Уставни суд Босне и Херцеговине са сједиштем у Хагу

Најновија одлука Уставног суда БиХ на 117. пленарној сједници, о захтјеву седам делегата клуба Бошњака у Вијећу народа Републике Српске за оцјену уставности члана 53. Закона о пољопривредном земљишту, представља још један преседан међународне заједнице у БиХ која располаже са троје страних судија које са још двоје судија Бошњака могу без икаквих проблема и посљедица да доносе било каквe већинскe одлукe Уставног суда БиХ у омјеру 5:4, а на штету Републике Српске. Управо то је урађено са овим законом о пољопривредном земљишту, гдје је Уставни суд БиХ утврдио да је оспорена одредба противна Уставу БиХ, јер се ради о искључивој надлежности Босне и Херцеговине у регулисању питања државне имовине.

Последње измјене закона о пољопривредном земљишту Републике Српске на снагу су ступиле прошле године, а њихов циљ је да омогуће упис десетина хиљада хектара земљишта у својину Републике Српске како би биле на располагању пољопривредним произвођачима. Конкретно овдје је ријеч о томе да Републици припадне пољопривредно земљиште које се налази на њеној територији, које је уписано у јавним евиденцијама као општенародна имовина, али без уписаног права коришћења, управљања или располагања, као и оно пољопривредно земљиште на територији Републике Српске које је и друштвена, односно државна својина са правом коришћења, управљања или располагања у корист предузећа која су била предмет приватизације, или је уписано као посјед тих предузећа или као посјед бивших друштвено-правних лица са сједиштем ван територије Републике Српске. Све ове одредбе су оцјењене као неуставне овом одлуком Уставног суда БиХ, што би практички значило да имовина и земљиште на територији Републике Српске спадају у власништво државе БиХ, која је ето из добре воље уступила ту имовину и земљиште на коришћење ентитетима, из чега произилази да из неке не тако добре воље исту може и одузети.

Сама ова одлука, као и неке од претходних одлука Уставног суда као што је одлука о грбу, химни, застави и обиљежавању Дана Републике Српке, представља ништа друго него продужену руку наметнутих политичких и друштвених односа из времена распада Југославије и једностраног референдума о отцјепљењу, а који су били уперени против основних права самоодређења српског народа у Босни и Херцеговини. Да би се пажљиво размотрила позиција српског народа у БиХ данас, мора се сагледати и историјска генеза тежњи муслимана у БиХ за самоодређењем путем муслиманског национализма чији су извори били у исламској религији и догми.  Почело је то организованије да се одвија још од времена када је Ататурк увео промјене у Турској, па су се тадашњи студенти из Босне и Херцеговине умјесто до тада Истанбулу, окренули ка Каиру и исламском универзитету Ел – Азхар. Тако су кренули развијати исламску политичку мисао почевши од истакнутих египатских студената из “Ел Хидаје” предвођених угледним алимом Мехмедом еф. Ханџићем, те Младим муслиманима на челу са Есадом Карађозовићем, Мустафом Бусулаџићем, Алијом Изетбеговићем и другима. Период посебног врења и позиционирања ове идеје догодио се за вријеме Павелића и НДХ, те потоњег дјеловања у СФРЈ када су муслимани остварили равноправни статус народа унутар југославенске заједнице Уставом који је проглашен на Скупштини Вијећа народа СФРЈ 21.2.1974. Комплетна ова генеза и године преданог рада биле су уперене искључиво на стицање националних права и самоодређење муслиманског народа у СФРЈ. Круна овог дугогодишњег рада је била организација свих тих људи и систематизација исламских идеја у оне радикалније форме под окриљем Странке Демократске Акције, са циљем и за коначно самоопредјељење, прегласавање српских представника и референдум о независности БиХ, када су муслимани заједно са Хрватима које су тада искористили, а данас мајоризују у политичком смислу, отцијепили БиХ из Југославије, противно вољи српског народа и уз срдачну подршку западне цивилизације.

Овдје долазимо до једног кључног термина, а то је прегласавање противно вољи српског народа, што је за посљедицу активирало право на самоодређење и оснивање Републике Српске 9.1.1992. и прије референдума на ком су се резултати унапред знали. Све ове прилике се већ скоро 30 година одржавају од стране институција БиХ, Високог представника и у коначници понајвише од стране Уставног суда. Собзиром да је састав Уставног суда БиХ од 9 судија такав, да Срби, Хрвати у Бошњаци имају по двоје судија, док остала три мјеста попуњавају странци, јасно је да све битне одлуке сами могу да донесу Бошњаци и стране судије, и управо ово је највећа превара грађанске државе Босне и Херцеговине, која није држава већ међународни протекторат, што се види из приложеног. Први пут ово прегласавање се десило 15. октобра 1991. године када је Скупштина БиХ је донијела Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине, чим је одлучено је да се повуку представници БиХ из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, што су без двотрећинске већине изгласали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС-а одбили дјеловати по овом нелегално донесеном акту. Чланови тадашњег Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Биљана Плавшић и Никола Кољевић тражили су и међународну арбитражу због прегласавања Срба, али је њихова апелација Европској комисији глатко одбијена. Дакле, и тада као и данас странци доносе коначне одлуке о самоодређењу, вољи и правима српског народа у Босни и Херцеговини које не морају нужно имати упориште у праву, већ у сили политичких прилика и интереса.

У том контексту можемо са пуним правом да посматрамо Босну и Херцеговину као неку врсту реплике СФРЈ и на тим темељима да објективно упоредимо право муслимана, односно Бошњака из БиХ на самоодређење у Југославији, а касније и на самоопредјељење и сецесију од Југославије, са истим таквим правом Срба из БиХ на останак у Југославији, гдје су били прегласани, као и у данашњој Босни и Херцеговини, гдје су такође били прегласавани у Предсједништву, па чак и кад узмемо само оквир Републике Српске, гдје о основним правима на самоодређење српског народа и законима који се доносе, коначну ријеч могу дају два Бошњака и тројица страних судија, јасно је да ова два права, наизглед два равноправна и конститутивна народа, ипак нису заступљена у истој мјери нити по истим стандардима. Како је могуће да уопште постоји механизам, да легитимне одлуке и законе Народне Скупштине Републике Српске и права која произилазе из Дејтонског споразума могу да пониште двоје бошњачких судија и троје страних, а да у том процесу одлучивања учествује само двоје Срба који немају никакву шансу да заштите интерес свог народа и ентитета из ког долазе, да ли на основу овога Република Српска и српски народ имају слободу одлучивања и равноправан третман са Федерацијом БиХ и Дистриктом Брчко у оквиру Босне и Херцеговине? Одговор је НЕ.

У Међународном пакту о грађанским и политичким правима који је усвојен 1966. године на Генералној скупштини УН-а у члану 1. пише да: Сви народи имају право на самоопредјељење. На основу овог права они слободно одређују свој политички положај и слободно постижу свој привредни, друштвени и културни развој. У Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима ово се идентично овако и понавља.

У слободном тумачењу могло би се закључити сви народи осим Срба у Босни и Херцеговини, Срба у Хрватској, Срба на Косову и Метохији, а сад видимо и Срба у Црној Гори, да апсурд буде већи. Неки теоретичари су разматрали да се ово право на самоодређење сукобљава са правом суверености које има држава. Тражење самоодређења увијек садржи захтјев који је уперен против неке постојеће државе. Садржај тог захтјева се састоји у смањењу и ограничавању суверених права те државе у одређеном дијелу њеног подручја, односно у захтјеву или потпуно напуштању таг подручја, у одрицању од својих дотадашњих права која је имала и вршила као територијални суверен. Из тога се изводи да је право на самоодређење у сукобу са сувереношћу. Ипак, ево до данас нисам чуо да је неко отворено кроз ова разматрања правдао силу суверенитета на штету једног дијела народа. Управо због тога био сам веома изненађен када сам видио да угледни сарајевски адвокат и стручњак за уставно право Недим Адемовић, каже да је Уставни суд једини чувар суверенитета БиХ и да је то “домаћи ОХР са бонским овлашћењима”, гдје при том додаје да се најтеже одлуке у Уставном суду доносе гласањем 5:4 али да то није прегласавање!

Човјек је стручњак, доктор правних наука, овако срамно завршава своје гостовање са свођењем државног суверенитета на силу јачега и права на 5 руку, двије бошњачке и 3 међународне, шта онда да очекујемо од мање образованих бошњачких политичара који се тобож боре рецимо за права Срба у ФБиХ? Ако је право јачега извор суверенитета Босне и Херцеговине, онда испаде да га више од Бошњака чувају Хрвати без ентитета и Република Српска која већ 28 година опстаје, живи и дјелује у оквиру такве “суверене” Босне и Херцеговине. Господин Адемовић вјешто заобилази право народа на самоодређење, које су Бошњаци већ искористили и практички подржава коначни суверенитет силе. Он наводи да БиХ има континуитет и да је она сукцесор права на имовину бивше државе, а ја га питам зашто онда БиХ није и сукцесор права на самоодређење и неких других права, већ се припадајућа права узимају по сили суверенитета. Испада да је право селективна ствар и да могу да га користе само они који имају силу, односно у овом случају међународну подршку.

Закон о пољопривреном земљишту, закон о грбу, химни, застави и Дану Републике налази упориште управо у темељном праву на самоодређење српског народа и суверенитет Републике Српске унутар Босне и Херцеговине. Ово право Републици Српској је дала борба за територију у рату, а верификовао Дејтонски мировни споразум кроз Анекс 2. и управо основа за одређивање међуентитетске линије разграничења била је линија сукоба. Не постоји бољи доказ да имовина и земљиште у оквиру територије Републике Српске, припада управо Републици Српској од Анекса 2 Дејтонског мировног споразума који су парафирали и потписали у име Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, у име Федерације БиХ Јадранко Прлић и у име Републике Српске Никола Кољевић, уз одобрење, као и стоји у оригиналном преводу Фрање Туђмана у име Хрватске и Слободана Милошевића у име СР Југославије.

Овдје треба озбиљно узети у обзир две ствари. Прва је да нису само ентитети потписници Анекса 2 који се односи на унутрашње разграничење и међуентитетску границу, већ и Босна и Херцеговина као држава, што је веома битна ствар када смо код тумачења међуентитетског разграничења и припадајуће територије. Дакле, Алија Изетбеговић се у име БиХ као државе сагласио заједно са два ентитета уз одобравање СР Југославије и Хрватске, по овом јасном и недвосмисленом питању и као такав је дозволио формирање међуентитетске линије разграничења између територије Републике Српске, Федерације БиХ, те Дистрикта Брчко. Друга битна ствар јесте разлика између званичних термина “boundary” и “border”. Иако се данас у неформалној комуникацији оба ова термина поистовјећују, између њих постоји разлика. Термин “border” се користи изричито када се говори о спољњим границама између две државе, док је термин “boundary” линија која означава границу између два субјекта унутар једног подручја, у нашем конкретном случају линија разграничења између два ентитета. Дакле, ако бисмо то поједноставили, могли бисмо рећи да Босна и Херцеговина према сусједним државама има “border” док ентитети између себе имају “boundary”, што би значило да простор и територија између “border” и “boundary” припадају субјектима Републици Српској, односно Федерацији БиХ, што је Алија у име БиХ својим потписом и потврдио. Уз Анекс 2 приложена је и мапа са легендом која географски и терминолишки разјашњава ову унутрашњу демаркацију територије.

Ово исто је у суштини потврдио и Уставни суд БиХ 2001. године у Одлуци број У-41/01 када се прогласио ненадлежним да одлучује о захтјеву за рјешавање спора између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине о међуентитетској линији разграничења у области насеља Добриња 1 и Добриња 4 и за оцјену уставности Одлуке Високог представника за Босну и Херцеговину о провођењу обавезујуће арбитраже између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске ради разрјешења спора у вези са међуентитетском линијом разграничења и Арбитражне одлуке независног ирског арбитра за Добрињу 1 и Добрињу 4. Уставни суд је у конкретном случају истакао да одлука Високог представника није предвидјела могућност да било које тијело у БиХ ревидира арбитражну одлуку. Самим тим, према мишљењу Уставног суда, Арбитражна одлука ријешила је спор коначно и искључила могућност ревизије од било којег суда у БиХ, укључујући и Уставни суд.

Високи представник Волфганг Петрич донио је 5. фебруара 2001. године Одлуку број 84/01 о обавезујућој арбитражи између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске о међуентитетској линији разграничења у сарајевском насељу Добриња I и Добриња IV, те именовао ирског суца Диармуида Шеридана за јединог арбитра. Након ове одлуке, према појашњењима која долазе са терена, а након анализирања нове мапе, Федерацији БиХ припало је око 800 станова из добрињских стамбених блокова, а Републици Српској близу 250. Управо ова арбитражна одлука је извор сваке даљње приче око имовине на територији Републике Српске, јер је Високи представник искористио бонска овлашћења и практично наметнуо ову арбитражу, коју је прихватио и Уставни Суд БиХ. Иако је тада та одлука била спорна за нас због других разлога, данас је требамо итекако користити када је у питању имовина и земљиште на територији Републике Српске. Собзиром на ову арбитражу и наведене одлуке Уставног Суда и Високог представника, јасно је да је ова посљедња одлука Уставног суда о Закону о пољопривредном земљишту донешена искључиво на силу и политички, што смо и видјели собзиром да знамо ко је гласао и да је изгласана у омјеру 5:4. Ова одлука је такође у колизији са горе наведеном одлуком У-41/01 гдје је Уставни суд пропустио да реагује на подјелу имовине између Републике Српске и Федерације БиХ у сарајевским насељима Добриња 1 и Добриња 4 и прогласио се ненадлежним.

Сада се намеће логично питање, како је могуће арбитражним поступком који је покренут на основу бонских овлашћења Високог представника и прописаних Анексом 10 Дејтонског мировног споразума раздијелити имовину и територију између Републике Српске и Федерације БиХ, али исто са друге стране није могуће законом регулисати и уписати имовину и земљиште на територији Републике Српске у њено власништво. Како је могло уопште 2001. раздијелити Добрињу 1 и Добрињу 4 ако Република Српска није власник земљишта на својој територији? Да ли то значи да је онда Републици Српској овом арбитражом потврђено право власништва над земљиштем и имовином на својој територији? Ако Републици Српској заправо не припада имовина и земљиште на њеној територији како се тврди данас, како је онда било могуће овом арбитражом узети дио Добриње од Републике Српске и додијелити Федерацији БиХ? Зашто се Уставни Суд БиХ тада прогласио ненадлежним, а сада донио овакву одлуку? Ако је он једини чувар државног суверенитета и како рече господин Адемовић “интерни ОХР” онда водећи се принципом који су поставили својом посљедњом одлуком о пољопривредном земљишту и оном из 2012. о имовини, нити ових 250 станова и дијелови Добриње 1 и Добриње 4 нису требали да припадну Републици Српској, нити ових 800 и већи дијелови Федерацији БиХ, већ су том логиком требали да постану имовина и земљиште државе БиХ. Исто тако ако Републици Српској не припада земљиште и имовина на њеној територији, зашто се 2001. онда арбитража о Добрињи није поставила између Босне и Херцеговине са једне стране и ова два ентитета са друге, што из приложеног видимо да се није десило, јер се и сама арбитражна одлука водила правом простора, територије и земљишта које припада Републици Српској и Федерацији БиХ. Уколико су земљиште и имовина у власништву државе Босне и Херцеговине, зашто је онда успостављена ентитетска линија разграничења, која је њена сврха пошто она нема другу фактичку улогу осим да означи припадност територије имовине и земљишта, јер не постоје гранични пунктови, нити царинске контроле. Ако пак не служи за означавање територије, зашто онда креатори Дејтонског споразума ову међуентитетску линију разграничења нису ставили на привремени период трајања до успостављања власти и потпуног прекида војних дејстава? Мени се чини да су овдје ствари прилично јасне.

Дакле, овом аргументацијом види се да је Уставни суд БиХ између осталог једно политичко тијело и то посебно у одлукама које се тичу Републике Српске. Стиче се дојам да је сједиште овог суда у Хагу, а не Сарајеву, јер је правно – политички наратив који се користи у Хагу према Србима, идентичан ономе који се користи и у Уставном суду БиХ према Републици Српској. Ово је наратив међународне заједнице која према Републици Српској, а видимо и према Србији око питања Косова и Метохије, као и према Србима у Црној Гори око питања црквене имовине, има већ дуги низ година и он се још нимало није промјенио од распада Југославије. Ако смо некад и помислили да је дошло до отопљавања односа међународне заједнице према Србима, погријешли бисмо, то је засигурно била само фатаморгана. Зашто је ово тако, зашто оволико дуго траје и када ће престати, питање је за посебан текст и једну одвојену анализу.

Неспорно је да се Босни и Херцеговини од стране западних држава дозвољава суверенитет силе у односу на Републику Српску која свој простор, право и територију, иако утврђене у Дејтону мора да брани из дана у дан. Све ово наравно не аболира дијела одговорности и наше политичке представнике и субјекте који од рата на овамо, дјелују и партиципирају у власти Републике Српске за све тежу економско – социјалну ситуацију, пословни и политички амбијент, за пад наталитета и одлазак становништва, али сигурно да се поред свега осталог оваквим одлукама Уставног суда додатно отежава и оптерећује било какав развој и међународно позиционирање Републике Српске.

Са друге стране ова иста међународна заједница Србији ни близу не дозвољава суверенитет силе у случају Косова и Метохије, већ је процес управо обрнут, гдје је Србија бомбардована када је покушала војно да сачува своју територију, а гдје самопроглашене албанске власти из године у годину добијају и отимају све више суверенитета на штету државе Србије, а све то уз одобравање и подршку западних сила.

Закључак је једноставан и сам се намеће, а то је да ће Република Српска остати овако мајоризована и третирана, докле год су у Уставном суду стране судије са оваквим инструкцијама својих земаља и докле год Високи представник има бонска овлашћења по истим тим инструкцијама. Са друге стране о третману и правди за српске жртве сувишно је и говорити, нема је и готово да не постоји. Све ово ће да траје докле год се не промјене међународне околности, које су иако још без конкретних помака, ипак почеле да се комешају. Историја је циклична утврдио је Семјуел Хентигнтон што се и показало на много примјера из прошлости, па је и према томе неминовно да ће некад доћи до промјене, само што су у данашњем свијету вријеме и истрајност главни чиниоци, те у том смислу и 100 година нажалост може да буде само један милиметар напредовања до неке промјене. Нама преостаје једино да опстанемо на овом простору као народ у оквиру који имамо, да издржимо све ове невоље и да паметном националном стратегијом уз уважавање свих страна спремни дочекамо неко боље вријеме. Најважније стратешке тачке током овог процеса су образовање будућих генерација, стварање повољног пословног, радног и породичног окружења, те очување традиције, културе и институција Републике Српске.

NATO skoro Crna Goro

Njegoš i NATOOdlomak iz Gorskog vijenca 
Što se mrči kada kovat nećeš ?
Što zbor kupiš kad zborit ne smiješ ?
Priđe si im s koca utekao,
dabogda im skapâ na čengele !
Žalis nesto, a ne znaš što žalis;
sa Turcima ratiš, a Turke svojakaš,
domaćima tobož da s’ umiliš,
a jednako, nemoj se varati !
Kako bi im zapâ, da te mogu,
glavu bi ti onaj čas posjekli
al’ ti živu ruke savezali
da te muče, da srce naslade.

Ništa više ne može da me povrijedi kao čovjeka i ljudsko biće nego licemjerje. Licemjerje čije će udarno oružje biti zaborav, a ljude koji imaju sjećanja tretiraće kao hladno kamenje koje se kotrlja bez trunke emocija sa sve lažnim osmjesima. Možda sam malo više subjektivan ali na neke stvari ne mogu, a da ne reagujem. Upravo ovih dana vodi se ogromna NATO kampanja kako u Srbiji i BiH, tako možda još ponajviše u Crnoj Gori, a koja ima za cilj da narodu predstavi ovaj vojni savez kao dopadljiv. Upravo zato sam odlučio da ovako reagujem na jednu licemjernu fotografiju koja zaista sve govori, ali i mješa djecu, rat, oružje i perfidne NATO ubice upravo na ovaj poseban licemjeran način. Kažu da neke fotografije imaju 1000 riječi, e pa onda ova koju objavljujem ispod iza sebe ima nekoliko hiljada ispisanih knjiga i ko zna koliko suza, sjećanja i ogorčenja…

NATO kids

Slika izvorno preuzeta sa: http://natomontenegro.me/

Slika je nastala tokom obilježavanja NATO dana u Podgorici na Trgu Republike. Zaista je teško slovima ispisati šta me je više pogodilo, da li ova djevojčica koja ne zna gdje se nalazi ni kojoj svrsi može da posluži ili ovaj specijalac koji je primoran da zna, a tek posebna priča za sebe je propagandni natpis NATO “Sigurna budućnost”. Moja prva asocijacija na ovu sliku je bila trogodišnja Milica Rakić, a odmah nakon toga sjetio sam se i djece koja su stradala 30.4.1999. kada je NATO bombardovao selo Murino kod Plava u Crnoj Gori. Među 6 osoba koje su tad poginule bilo je troje djece  Miroslav Knežević (14), Olivera Maksimović (13) i Julija Brudar (10).  U vrijeme NATO bomardovanja u Murinu se nije nalazila ni jedna jedinica vojske, niti vojni objekti koji bi mogli biti “legitimni” NATO cilj. Takođe, ovo selo svojim geografskim položajem nije predstavljalo ni stratešku, a ni taktičku tačku od vojnog značaja, niti je imalo bilo kakve veze sa teritorijom Kosova i Metohije. Pored svega navedenog NATO avijacija je bez objašnjenja u toku bombardovanja sa desetak projektila gađala most u centru ovog sela. Sad se ja pitam gdje je za ovu djecu i za svu drugu koja su stradala u agresiji NATO-a bila ta “Sigurna budućnost”? Da li je ta sigurna budućnost obilježavanje njihovih godišnjica dok se na Trgu Republike organizuje proslava u čast dana njihovih ubica? Zašto mladi aktivisti za NATO nisu objavili i sliku Teodore, Julijine sestre koja je flomasterima naslikala trenutak kad su se NATO bombe sručile na most u Murinu ili zašto od sebe kriju druge slike stradanja u “humanim” NATO akcijama. Sadnice koje su simbol života sade za NATO koji sije smrt, umjesto da ih sade za nevino stradale u krugu njihovih spomenika za vječno sjećanje i opomenu. Poštovanje gospodo, poštovanje sebe, poštovanje svojih i čast, pokušajte se tu pronaći.

Murino NATO bombardovanje

Kažu “bombardovali smo Miloševića”, ali on nije bio u Murinu, nije bio ni u vozu kod Grdelice, ni na mostu u Varvarinu, tamo su bili civili, bila su djeca. Nakon svih ovih godina mogu samo da zaključim da su civili ubijani zapravo iz odmazde i bijesa, a upravo to su bili ništa drugo do znaci nemoći zapadnih gospodara ratova da SR Jugoslaviju poraze u 4 ili 5 dana. Kumanovski sporazum je iznuđen civilnim žrtvama, a ne porazom vojske. 79  djece, 2500 hiljade civila i 12000 povrijeđenih osoba ne može biti kolateralna šteta “legitimnih” vojnih ciljeva, već može biti samo po sebi cilj i to onaj sramni, podmukli i kukavički. Da nisu samo djeca iz Srbije i Crne Gore stradavala već da stradavaju djeca širom svijeta na njihovim ubilačkim poligonima, dokazuje i Google kada onako laički ukucam par osnovnih pojmova vezanih za NATO i djecu gdje se jasno vidi sva propagandna snaga i lažna iskrivljenost one slike sa početka teksta koja me je i motivisala da ga napišem.

NATO kids

Naše duboke misli, a ne riječi su odraz naše prošlosti, a naša prošlost je okvir naše budućnosti. Upravo je te okvire naše “Sigurne budućnosti” trajno zagadio NATO izbacujući još neodređene količine osiromašenog uranijuma tokom bombardovanja Republike Srpske i SR Jugoslavije. Zašto se mladi NATO aktivisti ne pozabave ovom činjenicom i istraživanjem povećanja oboljelih od malignih bolesti na ovim prostorima. Upitajte mlada i bez sjećanja gospodo svoje NATO mentore zašto su odličili da nas bombarduju 1000 godina koliko traje kontaminacija uranijuma, kada će krenuti u čišćenje i u isplatu odštete? Čovjek je posebno živo biće baš zbog svoga razuma, i zato mogu da nas sluđuju, da nas guše i tamniče, ali ipak ne mogu da nam uzmu razum. Razum da osjećamo nepravdu, da se sjećamo i  da nas boli. U današnje vrijeme mnogi ovo znaju često i bez hrabrosti za pravom reakcijom, tiho i kroz šapat, ali ipak svjesno, jer pamtimo ožiljke, jer takva nam je prošlost. Ako je zaboravimo izlazimo iz okvira naše budućnosti i zaboravljamo sami sebe, a čovjek bez sjećanja kao ruža bez mirisa.

Zašto je Antonov (An-124) sletio u Beograd?

Antonov BeogradVijest dana je svakako slijetanje ukrajinskog aviona Antonov An-124-100M na aerodrom Nikola Tesla u Beogradu. Ovaj avion je doletio bez tereta iz Glazgova u Škotskoj, a avion će sa “Nikole Tesle” uz 52 tone robe za posebne namjene, poletjeti u četvrtak prvo ka Atini, a potom ka Mombasi u Keniji. Osim toga što je ovo jedan od najvećih transportnih aviona na svijetu, ovih dana svakako bilo kakva asocijacija na Ukrajinu i transportne avione doprinosi nagađanjima da li se možda i iz Beograda crnim tržištem vozi oružje za Ukrajinu. Indikativno u ovome svemu je i izjava o od 25.1.2015. premijera Srbije Aleksandra Vučića o prodaji oružja:

Premijer je rekao da je prodaja oružja odlična, da će se uložiti još novca u namjensku industriju, s obzirom da nema problema sa plasmanom robe, ali da, recimo, Srbija ne može da proizvede onoliko municije kolika je potražnja.

Poznavaocima geostrateških kretanja jasno je ko danas najviše kupuje oružje, no ipak ovaj put to nije u pitanju i nadamo se da neće ni biti ubuduće jer Srbija je zvanično neutralna i ne bi uopšte trebala da se na ovaj način mješa u sukobe, a još manje na strani Ukrajine.

Antonov An -124

Naime, avion An-124-100M Ruslan, registarskih oznaka UR-82072 sletio je juče u Beograd iz Glazgova tačno u 14:53, što možete vidjeti i na zvaničnim stranicama za dolaske prema broju leta. Isti avion polijeće sa aerodroma u Beogradu za Atinu i to danas u 22:00, što takođe možete vidjeti na zvaničnim stranicama za odlaske prema broju leta.

Antonov, plan leta, BeogradNaravno možda oko ovog svega ne bi bilo ni ništa neobično ukoliko bi ovaj avion bio zvanično i prijavljen kao CARGO/KARGO odnosno teretni avion. No, na zvaničnim stranicama aerodroma u sekciji “KARGO” uopšte nema ovog aviona ni da je juče sletio ni da danas polijeće kao takav, odnosno teretni. U tu svrhu skinuo sam kargo letove u PDF čiju sliku Vam kačim ispod. Nemojte da Vas zbuni let iz Budimpešte jer je riječ o Antonovu An-26 koji je daleko manji od An-124-100M  i to uopšte nije isti avion o kome govorim u tekstu. Dakle u Beogradu se nalaze dva Antonova, jedan prijavljen na kargo transport, a drugi  nije. Postavlja se pitanje ZAŠTO ?

Untitled

Pored ovoga prema broju registracije aviona UR-82072, pokušao sam da istražim gdje je sve ovaj avion letio ovih dana. I ovi podaci su dostupni na stranicama flightradar24.com. Prema ovim podacima vidljivo je da je avion prije Glazgova boravio u Trondhajmu u Norveškoj. Razlog boravka u Norveškoj je prevoz važne komponente od 46 tona iz SAD za popravak kvara naftnih instalacija. U Norvešku je došao iz Njujorka, u Njujork iz Bukurešta, a u Bukurešt… iz mora u blizini Lampeduze, ostrva na jugu Italije pošto nisu dostupni kompletni podaci o kretanju.

untitled2

Ono što je mnogim ljudima bacilo sumnju na oružje je i informacija da je isti ovaj avion korišćen prošle godine za prevoz oružja iz Evrope kurdskim snagama “Pešmerga” koje su se u to vrijeme spremale u pohod na ISIL što se vidi na slici ispod.

Antonov Kurdish PeshmergaNaime, prava istina je zapravo da se u Antonovu iz Beograda danas prevoze djelovi crnogorske raketne topovnjače 401 “Rade Končar”. To je bio i prvi brod iz serije od ukupno šest raketnih topovnjača tog tipa koje su za Jugoslovensku Ratnu mornaricu od 1978 do 1983 godine, izgrađene u brodogradilištu Kraljevica u Hrvatskoj. Ministarstvo odbrane Crne Gore posredstvom firmi “Simon – PS” iz Herceg Novog i beogradskog “Yugoimporta SDPR“, prodalo je Ministarstvu odbrane Kenije jednu od ukupno četiri raketne topovnjače tipa 401, a koje su prije nekoliko godina, povučene iz operativne upotrebe u Mornarici. Ovo indirektno potvrđuje i dokument iz Ministarstva odbrane Crne Gore o postupku prodaje viškova naoružanja i ratne opreme, kao i tekst od 17.11.2014. o rashodovanju ove topovnjače kada je navedeno da je taj posao u poodmakloj fazi. U konkretnom slučaju radi se o  transportu djelova naoruzanja sa RTOP 401 u Keniju radi ugradnje na njihovu korvetu KNS “Jasiri”. U pitanju je pramčani top bofors 57 mm, krmeni top AK-630 plus radari i elementi (SUV) sistema za upravljanje vatrom 9LV-200. Sve to prije transporta je generalno remontovano u Kraljevu i Čačku. Kada se prouči procjenjena tonaža ovih djelova, vjerovatno uz sve popratne djelove iznosti tačno 52 tone koliko je i navedeno.

 

jasiri-koncar-serbia-kenya

Ministarstvu odbrane Kenije je ovaj brod isporučen 2012. godine i to prvenstveno zbog kontrole mora i obale te borbe sa somalijskim piratima. Još tada su naveli da je potrebno brod nadograditi sa novim i jačim topovima.

jasiri - navy - kenya

Iako su postojala nagađanja da se vozi oružje za Ukrajinu, a djelom i zbog NATO saopštenja 16.1.2015. u kojem kaže da bi se pod određenim uslovima mogla pokrenuti inicijativa prodaje oružja kao pomoć Ukrajini. Možda nagađanja čak najviše bila zbog fotografije transpora tenkova iz Češke za Nigeriju sa drugim ukrajinskim avionom Antonov An-225 Mriya. Prema ugovoru Nigerija je još prošle godine kupila 16 tenkova, a ukrajinska kompanija Antonov je izabrana za transport.  To što je ukrajinska kompanija u pitanju ne mora da znači da će sve to završiti na frontu u Ukrajini ili se bar nadam da ipak neće… Bilo je čak i nagađanja da se ovim transportom večeras voze Nore – B52 ili oklopna vozila Lazar BVT. Iako je sadašnji premijer Srbije dok je boravio na mjestu ministra odbrane potpisao sporazum sa Kenijom o isporuci ovo je ipak djelom prethodno realizovano, a i masa samo dve Nore ili Lazara daleko premašuje 52 tone. Prema svemu navedenom vjerujem ili sam gotovo siguran da je u pitanju rashodovana topovnjača, a i zbog toga što avion putuje za Mombasu, a ne u Najrobi glavni grad Kenije, jer je upravo u Mombasi stacionirana korveta “Jasiri”. Mogu da se složim sa premijerom u konkretnom slučaju da je dobro da Srbija proizvodi oružje i da se profiliše na tom tržištu, ali svakako ne bi trebala da se u svjetske sukobe mješa putem crnog tržišta samo da bi se popunile rupe u budžetu ili da bi se natrpali džepovi pojedinaca. Osim povećanja proizvodnje i redovnog izvoza oružja, akcenant bi trebao da bude i na proizvodnji za unutrašnje potrebe i Vojsku Srbije, jer znam šta govorim.

Preko Ukrajine do “nesvrstanosti” – nova stara šansa za Srbiju i BiH

g3983

*If you want this text in English just click HERE !

Najnovija dešavanja u Ukrajini pokazala su mnogo toga, a možda najvažnija teza koja se proteže od samog početka demonstracija u Kijevu, preko referenduma na Kirmu, pa do najnovijih dešavanja na ivici rata u Donjecku i Slavijansku je povratak multipolarnog poretka u svijetu. Ukrajina je slučajno ili “namjerno” izabrana da bude poligon za modernu geopolitičku šahovsku partiju u kojoj se odmjeravaju snaga, moć i uticaj između Rusije i SAD-a. Ovu tezu povratka “multipolarnosti” i ravnanja tasa na globalnoj vagi već sam spomenuo početkom godine u zaključku teksta o ruskoj raketnoj diplomatiji. Kako vrijeme odmiče, ovo postaje sve izvijesnije i mislim da nas mnogo toga podsjeća na onu nekadašnju hladnoratovsku retoriku.

Barack_Obama_and_Vladmir_Putin_at_G8_summit_2013-1560x690_c

Povratak Rusije je započeo sa blokadom intervencije na Siriju, a svoj zenit je dostigao stavljanjem Krima pod svoju kontrolu. Mišljenja sam da za Rusiju još ništa nije gotovo, te da je ovo zapravo tek početak. Sa druge strane SAD su počele odavno i suvišno je nabrajati: Jugoslavija, Irak, Afganistan, Libija, Ukrajina… Ono što je simptomtično događajima u Ukrajini su metode koje se koriste. Ove metode zauzimanja i stavljanja pod kontrolu administrativnih zgrada su korišćene u Kijevu, a iste su kasnije korišćene i na Krimu kao i u Donjeckoj oblasti. Očigledne su namjere proruskog stanovništva da se za svoj status mogu izboriti samo ukoliko uzvrate istim metodama. Iako je zvanični stav Rusije da nisu uključeni u dešavanja u Donjecku, očigledno je da su na teritoriji Ukrajine u velikom broju prisutne službe kako Rusije tako i SAD – a.

Poslijednji put kad su okolnosti u geopolitičkom smislu bile ovakve došlo je do formiranja “trećeg bloka”, odnosno Pokreta nesvrstanih 1961. godine. Ova formula koju su prvi među jednakima primjenili predsjednik SFRJ Josip Broz Tito, predsjednik Egipta Gamal Abdel Naser, predsjednik Indije Džavaharlal Nehru, predsjednik Indonezije Sukarno i predsjednik Gane Kvame Nkrumah, pokazala se kao jako uspješnom u okolnostima koje su tada vladale. Države članice Pokreta nesvrstanih su uglavnom velikom većinom bile na marginama svjetskog uticaja i jedino afirmacijom unutar ovakvog saveza mogle su zajedničkim djelovanjem da nađu svoj interes i da njihov glas postane poštovan od strane velikih sila. Jugoslavija je posebno bila u jako specifičnoj situaciji i u velikom rascjepu između istoka i zapada, kako geografski tako i politički. Opredjeljivanje za jedne ili druge u potpunosti, značilo bi ekonomski krah i političke probleme. Jedino logično rješenje je bilo ostati nesvrstan, odnosno “neutralan” u neku ruku, a da to bude legitimno i poštovano od strane drugih. Predsjednik Jugoslavije Tito kao dobar poznavalac prilika i diplomatski lisac je ovaj manevar izveo hirurški precizno i na najbolji mogući način u interesu bivše Jugosavije. 

20789_-_Nehru,_Nkrumah,_Nasser,_Sukarno_&_Tito

Ne treba biti previše pametan da bi se zaključilo kako uspješne diplomatske formule treba primjenjivati na identične političko – globalne okolnosti. Ovo govorim prvenstveno misleći na današnju nezgodnu diplomatsku poziciju Srbije i još lošiju poziciju Bosne i Hercegovine, koja od svog osnivanja u ovom obliku nema konzistentnu diplomatiju ni spoljnju politiku kao posljedicu svojih unutrašnjih odnosa. Blago rečeno stanje u ovoj oblasti je haotično i ravno domenu pošalice. Srbija je zvanično u procesu pretpristupnih pregovora sa EU, a isto tako malim koracima i prema članstvu u NATO. Ovi mali koraci se ogledaju u slanju jednog oficira Vojske Srbije na štabnu dužnost u Komandi združenih snaga NATO u Napulju, kao i sastancima zvaničnika NATO saveza i Vojske Srbije. Ovome u prilog ide i depeša sa Vikiliksa, originalno upućena iz ambasade SAD u Beogradu na ruke Hilari Klinton. U ovoj depeši se spominje da je Jovan Ratković, savjetnik za spoljnu politiku bivšeg predsjednika Srbije Borisa Tadića, prenio ambasadorki Meri Vorlik lična uvjeravanja predsjednika Tadića da Srbija neće moći „zauvijek” da ostane van NATO-a, kao i da je podrška srpskog naroda Partnerstvu za mir i članstvu u NATO-u „iznenađujuće visoka”. Ipak, malo istočnije Srbija paralelno gradi i jake veze sa Rusijom, čiji je najvidljiviji dokaz trasa Južnog toka. U ovim okolnostima kada dolazi do složnjavanja situacije u Ukrajini i glasanja Generalne Skupštine UN o rezoluciji kojom se Krim pripaja Rusiji, neminovno dolazi i do pritiska na Srbiju i BiH, a gdje obe države uopšte nisu uzele učešće u glasanju. 

Criema voting

BiH i Srbija su bile i jedine zemlje na Balkanu koje se uopšte nisu izjasnile. Sve ostale zemlje Balkana i bivše SFRJ glasale su ZA ovu rezoluciju. Srbija je ovim “nemuštim” potezom htjela da sačuva dobre odnose i sa “jednima i sa drugima” što nakon nekog vremena svakako može da joj donese probleme jer u EU to nisu očekivali, a u ovim okolnostima “biti odsutan” znači imati neki stav koji se ne poklapa sa stavom unutar EU. U BiH je standardno jer se tri člana predsjedništva koje je zaduženo za spoljnju politiku uopšte nisu mogla dogovoriti oko glasanja. Zbog svega gore navedenog, a u prvom redu zbog “neo – multupolarizma” i kompleksnosti pozicije u kojoj se nalaze Srbija i BiH, uvjeren sam da bi obe zemlje trebale jasno diplomatski da se usmjere i da iz statusa posmatrača dobiju status punopravnog člana u Pokretu nesvrstanih. Već unapred unutar EU na mogunost ove ideje ne gledaju blagonaklono i čak naglašavaju Srbiji da više nisu “nesvrstani” i da moraju da se odluče, iako se i sama EU nalazi u poziciji kao i bivša SFRJ nekad. Stav SAD prenio je sadašnji ambasador u Beogradu Majkl Kirbi koji je izjavio

“A za mene će biti interesantno da posmatram kako će Srbija to učiniti, budući da je naslednica Titove Jugoslavije, koja je bila osnivač Pokreta nesvrstanih. Ovde postoji ritualni osećaj da pokret nesvrstanih ne staje ni na čiju stranu. To je nešto što je istorija Srbije, a možda i njena budućnost”

Osim toga što se Srbija tretira i kao naslijednica bivše SFRJ punopravnim članstvom imala bi veći manevarski prostor za situaciju u kojoj se sad nalazi. Dubljim angažmanom u Pokretnu nesvrstanih mogla bi povratiti neka stara tradicionalna i ekonomska prijateljstva, pogotovo u zemljama rastuće afričke ekonomije, a sa druge strane napravila bi se legitimna odstupnica prema NATO savezu i potvrdila bi se neutralnost koju Srbija deklarativno nosi u svom Ustavu. Osim toga pojačan i punopravan angažman Srbije dao bi i Pokretu nesvrstanih novu energiju i više na značaju.  Ovo bi takođe bila sjajna prilika za Bosnu i Hercegovinu da se postavi ozbiljnije u međunarodnim krugovima i da “prikoliko” postane faktor u spoljnjoj politici. Svojim komparativnim prednostima mogla bi da ostvari pre svega ekonmske benefite kao i Srbija, a osim toga mogla bi da se postavi partnerski i jednako prema svima, bez da iko napravi zamjerke jer su svi svijesni njenog uređenja. Uz ovo, Bosni i Hercegovini bi dobro došla i totalna demilitarizacija u budućnosti, ali to već nije predmet ove analize. Smatram da bi se veoma brzo zaokretom ka Pokretu nesvrstanih olakšala pozicija Srbije i popravila pozicija BiH pogotovo na principima većeg razvoja ekonomske diplomatije bez velike politike, a i situacija na globalnom planu nam sama nameće to kao moguće rješenje. Ovo bi takođe pomoglo i stabilizaciji nekih odnosa na Balkanu između ove dve države, kao i unutar same BiH, gdje se ne bi raznim pritiscima i ružnim metodama rušio položaj Republike Srpske garantovan sporazumom u Dejtonu i gdje bi se fokus unutar BiH prebacio sa političko – ustavnih pitanja na ona razvojna i ekonomska. Kad sve saberemo, izgleda se ovaj indirektni savjet ambasadora Kirbija uopšte ne čini tako loš, a kako se mi činimo, vrijeme će pokazati.

 

Moj govor povodom 15 godina NATO bombardovanja SR Jugoslavije

Poštovane dame i gospodo, dragi gosti i prijatelji Beofruma, pre svega želim da Vam se zahvalim što ste danas ovdje sa nama, a organizatorima upućujem najiskrenije čestitke za uspješnu organizaciju sa željama da ovako nastave u budućnosti.

Moje ime je Neven Đenadija, dolazim iz opštine Kostajnica u Republici Srpskoj po struci sam diplomirani politikolog, a trenutno i student MA studija međunarodni odnosi i diplomatija. U svom dosadašnjem radu najčešće se i bavim diplomatskim i geopolitičkim temama, a pitanje Kosova i Metohije kako sa istorijske tako i geostrateške pozicije je oblast od mog posebnog interesovanja i inspiracije. Sam povod zbog kog smo se skupili danas ovdje i na ovom mjestu je veoma težak, tužan i sigurno ga nismo sami birali već nam je na današnji dan pre 15 godina on ultimativno postavljen. Taj povod je trajao punih 78 dana, ostavivši za sobom hiljade žrtava, ogromna razaranja, zatrovanu prirodnu sredinu i otrgnuto Kosovo i Metohiju pod patronatom NATO-a, i ne samo to već za isti povod nije bilo odluke Savjeta bezbednosti Ujedinjenih nacija,  a zbog njega je 19 zemalja članica NATO saveza prekršilo Povelju UN kao i temeljna načela međunarodnog prava. Vjerovatno neki ne znaju, ali ovo nije bila prva akcija koju je poveo NATO savez protiv jednog naroda. Ta prva zvanična akcija je trajala 12 dana, zvala se „Odlučna sila“ i bila je uperena protiv istog naroda ali u Republici Srpskoj, Bosni i Hercegovini. Povod za tu akciju kao i onaj za intervenciju u Srbiji je veoma kontroverzan i upitan, te ni do dan danas nije jasno i argumentovano dokazana krivica Srba ni za žrtve na Markalma ni za žrtve u Račku, što se vidi i po nekim svjedočenjima u Haškom tribunalu. Daleko od toga da nismo imali svojih grešaka i nepromišljenih poteza imamo ih i danas, ali za ove smo već unapred kao narod osuđeni i pre nego što su se desile. Naravno želim da kažem da su za mene sve žrtve iste i da ni jedna nije niti veća, niti manja od druge, i da svim žrtvama treba odati počast. Žrtva nije samo običan broj, slovo na papiru ili slika u muzeju, žrtva je svetinja, bol i tuga čija god ona bila. Nažalost i same žrtve se često koriste u svrhe manipulacije i ostvarenja nekih političkih ciljeva ili pretenzija na dugoročnom planu, a to je ono što posebno prezirem. Problem nastaje onog momenta kada zaboravljamo sopstvene žrtve, a ostavljamo prostor za one druge koje će od srpskog naroda napraviti kolektivnog krivca i nepresuđenog osuđenika. Nama izgleda čak ni to nije problem, kroz istoriju smo navikli da tu ulogu junački nosimo i kad smo krivi i kad nismo, od NATO bombardovanja do holivudskih filmova. To što neko drugi konstantno razmišlja kako da od svojih žrtvi napravi dobar marketing, a samim tim i veću žrtvu, drugome na štetu, to je već njegova lična stvar i stvar njegove politizacije, a u krajnjoj liniji rekao bih i nepoštovanja sopstvenih žrtava. Mi ovdje danas na naš način, dostojanstveno pre svega pokazujemo da naše žrtve nisu zaboravljene i da srpski narod nije kolektivni krivac. Ono što mene najviše boli danas je odnos vlasti Republike Srbije prema teritoriji i srpskom narodu Kosova i Metohije. Ovaj odnos nije iskren i nije zaštitnički kako bi trebao biti. Neću sad da pričam o ogromnom istorijskom i pravoslavno – hrišćanskom značaju Kosmeta koji nije uopšte upitan za naš narod i koji je nemjerljiv kroz istu tu istoriju za cjeli zapadni svijet od 1389. pa na ovamo. Ono što ću ja spomenuti kao jedan svoj argument kroz prizmu onoga što proučavam je ogroman geostrateški značaj koji Srbija gubi ionako poraznim Briselskim sporazumom i nemuštim odricanjem od sopstvene teritorije i naroda. Navešću Vam samo nekoliko važnih činjenica koje idu u prilog ovome. Svi mi znamo šta voda znači za budućnost naše planete i života na njoj, pa tako i na Kosovu voda predstavlja veoma bitan resurs koji pokreće sve ostalo. Da li ste znali da je Priština jedini glavni grad neke pokrajine u Evorpi koji nema svoju rijeku ? Da li ste znali da je jezero Gazivode jedini i najsigurniji izvor vode u budućnosti na Kosovu i Metohiji ? Da li ste znali da se vodom iz ovog jezera koje se nalazi na sjeveru Kosmeta u srpskoj opštini Zubin Potok snabdjevaju i hlade generatori dvije jedine funkcionalne termoelektrane u blizini Prištine koje su praktički jedini izvor električne energije na Kosmetu? Osim vodenog bogatstva posebno treba istaći i ogromno rudno bogatstvo kojim raspolaže teritorija Kosova, a zanimljiva je i geomorfološka struktura pojaseva na Kosmetu koji su prema do sad još nezvaničnim i tajnim procjenama naftonosni. Ovome treba dodati i geografsku projekciju i značaj „Cvijićeve linije“ odnosno strateške linije koju je iscrtao naš najpoznatiji geograf Jovan Cvijić i  koja se smatra strategijskom kičmom regiona i oko nje su sudbinski vezani svi geoekonomski planovi, te o njoj moraju da vode računa sve projekcije budućih naftovoda i gasovoda. Samo iz ovih nekoliko činjenica koje sam ovdje naveo, a koje izuzimaju istorijsko – pravoslavni argument i našu nostalgiju jasno se i nedvosmisleno vidi geostrateški značaj Kosova i Metohije za bilo koga, a pogotovo za državu Srbiju u narednih 50 ili 100 godina o kojima već danas trebamo misliti. Vjerujem da je vlast mogla i morala bolje da zaštiti ako ništa bar sjeverni dio i jezero Gazivode, ali umjesto toga oni su još dodatno ružnim političkim sredstvima podjelili i ono malo srpskog naroda što je na Kosmetu ostalo. Sve je to Srbiji uz dodatne žrtve pre tačno 15 godina donio globalni intervencionalizam i interesi upereni protiv suverene zemlje. Da je bio mnogo prljav pokazuju i podaci o upotrebi kasetnih bombi, bombardovanju hemijske industrije gdje su oslobođene velike količine dioksina, kao i upotreba osiromašenog uranijuma čije posljedice se osjete i danas. Da je Srbija tad bila poslijednja žrtva tog intervencionizma i da je poslije toga uspostavljen globalni i trajni mir vjerovatno bi nekako i prihvatili to što nam se desilo, ali nažalost ovo su samo puste želje. Poslije Srbije bili smo svjedoci još težih i žešćih intervencija sa još modernijim oružjem i većim razmjerama stradanja koje vidimo čak i danas. Sve ove intervencije sigurno nisu postigle ono što se u medijima i zvaničnim državnim politikama NATO saveza propagira, ali su postigle dovoljno za one koji su ih i osmišljavali. Danas je u Srbiji zahvaljujući upotrebi naučno prostudiranih metoda i korišćenju suptilnih mehanizama u oblikovanju javnog mišljenja proizvedeno snažno uvjerenje da je Srbija ne samo izgubila rat 1999. nego da je za taj rat sama odgovorna. Identifikovanje sa agresorom je čudna i tužna boljka s kojom se neko društvo suočava, ona otvara put upravljačkoj strukturi da ostvaruje ciljeve samog agresora, pretvarajući se u njegovog klijentističkog poslušnika. Kada su u to klijentističko kolo upregnuti mediji koji nemerljivo utiču na oblikovanje javnog mišljenja, društvo koje se identifikuje sa agresorom u stvari je zahvaćeno samodestrukcijom, samorazaranjem i samozatiranjem. Ovo potvrđuju i riječi tadašnjeg potrtparola NATO saveza Džejmija Šeja koji je 1999. Izjavio: „Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”.

Osim onog povoda koji nas je ovdje okupio želio bih da dodam da nas je okupila i želja da jasno demantujemo gospodina Šeja koji je među živima i dalje obavlja funkciju unutar NATO saveza. I ne samo da ga demantujemo, već da pokažemo da osim što nismo zaboravili bombardovanje, nismo zaboravili ni njegove riječi i koje je tad izrekao.

Ovim bi želio i završiti moj prvi i najduži govor do sad koji nije bio ni malo lak ali je bio iskren i iz srca. Baš zato što mi je prvi i što sam govorio na ovu godišnjicu želio bih nekako da ga upišem u posebnu posvetu i za sjećanje na one najtragičnije i najbolnije žrtve. Jedna od njih koja je postala simbol svih nevinih žrtava je trogodišnja djevojčica Milica Rakić iz Batajnice koja je stradala od gelera u svom domu. Marko Simić iz Novog Pazara, dvogodišnji dječak koji je stradao od razorne bombe u naručju svog oca Vladana. Ljiljana Spasić student četvrte godine medicine, stradala je u sedmom mesecu trudnoće u samom centru Niša. Bojana Tošović i njen tata Božina iz Merdara stradali pred svojom kućom od granate. Na njivi u Ribnici kod Vranja, poginula je petnaestogodišnja djevojčica Irena Mitić dok je sa ocem sejala kukuruz. Na mostu preko Južne Morave u Vladičinom Hanu NATO bombe usmrtile su zagrljene i zaljubljene gimnazijalce sedamnaestogodišnju Gordanu Nikolić i godinu dana starijeg Milana Ignjatovića. Na mostu u Varvarinu, pod bombama ugašen je život briljantne matematičarke Sanje Milenković kad je NATO agresor izručio smrtonosne bombe na Varvarinski most, i u crno zavio deset porodica te ostavio 27 teških invalida. Osim civilnih žrtava imali smo i one vojno stradale i herojski od kojih bi želio da odam počast pilotima VJ Životi Đuriću, Zoranu Radosavljeviću i Milenku Pavloviću koji su živote izgubili u daleko inferiornijim avionima i borbi koja je bila neravnopravna, ali potpuno svjesno za odbranu svoje zemlje i znajući u šta se upuštaju. Njima, kao i svim ostalim vojnicima i civilima stradalim u NATO agresiji koje nisam pobrojao neka je vječna slava i hvala. Hvala i svim onima koji su branili svoju državu tada, a koji žive i danas i koji su zaslužili da ih Srbija ne zaobravi i da im pruži život dostojan čovjeka. Svima Vama još jednom hvala na pažnji i Vašem prisustvu na obilježavanju i pomenu ove godišnjice.

Odgovor Oani Lungesku, portparolu NATO saveza

Serbian air force

Uz dužno uvažavanje prema zvaničnicima NATO saveza samo jer su po godinama stariji od mene, upućujem oštru kritiku na sramno ruganje civilnim žrtvama NATO bombardovanja suverene države u srcu Evrope. Uz ovu kritiku prilažem i ilustraciju koju sam uradio kao odgovor na ono što je postavila gospođa Oana Lungesku iz Rumunije. Gospođa Lungesku je tad iz Brisela posmatrala kako joj bombarduju komšiluk ispijajući koktele i gradeći svoju karijeru izvještavajući za BBC.

Poštovana gospođo Lungesku osim civilnih žrtava koje je SR Jugoslavija tad imala, životna sredina ovog djela Balkana je planski trovana osiromašenim uranijumom, kasetnim bombama i bombardovanjem hemijske industrije čije se posljedice osjete i danas, kako u Srbiji tako sigurno i u zapadnim djelovima vaše domovine Rumunije. Da je u portparolima NATO saveza nešto trulo i nečovječno pokazuje i izjava vašeg kolege i prethodnika  Džejmija Šeja tačno prije 15 godina kada je izjavio :

„Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”

Nakon 15 godina vi kao novi i prvi ženski portparol NATO saveza postavljate sliku preuzetu od isto tako veoma tolerantne ministrice za EU integracije  tzv. Kosova* Fljore Čitaku.

https://twitter.com/NATOpress/status/447837567426523136

Ovom slikom Vi se rugate svim nevino stradalim žrtvama i pitam se kako Vas ne bole bar one najmlađe i najtragičnije, jer pretpostavljam da ste i sami majka, ako ipak niste onda jer ste u periodu od 1981 – 83. obavljali posao učiteljice engleskog jezika u gradu Busteni i sigurno ste radili sa djecom. Neka Vas bude sram i stid, a mene već jeste što djelimo isti datum rođenja.

PS. Sat vremena nakon mog teksta, replike i mini kampanje na tviteru (slučajno ili ne) gospođa Lungesku je obrisala svoj sramni tvit u kojem se ruga žrtvama bombardovanja NATO saveza ali dokazi su ostali sačuvani!

Untitled