Зоранов лет у вјечност

На данашњи дан 26.3.1999. прије тачно 22 године погинуо је у одбрани отаџбине пилот Војске Југославије, мајор Зоран Радосављевић. Тог дана летјела су два МИГ-а 29, а поред Зорана у другом авиону летио је још један велики човјек и наш пилот Слободан Перић. Они су полетјели по наредби и упозорењу на тада много надмоћнијег непријатеља, а у тој неравноправној борби Зоран је за српску дјецу положио свој живот. 

Посљедњи пут сам писао о Зорану неколико редака сада већ давне 2015. године у свом тексту под називом “Зрно соли“, данас сам одучио да напишем овај текст и урадим реконструкцију његовог посљедњег лета у небо. Наиме, Зоран је заједно са колегама пилотима у Београду припадао 127. ловачко – авијацијској ескадрили под називом “Витезови”. Тог 26. марта у поподневним часовима стигло је обвјештење о упаду НАТО авиона преко Мађарске и Зоран се заједно са колегом Перићем добровољно јавио на борбени задатак. Одмах по полијетању на оба авиона су отказали радарски уређаји, а умјесто из правца Мађарске, НАТО авиони су патролирали у близини границе са БиХ.

Веома брзо дошло је до приближавања са америчким авионима којима су пилотирали капетан Џеф Хвонг (Captain Jeff ‘Claw’ Hwang) Ф-15Ц 86-0156 и Џо МекМареј (J. ‘Boomer’ McMurray) Ф-15Ц 84-0014. Према њиховој верзији догађаја оба МИГ-а оборио је Хвонг ракетама AMRAAM, док је ракета коју је испалио МекМареј промашила циљ. За овај догађај постоји и оригинална снимка разговора америчких пилота са Аваксом.

Тачно прије двије горине на једном предавању у Музеју авијације у Сијетлу, Џеф Хвонг је имао излагање гдје је говорио о реконструкцији овог догађаја који се десио на граници између тадашње СР Југославије и БиХ. Том приликом Хвонг је детаљно реконструисао овај догађај, али је према мом мишљењу изоставио један важан податак из тог периода. Наиме, Он није споменуо да су тада над Југославијом летјели специјални авиони под називом “EA-6B Prowlers” чија је главна улога била електронско ратовање и ометање непријатељских радара и комуникација помоћу софистицираних уређаја које су посједовали. Детаљније о овоме написано је и у извјештају из 2016. године за амерички Конгрес.

У погледу зрачног електронског напада, САД доминирају својим електромагнетским оружјима од краја хладног рата. У том периоду они су се усредоточили на развој и дјеловање на изванредним дометима (изван радара) и употребом авиона ЕФ-111, ЕА-6Б и ЕА-18Г како би зауставили непријатељска рана упозорења, њихове радаре, комуникацију и праћење. Поред тога, Сједињене Државе су користиле авионе ЕА-6Б, ЕА18Г и ЕЦ-130Х за заустављање података о команди и контроли лета који су омогућавали  одбрамбену мрежу за координацију и постављање различитих радара.

У свом интервју који је касније дао пилот Слободан Перић, он свједочи да су на оба наша авиона МИГ-29 отказали радари убрзо након полијетања, а такође се види да је било проблема у комуникацији са контролом лета, због чега су пилоти и наставили према граници БиХ. Свједочење Перића је врло интересантно у контексту горе наведених чињеница. Истражујући даље пронашао сам чланак гдје се говори о озбиљним летовима ових авиона ЕА-6Б и то 25.3.1999. као подршка ваздушним операцијама осталих авиона, дакле само дан прије обарања наших МИГ-ова. Такође у чланцима каснијих датума виде се захтјеви за подршком и премјештања више ових авиона. Током бомбардовања СР Југославије ЕА-6Б авиони су имали 100% стопу испуњења мисије и укупно 464 налета што је у збиру било више од 2100 сати борбеног лета. Почетком априла 1999. године, а након овог догађаја, Весли Кларк је затражио додатне авионе међу којима 24 авиона Ф-15 и 6 авиона за електронско ратовање ЕА-6Б.

Из свега наведеног постоји озбиљна сумња у “подвиг америчких пилота” како они то називају, јер је очигледно да електронски уређаји на МИГ-овима нису могли исправно да функционишу због дјеловања електронског ометања од стране ЕА-6Б авиона. Такође МИГ- ови су оборени на граници БиХ, а дојава о пријетњи је гласила да ће авиони наићи из правца Мађарске, што може да говори и о одређеној врсти војног лукавства од стране НАТО савеза, јер из правца Мађарске није дошло ништа. Пилот Слободан Перић се успио успјешно катапултирати и пребацити у Србију уз помоћ локалних становника, а Зоранов авион погођен је у рејону Мајевице у Републици Српској и пао је код села Доња Трнова. Тијело пилота Зорана Радосављевића, исте вечери пронашли су дјечаци у Републици Српској, надомак Бијељине. Захваљући тим дјечацима од 16 и 17 година, Зоран је сахрањен. Ови дјечаци су узели мердевине и ћебе, умотали су његово тијело и предали војсци Републике Српске, а војници су га пјешке преко њива пренијели у болницу у Лозници. Убрзо након тога су дошли амерички војници и малтретирали мјештане да кажу гдје је пилот, али нико није хтио ништа да им каже.

Зоран је постхумно одликован Медаљом за храброст и унапријеђен указом свог команданта. Главна улица у Батајници данас поносно носи име Мајора Зорана Радосављевића. Вече прије обарања његовог авиона и посљедњег лета он је рекао својој мајци: “Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи”. Зоран Радосављевић је истински херој, нека му је вјечна слава и хвала.

Уставни суд Босне и Херцеговине са сједиштем у Хагу

Најновија одлука Уставног суда БиХ на 117. пленарној сједници, о захтјеву седам делегата клуба Бошњака у Вијећу народа Републике Српске за оцјену уставности члана 53. Закона о пољопривредном земљишту, представља још један преседан међународне заједнице у БиХ која располаже са троје страних судија које са још двоје судија Бошњака могу без икаквих проблема и посљедица да доносе било каквe већинскe одлукe Уставног суда БиХ у омјеру 5:4, а на штету Републике Српске. Управо то је урађено са овим законом о пољопривредном земљишту, гдје је Уставни суд БиХ утврдио да је оспорена одредба противна Уставу БиХ, јер се ради о искључивој надлежности Босне и Херцеговине у регулисању питања државне имовине.

Последње измјене закона о пољопривредном земљишту Републике Српске на снагу су ступиле прошле године, а њихов циљ је да омогуће упис десетина хиљада хектара земљишта у својину Републике Српске како би биле на располагању пољопривредним произвођачима. Конкретно овдје је ријеч о томе да Републици припадне пољопривредно земљиште које се налази на њеној територији, које је уписано у јавним евиденцијама као општенародна имовина, али без уписаног права коришћења, управљања или располагања, као и оно пољопривредно земљиште на територији Републике Српске које је и друштвена, односно државна својина са правом коришћења, управљања или располагања у корист предузећа која су била предмет приватизације, или је уписано као посјед тих предузећа или као посјед бивших друштвено-правних лица са сједиштем ван територије Републике Српске. Све ове одредбе су оцјењене као неуставне овом одлуком Уставног суда БиХ, што би практички значило да имовина и земљиште на територији Републике Српске спадају у власништво државе БиХ, која је ето из добре воље уступила ту имовину и земљиште на коришћење ентитетима, из чега произилази да из неке не тако добре воље исту може и одузети.

Сама ова одлука, као и неке од претходних одлука Уставног суда као што је одлука о грбу, химни, застави и обиљежавању Дана Републике Српке, представља ништа друго него продужену руку наметнутих политичких и друштвених односа из времена распада Југославије и једностраног референдума о отцјепљењу, а који су били уперени против основних права самоодређења српског народа у Босни и Херцеговини. Да би се пажљиво размотрила позиција српског народа у БиХ данас, мора се сагледати и историјска генеза тежњи муслимана у БиХ за самоодређењем путем муслиманског национализма чији су извори били у исламској религији и догми.  Почело је то организованије да се одвија још од времена када је Ататурк увео промјене у Турској, па су се тадашњи студенти из Босне и Херцеговине умјесто до тада Истанбулу, окренули ка Каиру и исламском универзитету Ел – Азхар. Тако су кренули развијати исламску политичку мисао почевши од истакнутих египатских студената из “Ел Хидаје” предвођених угледним алимом Мехмедом еф. Ханџићем, те Младим муслиманима на челу са Есадом Карађозовићем, Мустафом Бусулаџићем, Алијом Изетбеговићем и другима. Период посебног врења и позиционирања ове идеје догодио се за вријеме Павелића и НДХ, те потоњег дјеловања у СФРЈ када су муслимани остварили равноправни статус народа унутар југославенске заједнице Уставом који је проглашен на Скупштини Вијећа народа СФРЈ 21.2.1974. Комплетна ова генеза и године преданог рада биле су уперене искључиво на стицање националних права и самоодређење муслиманског народа у СФРЈ. Круна овог дугогодишњег рада је била организација свих тих људи и систематизација исламских идеја у оне радикалније форме под окриљем Странке Демократске Акције, са циљем и за коначно самоопредјељење, прегласавање српских представника и референдум о независности БиХ, када су муслимани заједно са Хрватима које су тада искористили, а данас мајоризују у политичком смислу, отцијепили БиХ из Југославије, противно вољи српског народа и уз срдачну подршку западне цивилизације.

Овдје долазимо до једног кључног термина, а то је прегласавање противно вољи српског народа, што је за посљедицу активирало право на самоодређење и оснивање Републике Српске 9.1.1992. и прије референдума на ком су се резултати унапред знали. Све ове прилике се већ скоро 30 година одржавају од стране институција БиХ, Високог представника и у коначници понајвише од стране Уставног суда. Собзиром да је састав Уставног суда БиХ од 9 судија такав, да Срби, Хрвати у Бошњаци имају по двоје судија, док остала три мјеста попуњавају странци, јасно је да све битне одлуке сами могу да донесу Бошњаци и стране судије, и управо ово је највећа превара грађанске државе Босне и Херцеговине, која није држава већ међународни протекторат, што се види из приложеног. Први пут ово прегласавање се десило 15. октобра 1991. године када је Скупштина БиХ је донијела Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине, чим је одлучено је да се повуку представници БиХ из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, што су без двотрећинске већине изгласали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС-а одбили дјеловати по овом нелегално донесеном акту. Чланови тадашњег Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Биљана Плавшић и Никола Кољевић тражили су и међународну арбитражу због прегласавања Срба, али је њихова апелација Европској комисији глатко одбијена. Дакле, и тада као и данас странци доносе коначне одлуке о самоодређењу, вољи и правима српског народа у Босни и Херцеговини које не морају нужно имати упориште у праву, већ у сили политичких прилика и интереса.

У том контексту можемо са пуним правом да посматрамо Босну и Херцеговину као неку врсту реплике СФРЈ и на тим темељима да објективно упоредимо право муслимана, односно Бошњака из БиХ на самоодређење у Југославији, а касније и на самоопредјељење и сецесију од Југославије, са истим таквим правом Срба из БиХ на останак у Југославији, гдје су били прегласани, као и у данашњој Босни и Херцеговини, гдје су такође били прегласавани у Предсједништву, па чак и кад узмемо само оквир Републике Српске, гдје о основним правима на самоодређење српског народа и законима који се доносе, коначну ријеч могу дају два Бошњака и тројица страних судија, јасно је да ова два права, наизглед два равноправна и конститутивна народа, ипак нису заступљена у истој мјери нити по истим стандардима. Како је могуће да уопште постоји механизам, да легитимне одлуке и законе Народне Скупштине Републике Српске и права која произилазе из Дејтонског споразума могу да пониште двоје бошњачких судија и троје страних, а да у том процесу одлучивања учествује само двоје Срба који немају никакву шансу да заштите интерес свог народа и ентитета из ког долазе, да ли на основу овога Република Српска и српски народ имају слободу одлучивања и равноправан третман са Федерацијом БиХ и Дистриктом Брчко у оквиру Босне и Херцеговине? Одговор је НЕ.

У Међународном пакту о грађанским и политичким правима који је усвојен 1966. године на Генералној скупштини УН-а у члану 1. пише да: Сви народи имају право на самоопредјељење. На основу овог права они слободно одређују свој политички положај и слободно постижу свој привредни, друштвени и културни развој. У Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима ово се идентично овако и понавља.

У слободном тумачењу могло би се закључити сви народи осим Срба у Босни и Херцеговини, Срба у Хрватској, Срба на Косову и Метохији, а сад видимо и Срба у Црној Гори, да апсурд буде већи. Неки теоретичари су разматрали да се ово право на самоодређење сукобљава са правом суверености које има држава. Тражење самоодређења увијек садржи захтјев који је уперен против неке постојеће државе. Садржај тог захтјева се састоји у смањењу и ограничавању суверених права те државе у одређеном дијелу њеног подручја, односно у захтјеву или потпуно напуштању таг подручја, у одрицању од својих дотадашњих права која је имала и вршила као територијални суверен. Из тога се изводи да је право на самоодређење у сукобу са сувереношћу. Ипак, ево до данас нисам чуо да је неко отворено кроз ова разматрања правдао силу суверенитета на штету једног дијела народа. Управо због тога био сам веома изненађен када сам видио да угледни сарајевски адвокат и стручњак за уставно право Недим Адемовић, каже да је Уставни суд једини чувар суверенитета БиХ и да је то “домаћи ОХР са бонским овлашћењима”, гдје при том додаје да се најтеже одлуке у Уставном суду доносе гласањем 5:4 али да то није прегласавање!

Човјек је стручњак, доктор правних наука, овако срамно завршава своје гостовање са свођењем државног суверенитета на силу јачега и права на 5 руку, двије бошњачке и 3 међународне, шта онда да очекујемо од мање образованих бошњачких политичара који се тобож боре рецимо за права Срба у ФБиХ? Ако је право јачега извор суверенитета Босне и Херцеговине, онда испаде да га више од Бошњака чувају Хрвати без ентитета и Република Српска која већ 28 година опстаје, живи и дјелује у оквиру такве “суверене” Босне и Херцеговине. Господин Адемовић вјешто заобилази право народа на самоодређење, које су Бошњаци већ искористили и практички подржава коначни суверенитет силе. Он наводи да БиХ има континуитет и да је она сукцесор права на имовину бивше државе, а ја га питам зашто онда БиХ није и сукцесор права на самоодређење и неких других права, већ се припадајућа права узимају по сили суверенитета. Испада да је право селективна ствар и да могу да га користе само они који имају силу, односно у овом случају међународну подршку.

Закон о пољопривреном земљишту, закон о грбу, химни, застави и Дану Републике налази упориште управо у темељном праву на самоодређење српског народа и суверенитет Републике Српске унутар Босне и Херцеговине. Ово право Републици Српској је дала борба за територију у рату, а верификовао Дејтонски мировни споразум кроз Анекс 2. и управо основа за одређивање међуентитетске линије разграничења била је линија сукоба. Не постоји бољи доказ да имовина и земљиште у оквиру територије Републике Српске, припада управо Републици Српској од Анекса 2 Дејтонског мировног споразума који су парафирали и потписали у име Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, у име Федерације БиХ Јадранко Прлић и у име Републике Српске Никола Кољевић, уз одобрење, као и стоји у оригиналном преводу Фрање Туђмана у име Хрватске и Слободана Милошевића у име СР Југославије.

Овдје треба озбиљно узети у обзир две ствари. Прва је да нису само ентитети потписници Анекса 2 који се односи на унутрашње разграничење и међуентитетску границу, већ и Босна и Херцеговина као држава, што је веома битна ствар када смо код тумачења међуентитетског разграничења и припадајуће територије. Дакле, Алија Изетбеговић се у име БиХ као државе сагласио заједно са два ентитета уз одобравање СР Југославије и Хрватске, по овом јасном и недвосмисленом питању и као такав је дозволио формирање међуентитетске линије разграничења између територије Републике Српске, Федерације БиХ, те Дистрикта Брчко. Друга битна ствар јесте разлика између званичних термина “boundary” и “border”. Иако се данас у неформалној комуникацији оба ова термина поистовјећују, између њих постоји разлика. Термин “border” се користи изричито када се говори о спољњим границама између две државе, док је термин “boundary” линија која означава границу између два субјекта унутар једног подручја, у нашем конкретном случају линија разграничења између два ентитета. Дакле, ако бисмо то поједноставили, могли бисмо рећи да Босна и Херцеговина према сусједним државама има “border” док ентитети између себе имају “boundary”, што би значило да простор и територија између “border” и “boundary” припадају субјектима Републици Српској, односно Федерацији БиХ, што је Алија у име БиХ својим потписом и потврдио. Уз Анекс 2 приложена је и мапа са легендом која географски и терминолишки разјашњава ову унутрашњу демаркацију територије.

Ово исто је у суштини потврдио и Уставни суд БиХ 2001. године у Одлуци број У-41/01 када се прогласио ненадлежним да одлучује о захтјеву за рјешавање спора између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине о међуентитетској линији разграничења у области насеља Добриња 1 и Добриња 4 и за оцјену уставности Одлуке Високог представника за Босну и Херцеговину о провођењу обавезујуће арбитраже између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске ради разрјешења спора у вези са међуентитетском линијом разграничења и Арбитражне одлуке независног ирског арбитра за Добрињу 1 и Добрињу 4. Уставни суд је у конкретном случају истакао да одлука Високог представника није предвидјела могућност да било које тијело у БиХ ревидира арбитражну одлуку. Самим тим, према мишљењу Уставног суда, Арбитражна одлука ријешила је спор коначно и искључила могућност ревизије од било којег суда у БиХ, укључујући и Уставни суд.

Високи представник Волфганг Петрич донио је 5. фебруара 2001. године Одлуку број 84/01 о обавезујућој арбитражи између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске о међуентитетској линији разграничења у сарајевском насељу Добриња I и Добриња IV, те именовао ирског суца Диармуида Шеридана за јединог арбитра. Након ове одлуке, према појашњењима која долазе са терена, а након анализирања нове мапе, Федерацији БиХ припало је око 800 станова из добрињских стамбених блокова, а Републици Српској близу 250. Управо ова арбитражна одлука је извор сваке даљње приче око имовине на територији Републике Српске, јер је Високи представник искористио бонска овлашћења и практично наметнуо ову арбитражу, коју је прихватио и Уставни Суд БиХ. Иако је тада та одлука била спорна за нас због других разлога, данас је требамо итекако користити када је у питању имовина и земљиште на територији Републике Српске. Собзиром на ову арбитражу и наведене одлуке Уставног Суда и Високог представника, јасно је да је ова посљедња одлука Уставног суда о Закону о пољопривредном земљишту донешена искључиво на силу и политички, што смо и видјели собзиром да знамо ко је гласао и да је изгласана у омјеру 5:4. Ова одлука је такође у колизији са горе наведеном одлуком У-41/01 гдје је Уставни суд пропустио да реагује на подјелу имовине између Републике Српске и Федерације БиХ у сарајевским насељима Добриња 1 и Добриња 4 и прогласио се ненадлежним.

Сада се намеће логично питање, како је могуће арбитражним поступком који је покренут на основу бонских овлашћења Високог представника и прописаних Анексом 10 Дејтонског мировног споразума раздијелити имовину и територију између Републике Српске и Федерације БиХ, али исто са друге стране није могуће законом регулисати и уписати имовину и земљиште на територији Републике Српске у њено власништво. Како је могло уопште 2001. раздијелити Добрињу 1 и Добрињу 4 ако Република Српска није власник земљишта на својој територији? Да ли то значи да је онда Републици Српској овом арбитражом потврђено право власништва над земљиштем и имовином на својој територији? Ако Републици Српској заправо не припада имовина и земљиште на њеној територији како се тврди данас, како је онда било могуће овом арбитражом узети дио Добриње од Републике Српске и додијелити Федерацији БиХ? Зашто се Уставни Суд БиХ тада прогласио ненадлежним, а сада донио овакву одлуку? Ако је он једини чувар државног суверенитета и како рече господин Адемовић “интерни ОХР” онда водећи се принципом који су поставили својом посљедњом одлуком о пољопривредном земљишту и оном из 2012. о имовини, нити ових 250 станова и дијелови Добриње 1 и Добриње 4 нису требали да припадну Републици Српској, нити ових 800 и већи дијелови Федерацији БиХ, већ су том логиком требали да постану имовина и земљиште државе БиХ. Исто тако ако Републици Српској не припада земљиште и имовина на њеној територији, зашто се 2001. онда арбитража о Добрињи није поставила између Босне и Херцеговине са једне стране и ова два ентитета са друге, што из приложеног видимо да се није десило, јер се и сама арбитражна одлука водила правом простора, територије и земљишта које припада Републици Српској и Федерацији БиХ. Уколико су земљиште и имовина у власништву државе Босне и Херцеговине, зашто је онда успостављена ентитетска линија разграничења, која је њена сврха пошто она нема другу фактичку улогу осим да означи припадност територије имовине и земљишта, јер не постоје гранични пунктови, нити царинске контроле. Ако пак не служи за означавање територије, зашто онда креатори Дејтонског споразума ову међуентитетску линију разграничења нису ставили на привремени период трајања до успостављања власти и потпуног прекида војних дејстава? Мени се чини да су овдје ствари прилично јасне.

Дакле, овом аргументацијом види се да је Уставни суд БиХ између осталог једно политичко тијело и то посебно у одлукама које се тичу Републике Српске. Стиче се дојам да је сједиште овог суда у Хагу, а не Сарајеву, јер је правно – политички наратив који се користи у Хагу према Србима, идентичан ономе који се користи и у Уставном суду БиХ према Републици Српској. Ово је наратив међународне заједнице која према Републици Српској, а видимо и према Србији око питања Косова и Метохије, као и према Србима у Црној Гори око питања црквене имовине, има већ дуги низ година и он се још нимало није промјенио од распада Југославије. Ако смо некад и помислили да је дошло до отопљавања односа међународне заједнице према Србима, погријешли бисмо, то је засигурно била само фатаморгана. Зашто је ово тако, зашто оволико дуго траје и када ће престати, питање је за посебан текст и једну одвојену анализу.

Неспорно је да се Босни и Херцеговини од стране западних држава дозвољава суверенитет силе у односу на Републику Српску која свој простор, право и територију, иако утврђене у Дејтону мора да брани из дана у дан. Све ово наравно не аболира дијела одговорности и наше политичке представнике и субјекте који од рата на овамо, дјелују и партиципирају у власти Републике Српске за све тежу економско – социјалну ситуацију, пословни и политички амбијент, за пад наталитета и одлазак становништва, али сигурно да се поред свега осталог оваквим одлукама Уставног суда додатно отежава и оптерећује било какав развој и међународно позиционирање Републике Српске.

Са друге стране ова иста међународна заједница Србији ни близу не дозвољава суверенитет силе у случају Косова и Метохије, већ је процес управо обрнут, гдје је Србија бомбардована када је покушала војно да сачува своју територију, а гдје самопроглашене албанске власти из године у годину добијају и отимају све више суверенитета на штету државе Србије, а све то уз одобравање и подршку западних сила.

Закључак је једноставан и сам се намеће, а то је да ће Република Српска остати овако мајоризована и третирана, докле год су у Уставном суду стране судије са оваквим инструкцијама својих земаља и докле год Високи представник има бонска овлашћења по истим тим инструкцијама. Са друге стране о третману и правди за српске жртве сувишно је и говорити, нема је и готово да не постоји. Све ово ће да траје докле год се не промјене међународне околности, које су иако још без конкретних помака, ипак почеле да се комешају. Историја је циклична утврдио је Семјуел Хентигнтон што се и показало на много примјера из прошлости, па је и према томе неминовно да ће некад доћи до промјене, само што су у данашњем свијету вријеме и истрајност главни чиниоци, те у том смислу и 100 година нажалост може да буде само један милиметар напредовања до неке промјене. Нама преостаје једино да опстанемо на овом простору као народ у оквиру који имамо, да издржимо све ове невоље и да паметном националном стратегијом уз уважавање свих страна спремни дочекамо неко боље вријеме. Најважније стратешке тачке током овог процеса су образовање будућих генерација, стварање повољног пословног, радног и породичног окружења, те очување традиције, културе и институција Републике Српске.

Брате, шта се дешава на Косову?

Од ових најновијих дешавања и хапшења на Косову и Метохији, питање из наслова ми је најчешће постављено питање посљедњих дана, што на друштвеним мрежама, што уживо. Питају ме и стари и млади, питају кроз стрепњу, кроз срџбу, питају искрено, јер људи у Републици Српској се истински брину, а код свих исто питање. Тако је сваки пут када се нешто дешава на Косову и Метохији, и људима који тамо не живе телевизија или друштвене мреже су једини прозор у та дешавања, али када је ово у питању лично сам против да се људи само на то ограниче, изгледа многи дијеле ово мишљење што је позитивна ствар.

Иначе већ дуго нисам ништа писао о Косову и Метохији, помало чак избјегавам, па сам тако и пријатељима штуро одговарао на сва та питања о томе шта се тамо дешава, или сам избјегавао да уопште ишта одговорим, можда и неоправдано, али је тако. Ипак, за то постоји неколико разлога, а први је тај да иако често путујем, иако сам мислима свакодневно тамо, ипак тамо не живим и не дијелим свакодневну судбину тих људи. Пратећи шта се дешава, често размишљам да сам о Косову и Метохији већ све написао, што сам требао написати и рекао што сам требао рећи. Када бих сада још стално нешто пискарао и солио памет народу који тамо свакодневно живи на ћуприји између Београда и Приштине, о томе шта се њима дешава и шта им је добро, а шта није, мислим да би то било лицемјерно од мене, јер сваки Србин који тамо живи најбоље зна како му је сваког дана, који су му простори и међе, те шта је најбоље за њега у датој ситуацији како би преживио са својом породицом на свом огњишту. Склон сам да вјерујем како је послије барикада на Јарињу 2011. и спаринга са војницима КФОР-а, ова борба од колективне и саборне, прешла у појединачну, да не кажем политичку. Да ли је то заиста тако и зашто, могла би се написати докторска дисертација.

Други разлог зашто не пишем често је тај да су моје мисли и ријечи увијек јасне и бритке, а оне о Косову и Метохији посебно бритке и хируршки прецизне, па када бих свакодневно писао о ономе што мислим, видим и сазнајем, направио бих више проблема него користи како себи, тако и људима који тамо живе. Ако бих говорио хајдучким језиком, тамо је сада ситуација као између Митровдана и Ђурђевдана, када се хајдуци растају и притаје како би презимили зиму и поново се састали о Ђурђеву дану. Ко на Косову мисли да је срца хајдучкога сада му је најбоље мислити како да презими. Ако бих то превео на страдални језик, онда је Косово још увијек на свом Великом петку, како рече владика Атанасије.

Када су конкретно у питању ова посљедња дешавања она су по мени искључиво везана, темпирана и диктирана уз објављивање извјештаја Европске комисије о стању на Балкану и проширењу ЕУ, а посебно онај дио који се односи на Косово и Метохију. Комплетан извјештај који је објављен 29.5.2019. само дан послије акције албанске специјалне полиције РОСУ, можете прочитати ОВДЈЕ. Ја сам се заиста потрудио да га детаљно прочитам и пажљиво анализирам. Ријеч “crime” у овом извјештају се помиње 103 пута, од чега се поред ове ријечи неколико пута посебно издваја сјевер Косова и Метохије уз посебне препоруке шта би требало да се чини по том питању.

Овдје сам издвојио неке битне фрагменте из тог извјештаја из чега се јасно види неколико ствари. Прва ствар је да је ЕУ већ одавно, тачније 2016. године предложила визе самопроглашеним косовским званичницима, али то се још увијек није десило, што ЕУ често образлаже потребом веће борбе против криминала и корупције. Иако нико из ЕУ тада није споменуо шта би се у том случају догодило са становницима са Косова и Метохије, а носиоцима пасоша Србије, односно Координационе управе, а који нису хтјели да узму пасоше самопроглашеног Косова, и који и данас са тим пасошима не могу слободно да путују, иако сви остали носиоци пасоша Србије могу. Управо због једне такве ситуације заједно са неколицином људи сам јавно покренуо иницијативу и извршио медијски притисак према амбасади Њемачке да промјени оно што је тада било написано на њиховим званичним сајтовима.

Друга ствар коју ЕУ овдје подвлачи јесте ситуација са освртом на организовани криминал на сјеверу Косова. Иако ЕУ овај простор не жели да издваја на било који други начин, овдје у овом контексту криминала сјевер Косова се посебно издваја. Ако се и сложимо са овом оцјеном у потпуности, поставља се питање зашто се таргетује само сјевер Косова, испада да је остатак територије са све албанским лидерима у бијелим рукавицама чист и без криминала. Управо на овим основама је и била постављена комплетна ова полицијска акција, хапшени су полицајци међу којима је су већина били Срби, већина хапшења је извршена на сјеверу Косова и Метохије, а у свијет се послала слика чија поједностављена перцепција гласи: бивши припадници ОВК сада су поштени и коначно су дочекали сопствене институције како би могли да се обрачунавају са српским криминалом и реметилачким фактором и то у својим редовима.

Трећа ствар је стратегија која се предлаже за побољшање ситуације, а мени је посебно интересантан трећи приједлог који се односи на конкретнију примијену приступа вођеног од стране обавјештајних служби и рада полиције у заједници, укључујући релевантније извјештавање о криминалистичким обавјештајним подацима и побољшање задатака унутар полицијских управа, како би се омогућило проактивније полицијско дјеловање. Дакле не треба бити много паметан да би се видјело шта очекује Србе на сјеверу Косова и Метохије из Приштине и Брисела, и да је ова посљедња акција хапшења била увод у низ догађаја који ће услиједити. Стварно је неко паметан осмислио идеју да се хапшењем криминалаца на сјеверу Косова покажу зуби и правна држава, не би ли се издејствовао безвизни режим, Интерпол и друге погодности. У исто вријеме неки Албанци би били истурени као колатерална штета, а сачували би се сви они који се баве озбиљним криминалном, по истом рецепту као што се чувају од Специјалног суда за злочине ОВК. Наравно да сматрам да свако ко се бави криминалом и било каквим нечасним радњама, па макар то био и Србин, треба да одговара, ту ћу ставити тачку, и то лично не видим као проблем. Ту је само упитно пред којим судом, пред којом државом и чијим двоструким аршинима треба да одговара, а кривица ових ухапшених људи тек треба да се докаже. Са те стране оправдања за овакву акцију се могу наћи, али са друге стране перфидност која се употребила том приликом и на више нивоа тог дана на сјеверу Косова и Метохије, представља једну нову врсту савременог ратовања која до сада није била својствена Албанцима, а примјећујем да све више почињу практиковати такве ствари. Видео испод приказује снимак комплетне акције, из чега се могу извести многи занимљиви закључци. О сцени када припадници РОСУ туку и приводе руског члана УНМИК-а и када један Србин скаче из шуме поред пута носећи “моторку” којом је претходно засјекао стабла како би се блокирао пут специјалној полицији, могла би да се испише историја, али она циклична.

Овакав модел новог понашања албанског политичког руководства се изучава у западним обавјештајним школама, а то им омогућава тзв. назовимо држава. Ја нећу никад да се одрекнем Косова и Метохије шта год да се деси, ма шта год други радили, признавали или говорили. За оне људе који нешто знају о идеји и смислу живота, о својој историји, простору, сеоби, Великом петку и Васкрсењу то је природна и јасна ствар без двоумљења. Ипак оно што јесте тренутно и можемо да се сложимо са тим или не, али Албанци су развили приличан број полуга своје државе на Косову и Метохији, и управо ту налазе упориште у својим акцијама које спроводе. Неке од тих акција смо већ имали прилике гледати, неке још увијек трају, а односе се на увозне таксе из Србије и БиХ од 100%, а неке нас тек очекују.

Било како било на овом снимку горе постоји неколико ствари са којима морамо да се суочимо, а то је прије свега да стереотип који имамо према Албанцима треба мало озбиљније сагледати. Прво олако се прешло преко чињенице да је самопроглашено Косово формирало своју војску, а да Срби нису успјели формирати ни НВО Заједницу српских општина. Овдје такође видимо да су они у озбиљним униформама, са неким озбиљним наоружањем и оклопним возилима која баш нисмо код њих гледали 1999. године. Тада су то били терористи у патикама којима смо се подсмијавали, али који су уз помоћ НАТО чизме остварили своје планове. Данас се ништа није промјенило осим што су се модернизовали, чак им је и лого више европски, него албански, али је приступ према Србима остао исти. Да се не заносимо превише, они су у току акције погубили своје оригиналне планове и спискове, малтретирали су старце и непотребно уништавали имовину, што показује да одијело не чини озбиљну формацију и да је то далеко од професионализма, али ипак то одијело даје другачије свјетло и то је оно што требамо реално сагледати у контексту опстанка и борбе за српски народ на Косову и Метохији.

Многи се питају гдје је ту и шта ради Србија? Осим што тренира борбену готовост сваки пут кад се нешто деси, на ово питање заиста је тешко дати једноставан одговор, јер је Србија на неки начин директно или индиректно учествовала у свему овоме, политиком која се води према Косову и Метохији у посљедњих 20 година. Е сад друга страна приче је да ли се уопште могло шта другачије одиграти након онако неповољног Кумановског споразума из 1999. године, којим су западне силе вјешто испланирале шта ће се све дешавати у наредних 20 и више година. По мом субјективном мишљењу све што се сада дешава, је само дио тог ходограма и питање је да ли ће Србија икада више имати искрене пријатеље на западу, све и да сутра призна независно Косово.

Историја је циклична утврдио је Хентингтон, а ја се слажем, рекло би се да је она сустигла Србе на Косову и Метохији, али то не значи да се неће опет некад окренути, нити значи да се треба предати, већ напротив, треба се много одлучније и саборније борити. Управо зато треба скинути капу Колашинцима из Зубиног Потока, можда повод није био најбољи, али је тренутак за показивање зуба био пресудан.

ШТА СЕ ЗАПРАВО ДЕШАВА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ?

Многи пријатељи и саговорници посљедњих дана ме питају шта се то дешава на Косову и Метохији… Као неко ко се дуго бави питањем Косова и Метохије како са стручне тако и личне стране, осјећам да је вријеме за један текст о најновијим дешавањима и актерима, са жељом да овој теми и ситуацији приближим оне које ово искрено и интересује.

Наиме, као што сте вјероватно чули из медија, српски званичници су већ почели отворено да говоре о својеврсној подјели територије Косова и Метохије, те разграничења са Албанцима. Не улазећи у жељни прагматизам наших политичара, овакве изјаве су свакако нешто ново што до сад нисмо могли чути, барем не од највиших званичника у Београду, или бар не толико отворено, као да је то малтене једини пут и једино рјешење. Са друге стране и албански представници самопрогашене тзв. државе су, иако ригидног става по том питању, узвратили са потенцијалном идејом размјене територија на линији сјевер Косова и Метохије за општине Прешевске долине са већинским албанским становништвом Бујановац, Прешево и Медвеђу. Теже од ових изјава су једино изјаве нижих чиновника који покушавају да додатно разложе зашто је баш подјела то једино соломонско рјешење. Тако смо свједоци потпуно погубних изјава као што су оне да разграничење са Албанцима у основи има спрјечавање неког будућег етничког чишћења и погрома. Ако узмемо у обзир да ће ово разграничење у најбољем случају да обухвати само 4 општине на сјеверу Косова и Метохије, и да више од 65 000 Срба јужно од Ибра остаје препушено Албанцима и сами себи, онда видимо колико су оваква образложења и увјеравања комплетно погубна, јер испада да Србима јужно од Ибра након разграничења нико не може да гарантује да неће доћи до етничког чишћења, нити ће ко моћи да их заштити. Уствари, овакве изјаве у основи имају за циљ да заврше посао код народа, убиједе јавност и послуже сврси.

Ово ипак није најгоре што се дешава, јер на српској сцени тренутно тиња и озбиљан сукоб између државе и цркве, један од оних који су се знали дешавати у не тако добра времена по наш народ. Многи српски државни чиновници су се оштро обрушили на размишљања цркве и црквених великодостојника која никако не иду у правцу подјеле. Напротив, црква је у овој дебати више на правцу одржавања статуса кво и поштовања Резолуције 1244, него било каквог разграничења, што је отприлике и став који подржавам лично, а о чему сам детаљно и писао прошле године, јер сам знао шта нас ускоро чека, ако се не подузму одлучнији кораци. Вјероватно је све ово посљедица веће активности албанских лобиста и притисака од стране појединих западних политичара, па и самих званичника ЕУ, да се питање Косова и Метохије коначно заврши, уз обећани  убрзани пут Србије у ЕУ. Да се на заваравамо, послије подјеле или размјене територија, на дневни ред долази и чин коначног признања и пријема самопроглашеног Косова у чланство УН, којег не баш случајно ни до данас, не признаје половина чланица овог тијела.

Прије само неколико дана амбасадор Кине у Србији нас је подсјетио на један сјајан примјер који бисмо требали упамтити. Он је навео примјер Кине која је чекала скоро 100 година да би ријешила питање Хонгконга тек 1997. када је враћен матици, као и Макао. Познато је да су у Хонгконгу били Енглези, а у Макау Португалци. Наравно многи ће рећи да не можемо поредити Кину са Србијом, што је и наравно јасно да нисмо јаки нити утицајни у свијету као Кина, али ово није лекција о томе, већ лекција о стрпљењу и опредјељењу.

Прваци цркве на одбрани овог става су владика Теодосије и игуман манастира Високи Дечани, Сава Јањић, који су протеклих дана због својих ставова трпили јаке јавне нападе да су несрећни чланови цркве. Прије свега сматрам да до овога уопште није требало доћи овако у јавности и пред народом, без обзира на опречна размишљања и супротне ставове, а исто тако неки људи би требали да знају како је Српска православна црква вијековима била и основни стуб српске државе. Државе су се мијењале, чиновници и поготово, али црква је увијек постојала, чему прије свега свједоче српске цркве и манастири широм Косова и Метохије, који су управо посађени ту као путокази живота за неке нове нараштаје. Због овога је заиста битно да се држава позове на саборност, јединство и заједнички рад по питањима Косова и Метохије са нашом црквом. Многим Србима на Косову и Метохији цркве и манастири су прво и посљедње уточиште, јер сам се лично увјерио колико је црква тамо поштована на једном узвишеном нивоу, и то је просто тако, можда и највише у односу на све крајеве гдје данас има српског живља.

Управо у том контексту манастир Високи Дечани је некако први међу једнаким српским црквама на Косову и Метохији, а када тамо одете тек онда осјетите тај мирис фрески, зидина и вијекова који су се саставили на једном мјесту. Игуман манастира Високи Дечани, Сава Јањић је често ових дана био цитиран и нападан у српским медијима због свог става о подјели, а као аргументи су узимани његови контакти са странцима (амбасадом САД), фотографије са албанским званичницима и слично. Управо то ме је можда и највише подстакло да напишем овај текст и мало разјасним ту ситуацију. Наиме, прије тачно 5 година, након једног од мојих првих долазака на Косово и Метохију и уопште стицања свијести о важности тог простора за духовно здравље и будућност српског народа, десио се догађај који се тиче управо садашњег игумана Саве Јањића, а везано је уз ово што се дешава и данас. Тада сам 2013. године написао један текст који ту стоји и данас под насловом “Маркетинг жртве и културни етноцид“. У овом тексту чија је мисао водиља била важност очувања нашег културног наслијеђа и идентитета, дотакао сам се једне фотографије са Твитер профила Влоре Читаку, а заједно са Савом Јањићем испред манастира Високи Дечани. Испод те фотографије дотична је написала: “Сјајна посјета манастиру Дечани, НАШЕ културно наслијеђе треба бити заштићено“. Дакле већ тада албански званичници су српске манастире називали својим културним наслијеђем и без икаквих посљедица су поткрадали наш вијековима стваран идентитет и представљали га као свој, из простог разлога што свог немају, можда нити читав вијек, а камоли више. Оно што је мени тада засметало, јесте присуство Саве Јањића на таквој фотографији, гдје је он на неки начим томе дао одређени легитимитет. Послије мог коментара испод фотографије што можете видјети у тексту, Сава ме је блокирао и до дана данашњег сам блокиран, те не могу читати његове објаве. У почетку сам био револтиран овим поступком, јер и данас сматрам да сам указао на нешто што није могло да се прећути. Ипак, временом сам пратио рад братства манастира Дечани, као и рад Саве Јањића кроз медије, а прије неких мјесец дана смо се и упознали, званично баш у Дечанима, иако ја нисам ништа рекао, а он ме није препознао. Свакако чињеница је јасна, а то је да данас око Дечана скоро и да нема српских кућа, али манастир и даље опстаје. Ово је можда једина порука из комплетне садашње ситуације која ме увелико подсјетила на причу Мехмед Паше Соколовића која је била мало екстремнија у односу на промјену вјере, али нимало безначајна у односу на свијест о коријенима и свему што је данас његово наслијеђе нама из најтежих времена. Управо тако сам доживио улогу Саве Јањића у данашње вријеме, неправдајући поступке и фотографије, докле год је манастир на свом мјесту, уредан, очуван и спреман да дочека и угости за монашком трпезом сваког искреног вјерника, у исто вријеме свједочћи о висовима српских краљева и династије Немањића. Можда времена нису онолико тешка као у вријеме Соколовића, али су довољно тешка да би у неким поступцима требало сагледати више смисла. Савина фотографија са замјеником државног секретара САД-а Весом Мичелом у просторијама америчке амбасаде у Приштини, у некима изазива неповјерење и нелагоду, јер нам САД већ дуго нису искрен и поуздан партнер, али опет са друге стране да би се манастирско земљиште заштитило од очигледног покушаја легализоване пљачке од стране лажне државе, једини који иоле могу обуздати Албанце су опет исти ти Американци, са којима је ова врста сарадње на простору Косова и Метохије у овим историјским околностима више нужда него жеља. Манастир Високи Дечани у себи заиста има превише историје, сјећања, па чак и нашег хришћанског архетипа и зато је битно очувати га, што у данашње вријеме уопште није лако.

Дечани данас осим своје историјске и културолошке вриједности као манастир, имају и ону економску уз коју долази и туристичка. Сам манастир посједује око 50 хектара земље, углавном за пољопривреду. Монаси имају краве, овце, козе, живину, а производе качкаваљ и сиреве, док у Великој Хочи код Ораховца, манастир има винограде гдје се производи црно и бијело вино, те позната лозова ракија. Мене су посебно одушевила издања малих књижица о самом манастиру које су преведене на преко 20 свјетских језика, а управо због огромног броја туриста који из разних земаља посјећују ову српску светињу. То је још један од начина да се очува и промовише српско културно наслијеђе на Косову и Метохији у тешким временима. Вјерујем да ова времена нису ни прва, а вјероватно нити посљедња тешка за Високе Дечане, али и данас те славне манастирске зидине, куполе и хорос изливен од мачева косовских јунака са Газиместана, стамено стоје и служе свом српском народу на част и спасење, за које се надам да ћемо пронаћи.

Не могу, а да овај текст не завршим са ријечима умировљеног владике Атанасија који је својевремено рекао: “У данашњој ситуацији Косово је поново на крсту, поново представља један велики моменат у историји Српског народа. Оно је данас у веома тешком положају и оно је заиста на свом Великом Петку. Ми као хришћани се надамо да увек после Великог Петка долази Васкрсење, па сматрамо да Косово није изгубљено, као што ни Велики Петак није био губитак, и не може бити губитак за нас хришћане.“

“ВОЗ” ДИПЛОМАТИЈА И ПЕРСПЕКТИВЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Постоји стара анегдота која каже да је једном неки амбасадор са закашњењем стигао на један коктел. Домаћица која је била ту пришла је ка њему, обраћајући му се:
“Ах! господине Амбасадоре, каква штета! Стигли сте управо у часу када су све лепе жене отишле”.
“Али, госпођо” – одговори дипломата галантно јој љубећи руку – “ја и нисам дошао због лепих жена. Дошао сам због вас”.

Ова анегдота би могла најбоље описати сву причу око воза на линији Београд – Косовска Митровица. Тема је заиста актуелна и одабрао сам је зато што су је многи коментарисали на разне начине, од оних шаљивих до озбиљнијих политичких анализа. Ипак, не могу да се отмем утиску да неко ко је осмислио идеју украшавања воза од Београда до Косовске Митровице, није барем мало био инспирисан мојом идејом и причом која је у медијима имала велики одијек од Русије па до Бразила, а ради се о сличној теми, само је у питању осликавање Миг-ова које Србија набавља од Русије. Ту идеју да се на авионе поставе слике наших хероја пилота сам први пут презентовао на измаку прошле године за руску ТВ ЛИФЕ.

Када је у питању конкретно овај воз од Београда до Косовске Митровице, потребно је рећи да већ има воз који спаја Косовску Митровицу са остатком Србије, а то је воз који саобраћа од Краљева до Звечана, који углавном превози студенте и тако је од 2006. године. Воз који је требао да саобраћа од Београда и то први пут након 18 година, очигледно је искоришћен у све друге сврхе, осим у сврху стварне намјере да тамо и стигне. Зашто је то баш тако било и шта је по сриједи свега тога, тешко је тачно рећи и покушаћу да одгонетнем у наставку, али сам увјерен да се могло боље и од овога, опет под условом да би воз вјероватно био заустављен, али уз мањи доживљај критике и пошалица.

Јасно је да Албанци никада не би пустили овако украшен воз без сукоба. По снимцима њихових припадника тзв. специјалних јединица, под пуним наоружањем, види се да док одлазе на Јариње пјевају ратне пјесме и покличе у оклопним возилима, чиме сами себи подижу морал, што јасно говори да су они заиста били спремни да запуцају или да врате воз назад. Вјерујем да би и Срби учинили и поступили идентично, да нама долази воз из Албаније са мотивима албанске заставе и натписима гдје нам Албанци говоре да је Косово њихово. Можемо рећи да се нешто слично се чак и десило са сликама оних надри отаца Велике Албаније (случај Митровић и дрон).

Јасно је дакле свима, да овакав воз не може да прође тамо гдје владају овакве тензије и прилике, али није јасно зашто се оштрица критике није отупила, а то се могло учинити да се радило само мало другачије. Сматрам да на спољашњост воза у оваквој ситуацији није требало писати “Косово је Србија”, јер Србија нема потребу да то некоме доказује, а најмање Србима на сјеверу Косова и Метохије или чак Албанцима. Косово је увијек било дио Србије и дио српског културног простора и идентитета. Оно је то било и када Албанци нису били већина, оно је то и данас када су они у већини и оно ће то увијек бити и остати. Мијењаће се политике, елите, прилике у свијету, али Косово је себе само одабрало као српски Јерусалим, не само 1389. већ много прије и све то има свој непролазни, тајанствени и духовни карактер. Такође треба имати у виду, и често заборављамо да је Грачаница саграђена 1321., а Високи Дечани 1335. године, дакле пола вијека пре Косовске битке и управо су то два од укупно 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКО-а. Топонимски називи, страдање, митологија, културно наслијеђе и данашња сурова реалност неће промјенити чињеницу да Албанце за Косово не веже ништа више од жеље да се изграде, докажу и афирмишу као један нови национални корпус, са новом историјом и још новијом културом. Српски и албански доживљај Косова и Метохије немају баш ништа заједничко, осим географског простора. Земље које су признале Косово, своје признање неће повући због натписа на њиховом језику или воза, а оне које то нису учиниле наставиће само због јачине наше дипломатије и сопствених територијалних (проблема) интереса.

Враћам се сада на оно што бих лично урадио, а то је да бих у потпуности поред мотива заставе који би и могао да остане, али и да буде елегантније изведен, спољашњост украсио натписима Косово и Метохија умјесто Косово је Србија, те натписима назива наших манастира (што је и учињено на једном дијелу), градова и општина (нпр. Обилић, Косово Поље, Липљан, Призрен, Штрпце…), природних богатстава (Газиводе, Ђеравица, Брезовица, Ибар, Паштрик…), културних области и налазишта (Газиместан, Улпијана, Стари трг…), Топонима и географских области (Косовско поморавље, Подримље, Сиринићка жупа) и др. Што се тиче саме унутрашњости воза која је углавном била испуњена мотивима фрески, што није спорно за све оне који су православци, али је спорно за оне који то нису, а који би некад путовали тим возом, као и за религијско одређење Србије која има истинску традицију мултиетничког и мултирелигијског друштва. Са друге стране фреске су нешто највриједније што припада интимној сфери православља и сматрам из личног убјеђења да то тако треба и да остане, како не би изгубило своју истинску вриједност. Умјесто фрески, унутрашњост бих потпуно испунио са прелијепим флоралним и геометријским мотивима косовског веза, косовских божура, Дечанске винице и винограда, косовске народне ношње, те сликама вањског изгледа наша 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКА.

Све што сам навео представља моје субјективно мишљење и вјерујем да би овакав начин украшавања постигао опет исти резултат, али би бар мало отупио оштрицу критике првенствено страних медија који су воз описивали као “националистички и дискриминаторски”, те и дијела српских медија и свих оних људи који су овај воз искључиво схватили као предмет исмијавања, пораза, политизације, предизборне кампање или као повод за нову доколицу. Комплетној “хистерији” како су медији ово називали допринјеле су и снимке постављања експлозива уз шине, Албанци са пушкама и оклопима, те драмске изјаве званичника током и након самог овог догађаја.

Истина је заправо да је Србија са овим возом жељела да скрене пажњу на статус и проблематику Косова и Метохије, које је опет дошло у фокус већ након Харадинајевог хапшења, те процеса интеграције правосудних органа у тзв. косовски правни систем. Поред овога сам воз је искоришћен да се РОСУ извуче на сјевер, тако да ако би дошло до покушаја рушења зида у К. Митровици или неких других акција, Србија сада заправо има неку врсту алибија пред ЕУ.  Свим претходном властима у Србији и појединцима који су учествовали у Бриселском споразуму јасно је да је тај споразум погубан по било какав останак Косова и Метохије у саставу Србије, осим у носталгији и сјећању. Системом прекувавања жабе од стране виспрених и вјештих званичника ЕУ, те појединачним попуштањем генерација српских политичара, данас смо у дипломатском смислу ту гдје јесмо.

Србија је без суверенитета над Косовом и Метохијом остала повлачењем српске војске и познатим Кумановским споразумом 1999. године, те спуштањем овог питања са нивоа УН-а, на ниво ЕУ и Бриселског споразума 2013. године. То су три основне ствари које означавам као пресудне за данашњу ситуацију, и те ствари су резултат онога што многи данас називају издаја након сваке рунде преговора у Бриселу. Све што је услиједило касније Србију је доводило пред свршен чин, и заправо најбољи посао у тако лошој и незгодној ситуацији су радили они који су развлачили и куповали вријеме, јер ништа друго се у политичком смислу и није могло. Исто тако и овај воз је у својој коначној функцији имао за циљ да купи неко ново вријеме и неке нове аргументе. Нажалост, начин да се Косово и Метохија врате у оквире Србије јесте само обрнутим процесом горе наведених преломних тренутака, а то је прије свега дипломатско враћање овог питања на дневни ред УН-а кроз Резолуцију 1244., а након тога и повратак до 1000 српских војника и полицајаца на које Србија има пуно право према Кумановском споразуму, те самој Резолуцији. У супротном што више одмиче вријеме, Бриселски споразум Албанцима даје све већу независност, која ће временом бити доведена пред коначни чин признања, чиме ће Србија опет бити условљена уласком у ЕУ. Други пут осим овога како то управо планирају и прижељкују Албанци и њихови покровитељи ја не могу да видим.

Читајући разне изјаве и текстове закључујем да би за неке Србе била прихватљива и једна варијанта подјеле Косова и Метохије на сјеверни и јужни дио уз апсолутну екстериторијалност српских манастира и манастирских посједа, а неки чак не би ни тражили ово друго. Оваква идеја би значила признање Косова у неком облику и спашавање сјеверног дијела који је кохерентан у географском смислу, што опет не значи да Албанци временом не би реципрочно отворили и питање Прешевске долине, јер се то увелико спомиње и у њиховим круговима.

За Србију као државу и све оно што српски народ осјећа према Косову и Метохији исправно је само једно, а то је повратак на дневни ред УН-а, па према томе и даље уназад како сам написао. То би значило обустављање Бриселских преговора, повратак војске, а у случају неког новог погрома војска сигурно не би остала равнодушна. Ипак, једно су жеље, а друго тренутне околности и могућности. Тренутне могућности кажу да је овај воз заправо најгенијалнија идеја која је могла да се смисли у овом моменту када је Србија притиснута уз ћошак и сведена на потпуно и коначно признање, те понижавање свих српских жртава кроз случај Харадинаја. Дакле сва прича око воза ма како год некоме звучила, је нажалост одраз најбољих маневарских, дипломатских и политичких потеза које Србија има на располагању, а већ сам рекао да је и са возом могло боље, али шта је ту је.

Неке друге могућности говоре да се прилике у свијету мијењају, можда те промјене и буду у нашу корист. Долазак Трампа неће Србији да донесе неке велике бенефите или заокрет америчке политике, али ће сигурно да заустави брзину и ток догађаја које би нпр. покренула Хилари Клинтон да је постала предсједница. Са друге стране јачање руског утицаја у свијету, потапање Турске дипломатије, те све јаче партнерство Русије и Кине како унутар УН-а, тако и на глобалном плану може да створи неке нове услове. Управо те прилике би Србија могла да искористи како би питање Косова и Метохије поново вратила тамо и гдје му је мјесто, тамо гдје тзв. самопроглашено Косово није признато и гдје неће ни бити уколико Србија то не дозволи. Воз је одиграо своју улогу и вратио се у Београд, сад је на потезу српска дипломатија и српска политичка елита. Избори за предсједника иду, да ли ће Србија моћи и докле да купује вријеме и да хвата сваку, па и најмању шансу, показаће већ ова година.

Србија и НАТО – Разоружавање (2. дио)

Након првог дијела у ком сам објаснио шта је НСПА, те након првог уништавања наоружања у СР Југославији та пракса је увелико настављена. У годинама које су услиједиле били су потписивани уговори са разним агенцијама ЕУ, САД или НАТО савеза као што је (НАМСА) Агенција НАТО за одржавање и снабдевање, на чији линк кад данас кликнете води вас на странице НСПА, зато што је ова агенција са још неким мањим агенцијама НАТО савеза, од 2010. интегрисана у НСПА. Свих ових година оружје се званично уништавало уз објашњења како то значи већу сигурност у региону и самој Србији, јер тако уништено сигурно неће пасти у “погрешне” руке. Табела испод показује како и колико се комада лаког наоружања и муниције уништавало до 2006.године. Остављам могућност да ме исправе они који су стручнији и више упућени, али ово је за сада званично.

Уништавање лаког наоружања и убојних средстава настављено је и након 2006. године. Тако је у 2010. години уништено 28 285 комада. Читава ова акција спроведена је у сарадњи са Центром за контролу лаког наоружања у југоисточној и источној Европи (СЕЕСАЦ-ом), а на основу одлуке Савјета Европе о смањењу наоружања на Западном Балкану. Посљедње у низу уништавање малог и оружја лаког калибра десило се у децембру 2012. године када је уништено 17 000 комада у рециклажном центру у Железнику. Ово уништавање вишкова лаког и стрјељачког оружја у Србији се такође организовало у сарадњи са (СЕЕСАЦ-ом) и ЕУ, чији су представници присуствовали том догађају. Ове године према потписаном споразуму са НСПА од прије неколико дана очекује се уништавање 4000 тона убојних средстава.

Након лаког наоружања прелазимо на уништавање ракетa, а прво као такво десило се 23.1.2004. године када је Војска Србије и Црне Горе свечано уништила постојеће залихе ракета лаког ПВО система познатог као Стрела 2М (НАТО ознака СА-7б). Уништавање 1200 комада са водичем ракета није било дио уништавања застарјелог наоружања, које је Србија и Црна Гора већ тад увелико реализовала, већ је ово конкретно био гест добре воље према америчкој влади. У том периоду Влада САД тражи од свих ближих и даљих савезника да се ослободе од оружја које може да падне у руке терориста или ирачких побуњеника. “Стреле” су дошле на ред када је 23.11.2003. године утврђено да је теретни авион у Ираку оборен пројектилом “Стрела” произведеном у фабрици Крушик у Ваљеву. Прије тога истим тим пројектилима су била оборена и два хеликоптера, један турски – Коугар, а други амерички “Супер Кобра”, а као могући извор за пројектиле осумњичена је била и југословенска обавјештајна служба. Свечаном уништавању тада је присуствовао амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, а према конгресном извјештају из САД од 2005. године, слична уништавања “Стрела” проведена су и у Босни и Херцеговини, Камбоџи, Нигерији и Либерији.

У октобру 2004. године САД опет притишће власти у СР Југославији  и тадашњи министар Давинић потписује са њима уговор о уништавању још 5000 “Стрела”, што се види на страни 194. у књизи Араона Карпа. Овог пута су у питању биле побољшане верзије оригиналне домаће производње под називом “2М2Ј Сава”. Пошто се појавио проблем око новца и страха да “Сава” не буде продата на илегалном тржишту, американци нису хтјели да кажу колико су плаћали за уништавање по једном комаду. Касније је министар изјавио да је та цифра била 400$. Ово је уједно представљало и највеће спонзорство из иностранства за уништавање једног оваквог оружја у свијету. Ни Црна Гора није поштеђена па је тако по својој квоти такође била обавезна да 2008. уништи 1500 “Стрела”.

“Стреле” су коришћене и током НАТО бомбардовања 1999. године, али углавном против крстарећих ракета и беспилотних летјелица на нижој висини. Такође ове ракете су коришћене и 1995. године за вријеме прве акције бомбардовања НАТО савеза у историји под називом “Deliberate force“, а на положаје Војске Републике Српске. Тада су према неким подацима овим пројектилима оборена два авиона од укупно четири, француски Мираж и амерички Ф-16. “Стреле” су се показале и током рата у Вијетнаму, када је уништено 70 америчких хеликоптера управо пројектилима из овог оружја. Многи ће рећи да су те “Стреле” биле већ онда застарјеле, што нећу категорички да спорим, али вјерујем да се тада уз одређене модификације и вољу војног врха, државе и појединаца сигурно могло нешто више учинити. Ово наводим као претпоставку поготово ако се узме у обзир да се “Стреле” користе и данас у регуларном наоружању више од 60 свјетских армија, а управо тим ракетама је прошле године у Ираку погођен и срушен амерички авион А-10.

Након уништавања ових ракетних система, потребно је споменути и уништавање више од 1,4 милиона противпешадијских и неколико стотина хиљада противтенковских мина, а све то под посредством горе поменуте агенција НАМСА, односно данашње НСПА. На званичним страницама НАТО савеза наведено је да је овај процес завршен  2006. године, а земље које су тада биле водеће у том пројекту су Канада и Аустрија.

За крај овог дијела око систематског уништавања војног наоружања потребно је споменути и оклопна возила. СР Југославија је до 2000. године у активном саставу имала 1.116 тенкова и 767 оклопних транспортера. Србија сада у активном саставу има 250 тенкова и 320 транспортера БВП-М-80. Могу се данас чути и информације да је 2000 разних резервних и активних тенкова уништено и претпљено као старо гвожђе у некадашњем Сартиду, којег је приватизовала америчка компанија “U.S. Steel”. У сврху ослобађања вишка наоружања и попуњавања буџета прошле године је био објављен и оглас Министарства одбране за продају вишкова наоружања, на који су се јавиле власти Пакистана са жељом да купе 282 тенка Т-55.  О дијелу тих тенкова и уништених 14 амфибија говори и Мирослав Лазански у свом ауторском тексту који је објавила “Политика”. Сада пишући ово на памет ми пада како су војници буквално сопственим животом бранили тенкове 1999. године. Управо тада током агресије НАТО савеза на СР Југославију, на територији Косова и Метохије у ратној формацији Приштинског корпуса биле су: 15. оклопна бригада (тенкови Т-55), 211.окбр. (М-84) и 252.окбр. (М-84), те тенковски батаљони 243. механизоване бригаде и батаљони моторизованих бригада ( у свом саставу тенкове су имале 78., 125. и 549.мтбр.) – Све скупа не више од 350 тенкова. Војска Југославије је објавила следеће губитке у техници на простору Косова и Метохије за 78 дана бомбардовања: 13 тенкова, 8 оклопних транспортера и 27 артиљеријских оруђа.

Закључак би био да је Србија годинама уназад  имала све мање наоружања, а све више била на правцу партнерства са НАТО савезом. Вјерујем да су вјешти стратези НАТО-а искористили слабост појединаца у Србији, па су своје коначне циљеве лакше остваривали допуштајући да се дио оружја продаје илегалним путем, а дио да се уништава. У оба случаја Србија је разоружана и војно ослабљена, што је био и крајњи циљ. Неки ће рећи да је наше окружење данас демократско и да нема потребе за оружјем. Други ће надодати да се геостратешки положај Србије погоршава због неуласка у НАТО, посебно од када су Хрватска и Албанија постале чланице које се оштре и јачају, а Србија остаје заробљеник историје. Лично сматрам да овдје више није проблем да ли ћемо прихватити чланство у НАТО савезу или не, основно питање које се само намеће, као и одговор свих ових година јесте: Да ли ми вјерујемо НАТО савезу и од кога ће НАТО да чува Србију, ако не од себе? Као прилог овом одговору додао бих вијест од 18.2.2016., када је у Њемачку, стигло 5000 тона муниције у 415 контејнера из САД, као највећи транспорт муниције у посљедњих 10 година. Колико оно бјеше Србија треба да уништи ове године према споразуму са НСПА?

ОЧИ МЕТОХИЈЕ НАШЕ ОГЛЕДАЛО

Погледајте му очи, слободно се пронађите, то је једно српско дијете и један херој са Косова и Метохије. Његово име је Андрија Стојковић из села Извор код Новог Брда и један је од многе дјеце којој помаже хуманитарна организација Срби за Србе. У тим очима које гледате налазе се живот и храброст упркос патњи, све умјесто ништа… У тим очима нема суза, али нас тјерају на сузе, тамо је оно моје Косово и моја Метохија за које често чујем како су изгубљени, е па реците то њему ако можете, јер он живјети мора, а како, то зависи и од нас.

Ове очи ће вас враћати на оне изворе вашег дјетињства, обараће вам поглед, али не у земљу, већ у срце. Борба за Косово није само борба за Косово у буквалном, демографском, војном или територијалном смислу, како је многи данас замишљају. Борба за Косово је борба за идеју, то је начин живота, одгоја и мало “Зрно соли” о коме сам већ писао. То је све оно чему би требали учити своју дјецу и потомке, а онда и све друге људе око нас. То су оне часне и вјечне мисли које се точе у калеже наших дјела и испијају на концу живота. Највећа светиња сваког народа су дјеца и породица, тако би требало да буду и нашег. Данас се нажалост дешава да многе породице нису у добрим односима, дјеца се заборављају, родитељи се не поштују, браћа не причају, међе се цијепају, род се затире, а ми као народ тонемо. Тонемо, јер смо као људи углавном заборавили све оно на шта нас слике косовских светиња, дјеце и Видовдан најпре подсјете. Борба за Косово и Метохију је управо пут да кроз то човјек врати част, љубав и поштовање прво у своје срце и породицу, па онда око себе и на друге људе.

Ма колико некима одбојно изгледала та сваколика косовска стварност која је сама по себи трагична, ма колико год тамо Срба било и колико год нас убијеђивали у разне истине и добре разлоге, једина истина је да се тамо и даље рађају наша дјеца, да иста та дјеца живе у јако суровим условима и да немају све оне благодети 21. вијека које и сами уживамо. Човјече, докле год има и једно такво дијете-чувар Косова и Метохије, наших мисли и неких бољих нас… ништа није изгубљено, бранећи Косово браниш себе.

Мислећи на ту страдалну Метохију, прво промишљамо и бранимо себе, те зрачимо оним што друге засљепљује, што нема цијену и што траје вјечно. Узети воду са тог извора, значи отиснути онај стари чамац свих учмалих емоција и завеслати из нашег заборава до сопствене душе, у улицу својих живописних сјећања. На тој адреси станује љубав, а у љубави је живот упркос свему и све умјесто ништа.

Позивам све људе који читају овај текст да отисну свој чамац, а нека почну са СМС поруком на 7763 и тако донирају 100 динара за овог дјечака и све друге малишане. Иако нисам из Србије, вођен трагом Косова и Метохије нађох једну мени драгу и посебну особу која је то учинила у моје име. ❤

 

Хвала Амбасади Руске Федерације

Велико хвала Амбасади Руске Федерације што је на овај начин подржала нашу иницијативу и симболичну акцију. У моје лично име и у име српског народа Косова и Метохије хвала за подршку током кампање #NoKosovoUNESCO и све друго што чините за наш народ.

Кроз бурну историју, Русија је увек била најважнија савезница Србије и није случајно да је најстарији запис (дванаест дана после битке) на Косову пољу 1389. дао баш руски поклоник ђакон Игнатије.

Србија памти искрене пријатеље.

Спасибо!