Kostajnica između Orijenta i Evrope

Tačno prije godinu dana na našim prostorima došlo je do pojave prvih slučajeva novog virusa korone, odnosno COVID – 19. Svi se dobro sjećamo zatvaranja, statistika, brojeva i svega što se dešavalo, a dobrim dijelom se to dešava i danas. Pored zdravstvenih aspekata same pojave ovog virusa, on se najviše odrazio i na one ekonomske, a posebno je to bilo vidljivo u pograničnim opštinama i gradovima na granici Bosne i Hercegovine sa Republikom Hrvatskom, odnosno Evropskom Unijom. Ovih dana čak vidimo i vijest kako EU zvaničnici razmišljaju o uvođenju takozvanih “COVID” pasoša za vakcinaciju koji bi služili kao dokaz pri ulasku u EU da ste vakcinisani jednom od vakcina koje su odobrene na prostoru EU. Vidljivo je odmah da će ova odluka ukoliko bude donesena biti uperena isključivo protiv kineskih i ruskih vakcina, ali isto tako će nam dodatno otežati ne samo prelazak granice EU, već i gore pomenute ekonomske i poslovne aktivnosti.

Kostajnica kao opština na granici i njen poslovni život je uveliko pogođen ovim odlukama, prvo onim o uslovima posebnog prelaska sa testovima, a ovo sa “COVID” pasošima će dodatno ograničiti svu tu poslovnu i trgovinsku razmjenu. Sve ovo me podsjetilo na jedan istorijski period koji se može svrstati u “zlatno doba” kostajničke trgovine. To je bio period od 1809 – 1813 godine, kada je granica na rijeci Uni bila zapravo granica između Ilirskih provincija pod pod francuskom upravom za vrijeme vladavine Napoleona Bonaparta i Otomanskog carstva pod vladavinom tada mladog sultana Mahmuda II. Upravo zbog specifičnosti granica Ilirskih provincija Kostajnica se tada našla na raskrsnici puteva koji vode na zapad i zbog svog geografskog položaja postala je važno transportno i trgovačko sjecište.

Iz svojih strateških razloga Francuzi su ponajprije gradili kopnene puteve kako bi omogućili brži protok svoje vojske i topništva prema istoku. Napoleon je “Berlinskim dekretom” 21.11.1806. odredio koncept kontinetalnog sistema, odnosno strategije spoljnje politike zbog rata sa Velikom Britanijom. Cilj ove strategije je bio ekonomski potopiti protivnika na način da se Britancima onemogući trgovina sa državama koje su bile u savezu sa Napoleonom. Kompletna trgovina i razmjena dobara trebala se odvijati samo preko kopnenih puteva Evrope, a ne preko mora, iz razloga što su upravo tu Britanci imali nadmoć. Francuzi su sprovodili ovu strategiju sve do 1814. godine. Uspostava ove vrste kontinentalne blokade stvorila je uslove i nužnost većeg razvoja kopnenog transporta robe. Jedna od prvih mjera francuske uprave bila je uspostava kopnene putne mreže u Dalmaciji koja bi bila „učinkovita i životna”, odnosno imala bi i vojnu i trgovačku ulogu. Trgovina sa regijom Levant (današnji prostor Sirije, Jordana i Libanona) tako bi prolazila upravo preko granice u Kostajnici. Gradnja mosta na Uni u Kostajnici kao i gradnja Napoleonove ceste bila su dva strateška vladina projekta za koja su se trebala naći sredstva.

Upravo ovo su razlozi koji su podstakli Napoleona i njegove saradnike da se u Kostajnici izgradi određena vrsta infrastrukture, pa su tako na prostoru današnje Hrvatske Kostajnice popravljali stare puteve i gradili nove. Dve najvažnije građevine koje su Francuzi ostavili iza sebe su bile kontumac ili lazaret i most između dve Kostajnice koji je ponovo napravljen 1810. i 1811. planom francuskog maršala i upravnika Ilirskih provincija Ogista Marmona. Pored mosta koji je bio veličanstven za to vrijeme, posebno su urađeni i stubovi na kojima se mogao vidjeti napoleonski orao.

Priča oko ovog lazareta je posebno interesantna i donekle se reflektuje na današnju situaciju. Naime, lazaret zapravo predstavlja jednu vrstu građevine, odnosno pograničnog objekta koji je služio kao karantena da bi se zemlja u koju ulazi roba bolje branila od epidemija kuge koje su često harale Otomanskim carstvom. Karantenski blok organizovan je u na prostoru ispred današnjeg starog grada. U službenom glasniku Francuske od 9.1.1813. godine pronašao sam planove za izgled ovog kostajničkog lazareta koji je podeljen na pet različitih dijelova: prva prostorija je bila za smještaj zaposlenih koji moraju primiti robu čiji je karantin istekao; druga je namjenjena smeštaju putnika i tamo će biti postavljene sobe za posjete u kojima će oni moći da se vide sa ljudima sa kojima posluju, tu je onda i ogromno mjesto sa 410 skladišta koje mora biti okruženo lijepim prodavnicama i to kućište će se koristiti samo za robu u karantinu. Dio lazareta dodjeljen je i za konak pristiglih karavana i njihovih konja; konačno tu je i bolnica, odnosno dio koji razdvaja sve. U istom službenom glasniku je navedeno kako je u Kostajnici izvedeno nekoliko važnih radova, gdje se posebno ističe kako je izgrađen prelijep most preko Une i prodavnica u koju se može smjestiti 4000 bala pamuka, a već je u procesu izgradnja novih prodavnica koje će biti osnovane sledeće godine za najmanje 8000 bala pamuka. Naime, zbog velike epidemije kuge u Otomanskom carstvu most je prethodno bio srušen čime je uveliko usporena trgovina, ali uspostavljanjem karanterna ovaj most je  ponovo izgrađen od strane Francuza.

Da su Francuzi Kostajnicu posmatrali kao veoma važno mjesto, svjedoči i dokument iz knjige komunikacijskih ruta Francuskog carstva, gdje je na stranici 346. zapisano:

Kostajnica je opšte skladište robe sa Levanta koja ide u isporuci za Kraljevinu Italiju i Francusko carstvo.

U periodu prije 1811. godine sav pamuk za francusku industriju išao je preko tadašnje Austrije, a skladište je bilo u Strazburu, gdje su Francuzi plaćali velike takse na ovaj transport. Ovo stanje je moralo biti promjenjeno i zato je između ostalog ustanovljen novi putni pravac preko Ilirskih provincija sa skladištem u Kostajnici čime su takse smanjene, a pamuk je vrlo lako mogao preko Trsta da ide do Milana i ostatka Francuske. Samo 1811. godine trgovina kroz Kostajnicu je bila vrijedna 10 miliona franaka od čega je pamuk bio najveća stavka.

Naravno, ovakvi ozbiljni planovi su tražili i ozbiljnu diplomatsku aktivnost prema Otomanskom carstvu, što nije izostalo i čemu je i sam Napoleon pridavao dosta pažnje. Interes Francuza za Bosnu posebno se povećao nakon osvajanja Dalmacije 1805. godine. Napoleon je smatrao da je Bosna kao teritorija u okviru Otomanskog carstva tada imala veliki politički i ekonomski značaj, a prvenstveno zbog svog geografskog položaja, gdje je kao takva postala zapravo susjedna zemlja Francuskom carstvu. Kao što sam već gore objasnio, zbog sukoba sa Britancima Napoleon je htio da zamijeni pomorski put do Indije kojim su se prevozile sirovine (prije svega pamuk) za francusku industriju, a ključ kontinentalnog puta do regije Levant je bila upravo Bosna i zbog toga je francuski vladar odlučio da u Travniku otvori generalni konzulat Francuske.

Mjesto konzula povjereno je karijernom diplomati Pjeru Davidu koji je postavljen za travničkog konzula dekretom koji je Napoleon potpisao 12. maja 1806. Njegova misija u Bosni, prema uputstvima francuske vlade, može se u nekoliko riječi sažeti na sledeći način: održavanje dobrosusjedskih odnosa između Dalmacije i Bosne (što je bilo veoma važno, s obzirom na to da je dolazak francuskih trupa u Dalmaciju izazvao zabrinutost u Bosni); da se olakša, zaštiti i razvije trgovina između Ilirskih provincija kroz Bosnu i da se poboljšaju svi prekogranični odnosi. Pored toga David je imao zadatak da prati događaje na prostoru Srbije i Crne Gore, te da informiše francusku vladu o svemu što se tamo dešavalo.

Slijedeći ova uputstva, Pjer David je „sa velikim žarom“ ispunjavao svoje funkcije Napoleonovog predstavnika i pokazivao aktivnost kojom je i sam car bio zadovoljan. Davidovoj aktivnosti svjedoči obimna prepiska koju je vodio sa ministrom vanjskih poslova, sa guvernerom Ilirskih provincija, sa francuskim predstavnikom u Carigradu, sa konzulima susednih zemalja i sa drugima. David je imao posebno uspjeha u razvoju posla i trgovine, a najplodonosniji period u ovim podacima je između 1811-1813. Zahvaljujući podršci francuskog konzulata u Travniku uspostavljen je trgovački put koji je regiju Levant povezivao sa Ilirskim provincijama, a ovaj put u Bosni je prolazio kroz Kostajnicu, Novi, Banjaluku, Travnik, Sarajevo, Novi Pazar, dok je dalje nastavljao prema Kosovskoj Mitrovici, Skoplju, Solunu i Carigradu. Iz francuskih dokumenata o veličini ove trgovine i o količini robe koja se tako prevozila ovim putem, vidi se da je 18 000 bala pamuka prošlo 1811. godine kroz Kostajnicu. Na istom putu od Kostajnice do Carigrada i pošta je redovno radila, a da bi se olakšala trgovina u Sarajevu je otvorena francuska komercijalna kuća. Na funkciji konzula David je boravio sve do 1814. godine kada je francuski generalni konzulat u Travniku zatvoren. Upravo ovaj period je bio inspiracija našem nobelovcu Ivi Andriću da napiše roman pod nazivom “Travnička hronika” gdje glavna priča govori upravo o konzulima i njihovom životu u Travniku.

Nema dileme da je uloga Kostajnice i njene okoline (u francuskim dokumentima naziv Costanizza/Costainizza) kao pograničnog prostora u istoriji evropske trgovine bila od velikog značaja. Obimna istorijska dokumentacija govori o veoma dinamičnom životu ovog prostora i prije dolaska Francuza na rijeku Unu, ali period Ilirskih provincija sam izdvojio kao veoma interesantan i plodonosan. Dio dokumentacije koji mi je bio dostupan sam pronašao na stranicama Nacionalne biblioteke Francuske, koje sam kasnije prevodio sa ciljem da tekst uradim autentično, ali postoji još više dokumentacije pogotovo o diplomatskim prepiskama, ali ta dokumentacija se dobija na uvid samo na licu mjesta. Možda će nekad biti prilike da se i ovo detaljnije istraži.

Одговор на кукавичко саопштење ОО СДС Костајница

Оваква кукавичка саопштења ради саопштења, иза којих нема имена и иза којих не стоји нити оно поштено и неупућено чланство некад озбиљног општинског одбора Српске демократске странке, заслужују један дрзак, аргументован и правичан одговор. Некако, као и на сједницама Скупштине, тако и овдје, припадне ми та не баш толико посебна част, јер сам један од 17 одборника и осјећам одговорност према људима који су за мене гласали, као и потребу да се на овакве “лимунаде” адекватно одговори.

Наиме, као новоизабрани предсједник Комисије за буџет крајем прошле године, ушао сам у преговоре са тадашњим начелником одјељења за привреду финансије и друштвене дјелатности да ми се дозволи боравак у просторијама општине како бих могао да се информишем о свим финанијским детаљима који су потребни да се изради квалитетан буџет. Након мало негодовања, одобрен ми је приступ и у фебруару сам провео око 4 дана по нека 3 сата у одјељењу сакупљајући информације. Пошто је ово заиста један обиман и малтене ревизорски посао, по мом мишљењу требало је још најмање толико времена да би се направио комплетан нацрт буџета. Ипак, након 4. дана господин Рељић је наредио радницима да не смију више да комуницирају са мном за вријеме радног времена и да ми се забрањује улазак у просторије одјељења, што је и признао на сједници Скупштине јавно, а након чега сам дао изјаву и за портал Српскаинфо. Одмах сам схватио да се ово десило због брзине којом сам повезивао информације и откривао ствари које се нису слагале са предоченом сликом у нацрту буџета који је Скупштини крајем године предложио господин Рељић, а за који није било већинске подршке. На сједници Скупштине изговорене су лажи да сам ја крао и износио некакве документе из општине, што је заиста једна ноторна лаж, што могу потврдити и радници одјељења са којима сам културно сарађивао док је та сарадња трајала. Из општине никад нисам отуђио ништа, па чак нити један обични папир.

Након недовршеног посла, упутио сам равно 7 дописа сада већ разрјешеном Начелнику одјељења за привреду финансије и друштвене дјелатности господину Ненаду Рељићу, да нам се доставе информације о одређеним ставкама у буџету, износима свих кредита, неплаћеним обавезама из претходних година и пословању општине у овој години мјесец за мјесец. Све су ово подаци који су потребни да би се направио буџет, јер буџет који је предлагао СДС, био је препун рупа и ставки за које се новац даје, али у буџету исте нису биле исправно или уопште наведене. Поред овога нити приходовна, а ни расходовна страна нису биле објективно планиране, а сами кредити и обавезе су почели да штрче на све стране. Од ових 7 дописа нити на један нисам добио податке које сам тражио, а мој први допис дотични је чак одбио да прими, о чему је састављен записник који ми је уручен, што је и први пут од оснивања општине да један руководилац одбије примити допис и питања из његовог дјелокруга од једног одборника и грађанина, и ово сматрам за посебну срамоту СДС-а који сада позива на некакав здрав разум. Након тога поднио сам 2 захтјева као грађанин по Закону о слободи приступа информацијама, на које такође нисам добио тражене податке, а имали су законску обавезу да ми их доставе. Начелнику општине сам поднио и захтјев да се господин Рељић дисциплински санкционише због неодговарања на постављена питања, на шта такође никад нисам добио одговор, нити је начелник ишта урадио по том питању. Са овим би се рекло да сам исцрпио све законске могућности за било какав здраворазумски приступ рјешавању проблема буџета.

Између осталог, поред свих других неправилности у раду, негативног ревизорског извјештаја за 2018. и непоштовања одборника, Скупштина је господина Рељића због овога и разријешила, јер је читаво вријеме одбијао сарадњу и опструисао било какав здрав приступ и рад, што је објављено и у Службеном гласнику општине Костајница и као такво ступило на снагу. Умјесто тога он се бавио изношењем неистина о мени као одборнику (говорим у своје име), пласирањем некаквих измишљених и непровјерених теорија како у градским кафанама, тако и за скупштинском говорницом. Наравно, све му је ово дозвољено, али му није баш све на корист. Врхунац оваквог бескрупулозног и бахатог понашања је да је дотични и након разрјешења наставио да долази у зграду општине, да се лажно представља, потписује документе, прима пошту и глуми начелника одјељења. Све ово је покрио начелник општине наредбом Одјељењу за општу управу да се не смије спровести одлука Скупштине општине, што је такође још један законски преседан и грубо кршење Устава Републике Српске и Закона о локалној самоуправи. Чак и уколико одлука Скупштине о разрјешењу Начелника одјељења није можда била у складу са законом, то може само да утврди надлежни суд, а не начелник општине, господин Рељић или сточна пијаца. До данас, нико није обуставио ову одлуку од извршења, иако се она у пракси не поштује. Једина законска ствар коју је могао начелник да учини јесте да покрене иницијативу да се до одлуке надлежног суда обустави од извршења пропис Скупштине општине, што је прописано и Статутом општине Костајница члан 60., али никако није могао да изда наредбу да се не изврши Скупштинска одлука. Једини закључак који се намеће јесте да људи третирају општину као своју приватну имовину и посјед, а мене који постављам питања, логично третирају као непријатеља који на тај посјед улази. Мени је сада коначно јасно, да немамо исти поглед на општину, јер је за мене општина друштвена имовина која припада свим грађанима овог града и која као таква треба да им буде на што бољој услузи. У таквом размимоилажењу ставова сасвим је логично да ме посматрају као непријатеља, јер зашто би ико допустио да му неко долази на приватан посјед и поставља незгодна питања.

Након овога формирана је и нова Комисија за израду Нацрта буџета, кренуло се у процес малтене испочетка, али ни та Комисија није добила одговоре на тражена питања, наставило се са процесом опструкције од руководства СДС-а и данас смо дошли ту гдје јесмо. Буџет није усвојен, не зна се колике су неплаћене обавезе, нема завршног рачуна за прошлу годину, нема извјештаја о раду начелника, финанијски проблеми су огромни и њихово рјешавање превазилази територију општине Костајница. Највећу одговорност за овакво стање управо сноси СДС, руку на срце ако ћемо баш прецизно, они нису једини, али од посљедњих 5 мандата на мјесту начелника општине и руководећих функција у општини они су имали 4 мандата и укупно 16 година доношења одлука и руковођења општином, а углавном је у питању била иста гарнитура људи, која је чак користила и обмањивала и сопствено чланство, које нема појма шта се дешава са општином и куда све ово иде. Ово не аболира одговорности и људе из других странака који су у одређеним моментима били на руководећим функцијама, али је и математички јасно да је та одговорност мања од оне коју носе људи који се крију иза овог горе саопштења.

Када би народ знао све оно што не зна и када би схватио да само он може да брани овај град и нашу Костајницу, ушли би доље са “говњивим моткама” и све то растјерали. Нека крене од мене првог и нека се провјери прво моја диплома и утврди моја имовинска картица, нека се утврди колико сам горива усуо на рачун општине и телефона потрошио, колико сам пића попио, колико ми је дугова опроштено, колико сам се пута уградио, у колико сам тендера учествовао, колико сам предузећа оштетио, закона прекршио, набавки завршио и података лажирао. Али, господо одмах након мене, исто да се уради и са свима осталима, па да се једном за сва времена утврди ко је ко.

За све горе написано спреман сам да изнесем документе, дописе, писма, одговоре, које сам уредно сачувао. Такође спреман сам да на било који од мојих навода одговорим за говорницом, на радију или ТВ дебати, пред било којим политичким противником или грађанином Костајнице, јер се не бојим, немам ораса у џеповима и не требају ми лажни профили, све оно што имам написао сам вам јавно у лице. Исто тако знам шта треба чинити и који је пут да се ствари у Костајници почну сређивати, болан и тежак јесте због огромних проблема и уштеда које морају да се спроведу, али једино уз помоћ Владе Републике Српске и уз озбиљно лобирање у Бањалуци, јер другачије неће моћи. Ипак прије тога, прво ће се људи који не поштују закон, Скупштину и одборнике, морати испратити из општине, а то може учинити једино народ на изборима, или можда чак и прије.

Што се тиче Општинског одбора Уједињене Српске у Костајници, могу само да вам поручим да ћемо и ове године изаћи на изборе са нашом листом честитих људи који ће заједно да се боре за бољу и часнију Костајницу. Искрено вјерујем у подршку народа и сматрам да сам као одборник оправдао очекивања свих оних који су ми дали своју подршку. Овом граду требају нови и способни људи на руководећим мјестима, треба нам смјена политичких генерација и озбиљан заокрет, а народ ће одлучити да ли је коначно дошло вријеме за Костајницу.

PILOT PROJEKAT: INICIJATIVA ZA POVEZIVANJE OPŠTINE KOSTAJNICA

Povezivanje, odnosno bratimljenje opština je jedan moderni koncept koji uz pažljivu analizu i povećenost u tom procesu može da doprinese i pomogne razvoju malih opština kao što je Kostajnica. U predizbornoj kampanji posebno sam se zalagao da opština Kostajnica započne ovaj proces i da odlučnim pristupom pokušamo pronaći i ostvariti prijateljske, partnerske i bratske veze sa sličnim gradovima iz inostranstva. Takođe u toku ove kampanje Opštinski odbor Ujedinjene Srpske u Kostajnici je predstavio platformu pod nazivom “Kostajnica otvorena prema svijetu“, gdje smo dali konkretne ideje vezane za bratimljenje opština, a i sam naslov naše platforme jasno pokazuje osnovni fokus.

Bratimljenje opština je dugoročni sporazum o saradnji između dve opštine iz različitih država, a na širokom polju koje one same odaberu. U širem smislu bratimljenje gradova podrazumijeva razmjene informacija, međusobnu pomoć, kulturnu i turističku promociju, sportska takmičenja, stvaranje novih tržišta, povezivanje privrednika, razmjene zaposlenih u opštinskoj administraciji i mladih ljudi radi edukacije i savladavanja novih znanja. 

Pronalaženje savršene prijateljske i partnerske opštine je očigledno prvi korak, a svako bratimljenje je svojstveno. Ipak, u većini slučajeva adekvatan partner za bratimljenje treba da je sličan našem gradu u više aspekata. To mogu biti broj stanovnika, geografski položaj, privredne djelatnosti, istorijska povezanost, komparativne prednosi, zajednički projekti, manifestacije i sl. Vodeći se ovim pokušao sam da pronađem opštinu koja bi imala neke poveznice i sličnosti sa Kostajnicom.

Prva misao vodilja mi je bila koju državu odabrati i zašto. Krenuo sam od posljednjeg međunarodnog projekta u čiji uži izbor je upala i opština Kostajnica. Naime, riječ je o MEG projektu okolišnog i ekonomskog upravljanja koji finansira Vlada Švajcarske. Kao znak dobre volje i u kontekstu aktuelnog projekta čija samo prva faza traje 4 godine, smatram da je dobar plan da se bratimljenje počne sa nekim gradom iz Švajcarske, jer veza već postoji u startu. Pored toga, Švajcarska nam je i geografski blizu, stabilna i ekonomski jaka država, sa sigurno jako dobro razvijenim opštinama od kojih bi mogli mnogo toga da naučimo i primjenimo u praksi, a u dogledno vrijeme i da otvorimo nova tržišta za izvoz naših domaćih proizvoda, (u prvom redu kestenovog meda), te da naše lokalne privrednike povežemo sa poslovnim partnerima neke bratske opštine u Švajcarskoj.

Dakle sada kad imamo ciljanu državu, možemo pristupiti procesu traženja opštine koja sa Kostajnicom ima neke sličnosti od onih gore navedenih. Znamo da je Kostajnica poznata po kestenu, a po kestenu smo dobili i naziv grada koji se pominje zvanično prvi put 1258. godine u jednoj uredbi ugarskog kralja Bele IV. od 4. jula 1258. u sporu oko zemlje. Naša tradicionalna manifestacija koja se održava svake godine je Kestenijada, a pored tih elemenata kao relevantan sam uzeo i naš broj stanovnika prema posljednjem popisu (5977). Dakle ova tri elementa bi bila dovoljna za početak da možemo da tražimo neke sličnosti. Pretragom ovih elemenata i poređenjem sa gradovima i opštinama u Švajcarskoj, došao sam do jedne potencijalne opštine, veoma slične Kostajnici, a opet i geografski blizu. Riječ je o opštini Askona (Ascona).

Opština Askona iz regije Ticino na jugu Švajcarske je opština koja ima 5439 stanovnika prema posljednjem popisu. Dakle što se tiče broja stanovnika sigurno opština koja nam odgovara u pogledu bratimljenja. Ono što je još interesantnije jeste da se ova opština nalazi u okruženju koje je bogato kestenom, te da se upravo tu na obalama Askone održava tradicionalni “Kastanienfest” ili “Festa delle castagne Ascona” u prevodu Kestenijada ili Festival kestena Askona.

Vjerujem da vas ove fotografije podsjećaju na Kostajnicu i na našu Kestenijadu. Takođe interesantna stvar je da upravo ove godine naša Kostajnica obilježava svoju tradicionalnu 20. po redu Kestenijadu koja je planirana za vikend 14.-15. oktobar, a istog datuma počinje i “Festa delle castagne” u Askoni. Zbog svega navedenog smatram da bi mi trebali da pokrenemo inicijativu za bratimljenje ova dva srodna grada i po broju stanovnika i po godišnjoj manifestaciji. Osnova za povezivanje postoji i kao odbornik u SO Kostajnica, te predsjednik Komisije za saradnju sa gradovima i opštinama u skupštini opštine, uputiću inicijativu za bratimljenje opštine Kostajnica sa opštinom Ascona iz regiona Lokarno na jugu Švajcarske.

Prije nego što ova inicijativa bude upućena u skupštinsku proceduru, potrebno je uraditi neke pripremene korake, kao što su kontakt i obavještenje prema Ambasadi Švajcarske, te naravno kontakt sa pozivom i svim onim što nas spaja prema rukovodstvu opštine Askona. Nakon inicijative za brendiranje kestenovog meda, ovo će biti druga koju ću pokrenuti u Skupštini opštine Kostajnica. Ono što je bitno jeste da se suštinski obe inicijative mogu nadovezivati jedna na drugu, a takođe prezentacija naših proizvoda u Askoni može da bude od koristi lokalnim privrednicima u svakom smislu. Konkretna korist za Kostajnicu jeste što prije svega nakon 22 godine postojanja konačno dobijamo prvu partnersku opštinu, što možemo da isplaniramo međusobne posjete na dan naših manifestacija i da ugostimo jedni druge. Ovaj kulturološki momenat bi mogao biti prvi zajednički projekat i nešto što može da nas poveže u početku. Nakon toga bi trebalo vidjeti da li možemo kao dvije partnerske opštine aplicirati na zajedničke projekte EU, te organizovati forum za privrednike iz dva grada. Ukoliko u ovome uspijemo mogućnosti su zaista velike, a osnova svakako postoji.

KOMANDA BALJSKE ČETE – OGLEDALO KOSTAJNICE

Komanda baljske četeJuče smo organizovali jednu posebnu radnu akciju, a ujedno i druženje sa našim mladim članovima Ujedinjene Srpske – OO Kostajnica. Naime, ovoga puta je bila riječ o uređivanju i čišćenju spomen područja i poznatog kostajničkog izletišta – Komanda Baljske čete. Nije mi ovo prvi put da radim ovakve stvari, radilo se ovako i kad nije bilo izbornih godina, a sada smo zajedno imali samo motiv više, a to je da ličnim primjerom motivišemo druge i da pokažemo kako se vodi računa o sopstvenom gradu i našoj Kostajnici.

Još kao dječak odlazio sam tamo na zborove i pomene koji su se organizovali u čast narodnih heroja i ostalih heroja Baljske čete na kojima je uvijek bio veliki broj naših građana. U to vrijeme nisam znao šta to predstavlja za sve ljudе koji tu dođu, ali danas godinama poslije to sasvim jasno vidim i osjećam. Ni tada kao ni danas put prema Komandi u dužini od 2km nije asfaltiran, a zašto je to tako zaista ne znam, ali znam da to nije niti jedini, ni najveći problem. Istorija naroda ovog potkozarskog podneblja je takva, stradalna, mnogima neshvatljiva i satkana od vojevanja za različite države, ali je ideal ostao isti, a to je ideal slobode. Istim tim idealom za koji su dali svoje živote, vodili su se Ranko Šipka, Lazo Šteković i Miloš Bajalica, heroji čije mramorne ploče od ukupno pet, zbog vandalizma danas nedostaju na spomen području „Komanda“. Na preostale dve se nalaze Petar Borojević i Petar Mećava, a po posljednjem se zove i naša osnovna škola u Kostajnici u kojoj su se školovale mnoge generacije kao i moja, te se još uvijek se školuju. Na te dve ploče ostala su dva stamena Petra, dva narodna heroja one bivše države i dva čovjeka čija borba i život treba da nam budu opomena, da ako ništa drugo, možemo bar da držimo do svojih spomenika. Takav sličan osjećaj imao sam samo gledajući oskrnavljene spomenike širom Kosova i Metohije.

Stajao sam tako nepomično nekoliko minuta, jer sigurno 10 godina nisam bio na Komandi, stajao sam i gledao u polupane ploče sa istaknutim herojima, kao i ploče sa imenima poginulih na samom spomeniku. Ukopao sam se u mjestu i slušao tišinu Balja kako tužno jeca za Baljskom četom, ali ne samo za ovim herojima iz Drugog svjetskog rata kojih više nema, već i za nama koji danas živimo, za nama koji smo sujetni, koji ne praštamo uspjehe, koji ogovaramo iza leđa bez hrabrosti, koji ne vidimo više od života i dalje od smrti, koji se bojimo i strahujemo, a ni sami ne znamo od čega. Gledao sam i bilo me je sramota što smo kukavice i što nismo dorasli vremenu u kojem mi živimo, ni herojima koji su živjeli davno. Nekad se za riječ davala glava i za slobodu život o čemu svjedoče heroji Baljske čete, a danas riječ više ne vrijedi ni za glavicu kupusa u koju stane i sva sloboda koju imamo.

Sve što smo mogli da uradimo jeste da počistimo smeće, sklonimo stare uvele vijence i pokosimo kompletno područje od spomenika pa do lovačke kuće, koja bi da je sreće trebala biti prvi kostajnički muzej, a danas je pretvorena u javni toalet zbog kog me je po drugi puta juče bilo sramota. Nakon toga u miru smo napravili roštilj, odigrali partiju „seoskog fudbala“ kao što se tu tradicionalno igralo nekad i onda otišli.

Ribbet collage

Otišli smo, ali su ta čudna tišina Komande i šumski vjetar svih prethodnih decenija nekako ostali u meni. Osjetio sam tihi zov Baljske čete, ljudsku i moralnu obavezu i ono nešto iznutra što me tjera da napišem ovaj tekst. Za kraj rekao bih da smo svi mi Komanda, i da Kostajnica danas, na nekom višem nivou svijesti, upravo izgleda kao Komanda koja je oskrnavljena i oštećena, u koju ljudi sve manje istinski dolaze, a pravi heroji nestaju. Ukoliko se ovako nastavi i u budućnosti, na Komandi neće ostati ni posljednje dve ploče, a u Kostajnici niko.

Želim sad ovu priliku da iskoristim i da javno dam svoje prvo zvanično „izborno“ obećanje Kostajnici i svim ljudima, a to je da ću se zalagati da se Komanda obnovi, da se ploče sa herojima koji nedostaju ponovo vrate, a one sa polupanim imenima obnove. Zalagaću se da se jednog dana do Komande napravi asfalt, da se kuća koja pripada lovačkom udruženju iz Kozarske Dubice vrati Kostajnici, i da se u istoj napravi prvi muzej Kostajnice. Zalagaću se da se ponovo zajedno okupljamo na Komandi kao nekad, i da se vrati obilježavanje narodnog zbora, jer ako hoćemo da nam bude bolje, prvo mi moramo biti bolji, a da bili bolji, moramo se malo vratiti nazad i popraviti ono gdje smo pogriješili. Zalagaću se lično i javno, ako treba čak i sa onima koji će da se kite tuđim perjem i idejama, jer svojih nemaju, i zato vas dragi sugrađani molim da mi pomognete, jer Komanda nije ni moja, ni njihova, Komanda je naša!

 

DANAŠNJA KOSTAJNIČKA SKUPŠTINA – KRAJ JEDNE EPOHE

zgrada_opstineDanas je u Kostajnici održana posljednja ili pretposljednja skupština u ovom sazivu, jer u oktobru nam opet idu lokalni izbori.  Moram odmah da priznam da nisam mogao u potpunosti ni da je ispratim, jer je onakav nivo rasprave zaista teško slušati. U razgovoru sa drugim ljudima iz grada, pa čak i sa sela vidim da nisam jedini, i da su mnogi već odavno prestali da slušaju lokalne sjednice koje se prenose putem radija, upravo zbog ovog lakrdijaškog i kafanskog ponašanja pojedinaca koji nas tamo predstavljaju, uz čast izuzecima. Moji stariji sagovornici se često prisjete kako su i naše lokalne sjednice nekad imale dignitet i ugled, te kako je sve to imalo neki viši nivo i barem minimum ličnog, profesionalnog i kolegijalnog poštovanja među prisutnima i onima koji vode raspravu, što je danas maltene nezamislivo. Ovakav slučaj je vjerovatno i u mnogim drugim sredinama u Republici Srpskoj i BiH, pa se i sam često sjetim one Andrićeve o tome kakva su nam vremena došla, i to onda prebacim na skupštine koje su izgleda postale mjesta od kojih pametan bježi, u kojima zaćuti ili ga uopšte nema, budala progovora, lupa i vodi glavnu riječ, a fukara se naravno obogati.

Ovo danas je bilo još teže slušati utoliko što su neki već počeli sopstvenu izbornu kampanju, korišćenjem propisanog medijskog prostora za skupštinsko zasijedanje u lične svrhe i razbacivanje sa imenima svojih kandidata u stilu kao kad ciganin hvali svoga konja, iako zvanična kampanja kreće tek u septembru, a kandidature su još u toku. Nisam se puno iznenadio, jer nekima očito nedostaje političke hrabrosti i uvijek je lakše ovako podmetati i žrtvovati druge, ili ih gurati u vatru ispred sebe, nego ih istinski ohrabriti i usmjeriti da budu promjena u ovom gradu. Smatram da je skupština mjesto koje je pored svojih statusno propisanih poslova, prije svega predviđeno za predlaganje i razmatranje novih ideja, za pokretanje kreativnih inicijativa, predstavljanje novih rješenja i predočavanje problema sa kojima se susreću ljudi koji žive u Kostajnici. Nažalost kada se ispuni onaj formalni dio, u međuprostoru smo mogli čuti sve samo ne ono što je potrebno, pa smo tako slušali besmislene svađe, lične uvrede, ružna prepucavanja i takav nivo komunikacije koji dovoljno govori o tome koliko nam je potrebna nova energija u skupštini, i uopšte u gradu.

Slobodno mogu da kažem da je današnja sjednica sigurno označila početak kraja jedne duge i preduge epohe, koja je nama malobrojnim slušaocima dosadila i koju će vjerujem narod odlučno i bez trunke dvoumljenja kazniti na izborima. Vrijeme je da se šansa da novim, mladim i čestitim ljudima sa svježom energijom, ličnim dostojanstvom i sopstvenim stavom. Dosta je bilo stranačkih vojnika, statista i poslušnika koji čitaju napisano, potpisuju izdiktirano i govore ono u šta ni sami ne vjeruju. Kostajnica nema više četiri godine vremena, potrebno nam je stvarno osvježenje i vjerujem da ljudi to prepoznaju pored svih poziva, ucjena, pritisaka, lažnih obećanja ili izborne kampanje.

KOSTAJNICA I DOSTOJANSTVO

KostajnicaSutra se zvanično raspisuju lokalni izbori u Bosni i Hercegovini i već sam daleko izašao iz svoje “komfort zone”. Izaći iz komfort zone za mene znači tražiti podršku od ljudi za izbore, pitati ljude da stanu uz vas i da vas otvoreno podrže, te ih tražiti da direktno ili indirektno uđu u politiku. Smatram ovo za jedan od najtežih poslova u današnje vrijeme, ne samo zato što vjerujem da imam dobre namjere, već zato što ljude u Kostajnici godinama ganjaju, lažu i uglavnom hvataju na pritiske, obećanja, ucjene i kvarno. Pričam tako ovih dana sa mnogo ljudi, a prvenstveno mladih, pričam i sa nekima sa kojima nikad nisam pričao, neke čak i upoznajem, neki zovu mene, a sa nekima već po ko zna koji put razmjenjujem mišljenja i tako sve u krug. Osim uvriježenih razmišljanja o bavljenju politikom, ipak bih izdvojio par stvari za koje mogu reći da im je svima bar po jedna zajednička i da na neki način oslikavaju ne samo Kostajnicu, već i ostale gradove i opštine u BiH i RS. To nešto su četiri stvari koje nas najviše koče na putu obnove i nečeg boljeg od ovoga sad, a to su: strah, loše iskustvo, nezainteresovanost i obaveza.

Teško je reći koja od ovih stvari je teža, ali ipak sam ih posložio onako kako mislim da treba da stoje. Iz svih ovih razgovora stekao sam utisak da je najizraženiji strah od nečega što je zaista teško definisati, ali bi se kao argument mogla označiti elementarna ljudska egzistencija u postojećem sistemu. Ovaj strah je toliko pustio korijenje u ljude, da se mnogi boje nečega, a ni sami ne znaju čega. Kod nekolicine taj strah mogu i da shvatim i on je uglavnom vezan za poslove koje obavljaju ili kredite koje plaćaju, jer otvorena politička podrška ili simpatija može mnoge da košta radnog mjesta ili pritisaka koji ljudima nisu potrebni pored svih životnih poteškoća sa kojima se suočavaju, a gdje je plata uglavnom jedini izvor prihoda. Ovaj strah se nakupljao godinama, jer su ga nakaradne političke figure bez ikakve vizije za ovaj grad, osim vizije straha zbijale u narodu do najsitnijih pora. To ide to takvih razmjera da i danas kada su realni uslovi za taj strah na najnižem nivou, kad u javnom sektoru plate kasne, doprinosa nema i sve je izgubilo smisao pa i strah, ipak veliki broj ljudi se i dalje plaši više iz navike, i zato smo teško spremni na stvarne i istinske promjene. Vjerujem da je čovjek najslobodniji kada prođe iza glasačke kutije i upravo zbog toga sam siguran da nema potrebe nikoga terorisati, niti svojim prisustvom nekome praviti problem, jer ja ipak više nisam “samo” Neven. Upravo zbog ovoga odlučio sam da idem na izbore, da ljude oslobodim i da radim na sebi kako bih bio što bolji sa konkretnim idejama i kako bih oko sebe okupio one koji su spremni da zajedno sa mnom obnove i vrate dostojanstvo Kostajnici. To će biti najbolji test i svojevrstan eksperiment i za Kostajnicu i za nas, jer mi zaista nemamo šta da izgubimo, što već izgubili nismo.

Loše iskustvo je ono što je najbolnije, ne samo u politici već i u životu, jer sumnjam da nema nekoga ko bar jednom nije bio prevaren u nečemu. Varali su godinama i mlade i stare naši učmali politički trabanti, lažno su obećavali poslove, novce, subvencije i lagali dok otvore usta, a na kraju nam se na to sve i ironično smješkali u svojim montiranim i besmislenim svađama na sjednicama lokalne skupštine. Mnogi ljudi upravo znajući sve ovo ne žele više da učestvuju u političkom životu opštine na bilo koji način, a razumljivo je da je ovdje možda i najveća kategorija onih koji uopšte neće ni glasati. Ljudima treba vratiti povjerenje, a to je ono što se najteže vraća. Najviše me i boli što povjerenje mora da vraća onaj ko ga nije ni izgubio, ali i to je sastavni dio obnove našeg grada.

Nezainteresovanost je nešto što uglavnom u najvećem dijelu proizilazi iz neznanja i nepoznavanja šta znači politički angažman, šta znači lista, šta znači kandidatura i svi ostali termini koji se uz ovo vezuju, ostatak otpada na to da neki ljudi gledaju svoja posla i rade u svojoj sferi, a politika ih ne interesuje, vjerovatno dok politika ne počne da se bavi njima, što je bio moj slučaj. Sve ovo zaista shvatam, ali smatram da barem mlad čovjek mora da zna šta može da bude razlog zašto u našem gradu nema teretane na otvorenom, zašto u Petrinji nema trgovine, zašto su nam putevi loši, zašto sela propadaju, zašto se u Kostajnici ne otvaraju nove firme, zašto nemamo IT centar, razmjene, turizam, zašto propada “Komanda”… Upravo ovo su pitanja koja treba da se potenciraju na sjednicama lokalne skupštine, a da bi neko mogao tamo da postavi takva pitanja i pokrene inicijative on mora da uđe kroz izbore, jer drugačije ne ide, znam iz iskustva, a opet zbog izbora i politike. U normalnim uslovima za ovo bi trebalo da služe skupštine, umjesto toga kod nas se i narod već godinama zabavlja uz lakrdije na lokalnim sjednicama, gdje se pored naših nobelovaca citira Šojić, i gdje besmislene svađe ne prestaju, pa sve to više liči na Farmu ili Parove, nego na neko mjesto odakle treba da kreću ideje kako bi naš grad izgledao bolje i ljepše.

Obaveza je razlog koji svakom čovjeku mogu da oprostim, ali ne i do kraja da shvatim. Jedina obaveza koju mogu da shvatim je familija i porodica, jer u našem mentalitetu je ostalo još jedino valjda da jedni za druge glasamo kad je u pitanju porodica, ali zbog trivijalnih sitnica spreman je i brat sa bratom da se zavadi. Za mene porodica je svetinja, i to ne treba da bude samo na glasanju nego uvijek i svagdje. Druga obaveza je usluga koju je neko nekom učinio, i iz tog razloga onaj drugi nije u mogućnosti da glasa ili podrži onog trećeg. Problem nastaje onda kada se ljudi odlascima kod doktora, u banje ili po razne papire i dokumente uslovljavaju direktno ili indirektno da postaju nečiji dužnici, a pred izbore ih se opet suptilno podsjeća kako slučajno ne bi zaboravili. Ovo je zaista toliko besmisleno i ne znam postoji li neki čovjek koji bolesniku ne bi pomogao da ode doktoru samo zato što nije u njegovoj stranci ili ne glasa, ako ima, to za mene nije čovjek. Isto je sa onima koji unapred traže ili očekuju glas za pruženu pomoć. Krajnje je vrijeme da postanemo ljudi i da počnemo da se ponašamo iskreno i ljudski, a tako i da pomažemo onima kojima je to zaista potrebno. Na ovaj način ljude treba osloboditi obaveze, treba ih osloboditi politike, treba relaksirati odnose i u Kostajnicu umjesto dužničkog izbornog ropstva vratiti prvo mir i slobodu.

Sa strahom se mora suočavati, nezainteresovanost se mora zainteresovati i obrazovati, loše iskustvo se mora prevazići, a obaveza relaksirati. Svjestan sam da je to jedan dugotrajan proces koji može da traje godinama, ali isto tako znam da on može i mora da počne jednog dana. Ako mene pitate, neka taj dan bude u oktobru ove godine, budimo promjena koju želimo vidjeti u Kostajnici, ujedinimo se, dohvatimo je i počnimo, budimo ljudi i primjer našoj djeci.

БУДИ ПРОМЈЕНА КОЈУ ЖЕЛИШ ВИДЈЕТИ У КОСТАЈНИЦИ

grad_20110217_1863079159Читам јутрос на костајничком порталу вијест о некаквом сукобу између начелника општине и предсједника Општинске борачке организације. Да апсурд буде већи они се препуцавају око тривијалних, административних и небитних питања ко је кога позвао, а ко није дошао на састанак. Када сам то прочитао сјетио сам се споменика палим борцима у отаџбинском рату који се налази у нашем парку и који је већ дуго времена неугледан и неочишћен, са одваљеним плочицама, те сматрам да представља својеврсну срамоту свих нас, али највише управо оних горе који су у сукобу.  Мишљења сам да им је боље да оба засучу рукаве, понесу канту воде и у парку очисте она слова на споменику палим борцима. Вјерујем да за ту акцију није потребан велики буџетски новац, већ једне лотре и мало воље. Овдје се мора кренути прво од себе и онога што ми можемо сами урадити за Костајницу. Тако се мора кренути и са чишћењем из почетка уколико желимо бољи град и мирнију средину за живот. Није ми било лијено, спустио сам се данас до града само да бих усликао овај споменик, јер често прођем ту и видим у каквом је стању. Позивам начелника и предсједника борачке оргнаизације да заједно уредимо споменик, спреман сам први да дођем.

DSCN1388

Ова прича је сликовити приказ прилика у једној малој средини као што је наша, за коју неки кажу провинција, док је Андрић често користио израз “касаба”. Испричао сам је, јер ме је инспирисала за једну другу причу, а то је прича о нама која је много шира и слободно могу рећи битнија, али покушаћу да је сведем на оно што је темељно. Наиме, како сам званично ушао у политику, ево има већ пуна 2 дана, стекао сам један основни утисак о овим стварима, и то од људи са којима сам први пут причао о оваквом начину борбе за општи мир, намјерно нећу рећи добро, јер оно што је моја визија здраве идеје, плодне мисли и нечег доброг сигурно није визија онима који су годинама кроз политику крчмили Костајницу и којима је крчма природно стање у ком се најбоље сналазе.

Очекивао сам да млади људи неће бити пуно заинтересовани за политику, али нисам очекивао да ће то бити до нивоа страха или апсолутне незаинтересованости, али знам да нису они једино криви. Са друге стране оно младих што су разбацани по странкама не дјелују конзистентно, а рекао бих чак да не дјелују уопште. Управо ту долазимо до основног проблема не само младих људи и Костајнице, већ и нашег друштва, а то је СЛОБОДА.

Огромна већина младих људи у политичким странкама су себи дозволили да изгубе храброст, да постану медиокритети, потрошна роба и главно топовско месо својих страначких власника и патрона, а све то због неке буђаве канцеларије у којој летаргично самозадовољавају своју таштину. Ипак, таквих који су укључени у политичко дјеловање је далеко мање у односу на оне који нијемо и незаинтересовано посматрају дешавања са погледом ка Бечу и Берлину, или који утопистички бивствују у сопственим сновима, вјерујући да нешто боље долази само од себе или не вјерујући уопште. Дуго година сам управо због ових ствари покушао да останем ван политике и ван Костајнице, што је показаће се касније била погрешка која ме је скупо коштала, али из које сам много научио, а најпре да широко посматрам. Ипак, својим радом сам дјеловао на друштвеном терену и у правцу подизања прага храбрости, одлучности и позитивне промјене свијести, како код себе тако и код других људи. Срећом, на грешкама се учи, овај живот је борба, од рођења до гроба, а систем се руши изнутра, јер све почива на нама, на људима.

Није нама крив Додик нити Иванић, а вала ни Вучић, што је споменик у парку прљав и неугледан или што се нема храбрости, петље и одлучности у борби за слободу и мир у сопственој кући. Једно је сигурно, а то је да ће нам бити боље само онда када ми будемо бољи, и зато желим да кажем јасно и без устручавања да ће прије свих великих буџетских и инфраструктурних прича, моја основна идеја бити идеја СЛОБОДЕ и МИРА свих људи у Костајници. Желим да не идем са кафом и шећером по туђим кућама тражећи гласове, желим да се не љубим по Костајници пред изборе, желим да не плаћам гласове јер немам одакле, желим да не обећавам лажно јер сада ништа не могу ни обећати осим своје жеље, енергије, ентузијазма и визије како нешто треба да изгледа, желим да се ослободим лажних осмјеха, желим да ослободим и друге тог “изборног дужничког ропства” и желим бити слободан да прву револуцију започнем у својој глави. Желим првенствено да се млади људи ослободе ових стега и страха, не због нас самих, јер и за нас је касно, већ да учинимо то због наше дјеце и сутрашњих генерација. Људе треба раздрмати и разбудити, нека се неко и наљути на мене што ово пишем, али ствари треба назвати правим именом. Мој улазак у политику није најсрећнији чин, то вам је као јутро послије, кајања нема, а богами ни таблета, све што ми преостаје је да идем напред и да покушам бити промјена коју желим видјети у Костајници. Најлакше је отићи и одустати, помозите ми да се не борим сам.

МОЈА КОСТАЈНИЦА ЊИХОВ ГРАД

Иако ово потпуно излази из моје праксе објављивања текстова на блогу, данас сам одлучио да направим изузетак. Иако тешка срца кршим ово правило, увјерен сам да је некад потребно показати зубе и неке људе поставити тамо гдје им је мјесто и гдје припадају. Ово се често дешава када ти људи пређу све допуштене мјере људског понашања и када је лицемјерје све што пише на папиру и то без имало стида. На овај корак ме је инспирисало саопштење, ни мање ни више него омладине ПДП-а Костајница. Ово саопштење појединаца и заведене омладине који се нису потписали, већ пишу у име свих и то у име странке која већ дуги низ година структурно и стратегијски уништава међуљудске односе и овај мали град, њихов град, а моју Костајницу.

Лицемјерју изгледа нема краја. Не знам како онога ко ово пише није барем мало срамота и зашто именом и презименом не стане иза овог саопштења, већ се крије иза некакве омладине. Заиста немам обичај да коментаришем овакве глупости којима се слуђује ионако већ слуђен народ од вашег заједничког политиканства и саопштења са онима које нападате. Управо зато одлучио сам да сада нећу прећутати, јер је ЧИЊЕНИЦА ДА ЈЕ ОРГАНИЗОВАНА НЕСТРАНАЧКА ОМЛАДИНА ПОСТОЈАЛА У КОСТАЈНЦИ и то могу да потврде сви грађани којима смо помогли без обзира на страначку припадност. То је била иста она омладина коју сте ви свим силама перфидно уништавали на сваком могућем кораку. Као прво лицемјерни сте јер сте исти, јер сте и ви и ови које нападате уништили и даље уништавате Костајницу, а до скоро сте сви пили из истог бокала. Уз ријетке изузетке који су ту са вама јер морају бити слугани ваших приземних интереса, пребацујете кривицу једни на друге, док млади људи шапатом одлазе и Костајница нестаје. Са овима који су ту тренутно до октобарских избора, вјешто манипулишете да стају иза оваквих лицемјерних и бесмислених саопштења.

Као друго лично сам на својој кожи осјетио шта значи гњев и мржња када се у Костајници дешава нешто позитивно, када се упали једна искрена и људска свијећа и кад почне нешто озбиљно да се дешава на позитивној промјени свијести, рада и дјеловања. Омладински клуб “Феникс” и група волонтера чији сам био оснивач и који су од поплава па до краја прошле године били та свијећа, угашени су на најружнији и најгори нељудски начин чега је и ПДП био саставни дио. Интервенцијама преко својих високих функционера и позивима појединих општинских одборника тражено је да се поништи већ завршен конкурс и мој избор за координатора Омладинског центра. Уз дужно поштовање према осталим кандидатима, због претходног рада и диплома имао сам највише бодова и чак добио писмено обавјештење да сам за координатора уредно изабран.

Mail Пред само потписивање уговора јављено ми је телефоном и малтене без образложења да нећу бити координатор, што је након неколико мучних састанака и усмено потврђено, а писмено никад. На тај начин је уништен један важан пројекат чији сам саставни дио био од самог почетка, када нико из ПДП није ни знао за програм ИПА2. Више од овога ме боли то што се на вашим омладинским састанцима од стране локалних функционера протежирала индиректна мржња лично према мени и што се младим људима у странци који су ми касније то у повјерењу преносили, оштро сугерисало да је потребно све учинити како би се ја зауставио. Очито ме неко овдје сматра ратним злочинцем, највећим зликовцем па мора да ме заустави по сваку цијену да случајно не би нешто радио у рођеном граду, одакле је за сваког човјека природно да жели да почне да ради и да се остварује. Данас је Омладински центар у Костајници један упропаштен пројекат који не служи сврси, већ сам себи и који ће након истека предвиђеног периода од 18 мјесеци да се угаси. Идеје које сам имао како то треба да се води, усмјерава и финансира нико није хтио да саслуша. Омладински клуб Феникс је након тих немилих дешавања изгубио и једине просторије које је користио, а то су просторије КУД-а и ходник у згради магистрата. Волонтери па и људи који су пратили наш рад били су разочарани, а ко не би и био када након 2 године активног рада од Шамца и Добоја, па преко блата у поплавама, чишћења града и хуманитарних акција будете истјерани на улицу, а на крају и из Костајнице.

Kostajnica volonteri

Ако неко мисли да ми је Косовска Митровица коју заиста много волим, дража од моје куће и моје Костајнице па ме зато тјера тамо, онда се грдно вара, јер кућа је само једна и зна се шта она значи. ПДП никад није пружио искрену шансу младим људима који су хтјели нешто више да учине за овај град, а страначки неострашћени. Исто тако нико од одборника ПДП-а није стао у заштиту ОК Феникс, чак су измишљане лажи и на све могуће начине смо одстрањивани, али само зато што смо успјешни, часни и што смо у Костајници успјели такви нешто да покренемо. Све сте подредили вашим ниским и личним интересима у политици, жао ми је само младих људи који чекају у реду, вјерују у те ваше бајке, трпе уцјене, притиске и чекају боље дане, мислећи да ће странка то да им и донесе, али како ствари стоје у Костајници чини ми се да ћете и ви “рибати” у Њемачку, само вам то још нико није јавио. Још једном СРАМ ВАС БИЛО овог саопштења горе, а знам да многи људи мисле исто, само неће и не смију то у лице да вам кажу, а и што би, када знају да морају упрљати језик. Вјерујте ни мени није било свеједно, али морао сам неке ствари и људе поставити на своје мјесто тамо гдје и припадају,  јер свако треба да крене од себе и да држи до своје менталне хигијене. Не бојим се никога, јер сам сигуран у оно што радим и говорим, а знам да за моју кућу неће да се бори нико до мене самог.