol i tuga čija god ona bila. Nažalost i same žrtve se često koriste u svrhe manipulacije i ostvarenja nekih političkih ciljeva ili pretenzija na dugoročnom planu, a to je ono što posebno prezirem. Problem nastaje onog momenta kada zaboravljamo sopstvene žrtve, a ostavljamo prostor za one druge koje će od srpskog naroda napraviti kolektivnog krivca i nepresuđenog osuđenika. Nama izgleda čak ni to nije problem, kroz istoriju smo navikli da tu ulogu junački nosimo i kad smo krivi i kad nismo, od NATO bombardovanja do holivudskih filmova. To što neko drugi konstantno razmišlja kako da od svojih žrtvi napravi dobar marketing, a samim tim i veću žrtvu, drugome na štetu, to je već njegova lična stvar i stvar njegove politizacije, a u krajnjoj liniji rekao bih i nepoštovanja sopstvenih žrtava. Mi ovdje danas na naš način, dostojanstveno pre svega pokazujemo da naše žrtve nisu zaboravljene i da srpski narod nije kolektivni krivac. Ono što mene najviše boli danas je odnos vlasti Republike Srbije prema teritoriji i srpskom narodu Kosova i Metohije. Ovaj odnos nije iskren i nije zaštitnički kako bi trebao biti. Neću sad da pričam o ogromnom istorijskom i pravoslavno – hrišćanskom značaju Kosmeta koji nije uopšte upitan za naš narod i koji je nemjerljiv kroz istu tu istoriju za cjeli zapadni svijet od 1389. pa na ovamo. Ono što ću ja spomenuti kao jedan svoj argument kroz prizmu onoga što proučavam je ogroman geostrateški značaj koji Srbija gubi ionako poraznim Briselskim sporazumom i nemuštim odricanjem od sopstvene teritorije i naroda. Navešću Vam samo nekoliko važnih činjenica koje idu u prilog ovome. Svi mi znamo šta voda znači za budućnost naše planete i života na njoj, pa tako i na Kosovu voda predstavlja veoma bitan resurs koji pokreće sve ostalo. Da li ste znali da je Priština jedini glavni grad neke pokrajine u Evorpi koji nema svoju rijeku ? Da li ste znali da je jezero Gazivode jedini i najsigurniji izvor vode u budućnosti na Kosovu i Metohiji ? Da li ste znali da se vodom iz ovog jezera koje se nalazi na sjeveru Kosmeta u srpskoj opštini Zubin Potok snabdjevaju i hlade generatori dvije jedine funkcionalne termoelektrane u blizini Prištine koje su praktički jedini izvor električne energije na Kosmetu? Osim vodenog bogatstva posebno treba istaći i ogromno rudno bogatstvo kojim raspolaže teritorija Kosova, a zanimljiva je i geomorfološka struktura pojaseva na Kosmetu koji su prema do sad još nezvaničnim i tajnim procjenama naftonosni. Ovome treba dodati i geografsku projekciju i značaj „Cvijićeve linije“ odnosno strateške linije koju je iscrtao naš najpoznatiji geograf Jovan Cvijić i  koja se smatra strategijskom kičmom regiona i oko nje su sudbinski vezani svi geoekonomski planovi, te o njoj moraju da vode računa sve projekcije budućih naftovoda i gasovoda. Samo iz ovih nekoliko činjenica koje sam ovdje naveo, a koje izuzimaju istorijsko – pravoslavni argument i našu nostalgiju jasno se i nedvosmisleno vidi geostrateški značaj Kosova i Metohije za bilo koga, a pogotovo za državu Srbiju u narednih 50 ili 100 godina o kojima već danas trebamo misliti. Vjerujem da je vlast mogla i morala bolje da zaštiti ako ništa bar sjeverni dio i jezero Gazivode, ali umjesto toga oni su još dodatno ružnim političkim sredstvima podjelili i ono malo srpskog naroda što je na Kosmetu ostalo. Sve je to Srbiji uz dodatne žrtve pre tačno 15 godina donio globalni intervencionalizam i interesi upereni protiv suverene zemlje. Da je bio mnogo prljav pokazuju i podaci o upotrebi kasetnih bombi, bombardovanju hemijske industrije gdje su oslobođene velike količine dioksina, kao i upotreba osiromašenog uranijuma čije posljedice se osjete i danas. Da je Srbija tad bila poslijednja žrtva tog intervencionizma i da je poslije toga uspostavljen globalni i trajni mir vjerovatno bi nekako i prihvatili to što nam se desilo, ali nažalost ovo su samo puste želje. Poslije Srbije bili smo svjedoci još težih i žešćih intervencija sa još modernijim oružjem i većim razmjerama stradanja koje vidimo čak i danas. Sve ove intervencije sigurno nisu postigle ono što se u medijima i zvaničnim državnim politikama NATO saveza propagira, ali su postigle dovoljno za one koji su ih i osmišljavali. Danas je u Srbiji zahvaljujući upotrebi naučno prostudiranih metoda i korišćenju suptilnih mehanizama u oblikovanju javnog mišljenja proizvedeno snažno uvjerenje da je Srbija ne samo izgubila rat 1999. nego da je za taj rat sama odgovorna. Identifikovanje sa agresorom je čudna i tužna boljka s kojom se neko društvo suočava, ona otvara put upravljačkoj strukturi da ostvaruje ciljeve samog agresora, pretvarajući se u njegovog klijentističkog poslušnika. Kada su u to klijentističko kolo upregnuti mediji koji nemerljivo utiču na oblikovanje javnog mišljenja, društvo koje se identifikuje sa agresorom u stvari je zahvaćeno samodestrukcijom, samorazaranjem i samozatiranjem. Ovo potvrđuju i riječi tadašnjeg potrtparola NATO saveza Džejmija Šeja koji je 1999. Izjavio: „Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”.

Osim onog povoda koji nas je ovdje okupio želio bih da dodam da nas je okupila i želja da jasno demantujemo gospodina Šeja koji je među živima i dalje obavlja funkciju unutar NATO saveza. I ne samo da ga demantujemo, već da pokažemo da osim što nismo zaboravili bombardovanje, nismo zaboravili ni njegove riječi i koje je tad izrekao.

Ovim bi želio i završiti moj prvi i najduži govor do sad koji nije bio ni malo lak ali je bio iskren i iz srca. Baš zato što mi je prvi i što sam govorio na ovu godišnjicu želio bih nekako da ga upišem u posebnu posvetu i za sjećanje na one najtragičnije i najbolnije žrtve. Jedna od njih koja je postala simbol svih nevinih žrtava je trogodišnja djevojčica Milica Rakić iz Batajnice koja je stradala od gelera u svom domu. Marko Simić iz Novog Pazara, dvogodišnji dječak koji je stradao od razorne bombe u naručju svog oca Vladana. Ljiljana Spasić student četvrte godine medicine, stradala je u sedmom mesecu trudnoće u samom centru Niša. Bojana Tošović i njen tata Božina iz Merdara stradali pred svojom kućom od granate. Na njivi u Ribnici kod Vranja, poginula je petnaestogodišnja djevojčica Irena Mitić dok je sa ocem sejala kukuruz. Na mostu preko Južne Morave u Vladičinom Hanu NATO bombe usmrtile su zagrljene i zaljubljene gimnazijalce sedamnaestogodišnju Gordanu Nikolić i godinu dana starijeg Milana Ignjatovića. Na mostu u Varvarinu, pod bombama ugašen je život briljantne matematičarke Sanje Milenković kad je NATO agresor izručio smrtonosne bombe na Varvarinski most, i u crno zavio deset porodica te ostavio 27 teških invalida. Osim civilnih žrtava imali smo i one vojno stradale i herojski od kojih bi želio da odam počast pilotima VJ Životi Đuriću, Zoranu Radosavljeviću i Milenku Pavloviću koji su živote izgubili u daleko inferiornijim avionima i borbi koja je bila neravnopravna, ali potpuno svjesno za odbranu svoje zemlje i znajući u šta se upuštaju. Njima, kao i svim ostalim vojnicima i civilima stradalim u NATO agresiji koje nisam pobrojao neka je vječna slava i hvala. Hvala i svim onima koji su branili svoju državu tada, a koji žive i danas i koji su zaslužili da ih Srbija ne zaobravi i da im pruži život dostojan čovjeka. Svima Vama još jednom hvala na pažnji i Vašem prisustvu na obilježavanju i pomenu ove godišnjice.

Odgovor Oani Lungesku, portparolu NATO saveza

Serbian air force

Uz dužno uvažavanje prema zvaničnicima NATO saveza samo jer su po godinama stariji od mene, upućujem oštru kritiku na sramno ruganje civilnim žrtvama NATO bombardovanja suverene države u srcu Evrope. Uz ovu kritiku prilažem i ilustraciju koju sam uradio kao odgovor na ono što je postavila gospođa Oana Lungesku iz Rumunije. Gospođa Lungesku je tad iz Brisela posmatrala kako joj bombarduju komšiluk ispijajući koktele i gradeći svoju karijeru izvještavajući za BBC.

Poštovana gospođo Lungesku osim civilnih žrtava koje je SR Jugoslavija tad imala, životna sredina ovog djela Balkana je planski trovana osiromašenim uranijumom, kasetnim bombama i bombardovanjem hemijske industrije čije se posljedice osjete i danas, kako u Srbiji tako sigurno i u zapadnim djelovima vaše domovine Rumunije. Da je u portparolima NATO saveza nešto trulo i nečovječno pokazuje i izjava vašeg kolege i prethodnika  Džejmija Šeja tačno prije 15 godina kada je izjavio :

„Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”

Nakon 15 godina vi kao novi i prvi ženski portparol NATO saveza postavljate sliku preuzetu od isto tako veoma tolerantne ministrice za EU integracije  tzv. Kosova* Fljore Čitaku.

https://twitter.com/NATOpress/status/447837567426523136

Ovom slikom Vi se rugate svim nevino stradalim žrtvama i pitam se kako Vas ne bole bar one najmlađe i najtragičnije, jer pretpostavljam da ste i sami majka, ako ipak niste onda jer ste u periodu od 1981 – 83. obavljali posao učiteljice engleskog jezika u gradu Busteni i sigurno ste radili sa djecom. Neka Vas bude sram i stid, a mene već jeste što djelimo isti datum rođenja.

PS. Sat vremena nakon mog teksta, replike i mini kampanje na tviteru (slučajno ili ne) gospođa Lungesku je obrisala svoj sramni tvit u kojem se ruga žrtvama bombardovanja NATO saveza ali dokazi su ostali sačuvani!

Untitled