Уставни суд Босне и Херцеговине са сједиштем у Хагу

Најновија одлука Уставног суда БиХ на 117. пленарној сједници, о захтјеву седам делегата клуба Бошњака у Вијећу народа Републике Српске за оцјену уставности члана 53. Закона о пољопривредном земљишту, представља још један преседан међународне заједнице у БиХ која располаже са троје страних судија које са још двоје судија Бошњака могу без икаквих проблема и посљедица да доносе било каквe већинскe одлукe Уставног суда БиХ у омјеру 5:4, а на штету Републике Српске. Управо то је урађено са овим законом о пољопривредном земљишту, гдје је Уставни суд БиХ утврдио да је оспорена одредба противна Уставу БиХ, јер се ради о искључивој надлежности Босне и Херцеговине у регулисању питања државне имовине.

Последње измјене закона о пољопривредном земљишту Републике Српске на снагу су ступиле прошле године, а њихов циљ је да омогуће упис десетина хиљада хектара земљишта у својину Републике Српске како би биле на располагању пољопривредним произвођачима. Конкретно овдје је ријеч о томе да Републици припадне пољопривредно земљиште које се налази на њеној територији, које је уписано у јавним евиденцијама као општенародна имовина, али без уписаног права коришћења, управљања или располагања, као и оно пољопривредно земљиште на територији Републике Српске које је и друштвена, односно државна својина са правом коришћења, управљања или располагања у корист предузећа која су била предмет приватизације, или је уписано као посјед тих предузећа или као посјед бивших друштвено-правних лица са сједиштем ван територије Републике Српске. Све ове одредбе су оцјењене као неуставне овом одлуком Уставног суда БиХ, што би практички значило да имовина и земљиште на територији Републике Српске спадају у власништво државе БиХ, која је ето из добре воље уступила ту имовину и земљиште на коришћење ентитетима, из чега произилази да из неке не тако добре воље исту може и одузети.

Сама ова одлука, као и неке од претходних одлука Уставног суда као што је одлука о грбу, химни, застави и обиљежавању Дана Републике Српке, представља ништа друго него продужену руку наметнутих политичких и друштвених односа из времена распада Југославије и једностраног референдума о отцјепљењу, а који су били уперени против основних права самоодређења српског народа у Босни и Херцеговини. Да би се пажљиво размотрила позиција српског народа у БиХ данас, мора се сагледати и историјска генеза тежњи муслимана у БиХ за самоодређењем путем муслиманског национализма чији су извори били у исламској религији и догми.  Почело је то организованије да се одвија још од времена када је Ататурк увео промјене у Турској, па су се тадашњи студенти из Босне и Херцеговине умјесто до тада Истанбулу, окренули ка Каиру и исламском универзитету Ел – Азхар. Тако су кренули развијати исламску политичку мисао почевши од истакнутих египатских студената из “Ел Хидаје” предвођених угледним алимом Мехмедом еф. Ханџићем, те Младим муслиманима на челу са Есадом Карађозовићем, Мустафом Бусулаџићем, Алијом Изетбеговићем и другима. Период посебног врења и позиционирања ове идеје догодио се за вријеме Павелића и НДХ, те потоњег дјеловања у СФРЈ када су муслимани остварили равноправни статус народа унутар југославенске заједнице Уставом који је проглашен на Скупштини Вијећа народа СФРЈ 21.2.1974. Комплетна ова генеза и године преданог рада биле су уперене искључиво на стицање националних права и самоодређење муслиманског народа у СФРЈ. Круна овог дугогодишњег рада је била организација свих тих људи и систематизација исламских идеја у оне радикалније форме под окриљем Странке Демократске Акције, са циљем и за коначно самоопредјељење, прегласавање српских представника и референдум о независности БиХ, када су муслимани заједно са Хрватима које су тада искористили, а данас мајоризују у политичком смислу, отцијепили БиХ из Југославије, противно вољи српског народа и уз срдачну подршку западне цивилизације.

Овдје долазимо до једног кључног термина, а то је прегласавање противно вољи српског народа, што је за посљедицу активирало право на самоодређење и оснивање Републике Српске 9.1.1992. и прије референдума на ком су се резултати унапред знали. Све ове прилике се већ скоро 30 година одржавају од стране институција БиХ, Високог представника и у коначници понајвише од стране Уставног суда. Собзиром да је састав Уставног суда БиХ од 9 судија такав, да Срби, Хрвати у Бошњаци имају по двоје судија, док остала три мјеста попуњавају странци, јасно је да све битне одлуке сами могу да донесу Бошњаци и стране судије, и управо ово је највећа превара грађанске државе Босне и Херцеговине, која није држава већ међународни протекторат, што се види из приложеног. Први пут ово прегласавање се десило 15. октобра 1991. године када је Скупштина БиХ је донијела Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине, чим је одлучено је да се повуку представници БиХ из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, што су без двотрећинске већине изгласали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС-а одбили дјеловати по овом нелегално донесеном акту. Чланови тадашњег Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Биљана Плавшић и Никола Кољевић тражили су и међународну арбитражу због прегласавања Срба, али је њихова апелација Европској комисији глатко одбијена. Дакле, и тада као и данас странци доносе коначне одлуке о самоодређењу, вољи и правима српског народа у Босни и Херцеговини које не морају нужно имати упориште у праву, већ у сили политичких прилика и интереса.

У том контексту можемо са пуним правом да посматрамо Босну и Херцеговину као неку врсту реплике СФРЈ и на тим темељима да објективно упоредимо право муслимана, односно Бошњака из БиХ на самоодређење у Југославији, а касније и на самоопредјељење и сецесију од Југославије, са истим таквим правом Срба из БиХ на останак у Југославији, гдје су били прегласани, као и у данашњој Босни и Херцеговини, гдје су такође били прегласавани у Предсједништву, па чак и кад узмемо само оквир Републике Српске, гдје о основним правима на самоодређење српског народа и законима који се доносе, коначну ријеч могу дају два Бошњака и тројица страних судија, јасно је да ова два права, наизглед два равноправна и конститутивна народа, ипак нису заступљена у истој мјери нити по истим стандардима. Како је могуће да уопште постоји механизам, да легитимне одлуке и законе Народне Скупштине Републике Српске и права која произилазе из Дејтонског споразума могу да пониште двоје бошњачких судија и троје страних, а да у том процесу одлучивања учествује само двоје Срба који немају никакву шансу да заштите интерес свог народа и ентитета из ког долазе, да ли на основу овога Република Српска и српски народ имају слободу одлучивања и равноправан третман са Федерацијом БиХ и Дистриктом Брчко у оквиру Босне и Херцеговине? Одговор је НЕ.

У Међународном пакту о грађанским и политичким правима који је усвојен 1966. године на Генералној скупштини УН-а у члану 1. пише да: Сви народи имају право на самоопредјељење. На основу овог права они слободно одређују свој политички положај и слободно постижу свој привредни, друштвени и културни развој. У Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима ово се идентично овако и понавља.

У слободном тумачењу могло би се закључити сви народи осим Срба у Босни и Херцеговини, Срба у Хрватској, Срба на Косову и Метохији, а сад видимо и Срба у Црној Гори, да апсурд буде већи. Неки теоретичари су разматрали да се ово право на самоодређење сукобљава са правом суверености које има држава. Тражење самоодређења увијек садржи захтјев који је уперен против неке постојеће државе. Садржај тог захтјева се састоји у смањењу и ограничавању суверених права те државе у одређеном дијелу њеног подручја, односно у захтјеву или потпуно напуштању таг подручја, у одрицању од својих дотадашњих права која је имала и вршила као територијални суверен. Из тога се изводи да је право на самоодређење у сукобу са сувереношћу. Ипак, ево до данас нисам чуо да је неко отворено кроз ова разматрања правдао силу суверенитета на штету једног дијела народа. Управо због тога био сам веома изненађен када сам видио да угледни сарајевски адвокат и стручњак за уставно право Недим Адемовић, каже да је Уставни суд једини чувар суверенитета БиХ и да је то “домаћи ОХР са бонским овлашћењима”, гдје при том додаје да се најтеже одлуке у Уставном суду доносе гласањем 5:4 али да то није прегласавање!

Човјек је стручњак, доктор правних наука, овако срамно завршава своје гостовање са свођењем државног суверенитета на силу јачега и права на 5 руку, двије бошњачке и 3 међународне, шта онда да очекујемо од мање образованих бошњачких политичара који се тобож боре рецимо за права Срба у ФБиХ? Ако је право јачега извор суверенитета Босне и Херцеговине, онда испаде да га више од Бошњака чувају Хрвати без ентитета и Република Српска која већ 28 година опстаје, живи и дјелује у оквиру такве “суверене” Босне и Херцеговине. Господин Адемовић вјешто заобилази право народа на самоодређење, које су Бошњаци већ искористили и практички подржава коначни суверенитет силе. Он наводи да БиХ има континуитет и да је она сукцесор права на имовину бивше државе, а ја га питам зашто онда БиХ није и сукцесор права на самоодређење и неких других права, већ се припадајућа права узимају по сили суверенитета. Испада да је право селективна ствар и да могу да га користе само они који имају силу, односно у овом случају међународну подршку.

Закон о пољопривреном земљишту, закон о грбу, химни, застави и Дану Републике налази упориште управо у темељном праву на самоодређење српског народа и суверенитет Републике Српске унутар Босне и Херцеговине. Ово право Републици Српској је дала борба за територију у рату, а верификовао Дејтонски мировни споразум кроз Анекс 2. и управо основа за одређивање међуентитетске линије разграничења била је линија сукоба. Не постоји бољи доказ да имовина и земљиште у оквиру територије Републике Српске, припада управо Републици Српској од Анекса 2 Дејтонског мировног споразума који су парафирали и потписали у име Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, у име Федерације БиХ Јадранко Прлић и у име Републике Српске Никола Кољевић, уз одобрење, као и стоји у оригиналном преводу Фрање Туђмана у име Хрватске и Слободана Милошевића у име СР Југославије.

Овдје треба озбиљно узети у обзир две ствари. Прва је да нису само ентитети потписници Анекса 2 који се односи на унутрашње разграничење и међуентитетску границу, већ и Босна и Херцеговина као држава, што је веома битна ствар када смо код тумачења међуентитетског разграничења и припадајуће територије. Дакле, Алија Изетбеговић се у име БиХ као државе сагласио заједно са два ентитета уз одобравање СР Југославије и Хрватске, по овом јасном и недвосмисленом питању и као такав је дозволио формирање међуентитетске линије разграничења између територије Републике Српске, Федерације БиХ, те Дистрикта Брчко. Друга битна ствар јесте разлика између званичних термина “boundary” и “border”. Иако се данас у неформалној комуникацији оба ова термина поистовјећују, између њих постоји разлика. Термин “border” се користи изричито када се говори о спољњим границама између две државе, док је термин “boundary” линија која означава границу између два субјекта унутар једног подручја, у нашем конкретном случају линија разграничења између два ентитета. Дакле, ако бисмо то поједноставили, могли бисмо рећи да Босна и Херцеговина према сусједним државама има “border” док ентитети између себе имају “boundary”, што би значило да простор и територија између “border” и “boundary” припадају субјектима Републици Српској, односно Федерацији БиХ, што је Алија у име БиХ својим потписом и потврдио. Уз Анекс 2 приложена је и мапа са легендом која географски и терминолишки разјашњава ову унутрашњу демаркацију територије.

Ово исто је у суштини потврдио и Уставни суд БиХ 2001. године у Одлуци број У-41/01 када се прогласио ненадлежним да одлучује о захтјеву за рјешавање спора између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине о међуентитетској линији разграничења у области насеља Добриња 1 и Добриња 4 и за оцјену уставности Одлуке Високог представника за Босну и Херцеговину о провођењу обавезујуће арбитраже између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске ради разрјешења спора у вези са међуентитетском линијом разграничења и Арбитражне одлуке независног ирског арбитра за Добрињу 1 и Добрињу 4. Уставни суд је у конкретном случају истакао да одлука Високог представника није предвидјела могућност да било које тијело у БиХ ревидира арбитражну одлуку. Самим тим, према мишљењу Уставног суда, Арбитражна одлука ријешила је спор коначно и искључила могућност ревизије од било којег суда у БиХ, укључујући и Уставни суд.

Високи представник Волфганг Петрич донио је 5. фебруара 2001. године Одлуку број 84/01 о обавезујућој арбитражи између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске о међуентитетској линији разграничења у сарајевском насељу Добриња I и Добриња IV, те именовао ирског суца Диармуида Шеридана за јединог арбитра. Након ове одлуке, према појашњењима која долазе са терена, а након анализирања нове мапе, Федерацији БиХ припало је око 800 станова из добрињских стамбених блокова, а Републици Српској близу 250. Управо ова арбитражна одлука је извор сваке даљње приче око имовине на територији Републике Српске, јер је Високи представник искористио бонска овлашћења и практично наметнуо ову арбитражу, коју је прихватио и Уставни Суд БиХ. Иако је тада та одлука била спорна за нас због других разлога, данас је требамо итекако користити када је у питању имовина и земљиште на територији Републике Српске. Собзиром на ову арбитражу и наведене одлуке Уставног Суда и Високог представника, јасно је да је ова посљедња одлука Уставног суда о Закону о пољопривредном земљишту донешена искључиво на силу и политички, што смо и видјели собзиром да знамо ко је гласао и да је изгласана у омјеру 5:4. Ова одлука је такође у колизији са горе наведеном одлуком У-41/01 гдје је Уставни суд пропустио да реагује на подјелу имовине између Републике Српске и Федерације БиХ у сарајевским насељима Добриња 1 и Добриња 4 и прогласио се ненадлежним.

Сада се намеће логично питање, како је могуће арбитражним поступком који је покренут на основу бонских овлашћења Високог представника и прописаних Анексом 10 Дејтонског мировног споразума раздијелити имовину и територију између Републике Српске и Федерације БиХ, али исто са друге стране није могуће законом регулисати и уписати имовину и земљиште на територији Републике Српске у њено власништво. Како је могло уопште 2001. раздијелити Добрињу 1 и Добрињу 4 ако Република Српска није власник земљишта на својој територији? Да ли то значи да је онда Републици Српској овом арбитражом потврђено право власништва над земљиштем и имовином на својој територији? Ако Републици Српској заправо не припада имовина и земљиште на њеној територији како се тврди данас, како је онда било могуће овом арбитражом узети дио Добриње од Републике Српске и додијелити Федерацији БиХ? Зашто се Уставни Суд БиХ тада прогласио ненадлежним, а сада донио овакву одлуку? Ако је он једини чувар државног суверенитета и како рече господин Адемовић “интерни ОХР” онда водећи се принципом који су поставили својом посљедњом одлуком о пољопривредном земљишту и оном из 2012. о имовини, нити ових 250 станова и дијелови Добриње 1 и Добриње 4 нису требали да припадну Републици Српској, нити ових 800 и већи дијелови Федерацији БиХ, већ су том логиком требали да постану имовина и земљиште државе БиХ. Исто тако ако Републици Српској не припада земљиште и имовина на њеној територији, зашто се 2001. онда арбитража о Добрињи није поставила између Босне и Херцеговине са једне стране и ова два ентитета са друге, што из приложеног видимо да се није десило, јер се и сама арбитражна одлука водила правом простора, територије и земљишта које припада Републици Српској и Федерацији БиХ. Уколико су земљиште и имовина у власништву државе Босне и Херцеговине, зашто је онда успостављена ентитетска линија разграничења, која је њена сврха пошто она нема другу фактичку улогу осим да означи припадност територије имовине и земљишта, јер не постоје гранични пунктови, нити царинске контроле. Ако пак не служи за означавање територије, зашто онда креатори Дејтонског споразума ову међуентитетску линију разграничења нису ставили на привремени период трајања до успостављања власти и потпуног прекида војних дејстава? Мени се чини да су овдје ствари прилично јасне.

Дакле, овом аргументацијом види се да је Уставни суд БиХ између осталог једно политичко тијело и то посебно у одлукама које се тичу Републике Српске. Стиче се дојам да је сједиште овог суда у Хагу, а не Сарајеву, јер је правно – политички наратив који се користи у Хагу према Србима, идентичан ономе који се користи и у Уставном суду БиХ према Републици Српској. Ово је наратив међународне заједнице која према Републици Српској, а видимо и према Србији око питања Косова и Метохије, као и према Србима у Црној Гори око питања црквене имовине, има већ дуги низ година и он се још нимало није промјенио од распада Југославије. Ако смо некад и помислили да је дошло до отопљавања односа међународне заједнице према Србима, погријешли бисмо, то је засигурно била само фатаморгана. Зашто је ово тако, зашто оволико дуго траје и када ће престати, питање је за посебан текст и једну одвојену анализу.

Неспорно је да се Босни и Херцеговини од стране западних држава дозвољава суверенитет силе у односу на Републику Српску која свој простор, право и територију, иако утврђене у Дејтону мора да брани из дана у дан. Све ово наравно не аболира дијела одговорности и наше политичке представнике и субјекте који од рата на овамо, дјелују и партиципирају у власти Републике Српске за све тежу економско – социјалну ситуацију, пословни и политички амбијент, за пад наталитета и одлазак становништва, али сигурно да се поред свега осталог оваквим одлукама Уставног суда додатно отежава и оптерећује било какав развој и међународно позиционирање Републике Српске.

Са друге стране ова иста међународна заједница Србији ни близу не дозвољава суверенитет силе у случају Косова и Метохије, већ је процес управо обрнут, гдје је Србија бомбардована када је покушала војно да сачува своју територију, а гдје самопроглашене албанске власти из године у годину добијају и отимају све више суверенитета на штету државе Србије, а све то уз одобравање и подршку западних сила.

Закључак је једноставан и сам се намеће, а то је да ће Република Српска остати овако мајоризована и третирана, докле год су у Уставном суду стране судије са оваквим инструкцијама својих земаља и докле год Високи представник има бонска овлашћења по истим тим инструкцијама. Са друге стране о третману и правди за српске жртве сувишно је и говорити, нема је и готово да не постоји. Све ово ће да траје докле год се не промјене међународне околности, које су иако још без конкретних помака, ипак почеле да се комешају. Историја је циклична утврдио је Семјуел Хентигнтон што се и показало на много примјера из прошлости, па је и према томе неминовно да ће некад доћи до промјене, само што су у данашњем свијету вријеме и истрајност главни чиниоци, те у том смислу и 100 година нажалост може да буде само један милиметар напредовања до неке промјене. Нама преостаје једино да опстанемо на овом простору као народ у оквиру који имамо, да издржимо све ове невоље и да паметном националном стратегијом уз уважавање свих страна спремни дочекамо неко боље вријеме. Најважније стратешке тачке током овог процеса су образовање будућих генерација, стварање повољног пословног, радног и породичног окружења, те очување традиције, културе и институција Републике Српске.

Ruski naftni rulet

g4520Kao veliki prasak juče se proširila vijest o nezapamćenom otkriću nafte i gasa u ruskim teritorijama oko Karskog mora. Velike količine sirove nafte su pronađene u djelu Karskog mora u Arktiku, čime bi ova regija mogla da postane najveći proizvođač sirove nafte, čak veći i od Meksičkog zaliva. Ovo saopštenje je dao Igor Sečin, glavni i odgovorni čovjek kompanije Rosnjeft. Ipak, od ovoga je interesantnije samo to da je glavni partner Rosnjefta u ovom poslu istraživanja nafte i gasa u Karskom moru američka kompanija Ekson. Sve ovo se dešava u periodu pritajenog “hladnog rata” na teritoriji Ukrajine i sankcija koje su SAD uvele Rusiji. Iako su američke sankcije iz jula bile osmišljene da uskrate dolare “Rosnjeftu” i blokiraju pristup modernoj tehnologiji, one nisu bile osmišljene da zaustave zajedničke projekte američkih i ruskih kompanija. Sa novim sankcijama od 12. septembra ipak je predviđeno da američke kompanije imaju rok do 10.10.2014. da prestanu sa radom na Arktiku. U dokumentu pod nazivom “Direktiva 4” sa stranica ministarstva finansija SAD-a jasno i decidno se vidi na šta se odnose ove sankcije, dok se u dokumentu pod nazivom “Sectoral Sanctons Identification” vidi i spisak kompanija koje su pogođene istima.

Infografika

Kao i sva ostala dešavanja, tako i ova priča ima svoje uporište u geopolitičkim tokovima i onom što se dešava iza scene, te ću se stoga osvrnuti na njene same početke i strateško partnerstvo između Eksona i Rosnefta još iz avgusta 2011. Naime, ove dve kompanije su 31.8.2011. potpisale ugovor o strateškoj saradnji uključujući istraživanja Arktičkog basena. Ovaj ugovor je potpisan u prisustvu tadašnjeg premijera Rusije Vladimira Putina, tadašnjeg predsjednika Rosnjefta Eduarda Kudainatova, tadašnjeg zamjenika premijera Rusije Igora Sečina, te predsjednika Eksona Nila Dufina. Ovaj ugovor uključuje investiranje od ukupno 3,2 milijarde dolara koje bi bile potrošene na istraživanja 3 bloka u Karskom moru. Omjer zajedničkog preduzeća je 66,7% u vlasništvu Rosnjefta i 33,3% u vlasništvu Eksona. Geografske detalje ugovora možete pogledati OVDJE. Prema procjenama Blumberga “Univerzitetskaja”, geološka struktura koja se kopa je veličine Moskve i dovoljno velika da sadrži bar devet milijardi barela nafte, odnosno bogatstvo koje vredi oko 900 milijardi dolara prema današnjim cjenama. Rusi već mobilišu vojsku koju šalju na odredište radi zaštite ovog nalazišta, ali da li će moći sami bez Eksona i kada, da vrše eksploataciju i bušenja ostaje nam da vidimo, kao što nam ostaje da vidimo i da li će se Ekson pridržavati sankcija.

pic778

Iz jednog razloga je zapravo indikativna sva ova analogija i poenta koju želim da prikažem ovim tekstom. U vrijeme kada se potpisivao ovaj sporazum pa i prije samog potpisa morali su da postoje određeni pregovori i garancije da bi do dana potpisivanja uopšte došlo. Ako sve to stavimo u vremenski okvir dolazimo do zaključka da su se pregovori oko ovog projekta u Karskom moru vodili najmanje od samog početka 2011. godine, ako ne i prije.

Te godine u svijetu i geopolitičkim relacijama bila je aktivna samo jedna država, a to je Libija. Ista ona Libija koje danas nema, u kojoj vladaju anarhija, plemenski sukobi i haos, a članovi parlamenta drže svoje sjednice na iznajmljenom grčkom trajektu u luci Torbuk. U svim dosadašnjim razmišljanjima oko svega što se dešava na svjetskoj šahovskoj tabli, označio bi dvije prekretnice za Rusiju sa različitim ishodom. Prva takva prekretnica jeste Libija, a druga je Sirija. Kad je Libija u pitanju tu mnogima zapravo nikad neće biti jasno zbog čega Rusija nije stavila veto na sramnu rezoluciju SB UN 1973. kojom se stvorila legitimna mogućnost za vojnu akciju. Da je Rusija tad stavila veto na ovu rezoluciju o Libiji vjerujem da bi danas u Libiji narod živio mnogo bolje, te da još ne bi došlo do pomjeranja “vojnih poligona” prema Ukrajini i stezanja obruča oko Rusije. Jedan od dva odlučujuća glasa za ovu vojnu intervenciju na Libiju dala je i Bosna i Hercegovina koja se izjašnjavala kao deveta, dok je deseti glasao Portugal, prije čega je delegacija Portugala čvrsto inzistirala da se o rezoluciji izjašnjava poslije BiH, jer sa 9 glasova ZA svejedno je kako će Portugal glasati, osim ukoliko neka od stalnih članica ne uloži veto, što se nije desilo. Ne znam zašto je to učinila BiH, ali pretpostavljam zato što smo protektorat, a ne suverena država, ma koliko god nekom smetale takve ocjene, glasanje ZA ovu rezoluciju je očigledan dokaz. Ne samo da smo još jednom pokazali kako je BiH vještačka banana tvorevina, već smo i mnogim našim kompanijama koje su u to vrijeme imale otvorene poslove u Libiji iste zatvorili. Od stalnih članica Rusija i Kina su bile suzdržane te nisu uložile veto, što je diplomatskim rječnikom značilo da agresija na Libiju može da počne. Kako su glasale stalne i nestalne članice SB UN možete pogledati na slici ispod.

Untitled

Ono što je iznenadilo mene lično, a i mnoge ozbiljnije geopolitičke analitičare je svakako bio stav Rusije, koja je u sličnoj situaciji nešto kasnije dala do znanja da se isto neće ponoviti u Siriji. Kao razlog ove odluke rukovodstva Rusije možemo uzeti geografsku blizinu Sirije sopstvenim granicama, te podatak da se u Tartusu drugoj po veličini sirisjkoj luci na Mediteranu nalazi ruska baza, za koju iz Moskve kažu da služi samo za remont i popravku brodova. Dakle, naravno da možemo zaključiti da su ova dva razloga bila dovoljna da Rusija zaoštri svoj stav oko zabrane vazdušnih napada na Siriju, a što nije bio slučaj sa Libijom. Dodatni argument i onaj koji poentiram u ovom tekstu, a koji ide u prilog suzdržanog glasanja oko Libije je potpisivanje ovog jako unosnog naftnog ugovora između Eksona i Rosnjefta. Iste te 2011. godine u maju mjesecu se održao sastanak “Arktičkog savjeta” u Nuku glavnom gradu Grenlanda. Na ovom sastanku su vođene oštre rasprave prvenstveno između Rusije i SAD-a, oko toga kome pripada koji dio Arktika. Tu se stvari nikad nisu definisale do kraja i mnoge granice na Arktiku i do danas su ostale upitne. Vođen ovim vjerujem da bi Arktik nakon ovog ruskog otkrića ponovo mogao doći u fokus natezanja i odmjeravanja snaga, pa i jedne vrste diplomatskog sukoba koji nikad nije bio zatvoren. Ono što je proizašlo iz tog sastanka u Nuku je da su Rusija i Norveška koja je članica NATO-a potpisale sporazum o područjima u Barencovom moru, kojim je rješen njihov međusobni dugogodišnji tihi sukob oko ovih teritorija, no i dalje je u Arktiku ogroman broj nerješenih pitanja, koja će u budućnosti sa potragom za novim energentima sve više izbijati u fokus.

Spread template

Razlog potpisivanja ovog ugovora između Rosnjefta i Eksona bi  mogao takođe da bude i tehnološke prirode. Jer zašto bi Rusi potpisivali ugovor sa jednom američkom kompanijom osim ako izričito nečim nisu primorani ili ako nemaju uzajamne interese. U izvještaju norveške grupe Belona za zaštitu prirodne sredine iz 2007. godine u jednom djelu se navodi zabrinutost za hidrokarbonsku tehnologiju koju Rusija posjeduje jer je ista stara i nedovoljno efikasna. Dakle, vrlo lako je moguće da se ugovor sa Eksonom potpisan zbog hidrokarbonske tehnologije koju Ekson posjeduje, a koja je potrebna za istraživanje i eksploataciju ovih izvora nafte i gasa. U najnovijoj brošuri Eksona ističe se njihovo iskustvo koje imaju već 90 godina radeći u oblastima Arktika. Treba dodati svakako da ovo nije prvi projekat koji Ekson radi oko Rusije, već da prije ovoga postoji projekat Sahalin 1 čiji je glavni izvođač radova bio Ekson, a gdje su oboreni mnogi rekordi kad su u pitanju bušenje i količina. Rosnjeft kao kompanija svakako ima manje iskustva u bušotinama kakve su ove na Arktiku, koje imaju veće tehnološke zahtjeve nego bušotine Rosnjefta u Sibiru iz kojih se trenutno izvlači glavnina profita.

Dakle, stvari su poprilično jasne i dok se u Libiji odvijala po ko zna koja redom agresija na suverenu državu samo zbog njenog režima kojem krivica nije dokazana, na svjetskoj sceni iza zavjese su se odvijali pregovori oko kapitalnih novčanih investicija između najjače ruske kompanije u državnom vlasništvu i najjače američke kompanije. Poprilično sam siguran da Rusija nije stavila veto na rezoluciju o Libiji između ostalog i zbog ugovora između Rosnjefta i Eksona. Nekako imam dojam da su Rusi tada gorko “progutali” Libiju za rad ovog ugovora.  Prisustvom tadašnjeg premijera, a danas predsjednika Rusije ovo je predstavljeno kao legitimni državni interes Ruske Federacije koji se poštuje, ali amerikanci kao Danajci koji darove nose i  ne čekaju, donijeli su danas Rusiji na dar  krizu u Ukrajini pred njenim sopstvenim vratima. Uvjeren sam da se Ukrajina, pa i Rusija branila još onomad 1999. u SR Jugoslaviji, a da ne govorim koliko se trebala braniti u Libiji 2011. Rusi su tad vjerovatno vrlo dobro znali šta rizikuju i na koju kartu igraju, iako teško da su mogli predvidjeti ovaj zaista nepotreban rat u Ukrajini i iscrpljivanje pred svojim pragom.

Danas imamo to što imamo. Ova kriza u Ukrajini je odnijela mnogo nevinih života na obe strane, jedna država je podjeljena, a duhovi fašizma probuđeni bespovratno i kako god da se sukob završi, vjerujem da će na tom djelu svijeta uvijek biti trusno. Znajući da je i ruski kapitalizam identičan američkom, ali naše tradicionalne veze, pravoslavlje, obrnuta zastava, i to da sunce izlazi na “istoku”, a osiromašeni uranijum sa “zapada” će uvijek biti argument koji ih razlikuje. Baš zbog toga htio bi da Rusija nas doživljava isto onako kako i mi doživljavamo njih, jer pored novca i kapitala oko kog se vrti svijet, ima tu još nešto, nešto mnogo dublje, što ostaje i poslije nas, što smo i sami naslijedili, a kapitalizam nas tjera da zaboravimo… Osim ličnih motiva postoje tu i oni racionalni koje je najbolje opisao gospodin Vili Vimer, bivši poslanik Bundestaga i osvjedočeni prijatelj našeg naroda koji je u jednom svom tekstu u počecima ukrajinske krize postavio tri pitanja koja ću ispod po drugi put parafrazirati i sa kojima ću završiti ovaj tekst.

1. Može li biti mira u svijetu ukoliko je jedina hegemonistička sila SAD ?

2. Može li biti poštovanja međunarodnog prava i balansa u svijetu ukoliko nemamo Rusije ?

3. Do kad će EU da bude kao mjehurić od sapunice na rukama SAD-a ?

 

 

Preko Ukrajine do “nesvrstanosti” – nova stara šansa za Srbiju i BiH

g3983

*If you want this text in English just click HERE !

Najnovija dešavanja u Ukrajini pokazala su mnogo toga, a možda najvažnija teza koja se proteže od samog početka demonstracija u Kijevu, preko referenduma na Kirmu, pa do najnovijih dešavanja na ivici rata u Donjecku i Slavijansku je povratak multipolarnog poretka u svijetu. Ukrajina je slučajno ili “namjerno” izabrana da bude poligon za modernu geopolitičku šahovsku partiju u kojoj se odmjeravaju snaga, moć i uticaj između Rusije i SAD-a. Ovu tezu povratka “multipolarnosti” i ravnanja tasa na globalnoj vagi već sam spomenuo početkom godine u zaključku teksta o ruskoj raketnoj diplomatiji. Kako vrijeme odmiče, ovo postaje sve izvijesnije i mislim da nas mnogo toga podsjeća na onu nekadašnju hladnoratovsku retoriku.

Barack_Obama_and_Vladmir_Putin_at_G8_summit_2013-1560x690_c

Povratak Rusije je započeo sa blokadom intervencije na Siriju, a svoj zenit je dostigao stavljanjem Krima pod svoju kontrolu. Mišljenja sam da za Rusiju još ništa nije gotovo, te da je ovo zapravo tek početak. Sa druge strane SAD su počele odavno i suvišno je nabrajati: Jugoslavija, Irak, Afganistan, Libija, Ukrajina… Ono što je simptomtično događajima u Ukrajini su metode koje se koriste. Ove metode zauzimanja i stavljanja pod kontrolu administrativnih zgrada su korišćene u Kijevu, a iste su kasnije korišćene i na Krimu kao i u Donjeckoj oblasti. Očigledne su namjere proruskog stanovništva da se za svoj status mogu izboriti samo ukoliko uzvrate istim metodama. Iako je zvanični stav Rusije da nisu uključeni u dešavanja u Donjecku, očigledno je da su na teritoriji Ukrajine u velikom broju prisutne službe kako Rusije tako i SAD – a.

Poslijednji put kad su okolnosti u geopolitičkom smislu bile ovakve došlo je do formiranja “trećeg bloka”, odnosno Pokreta nesvrstanih 1961. godine. Ova formula koju su prvi među jednakima primjenili predsjednik SFRJ Josip Broz Tito, predsjednik Egipta Gamal Abdel Naser, predsjednik Indije Džavaharlal Nehru, predsjednik Indonezije Sukarno i predsjednik Gane Kvame Nkrumah, pokazala se kao jako uspješnom u okolnostima koje su tada vladale. Države članice Pokreta nesvrstanih su uglavnom velikom većinom bile na marginama svjetskog uticaja i jedino afirmacijom unutar ovakvog saveza mogle su zajedničkim djelovanjem da nađu svoj interes i da njihov glas postane poštovan od strane velikih sila. Jugoslavija je posebno bila u jako specifičnoj situaciji i u velikom rascjepu između istoka i zapada, kako geografski tako i politički. Opredjeljivanje za jedne ili druge u potpunosti, značilo bi ekonomski krah i političke probleme. Jedino logično rješenje je bilo ostati nesvrstan, odnosno “neutralan” u neku ruku, a da to bude legitimno i poštovano od strane drugih. Predsjednik Jugoslavije Tito kao dobar poznavalac prilika i diplomatski lisac je ovaj manevar izveo hirurški precizno i na najbolji mogući način u interesu bivše Jugosavije. 

20789_-_Nehru,_Nkrumah,_Nasser,_Sukarno_&_Tito

Ne treba biti previše pametan da bi se zaključilo kako uspješne diplomatske formule treba primjenjivati na identične političko – globalne okolnosti. Ovo govorim prvenstveno misleći na današnju nezgodnu diplomatsku poziciju Srbije i još lošiju poziciju Bosne i Hercegovine, koja od svog osnivanja u ovom obliku nema konzistentnu diplomatiju ni spoljnju politiku kao posljedicu svojih unutrašnjih odnosa. Blago rečeno stanje u ovoj oblasti je haotično i ravno domenu pošalice. Srbija je zvanično u procesu pretpristupnih pregovora sa EU, a isto tako malim koracima i prema članstvu u NATO. Ovi mali koraci se ogledaju u slanju jednog oficira Vojske Srbije na štabnu dužnost u Komandi združenih snaga NATO u Napulju, kao i sastancima zvaničnika NATO saveza i Vojske Srbije. Ovome u prilog ide i depeša sa Vikiliksa, originalno upućena iz ambasade SAD u Beogradu na ruke Hilari Klinton. U ovoj depeši se spominje da je Jovan Ratković, savjetnik za spoljnu politiku bivšeg predsjednika Srbije Borisa Tadića, prenio ambasadorki Meri Vorlik lična uvjeravanja predsjednika Tadića da Srbija neće moći „zauvijek” da ostane van NATO-a, kao i da je podrška srpskog naroda Partnerstvu za mir i članstvu u NATO-u „iznenađujuće visoka”. Ipak, malo istočnije Srbija paralelno gradi i jake veze sa Rusijom, čiji je najvidljiviji dokaz trasa Južnog toka. U ovim okolnostima kada dolazi do složnjavanja situacije u Ukrajini i glasanja Generalne Skupštine UN o rezoluciji kojom se Krim pripaja Rusiji, neminovno dolazi i do pritiska na Srbiju i BiH, a gdje obe države uopšte nisu uzele učešće u glasanju. 

Criema voting

BiH i Srbija su bile i jedine zemlje na Balkanu koje se uopšte nisu izjasnile. Sve ostale zemlje Balkana i bivše SFRJ glasale su ZA ovu rezoluciju. Srbija je ovim “nemuštim” potezom htjela da sačuva dobre odnose i sa “jednima i sa drugima” što nakon nekog vremena svakako može da joj donese probleme jer u EU to nisu očekivali, a u ovim okolnostima “biti odsutan” znači imati neki stav koji se ne poklapa sa stavom unutar EU. U BiH je standardno jer se tri člana predsjedništva koje je zaduženo za spoljnju politiku uopšte nisu mogla dogovoriti oko glasanja. Zbog svega gore navedenog, a u prvom redu zbog “neo – multupolarizma” i kompleksnosti pozicije u kojoj se nalaze Srbija i BiH, uvjeren sam da bi obe zemlje trebale jasno diplomatski da se usmjere i da iz statusa posmatrača dobiju status punopravnog člana u Pokretu nesvrstanih. Već unapred unutar EU na mogunost ove ideje ne gledaju blagonaklono i čak naglašavaju Srbiji da više nisu “nesvrstani” i da moraju da se odluče, iako se i sama EU nalazi u poziciji kao i bivša SFRJ nekad. Stav SAD prenio je sadašnji ambasador u Beogradu Majkl Kirbi koji je izjavio

“A za mene će biti interesantno da posmatram kako će Srbija to učiniti, budući da je naslednica Titove Jugoslavije, koja je bila osnivač Pokreta nesvrstanih. Ovde postoji ritualni osećaj da pokret nesvrstanih ne staje ni na čiju stranu. To je nešto što je istorija Srbije, a možda i njena budućnost”

Osim toga što se Srbija tretira i kao naslijednica bivše SFRJ punopravnim članstvom imala bi veći manevarski prostor za situaciju u kojoj se sad nalazi. Dubljim angažmanom u Pokretnu nesvrstanih mogla bi povratiti neka stara tradicionalna i ekonomska prijateljstva, pogotovo u zemljama rastuće afričke ekonomije, a sa druge strane napravila bi se legitimna odstupnica prema NATO savezu i potvrdila bi se neutralnost koju Srbija deklarativno nosi u svom Ustavu. Osim toga pojačan i punopravan angažman Srbije dao bi i Pokretu nesvrstanih novu energiju i više na značaju.  Ovo bi takođe bila sjajna prilika za Bosnu i Hercegovinu da se postavi ozbiljnije u međunarodnim krugovima i da “prikoliko” postane faktor u spoljnjoj politici. Svojim komparativnim prednostima mogla bi da ostvari pre svega ekonmske benefite kao i Srbija, a osim toga mogla bi da se postavi partnerski i jednako prema svima, bez da iko napravi zamjerke jer su svi svijesni njenog uređenja. Uz ovo, Bosni i Hercegovini bi dobro došla i totalna demilitarizacija u budućnosti, ali to već nije predmet ove analize. Smatram da bi se veoma brzo zaokretom ka Pokretu nesvrstanih olakšala pozicija Srbije i popravila pozicija BiH pogotovo na principima većeg razvoja ekonomske diplomatije bez velike politike, a i situacija na globalnom planu nam sama nameće to kao moguće rješenje. Ovo bi takođe pomoglo i stabilizaciji nekih odnosa na Balkanu između ove dve države, kao i unutar same BiH, gdje se ne bi raznim pritiscima i ružnim metodama rušio položaj Republike Srpske garantovan sporazumom u Dejtonu i gdje bi se fokus unutar BiH prebacio sa političko – ustavnih pitanja na ona razvojna i ekonomska. Kad sve saberemo, izgleda se ovaj indirektni savjet ambasadora Kirbija uopšte ne čini tako loš, a kako se mi činimo, vrijeme će pokazati.

 

Demonstracije u BiH “DEMASKIRANJE” – Međunarodni činilac

Bosnia protesterNapomena za čitanje*

Serija tekstova u četiri djela kojima ću dati detaljan presjek poslijednjih dešavanja u BiH, gdje uvijek imamo “trodupli” interes plus međunarodni faktor. Kritike, komentari, druga razmišljanja i nove informacije svake vrste će biti prihvaćene. Tekstove čitati pažljivo i posmatrati sa šireg aspekta zbog količine informacija. 

Tekst ću započeti sa dva vrlo jaka citata koji savršeno dočaravaju Bosnu i Hercegovinu kao državu, kako danas tako i u prošlosti. Ivo Andrić naš proslavljeni nobelovac i diplomata kaže: “Tamo gdje prestaje logika, počinje Bosna“, a uz ovu izreku svakako treba nadovezati i onu od F. D Ruzvelta bivšeg američkog predsjednika koji kaže: “U politici se ništa ne dešava slučajno. Ako se nešto dogodi možete se kladiti da je planirano da se tako dogodi.

Svi smo bili svjedoci nemilih scena sa ulica najvećih gradova u Federaciji BiH. Svakako saglasan sam da nema potrebe likovati nad ovim, sve što je uništeno izgrađeno je novcem građana, a istim tim novcem će biti i obnovljeno. Osim ovoga postoji i neka istorijska i kulturna vrijednost počev od samih zgrada pa do dokumenata i arhiva. Prva bitna stvar koju ću razjasniti na početku, radi što boljeg razumjevanja jeste da su ovi protesti bili savršeno dobro i sinhronizovano organizovani, te da se sastoje iz dva nivoa. Prvi nivo je onaj vidljivi ili socijalni nivo, a onaj drugi manje vidjiv je političko – obavještajni nivo.

Što se tiče prvog socijalnog nivoa, vjerujem da mnogi i bolje nego ja barataju podacima kolika je kriza i nezaposlenost u FBIH i RS. I sam sam u toj “super teškoj” kategoriji mladih nezaposlenih ljudi ali ja imam posebnu skromnost, strpljenje i tu neku nazovi sreću da još uvijek ipak razmišljam glavom, a ne stomakom, što kod mnogih iz socijalnog nivoa na žalost nije tako. Ovi ljudi su se skupili poneseni tugom, strahovima za svoju budućnost, strahovima za budućnost svoje djece, težnjama za boljim životom, glađu bukvalnom i onom za socijalnu pravdu te lično dostojanstvo i na kraju generalnim ogorčenjem na političare koji su im za to sve apsolutno dali povoda. Ovdje nema ništa da se oduzme, možemo samo dodavati i ostale probleme kao što su korupcija, nepotizam, sumnjive privatizacije, zaduživanja… Da je život u BiH niske kvalitete znamo svi i dobro smo svjesni, da ima prostora za napredak, zaista je suvišno govoriti. Iskreno saosjećam i djelim sudbinu sa svim ljudima ovog prvog nivoa bez obzira na bilo kakvu pripadnost (etničku, religijsku, stranačku, entitetsku, građansku, manjinsku, navijačku).

g3069Drugi nivo ovih protesta i onaj meni mnogo zanimljiviji sa aspektra struke, državnih karakteristika BiH, manipulacije i svega onoga što je pripadnicima prvog nivoa manje više nevidljivo. Ovaj nivo sam simbolično nazvao političko – obavještajni nivo. Onaj ko je organizovao drugi nivo iskoristio je gladan narod, ali mu ni poslije protesta nije cilj da taj isti gladan narod nahrani. Nije BiH ni prva ni poslijednja držva u kojoj se dešavaju ovi protesti. Mnogi su izvukli i tu poznatu krilaticu “proljeće” pa ako upotrebimo etničku odrednicu onda ćemo reći “Bošnjačko proljeće” što nas jasno asocira na sve one proteste islamskih zemalja širom Bliskog istoka. Ko je objektivno pratio redom sve te proteste kako su se javljali jedan za drugim, mogao je da bez problema da uvidi prisutnost stranih obavještajnih službi i bezbjednosnog faktora kako vršljaju tim zemljama. Izuzetak ovoga nije ni Ukrajina gdje se dešava nešto slično. Naravno zajedničko u svim tim zemljama je opravdano postojao i onaj prvi ili socijalni nivo nezadovoljstva, izuzev možda u Libiji gdje je uvezeno najviše novca, truda i plaćenika da bi se narod motivisao. Kako sve to u Libiji izgleda danas kad je prošlo “proljeće” jasno je uočljivo uz zaključak da im je došla “zima” i da im je danas mnogo teže nego za vrijeme “tvrdog i represivnog Gadafijevog režima”

Krajem prošle godine, tačnije 23.12.2013. u uglednom listu “Ekonomist” izlazi jedan članak koji daje pregled zemalja i nivo rizika za socijalne nemire u 2014. Na tom spisku u najrizičnijoj grupi nalazi se Bosna i Hercegovina pored isto tako probranog društva među kojima su Sirija, Jemen, Zimbabve, Irak, Sudan, Grčka, Libija…Ovdje moramo uzeti u obzir informacije koje je časopis “Ekonomist” imao u vidu prilikom rada jedne ovakve analize i samim tim nagovještaja socijalnih nemira u BiH kao gotovo izvijesnih. U ove informacije osim teškog ekonomskog stanja su sigurno uvrstili i dva pokušaja većih protesta u 2013. (JMBG i Erasmus+) koji nisu uspjeli da postanu masovni i brutalni kao ovi sad, ali svakako su bili dobar uvod, priprema i ispitivanje terena u Bosni i Hercegovini svima iz gore navedenog drugog nivoa.

Economist

Sa druge strane na sam dan protesta u Tuzli 5.2.2014. potrebno je primjetiti dva događaja. Prvi je svakako onaj u Strazburu gdje je održana sjednica Evropskog parlamenta na kojoj se između ostalog našao i izvještaj o napretku za BiH u 2013. Drugi događaj je sastanak ambasadora NATO zemalja u BiH čija je tema bila razmatranje izvještaja o napretku na uništavanju zaostalog naoružanja.

Iz same rezolucije je potrebno izdvojiti dvije tačke koje govore o tendencijama EU, dok iz rasprave treba izdvojiti neke interesantne izjave hrvatskih parlamentaraca koji se indirektno ali čvrsto zalažu za treći hrvatski entitet. Tačke koje govore o namjerama EU su:

Tačka 8.  EU poziva šefove vlada i država članica EU-a te ministre vanjskih poslova da pojačaju svoj lični angažman prema BiH

Tačka 11.  EU naglašava da je ustavna reforma ključna za preobrazbu Bosne i Hercegovine u djelotvornu i potpuno funkcionalnu državu; traži od Federacije BiH da razmotri konkretne prijedloge u vezi s time, uključujući spajanje nekih kantona i preraspodjelu nadležnosti radi pojednostavljenja njene složene institucionalne strukture, osiguravanja uravnotežene zastupljenosti svih konstitutivnih naroda i građana, suzbijanja etničke diskriminacije i kako bi državni aparat postao funkcionalniji, jeftiniji i odgovorniji prema svojim građanima; poziva sve političke stranke da učestvuju u tom procesu na konstruktivan i otvoren način te da iskoriste savjete i smjernice koje im Venecijanska komisija može pružiti tokom tog procesa; pozdravlja i podupire napore organizacija civilnog društva da utiču na proces ustavne reforme;

Od hrvatskih parlamentaraca najglasniji je bio Davor Ivo Stier koji je na sjednici rekao: “U BiH su također i dalje snažne unitarističke snage koje očito nisu naučile lekciju od krvavog raspada Jugoslavije jer sarajevski centralizam nije ništa bolji za Bosnu i Hercegovinu od onoga što je beogradski centralizam bio za bivšu Jugoslaviju.”

Tonino Picula je upozorio na izborni sistem u BiH koji onemogućava i neke konstitutivne narode da adekvatno biraju svoje predstavnike, dok je Andrej Plenković naglasio da je ključ uspjeha, ali i odgovornost evropske politike fokusiranje na ulogu Hrvata u Bosni i Hercegovini koji samo kao ravnopravan narod mogu pomoći političkoj koheziji i institucionalnoj funkcionalnosti zemlje, te njenom privrednom razvoju i pristupanju u EU. Zdravka Bušić se pozvala na izjavu Miroslava Lajčaka bivšeg visokog predstavnika u BiH koji je rekao da Ustav BiH iz 1995. nije po EU standardima i da ga treba promjeniti. “U skladu sa tim  hrvatski narod u Bosni i Hercegovini najranjiviji i najmalobrojniji te se stoga osjeća jako ugrožen i bori se da ne izgubi status konstitutivnog naroda. Iskreno se nadam da će ih ovaj izvještaj ohrabriti i dati im novu snagu.”

Opet sa strane nepristrasnosti sve pohvale hrvatskim parlamentarcima na sinhronizovanosti, organizovanosti i zalaganju za jačanje pozicije Hrvata u BiH, ali i ovi nastupi su za mene ipak bili jedan dio šire akcije. Sa druge strane ovom rezolucijom se jasno poziva na promjenu Dejtonske strukture i federalizaciju Federacije BiH koja je sada nefunkcionalna i prvenstveno na štetu hrvatskog naroda.

Od EU funkcionera treba izdvojiti Jelka Kacina koj je rekao da je BiH sa protestima u Tuzli krenula ka EU, a neizostavan je i stav Doris Pak o promjeni Dejtonskog sporazuma koja je ujedno i izvjestilac EP za Bosnu i Hercegovinu.

Šlag na tortu dodao je Valentin Incko koji je najavio mogućnost dolaska trupa EU, dok će Austrija svakako povećati broj svojih vojnika u BiH. On je ocjenio da su protesti opravdani i da je ovo stanje najgore od završetka  rata u BiH.Na ove riječi gospodina Incka mogu samo da zaključim da ukoliko dođe do dolaska trupa iz EU to utoliko znači da je stanje u BiH neodrživo i da je BiH država koja ne može da funkcioniše pod postojećim Ustavom te bi se promjenama pristupilo po  hitnom postupku.

Američka ambasada je izdala jedno veoma zanimljivo saopštenje povodom dešavanja u BiH da su protesti  izraz nezadovoljstva građana sa trenutnom ekonomskom, socijalnom i političkom situacijom u Federaciji BiH, kao i generalno u Bosni i Hercegovini. Analitički, pravac ovog saopštenja nešto insinuira i najvećim djelom je bio uperen u Federaciju BiH. Nekoliko puta je spomenuta BiH generalno, dok RS i Banja Luka u ovom saopštenju nisu pomenuti.

Sve gore pobrojano je bio jedan kratak presjek glavnih međunarodnih činilaca koji se mogu povezati sa protestima u BiH, tu još možemo dodati i saopštenje Dževada Galijaševića koji je Njemačku ocjenio kao krivca za ove nerede. Bosna i Hercegovina je takva država da malo stvari ovdje može da se pokrene nekontrolisano, sam tok može da se otme kontroli ali pokretačke sile su uvijek isprepletene sa raznim političkim interesima. Ovo možda možemo povezati i sa geopolitičkom situacijom pa čak i protestima u Ukrajini iza kojih je evidentna socijalna komponenta, ali isto utoliko i ova druga interesno – obavještajna u kojoj prednjače Njemačka i SAD. Janukovič se još uvijek drži i pitanje je koliko će se ostvariti želje zapadnih igrača, baš zbog ovoga je moguće otvaranje novog proljeća u BiH i podrhtavanje u srcu Balkana na koji stiže Južni tok. Svoju pomoć demonstrantima u BiH danas je svesrdno ponudio i bivši vođa “Otpora”, a danas predsjednik Canavasa Srđa Popović kojega su povezivali i sa protestima u Ukrajini. Sigurno da ključanju bosanskog loncu doprinosi i uticaj Hrvatske kao punopravne članice u EU i nekoga ko želi da zaštiti interese i ravnopravnost svog naroda u BiH, a pogotovo pred izbore u oktobru.

Skandinavski model ambasada (Srbija, BiH, Crna Gora i Makedonija)

g3998 (1)Da su Skandinavci veoma pragmatični imali smo prilike, čuti, vidjeti i mnogo puta sami se uvjeriti. Isto tako imali smo prilike uvjeriti se u suprotno kad smo u pitanu svi mi narodi balkanskog mentaliteta, poluostrva i sklopa razmišljanja. Ovdje najprije ubrajam nas narode iz bivše SFRJ. Naravno, to što nismo pragmatični nadomjestili smo iskrenim smislom za humor i izrazitim gostoprimstvom, ali sve to već padne u vodu kod onog djela našeg mentaliteta gdje smo ovisni o liderima i u kom komšiji crkava krava. Da se danas opet rode Slobodan Jovanović ili Arčibald Rajs sutra bi umrli, jer se mi od njihovih obrazaca promjenili nismo. Mišljenja sam takođe da se suštinski i na dubokom psihološkom nivou još uvijek nismo ni od rata puno odmakli. Da ne bude zabune, ovo nije tekst o mentalitetu, ali je svakako primjeren uvod u ono što ću dalje pisati o ideji otvaranja zajedničkih ambasada zemalja bivše SFRJ.

Da pišem ovaj tekst, posebno me podstakla vijest da je Crna Gora izrazila zainteresovanost za uspostavljanje zajedničkih diplomatskih predstavništava država regiona, po skandinavskom modelu. Zapravo taj skandinavski ili nordijski model diplomatskih predstavništava je u osnovi  diplomatska saradnja u svrhu proširivanja diplomatske mreže i smanjenja operativnih troškova. Sam skandinavski model obuhvata 5 zemalja, a to su Danska, Island, Norveška, Švedska i Finska ovdje još spadaju i Farska osrtva i Grenland pod jurisdikcijom Danske.  Ovo je ono što je u osnovi samog nordijskog diplomatsko – konzularnog modela, ali i pored te osnove između ovih zemalja postoji velika saradnja, saglasnost i nivo razumjevanja, kao i promicanje zajedničkih interesa po svijetu kroz koncept “kolokacije” i “kooperacije skandinavskih zemalja“. Kako ovo funkcioniše i na kojim principima, možete pogledati i na primjeru informativne stranice skandinavskih ambasada u Berlinu, kao i zajedničke zgrade koja je konstruisana čak prema geografskoj logici i rasporedu država.

                                                Slika 1. Zajednička zgrada ambasada skandinavskih država u Njemačkoj

Untitled

Pravo pitanje nakon svega do sad pročitanog se samo nameće i glasi: “A gdje smo tu mi” ?

Svakako, pitanje je na mjestu kao i odgovor koji bi bio kratak i glasio bi “daleko”. Sigurno znamo da su ove zemlje bivše SFRJ pa čak i sa one dve koje su u EU, zbirno siromašnije od skandinavskih u svakom segmentu. Osim ovoga i mnogih drugih problema kako infrastrukturnih, razvojnih i istorijskih koje nas sprečavaju da kao region krenemo napred, sve to ipak ne mora da nas sprečava da počnemo da razmišljamo na skandinavski način. U skladu sa ovim prijedlog Srbije o kolokaciji diplomatskih predstavništava zemalja bivše SFRJ je nadasve potreban i vrijedan pažnje. Što se tiče ostalih bivših nam država, pre svega na jednu stranu bih izdvojio Sloveniju i Hrvatsku koje kao članice EU već imaju neke svoje zajedničke planove oko kolokacije u koje uklapaju i Austriju. Ako ovome dodamo i onu minimalnu političku dimenziju odnosa u regionu postoje dva snažna argumenta koji idu protiv zajedničkih ambasada ovih država sa Srbijom. Prvi argument je svakako onaj gdje se ove države sve manje smatraju djelom Balkana, a sve više djelom EU, a onaj drugi argument se prvenstveno odnosi na Hrvatsku i odnos sa Srbijom koji zadnje vrijeme sve više nazaduje. Ova dva argumenta su sasvim dovoljna da se Srbija okrene susjednim zemljama koje nisu članice EU u kreiranju budućih planova.

Ovdje osim Srbije svoje interese svakako u prvom redu mogu pronaći Makedonija i Crna Gora, a po logici stvari u ovom pravcu bi trebalo da “razmišlja” i tročlano predsjedništvo Bosne i Hercegovine. Prema izjavi Ministarstva inostranih poslova Crne Gore i onoj od pre par dana makedonskog premjera Gruevskog vidljivo je da je Srbija najbliže dogovoru sa ove dve države. Sa druge strane Bosna i Hercegovina je još uvijek rezervisana, vjerujem više zbog političkih implikacija nego zbog koristi i realne potrebe. Ovo je onaj istorijski element zbog kojeg nismo pragmatični i zbog kojeg bi neki u BiH više htjeli zajedničke ambasade sa Turskom ili Kuvajtom ali osim djelimične religijske povezanosti, ni Kuvajt ni Turska osim što ne djele jezik, ne djele ni ekonomske interese BiH kao što ih djele Srbija, Crna Gora ili Makedonija. Baš zbog toga smatram da rezervisanost nije dobra u ovom slučaju, prvenstveno jer je BiH diplomatija u nezavidnom položaju već dugo vremena. Neću sada da pobrajam sve one skandale koji godinama prate BiH diplomatiju, ali mislim da je krajnje vrijeme da se diplomatija Bosne i Hercegovine organizuje samo na ekonomskim principima bez političkih, religijskih ili individualnih predznaka. Ovo kažem jer ovako kako funkcioniše sada nikome ne koristi dugoročno, a najmanje građanima. U skladu sa tim kolokacija sa Srbijom, Crnom Gorom i Makedonijom nameće se kao imperativ, a ne kao potez gdje treba biti rezervisan. Osim ušteda koje bi se ostvarile ovom inicijativom, BiH bi mogla konačno da dobije i svoja predstavništva u zemljama Južne Amerike, Magreba i supsaharske Afrike. Opšte je poznato da zemlje Južne Amerike imaju jaku ekonomsku ekspanziju u zadnje vrijeme i to što BiH tamo nema svoju ambasadu je ništa drugo do hendikep. Opet sa druge strane ono po čemu su firme iz BiH poznate u inostranstvu su prvenstveno gađevinski radovi. U prilog ovome bi svakako dobro došla predstavništva u zemljama Magerba i “crne Afrike” koje ubrzano počinju da se izgrađuju. Recipročno BiH bi mogla ostalim državama partnerima da ponudi svoje ambasade tamo gdje je bolje zastupljena kao što su neke zemlje Bliskog istoka. Takođe, uveliko bi se olakšale i konzularne usluge koje bi bile dostupnije građanima iz BiH koji žive i rade u inostranstvu. Da predstavništva pod istim krovom koriste i druge države pored skandinavskih govori i primjer iz Japana gdje u jednoj zgradi  u Tokiju ima preko 15 ambasada zemalja Južne i Centralne Amerike.

                                                         Slika 2.  (Kowa Building,  Nishi-Azabu br. 38)

Kowa

Na kraju potrebno je spomenuti i zaista ogromnu prednost koncepta kolokacije ambasada, jer bi se samim tim i BiH, uz ostale tri države u regiji pozicionirala kao ravnopravan partner. Pored ove kolokacije država, smatram da bi i gradovi koji su lideri regija u BiH i RS trebali da naprave inicijative za predstavništva gradova u zemljama rastućih ekonomija, ali to je koncept koji razvijam već duže vremena i koji ću da objavim kao poseban tekst. U nadi da neću biti pogrešno shvaćen, smatram da je ovdje još rano govoriti o svim onim principima saradnje koje već imaju skandinavske države ili npr. zajedničkom ambasadoru, ali sa ovim potezom se svakako može djelom iskoristiti onaj veliki ugled u diplomatiji koji je Jugoslavija svojevremeno uživala. Uz ovo bi se ojačala i međusobna saradnja država regiona koje učestvuju u kolokaciji, jer na kraju krajeva, tu smo gdje smo i upućeni smo jedni na druge, a “gdje čeljad nisu bijesna, ni kuća nije tijesna“.