Најновија одлука Уставног суда БиХ на 117. пленарној сједници, о захтјеву седам делегата клуба Бошњака у Вијећу народа Републике Српске за оцјену уставности члана 53. Закона о пољопривредном земљишту, представља још један преседан међународне заједнице у БиХ која располаже са троје страних судија које са још двоје судија Бошњака могу без икаквих проблема и посљедица да доносе било каквe већинскe одлукe Уставног суда БиХ у омјеру 5:4, а на штету Републике Српске. Управо то је урађено са овим законом о пољопривредном земљишту, гдје је Уставни суд БиХ утврдио да је оспорена одредба противна Уставу БиХ, јер се ради о искључивој надлежности Босне и Херцеговине у регулисању питања државне имовине.
Последње измјене закона о пољопривредном земљишту Републике Српске на снагу су ступиле прошле године, а њихов циљ је да омогуће упис десетина хиљада хектара земљишта у својину Републике Српске како би биле на располагању пољопривредним произвођачима. Конкретно овдје је ријеч о томе да Републици припадне пољопривредно земљиште које се налази на њеној територији, које је уписано у јавним евиденцијама као општенародна имовина, али без уписаног права коришћења, управљања или располагања, као и оно пољопривредно земљиште на територији Републике Српске које је и друштвена, односно државна својина са правом коришћења, управљања или располагања у корист предузећа која су била предмет приватизације, или је уписано као посјед тих предузећа или као посјед бивших друштвено-правних лица са сједиштем ван територије Републике Српске. Све ове одредбе су оцјењене као неуставне овом одлуком Уставног суда БиХ, што би практички значило да имовина и земљиште на територији Републике Српске спадају у власништво државе БиХ, која је ето из добре воље уступила ту имовину и земљиште на коришћење ентитетима, из чега произилази да из неке не тако добре воље исту може и одузети.
Сама ова одлука, као и неке од претходних одлука Уставног суда као што је одлука о грбу, химни, застави и обиљежавању Дана Републике Српке, представља ништа друго него продужену руку наметнутих политичких и друштвених односа из времена распада Југославије и једностраног референдума о отцјепљењу, а који су били уперени против основних права самоодређења српског народа у Босни и Херцеговини. Да би се пажљиво размотрила позиција српског народа у БиХ данас, мора се сагледати и историјска генеза тежњи муслимана у БиХ за самоодређењем путем муслиманског национализма чији су извори били у исламској религији и догми. Почело је то организованије да се одвија још од времена када је Ататурк увео промјене у Турској, па су се тадашњи студенти из Босне и Херцеговине умјесто до тада Истанбулу, окренули ка Каиру и исламском универзитету Ел – Азхар. Тако су кренули развијати исламску политичку мисао почевши од истакнутих египатских студената из “Ел Хидаје” предвођених угледним алимом Мехмедом еф. Ханџићем, те Младим муслиманима на челу са Есадом Карађозовићем, Мустафом Бусулаџићем, Алијом Изетбеговићем и другима. Период посебног врења и позиционирања ове идеје догодио се за вријеме Павелића и НДХ, те потоњег дјеловања у СФРЈ када су муслимани остварили равноправни статус народа унутар југославенске заједнице Уставом који је проглашен на Скупштини Вијећа народа СФРЈ 21.2.1974. Комплетна ова генеза и године преданог рада биле су уперене искључиво на стицање националних права и самоодређење муслиманског народа у СФРЈ. Круна овог дугогодишњег рада је била организација свих тих људи и систематизација исламских идеја у оне радикалније форме под окриљем Странке Демократске Акције, са циљем и за коначно самоопредјељење, прегласавање српских представника и референдум о независности БиХ, када су муслимани заједно са Хрватима које су тада искористили, а данас мајоризују у политичком смислу, отцијепили БиХ из Југославије, противно вољи српског народа и уз срдачну подршку западне цивилизације.
Овдје долазимо до једног кључног термина, а то је прегласавање противно вољи српског народа, што је за посљедицу активирало право на самоодређење и оснивање Републике Српске 9.1.1992. и прије референдума на ком су се резултати унапред знали. Све ове прилике се већ скоро 30 година одржавају од стране институција БиХ, Високог представника и у коначници понајвише од стране Уставног суда. Собзиром да је састав Уставног суда БиХ од 9 судија такав, да Срби, Хрвати у Бошњаци имају по двоје судија, док остала три мјеста попуњавају странци, јасно је да све битне одлуке сами могу да донесу Бошњаци и стране судије, и управо ово је највећа превара грађанске државе Босне и Херцеговине, која није држава већ међународни протекторат, што се види из приложеног. Први пут ово прегласавање се десило 15. октобра 1991. године када је Скупштина БиХ је донијела Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине, чим је одлучено је да се повуку представници БиХ из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, што су без двотрећинске већине изгласали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС-а одбили дјеловати по овом нелегално донесеном акту. Чланови тадашњег Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Биљана Плавшић и Никола Кољевић тражили су и међународну арбитражу због прегласавања Срба, али је њихова апелација Европској комисији глатко одбијена. Дакле, и тада као и данас странци доносе коначне одлуке о самоодређењу, вољи и правима српског народа у Босни и Херцеговини које не морају нужно имати упориште у праву, већ у сили политичких прилика и интереса.
У том контексту можемо са пуним правом да посматрамо Босну и Херцеговину као неку врсту реплике СФРЈ и на тим темељима да објективно упоредимо право муслимана, односно Бошњака из БиХ на самоодређење у Југославији, а касније и на самоопредјељење и сецесију од Југославије, са истим таквим правом Срба из БиХ на останак у Југославији, гдје су били прегласани, као и у данашњој Босни и Херцеговини, гдје су такође били прегласавани у Предсједништву, па чак и кад узмемо само оквир Републике Српске, гдје о основним правима на самоодређење српског народа и законима који се доносе, коначну ријеч могу дају два Бошњака и тројица страних судија, јасно је да ова два права, наизглед два равноправна и конститутивна народа, ипак нису заступљена у истој мјери нити по истим стандардима. Како је могуће да уопште постоји механизам, да легитимне одлуке и законе Народне Скупштине Републике Српске и права која произилазе из Дејтонског споразума могу да пониште двоје бошњачких судија и троје страних, а да у том процесу одлучивања учествује само двоје Срба који немају никакву шансу да заштите интерес свог народа и ентитета из ког долазе, да ли на основу овога Република Српска и српски народ имају слободу одлучивања и равноправан третман са Федерацијом БиХ и Дистриктом Брчко у оквиру Босне и Херцеговине? Одговор је НЕ.
У Међународном пакту о грађанским и политичким правима који је усвојен 1966. године на Генералној скупштини УН-а у члану 1. пише да: Сви народи имају право на самоопредјељење. На основу овог права они слободно одређују свој политички положај и слободно постижу свој привредни, друштвени и културни развој. У Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима ово се идентично овако и понавља.
У слободном тумачењу могло би се закључити сви народи осим Срба у Босни и Херцеговини, Срба у Хрватској, Срба на Косову и Метохији, а сад видимо и Срба у Црној Гори, да апсурд буде већи. Неки теоретичари су разматрали да се ово право на самоодређење сукобљава са правом суверености које има држава. Тражење самоодређења увијек садржи захтјев који је уперен против неке постојеће државе. Садржај тог захтјева се састоји у смањењу и ограничавању суверених права те државе у одређеном дијелу њеног подручја, односно у захтјеву или потпуно напуштању таг подручја, у одрицању од својих дотадашњих права која је имала и вршила као територијални суверен. Из тога се изводи да је право на самоодређење у сукобу са сувереношћу. Ипак, ево до данас нисам чуо да је неко отворено кроз ова разматрања правдао силу суверенитета на штету једног дијела народа. Управо због тога био сам веома изненађен када сам видио да угледни сарајевски адвокат и стручњак за уставно право Недим Адемовић, каже да је Уставни суд једини чувар суверенитета БиХ и да је то “домаћи ОХР са бонским овлашћењима”, гдје при том додаје да се најтеже одлуке у Уставном суду доносе гласањем 5:4 али да то није прегласавање!
Човјек је стручњак, доктор правних наука, овако срамно завршава своје гостовање са свођењем државног суверенитета на силу јачега и права на 5 руку, двије бошњачке и 3 међународне, шта онда да очекујемо од мање образованих бошњачких политичара који се тобож боре рецимо за права Срба у ФБиХ? Ако је право јачега извор суверенитета Босне и Херцеговине, онда испаде да га више од Бошњака чувају Хрвати без ентитета и Република Српска која већ 28 година опстаје, живи и дјелује у оквиру такве “суверене” Босне и Херцеговине. Господин Адемовић вјешто заобилази право народа на самоодређење, које су Бошњаци већ искористили и практички подржава коначни суверенитет силе. Он наводи да БиХ има континуитет и да је она сукцесор права на имовину бивше државе, а ја га питам зашто онда БиХ није и сукцесор права на самоодређење и неких других права, већ се припадајућа права узимају по сили суверенитета. Испада да је право селективна ствар и да могу да га користе само они који имају силу, односно у овом случају међународну подршку.
Закон о пољопривреном земљишту, закон о грбу, химни, застави и Дану Републике налази упориште управо у темељном праву на самоодређење српског народа и суверенитет Републике Српске унутар Босне и Херцеговине. Ово право Републици Српској је дала борба за територију у рату, а верификовао Дејтонски мировни споразум кроз Анекс 2. и управо основа за одређивање међуентитетске линије разграничења била је линија сукоба. Не постоји бољи доказ да имовина и земљиште у оквиру територије Републике Српске, припада управо Републици Српској од Анекса 2 Дејтонског мировног споразума који су парафирали и потписали у име Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, у име Федерације БиХ Јадранко Прлић и у име Републике Српске Никола Кољевић, уз одобрење, као и стоји у оригиналном преводу Фрање Туђмана у име Хрватске и Слободана Милошевића у име СР Југославије.
Овдје треба озбиљно узети у обзир две ствари. Прва је да нису само ентитети потписници Анекса 2 који се односи на унутрашње разграничење и међуентитетску границу, већ и Босна и Херцеговина као држава, што је веома битна ствар када смо код тумачења међуентитетског разграничења и припадајуће територије. Дакле, Алија Изетбеговић се у име БиХ као државе сагласио заједно са два ентитета уз одобравање СР Југославије и Хрватске, по овом јасном и недвосмисленом питању и као такав је дозволио формирање међуентитетске линије разграничења између територије Републике Српске, Федерације БиХ, те Дистрикта Брчко. Друга битна ствар јесте разлика између званичних термина “boundary” и “border”. Иако се данас у неформалној комуникацији оба ова термина поистовјећују, између њих постоји разлика. Термин “border” се користи изричито када се говори о спољњим границама између две државе, док је термин “boundary” линија која означава границу између два субјекта унутар једног подручја, у нашем конкретном случају линија разграничења између два ентитета. Дакле, ако бисмо то поједноставили, могли бисмо рећи да Босна и Херцеговина према сусједним државама има “border” док ентитети између себе имају “boundary”, што би значило да простор и територија између “border” и “boundary” припадају субјектима Републици Српској, односно Федерацији БиХ, што је Алија у име БиХ својим потписом и потврдио. Уз Анекс 2 приложена је и мапа са легендом која географски и терминолишки разјашњава ову унутрашњу демаркацију територије.
Ово исто је у суштини потврдио и Уставни суд БиХ 2001. године у Одлуци број У-41/01 када се прогласио ненадлежним да одлучује о захтјеву за рјешавање спора између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине о међуентитетској линији разграничења у области насеља Добриња 1 и Добриња 4 и за оцјену уставности Одлуке Високог представника за Босну и Херцеговину о провођењу обавезујуће арбитраже између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске ради разрјешења спора у вези са међуентитетском линијом разграничења и Арбитражне одлуке независног ирског арбитра за Добрињу 1 и Добрињу 4. Уставни суд је у конкретном случају истакао да одлука Високог представника није предвидјела могућност да било које тијело у БиХ ревидира арбитражну одлуку. Самим тим, према мишљењу Уставног суда, Арбитражна одлука ријешила је спор коначно и искључила могућност ревизије од било којег суда у БиХ, укључујући и Уставни суд.
Високи представник Волфганг Петрич донио је 5. фебруара 2001. године Одлуку број 84/01 о обавезујућој арбитражи између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске о међуентитетској линији разграничења у сарајевском насељу Добриња I и Добриња IV, те именовао ирског суца Диармуида Шеридана за јединог арбитра. Након ове одлуке, према појашњењима која долазе са терена, а након анализирања нове мапе, Федерацији БиХ припало је око 800 станова из добрињских стамбених блокова, а Републици Српској близу 250. Управо ова арбитражна одлука је извор сваке даљње приче око имовине на територији Републике Српске, јер је Високи представник искористио бонска овлашћења и практично наметнуо ову арбитражу, коју је прихватио и Уставни Суд БиХ. Иако је тада та одлука била спорна за нас због других разлога, данас је требамо итекако користити када је у питању имовина и земљиште на територији Републике Српске. Собзиром на ову арбитражу и наведене одлуке Уставног Суда и Високог представника, јасно је да је ова посљедња одлука Уставног суда о Закону о пољопривредном земљишту донешена искључиво на силу и политички, што смо и видјели собзиром да знамо ко је гласао и да је изгласана у омјеру 5:4. Ова одлука је такође у колизији са горе наведеном одлуком У-41/01 гдје је Уставни суд пропустио да реагује на подјелу имовине између Републике Српске и Федерације БиХ у сарајевским насељима Добриња 1 и Добриња 4 и прогласио се ненадлежним.
Сада се намеће логично питање, како је могуће арбитражним поступком који је покренут на основу бонских овлашћења Високог представника и прописаних Анексом 10 Дејтонског мировног споразума раздијелити имовину и територију између Републике Српске и Федерације БиХ, али исто са друге стране није могуће законом регулисати и уписати имовину и земљиште на територији Републике Српске у њено власништво. Како је могло уопште 2001. раздијелити Добрињу 1 и Добрињу 4 ако Република Српска није власник земљишта на својој територији? Да ли то значи да је онда Републици Српској овом арбитражом потврђено право власништва над земљиштем и имовином на својој територији? Ако Републици Српској заправо не припада имовина и земљиште на њеној територији како се тврди данас, како је онда било могуће овом арбитражом узети дио Добриње од Републике Српске и додијелити Федерацији БиХ? Зашто се Уставни Суд БиХ тада прогласио ненадлежним, а сада донио овакву одлуку? Ако је он једини чувар државног суверенитета и како рече господин Адемовић “интерни ОХР” онда водећи се принципом који су поставили својом посљедњом одлуком о пољопривредном земљишту и оном из 2012. о имовини, нити ових 250 станова и дијелови Добриње 1 и Добриње 4 нису требали да припадну Републици Српској, нити ових 800 и већи дијелови Федерацији БиХ, већ су том логиком требали да постану имовина и земљиште државе БиХ. Исто тако ако Републици Српској не припада земљиште и имовина на њеној територији, зашто се 2001. онда арбитража о Добрињи није поставила између Босне и Херцеговине са једне стране и ова два ентитета са друге, што из приложеног видимо да се није десило, јер се и сама арбитражна одлука водила правом простора, територије и земљишта које припада Републици Српској и Федерацији БиХ. Уколико су земљиште и имовина у власништву државе Босне и Херцеговине, зашто је онда успостављена ентитетска линија разграничења, која је њена сврха пошто она нема другу фактичку улогу осим да означи припадност територије имовине и земљишта, јер не постоје гранични пунктови, нити царинске контроле. Ако пак не служи за означавање територије, зашто онда креатори Дејтонског споразума ову међуентитетску линију разграничења нису ставили на привремени период трајања до успостављања власти и потпуног прекида војних дејстава? Мени се чини да су овдје ствари прилично јасне.
Дакле, овом аргументацијом види се да је Уставни суд БиХ између осталог једно политичко тијело и то посебно у одлукама које се тичу Републике Српске. Стиче се дојам да је сједиште овог суда у Хагу, а не Сарајеву, јер је правно – политички наратив који се користи у Хагу према Србима, идентичан ономе који се користи и у Уставном суду БиХ према Републици Српској. Ово је наратив међународне заједнице која према Републици Српској, а видимо и према Србији око питања Косова и Метохије, као и према Србима у Црној Гори око питања црквене имовине, има већ дуги низ година и он се још нимало није промјенио од распада Југославије. Ако смо некад и помислили да је дошло до отопљавања односа међународне заједнице према Србима, погријешли бисмо, то је засигурно била само фатаморгана. Зашто је ово тако, зашто оволико дуго траје и када ће престати, питање је за посебан текст и једну одвојену анализу.
Неспорно је да се Босни и Херцеговини од стране западних држава дозвољава суверенитет силе у односу на Републику Српску која свој простор, право и територију, иако утврђене у Дејтону мора да брани из дана у дан. Све ово наравно не аболира дијела одговорности и наше политичке представнике и субјекте који од рата на овамо, дјелују и партиципирају у власти Републике Српске за све тежу економско – социјалну ситуацију, пословни и политички амбијент, за пад наталитета и одлазак становништва, али сигурно да се поред свега осталог оваквим одлукама Уставног суда додатно отежава и оптерећује било какав развој и међународно позиционирање Републике Српске.
Са друге стране ова иста међународна заједница Србији ни близу не дозвољава суверенитет силе у случају Косова и Метохије, већ је процес управо обрнут, гдје је Србија бомбардована када је покушала војно да сачува своју територију, а гдје самопроглашене албанске власти из године у годину добијају и отимају све више суверенитета на штету државе Србије, а све то уз одобравање и подршку западних сила.
Закључак је једноставан и сам се намеће, а то је да ће Република Српска остати овако мајоризована и третирана, докле год су у Уставном суду стране судије са оваквим инструкцијама својих земаља и докле год Високи представник има бонска овлашћења по истим тим инструкцијама. Са друге стране о третману и правди за српске жртве сувишно је и говорити, нема је и готово да не постоји. Све ово ће да траје докле год се не промјене међународне околности, које су иако још без конкретних помака, ипак почеле да се комешају. Историја је циклична утврдио је Семјуел Хентигнтон што се и показало на много примјера из прошлости, па је и према томе неминовно да ће некад доћи до промјене, само што су у данашњем свијету вријеме и истрајност главни чиниоци, те у том смислу и 100 година нажалост може да буде само један милиметар напредовања до неке промјене. Нама преостаје једино да опстанемо на овом простору као народ у оквиру који имамо, да издржимо све ове невоље и да паметном националном стратегијом уз уважавање свих страна спремни дочекамо неко боље вријеме. Најважније стратешке тачке током овог процеса су образовање будућих генерација, стварање повољног пословног, радног и породичног окружења, те очување традиције, културе и институција Републике Српске.
Serija tekstova u četiri djela kojima ću dati detaljan presjek poslijednjih dešavanja u BiH, gdje uvijek imamo “trodupli” interes plus međunarodni faktor. Kritike, komentari, druga razmišljanja i nove informacije svake vrste će biti prihvaćene. Tekstove čitati pažljivo i posmatrati sa šireg aspekta zbog količine informacija.
Tekst ću započeti sa dva vrlo jaka citata koji savršeno dočaravaju Bosnu i Hercegovinu kao državu, kako danas tako i u prošlosti. Ivo Andrić naš proslavljeni nobelovac i diplomata kaže: “Tamo gdje prestaje logika, počinje Bosna“, a uz ovu izreku svakako treba nadovezati i onu od F. D Ruzvelta bivšeg američkog predsjednika koji kaže: “U politici se ništa ne dešava slučajno. Ako se nešto dogodi možete se kladiti da je planirano da se tako dogodi.“
Svi smo bili svjedoci nemilih scena sa ulica najvećih gradova u Federaciji BiH. Svakako saglasan sam da nema potrebe likovati nad ovim, sve što je uništeno izgrađeno je novcem građana, a istim tim novcem će biti i obnovljeno. Osim ovoga postoji i neka istorijska i kulturna vrijednost počev od samih zgrada pa do dokumenata i arhiva. Prva bitna stvar koju ću razjasniti na početku, radi što boljeg razumjevanja jeste da su ovi protesti bili savršeno dobro i sinhronizovano organizovani, te da se sastoje iz dva nivoa. Prvi nivo je onaj vidljivi ili socijalni nivo, a onaj drugi manje vidjiv je političko – obavještajni nivo.
Što se tiče prvog socijalnog nivoa, vjerujem da mnogi i bolje nego ja barataju podacima kolika je kriza i nezaposlenost u FBIH i RS. I sam sam u toj “super teškoj” kategoriji mladih nezaposlenih ljudi ali ja imam posebnu skromnost, strpljenje i tu neku nazovi sreću da još uvijek ipak razmišljam glavom, a ne stomakom, što kod mnogih iz socijalnog nivoa na žalost nije tako. Ovi ljudi su se skupili poneseni tugom, strahovima za svoju budućnost, strahovima za budućnost svoje djece, težnjama za boljim životom, glađu bukvalnom i onom za socijalnu pravdu te lično dostojanstvo i na kraju generalnim ogorčenjem na političare koji su im za to sve apsolutno dali povoda. Ovdje nema ništa da se oduzme, možemo samo dodavati i ostale probleme kao što su korupcija, nepotizam, sumnjive privatizacije, zaduživanja… Da je život u BiH niske kvalitete znamo svi i dobro smo svjesni, da ima prostora za napredak, zaista je suvišno govoriti. Iskreno saosjećam i djelim sudbinu sa svim ljudima ovog prvog nivoa bez obzira na bilo kakvu pripadnost (etničku, religijsku, stranačku, entitetsku, građansku, manjinsku, navijačku).
Drugi nivo ovih protesta i onaj meni mnogo zanimljiviji sa aspektra struke, državnih karakteristika BiH, manipulacije i svega onoga što je pripadnicima prvog nivoa manje više nevidljivo. Ovaj nivo sam simbolično nazvao političko – obavještajni nivo. Onaj ko je organizovao drugi nivo iskoristio je gladan narod, ali mu ni poslije protesta nije cilj da taj isti gladan narod nahrani. Nije BiH ni prva ni poslijednja držva u kojoj se dešavaju ovi protesti. Mnogi su izvukli i tu poznatu krilaticu “proljeće” pa ako upotrebimo etničku odrednicu onda ćemo reći “Bošnjačko proljeće” što nas jasno asocira na sve one proteste islamskih zemalja širom Bliskog istoka. Ko je objektivno pratio redom sve te proteste kako su se javljali jedan za drugim, mogao je da bez problema da uvidi prisutnost stranih obavještajnih službi i bezbjednosnog faktora kako vršljaju tim zemljama. Izuzetak ovoga nije ni Ukrajina gdje se dešava nešto slično. Naravno zajedničko u svim tim zemljama je opravdano postojao i onaj prvi ili socijalni nivo nezadovoljstva, izuzev možda u Libiji gdje je uvezeno najviše novca, truda i plaćenika da bi se narod motivisao. Kako sve to u Libiji izgleda danas kad je prošlo “proljeće” jasno je uočljivo uz zaključak da im je došla “zima” i da im je danas mnogo teže nego za vrijeme “tvrdog i represivnog Gadafijevog režima”
Krajem prošle godine, tačnije 23.12.2013. u uglednom listu “Ekonomist” izlazi jedan članak koji daje pregled zemalja i nivo rizika za socijalne nemire u 2014. Na tom spisku u najrizičnijoj grupi nalazi se Bosna i Hercegovina pored isto tako probranog društva među kojima su Sirija, Jemen, Zimbabve, Irak, Sudan, Grčka, Libija…Ovdje moramo uzeti u obzir informacije koje je časopis “Ekonomist” imao u vidu prilikom rada jedne ovakve analize i samim tim nagovještaja socijalnih nemira u BiH kao gotovo izvijesnih. U ove informacije osim teškog ekonomskog stanja su sigurno uvrstili i dva pokušaja većih protesta u 2013. (JMBG i Erasmus+) koji nisu uspjeli da postanu masovni i brutalni kao ovi sad, ali svakako su bili dobar uvod, priprema i ispitivanje terena u Bosni i Hercegovini svima iz gore navedenog drugog nivoa.
Sa druge strane na sam dan protesta u Tuzli 5.2.2014. potrebno je primjetiti dva događaja. Prvi je svakako onaj u Strazburu gdje je održana sjednica Evropskog parlamenta na kojoj se između ostalog našao i izvještaj o napretku za BiH u 2013. Drugi događaj je sastanak ambasadora NATO zemalja u BiH čija je tema bila razmatranje izvještaja o napretku na uništavanju zaostalog naoružanja.
Ambassadors of #NATO countries in #BiH met tdy; keen to see progress on disposal of old and unstable ammunition – why wait for an explosion?
Iz same rezolucije je potrebno izdvojiti dvije tačke koje govore o tendencijama EU, dok iz rasprave treba izdvojiti neke interesantne izjave hrvatskih parlamentaraca koji se indirektno ali čvrsto zalažu za treći hrvatski entitet. Tačke koje govore o namjerama EU su:
Tačka 8. EU poziva šefove vlada i država članica EU-a te ministre vanjskih poslova da pojačaju svoj lični angažman prema BiH
Tačka 11. EU naglašava da je ustavna reforma ključna za preobrazbu Bosne i Hercegovine u djelotvornu i potpuno funkcionalnu državu; traži od Federacije BiH da razmotri konkretne prijedloge u vezi s time, uključujući spajanje nekih kantona i preraspodjelu nadležnosti radi pojednostavljenja njene složene institucionalne strukture, osiguravanja uravnotežene zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i građana, suzbijanja etničke diskriminacije i kako bi državni aparat postao funkcionalniji, jeftiniji i odgovorniji prema svojim građanima; poziva sve političke stranke da učestvuju u tom procesu na konstruktivan i otvoren način te da iskoriste savjete i smjernice koje im Venecijanska komisija može pružiti tokom tog procesa; pozdravlja i podupire napore organizacija civilnog društva da utiču na proces ustavne reforme;
Od hrvatskih parlamentaraca najglasniji je bio Davor Ivo Stier koji je na sjednici rekao: “U BiH su također i dalje snažne unitarističke snage koje očito nisu naučile lekciju od krvavog raspada Jugoslavije jer sarajevski centralizam nije ništa bolji za Bosnu i Hercegovinu od onoga što je beogradski centralizam bio za bivšu Jugoslaviju.”
Tonino Picula je upozorio na izborni sistem u BiH koji onemogućava i neke konstitutivne narode da adekvatno biraju svoje predstavnike, dok je Andrej Plenković naglasio da je ključ uspjeha, ali i odgovornost evropske politike fokusiranje na ulogu Hrvata u Bosni i Hercegovini koji samo kao ravnopravan narod mogu pomoći političkoj koheziji i institucionalnoj funkcionalnosti zemlje, te njenom privrednom razvoju i pristupanju u EU. Zdravka Bušić se pozvala na izjavu Miroslava Lajčaka bivšeg visokog predstavnika u BiH koji je rekao da Ustav BiH iz 1995. nije po EU standardima i da ga treba promjeniti. “U skladu sa tim hrvatski narod u Bosni i Hercegovini najranjiviji i najmalobrojniji te se stoga osjeća jako ugrožen i bori se da ne izgubi status konstitutivnog naroda. Iskreno se nadam da će ih ovaj izvještaj ohrabriti i dati im novu snagu.”
Opet sa strane nepristrasnosti sve pohvale hrvatskim parlamentarcima na sinhronizovanosti, organizovanosti i zalaganju za jačanje pozicije Hrvata u BiH, ali i ovi nastupi su za mene ipak bili jedan dio šire akcije. Sa druge strane ovom rezolucijom se jasno poziva na promjenu Dejtonske strukture i federalizaciju Federacije BiH koja je sada nefunkcionalna i prvenstveno na štetu hrvatskog naroda.
Od EU funkcionera treba izdvojiti Jelka Kacina koj je rekao da je BiH sa protestima u Tuzli krenula ka EU, a neizostavan je i stav Doris Pak o promjeni Dejtonskog sporazuma koja je ujedno i izvjestilac EP za Bosnu i Hercegovinu.
@IlirSeferi1@pack_doris#BiH was never artificial , Dayton made it difficult. This "constitution" must be changed!
Šlag na tortu dodao je Valentin Incko koji je najavio mogućnost dolaska trupa EU, dok će Austrija svakako povećati broj svojih vojnika u BiH. On je ocjenio da su protesti opravdani i da je ovo stanje najgore od završetka rata u BiH.Na ove riječi gospodina Incka mogu samo da zaključim da ukoliko dođe do dolaska trupa iz EU to utoliko znači da je stanje u BiH neodrživo i da je BiH država koja ne može da funkcioniše pod postojećim Ustavom te bi se promjenama pristupilo po hitnom postupku.
Američka ambasada je izdala jedno veoma zanimljivo saopštenje povodom dešavanja u BiH da su protesti izraz nezadovoljstva građana sa trenutnom ekonomskom, socijalnom i političkom situacijom u Federaciji BiH, kao i generalno u Bosni i Hercegovini. Analitički, pravac ovog saopštenja nešto insinuira i najvećim djelom je bio uperen u Federaciju BiH. Nekoliko puta je spomenuta BiH generalno, dok RS i Banja Luka u ovom saopštenju nisu pomenuti.
Sve gore pobrojano je bio jedan kratak presjek glavnih međunarodnih činilaca koji se mogu povezati sa protestima u BiH, tu još možemo dodati i saopštenje Dževada Galijaševića koji je Njemačku ocjenio kao krivca za ove nerede. Bosna i Hercegovina je takva država da malo stvari ovdje može da se pokrene nekontrolisano, sam tok može da se otme kontroli ali pokretačke sile su uvijek isprepletene sa raznim političkim interesima. Ovo možda možemo povezati i sa geopolitičkom situacijom pa čak i protestima u Ukrajini iza kojih je evidentna socijalna komponenta, ali isto utoliko i ova druga interesno – obavještajna u kojoj prednjače Njemačka i SAD. Janukovič se još uvijek drži i pitanje je koliko će se ostvariti želje zapadnih igrača, baš zbog ovoga je moguće otvaranje novog proljeća u BiH i podrhtavanje u srcu Balkana na koji stiže Južni tok. Svoju pomoć demonstrantima u BiH danas je svesrdno ponudio i bivši vođa “Otpora”, a danas predsjednik Canavasa Srđa Popović kojega su povezivali i sa protestima u Ukrajini. Sigurno da ključanju bosanskog loncu doprinosi i uticaj Hrvatske kao punopravne članice u EU i nekoga ko želi da zaštiti interese i ravnopravnost svog naroda u BiH, a pogotovo pred izbore u oktobru.
U zgradi Evropskog savjeta u Briselu održana je prva svečana međuvladina konferencija kojom je i zvanično EU počela pristupne pregovore sa Srbijom. Za medije koji su sve to revnosno ispratili ovo je dan koji su svi dugo čekali, istorijski dan, početak svih početaka… Za mene koji nisam državljanin Srbije ovo je bio jedan sasvim običan dan, a i da jesam, bilo bi isto. Odavno sam skeptik prema pravcu kojim se kreće EU poslijednjih 20 godina, te smatram da su mogli i morali bolje, jer ih je obavezao legat post – stradalne Evrope u Drugom svjetskom ratu. Kako vrijeme više prolazi, pažljivo prateći politike i pravce kretanja EU, sve više uviđam da ovo danas na sceni nije ona Evropska Unija prema vrijednostima i težnjama kako je svojevremeno zamišljao Robert Šuman.
Što se Srbije tiče, nakon ove prve svečane sjednice, sledeća je ona radna koja će se održati 25. juna, a siguran sam da bi odabrali i 28. jun, ali ove godine Vidovdan pada u subotu. Predstavnici Vlade Srbije izgledali su zadovoljno i nasmijano predstavljajući sebe, sve urađeno do sad i građane Republike Srbije. Pohvale su pljuštale sa svih strana od mnogobrojnih EU zvaničnika pa do ministara i poslanika, a od nekih čak i na srpskom jeziku.
#Srbija: Pregovaračka pozicija EU jasna: Srbija treba da postane zemlja članica dobro pripremljena http://t.co/tKbEFXfNcp
U to da će EU pripremiti Srbiju uopšte ne sumnjam, samo je pitanje do kad će to trajati i šta će biti poslije toga? Ironija nije na odmet, posebno ako se uzme da je uvod u ove pregovore bila prilično ponižavajuća rezolucija Evropskog parlamenta o napretku Srbije od 16. januara ove godine. Možda će neko od evrofanatika ovu riječ “ponižavajuća” ocjeniti kao pretešku ili pogrešnu, ali upravo ću svoje mišljenje da potkrijepim argumentima i obrazlaganjem pojedinačnih izjava i tačaka koje sam posebno izdvojio kao takve. Pročitao sam ovu rezoluciju nekoliko puta, pogledao kompletnu raspravu na sjednici EP koja je trajala puna dva sata i sve mi to pomalo liči na onaj jednosmjerni ultimatum od pre 100 godina, bez iskrenog razumjevanja i uvažavanja druge strane i njenih “principa”. Zbog osjetljivosti tematike, zahtjevne argumentacije i analize razdvojiću tekst u nekoliko djelova. Zadnji dio će biti analiza same rezolucije koja je usvojena i za koju je glasalo 528 poslanika, protiv je bilo 43, dok je 51 poslanik bio uzdržan.
Sama rasprava čiji puni naziv glasi “18. Izvještaj o napretku Srbije za 2013. godinu i proces evropskih integracija Kosova*” održana je 15.1.2014. sa početkom u 19 časova. Osim o Srbiji u raspravi se govorilo mnogo i o putu ostalih zemalja, a posebno o nazivu BJR Makedonije i rješavanju tog pitanja u dogovoru sa Grčkom, dok su Sejdića i Fincija spominjali kao u afektu. Potrudiću se da sve pažljivo dokumentujem stenogramom izlaganja kao i video materijalom sa zvaničnog sajta Evropskog parlamenta za koji vam je potreban Quick Time Player. Za prevode izaganja sa video materijala možete odabrati sve zvanične jezike EU među kojima i hrvatski radi lakšeg razumjevanja za one koji su slabiji sa engleskim jezikom. Jedina mana ovoga je što je hrvtski prevodilac u nekoliko navrata slučajno ili namjerno preveo pojedine izjave na štetu Srbije. Ovo sam ustanovio kad sam prevode uspoređivao sa originalnim stenogramom, za koji mi je opet bio potreban Google translator u slučaju izlaganja poljskih, grčkih ili mađarskih poslanika.
Uvodna izlaganja u raspravi su bila ona od predstavnika vijeća za Srbiju i Kosovo* gospodina Dimitrisa Kourkulasa, komesara za proširenje gospodina Štefana Fulea i specijalnog izaslanika za Balkan Jelka Kacina. Ova izlaganja su bila pomirljivog i pohvalnog tona za sve ono što su učinili Ivica Dačić i Hašim Tači na putu pomirenja, pitanja Kosova* i EU integracija. Odmah nakon toga krenula je žustra rasprava u kojoj su sopstvenu katarzu doživjeli pojedini poslanici iz Mađarske, Hrvatske i Njemačke.
Mađarski poslanici među kojima najglasniji György Schöpflin i Lajos Bokros su pohvalili napredak Srbije ali su bili veoma kategorični kod pitanja koja se tiču priznavanja Kosova*. Složno su se zalagali da se iz Ustava Republike Srbije izbaci Kosovo kao njen organiski dio. Pozvali su preostalih 5 zemalja EU koje nisu priznale Kosovo* da to što pre učine, posebno apelujući na Slovačku i Rumuniju. Pored ovoga spomenuli su kako Srbija mora da se pozabavi svojim centralističkim pogledom prema Vojvodini i kako to nije u redu. Osim ovoga kao prepreke na putu Srbije u EU spomenuli su i loše stanje na području korupcije i razvijenosti privrede. Poslanica Kinga Gál je podvukla problem i diskriminaciju manjiskih prava Mađara u Vojvodini i navela da neka poglavlja u toku pregovora moraju ostati otvorena dok se ovo ne rješi. Mene lično ne bi iznenadili sve veći zahtjevi i za nezavisnost Vojvodine u toku ovih pregovora o pristupanju.
Hrvatski poslanici su zapravo veoma dobro odradili svoju unapred dogovorenu predstavu, iz koje se vidi kako su savršeno usklađeni i ostrašćeni prema Srbiji. Ako pogledate kompletnu raspravu shvatićete šta je “parlamentarna diplomatija” i kako je oni vješto koriste u EU parlamentu. Moram priznati da je njihov uticaj na rezoluciju bio pozamašan i sa poslovne strane zaslužuju moje lične pohvale i primjer su složnosti i koherentnosti, ali sa moralne strane zaslužuju osudu, jer su im izlaganaja bila veoma licemjerna i subjektivna bez trunke samokritičnosti i sa mnoštvom iskarikiranih činjenica samo za ovu priliku. Teško sam mogao pomisliti da ću nekad u EU parlamentu čuti riječi kao “četnik, četnički pokret, Gazimestan, velika Srbija ili Slobodan Milošević” ali eto doživjeh i to od naših “prijatelja na evropskom putu”. Hrvatske udarnike u ovoj debati predvodila je Ruža Tomašić koja je ocjenila da se na čelu Srbije nalazi četnički vojvoda koji rehabilituje četnički pokret u Srbiji, te kako bilateralni odnosi sa državom koja odbija priznati svoju ulogu u ratu ne mogu biti dobri. Čak i da su ove tvrdnje uvažene poslanice EU parlamenta potpuno istinite, licemjerno je to što se sa druge strane u Hrvatskoj kao punopravnoj članici EU uveliko rehabilituje ustaški pokret u zadnje vrijeme i što je Hrvatska ušla u EU, a ni do danas nije priznala svoju ulogu u ratu kao ni etničko čišćenje na prostoru bivše Republike Srpske Krajine. Dok o fašitičkim gestovima stranke koju gospođa Tomašić predstavlja u EU parlamentu, ne treba trošiti riječi, to je posao za inerne EU institucije.
U istom tonu nastavio je i poslanik Davor Ivo Stier koji se pozabavio agresijom režima Slobodana Miloševića, tajnim arhivima UDBE, pitanjima nestalih, zaštitom manjina i na kraju je dodao da “Srbija pripada civilizaciji koja je izgrađena na judeo-hrišćanskoj tradiciji te da je takva evropska Srbija u interesu svih u prvom redu samih građana Srbije, koji će moći zajedno s nama s graditi Evropu mira i slobode, Evropu koja je zauvijek zamijenila nacionalističku logiku…” Od ovoga nisu odstupili ni Tonino Picula i Andrej Plenković koji su još kao uslov za ulazak Srbije naveli otkrivanje 1665 nestalih, pitanja sukcesije, zajedničkih arhiva, rješavanja otvorenih graničnih pitanja, kao i da bi pitanje Kosova* trebalo rješiti primjerom mirne reintegracije istočne Slavonije u Hrvatskoj koja je započeta Erdutskim sporazumom iz 1995.
Ova izlaganja su takođe bila licemjerna jer je Hrvatska ušla EU, a ni do danas nije otkrila gdje su nestala 1.386 civila, 669 vojnika i 18 milicionera srpske nacionalnosti sa područja RSK. Svakako da poštujem isticanje i odbranu interesa sopstvenog naroda pred EU parlamentom, ali zar nam ne nalažu evropske vrijednosti da krenemo i od sebe? Takođe sramno je sa Hrvatske strane spominjati kao uslov Srbiji rješavanje graničnih pitanja, a sa druge strane vi kao punopravan član EU imate otvorena ista ta pitanja sa BiH (Kostajnica i Neum). Takođe i treći navod gospodina Picule i poređenje Erdutskog sporazuma sa Kosovom* je zaista paušalno i neutemeljeno, prvo jer su to dva različita slučaja i AP Kosovo je ustavom sastavni dio Srbije. Sa druge strane takođe reintegraciju hrvatskog Podunavlja možemo shvatiti kao mirnu samo u završnoj fazi, ali u početnoj je bila izuzetno nasilna i brutalna prema većinskom stanovništvu tog prostora koji je tad etnički očišćen. Na žalost nije bilo nikoga da to spomene i ubaci u rezoluciju na sjednici EU parlamenta kad se svojevremeno raspravljalo o napretku Hrvatske. Izlaganja hrvatskih poslanika zaključili su Dubravka Šuica koja je pohvalila pregovore Srbije i Kosova* i samo ponovila prethodno izrečeno od ostalih kolega, te Nikola Vuljanić koji je pozvao Srbiju da uđe u borbu protiv “ultranacionalizma”, a sve zemlje EU da što pre priznaju Kosovo*.
Njemački poslanici su pozvali na ubrzan prijem Kosova* u EU kao i Srbije, te bi najbolje bilo da ovo bude u isto vrijeme, naglašavajući da Srbiju ne treba prihvatiti u članstvo dok ne prizna Kosovo*. Od njih se najviše istakao Bernd Posselt poznat kao lobista za albanske nacionalne interese jer je još je 2010. govorio da je izvještaj Dika Martija o trgovini organima na Kosovu* izmišljotina i demagogija. On je najpre u svom (iz)laganju naveo da treba ubrzati prijem Kosova* u EU. Dok je sa druge strane rekao da se vodi katastrofalna manjinska politika u Srbiji. “Srpska policija je napala školu u Preševu tamo su zastrašivana albanska djeca i učenici od starne policije koja je hapsila učitelje. Srbija se pokrenula ali moralo bi se pokrenuti i ostalih 5 članica EU, ako je već Srbija pokazala dobrosusjedske odnose.” Čak je rekao da bi se Srbija trebala orjentisati na “Ustav Kosova*” kad su u pitanju manjinska prava!?. Ne znam kako da objasnim ovo izlaganje osim kao veoma pristrasno i jednostrano, te ponižavajauće za državu Srbiju.
Na ovo bih još dodao i obraćanje Bastiaana Beldera poslanika iz Holandije koji je zatražio odgovor u pisanoj formi na pitanje kako će Brisel preuzeti odgovornost za sve veće osiromašenje srpskog naroda? Svoje pitanje je obrazložio lošim stanjem privrde i ekonomije u Srbiji. Uz ovo se osvrnuo i na problematičan politički stav Aleksandra Vučića. “Smatrate li da ovaj stav može da predstavlja prijetnju krhkoj demokrtiji u Srbiji jer je sva vlast skoncentrisana u rukama jednog čovjeka koji je služio još u Miloševićevom režimu. To je nešto što ne možemo predvidjeti pogotovo u kontekstu Kosova* i želim pisani odgovor na ovo pitanje.” Ovo izlaganje mi je zaista bilo najsmješnije od svih, čak sam u tom momentu i saosjećao sa gospodinom Vučićem, jer svi mi vidimo koliko se prvi potpredsjednik Vlade Srbije trudi da pokaže evoje evropsko lice, a sakrije ono prijašnje naličje, pogotovo u kontekstu Kosmeta. Pitam se samo kako bi ga isti gospodin Belder opisao da se trudi samo malo manje nego sad.
Zaključak na ovaj tekst zaista nije teško izvesti, pogotovo ako znamo iz kojih su država poslanici najviše debatovali brišući “pjene iz usta”. Nakon gledanja ove debate u EU parlamentu osjetio sam ružan zadah iz 1941. mnogo ultimativnih govora iz 1914. i veoma malo iskrene sreće i radosti iz 2014. što Srbija počinje svoje pregovore. Bila su u ovoj debati samo dva poslanika koji su spomenuli nešto u korist Srbije, ali o njima više u drugom djelu. Sve ono na svečanoj sjedinici od pre neki dan je bilo samo friziranje i slikanje, a zapravo je veliko pitanje koliko EU sa ovakvim stavovima parlamentarca želi iskreno Srbiju u svom članstvu. Znam da će neki evrofanatici ovome da se usprotive, ali svako imalo racionalan ko ovo prati i posmatra došao bi na isti zaključak. Smatram da Srbiji treba evropski put onoliko koliko bi na tom putu unapredila svoje razvojne komponente i iskoristila pozitivna iskustva drugih, ali formalno članstvo u takvoj zajednici joj uopšte nije potrebno, pogotovo ne sa državama koje suštinski ne poštuju teritorijalni integritet Republike Srbije. Ovi isti parlamentarci se nisu oglasili povodom skidanja ćiriličnih tabli u svojoj zajednici (Vukovar EU), ali su zato rado održali lekcije Srbiji o manjinskim i ljudskim pravima i slobodama. Ako su ovakvi parlamentarci, ljudska prava i današnji ekonomski pravci ogledalo EU, onda se Žan Mone okreće u grobu.
