Зоранов лет у вјечност

На данашњи дан 26.3.1999. прије тачно 22 године погинуо је у одбрани отаџбине пилот Војске Југославије, мајор Зоран Радосављевић. Тог дана летјела су два МИГ-а 29, а поред Зорана у другом авиону летио је још један велики човјек и наш пилот Слободан Перић. Они су полетјели по наредби и упозорењу на тада много надмоћнијег непријатеља, а у тој неравноправној борби Зоран је за српску дјецу положио свој живот. 

Посљедњи пут сам писао о Зорану неколико редака сада већ давне 2015. године у свом тексту под називом “Зрно соли“, данас сам одучио да напишем овај текст и урадим реконструкцију његовог посљедњег лета у небо. Наиме, Зоран је заједно са колегама пилотима у Београду припадао 127. ловачко – авијацијској ескадрили под називом “Витезови”. Тог 26. марта у поподневним часовима стигло је обвјештење о упаду НАТО авиона преко Мађарске и Зоран се заједно са колегом Перићем добровољно јавио на борбени задатак. Одмах по полијетању на оба авиона су отказали радарски уређаји, а умјесто из правца Мађарске, НАТО авиони су патролирали у близини границе са БиХ.

Веома брзо дошло је до приближавања са америчким авионима којима су пилотирали капетан Џеф Хвонг (Captain Jeff ‘Claw’ Hwang) Ф-15Ц 86-0156 и Џо МекМареј (J. ‘Boomer’ McMurray) Ф-15Ц 84-0014. Према њиховој верзији догађаја оба МИГ-а оборио је Хвонг ракетама AMRAAM, док је ракета коју је испалио МекМареј промашила циљ. За овај догађај постоји и оригинална снимка разговора америчких пилота са Аваксом.

Тачно прије двије горине на једном предавању у Музеју авијације у Сијетлу, Џеф Хвонг је имао излагање гдје је говорио о реконструкцији овог догађаја који се десио на граници између тадашње СР Југославије и БиХ. Том приликом Хвонг је детаљно реконструисао овај догађај, али је према мом мишљењу изоставио један важан податак из тог периода. Наиме, Он није споменуо да су тада над Југославијом летјели специјални авиони под називом “EA-6B Prowlers” чија је главна улога била електронско ратовање и ометање непријатељских радара и комуникација помоћу софистицираних уређаја које су посједовали. Детаљније о овоме написано је и у извјештају из 2016. године за амерички Конгрес.

У погледу зрачног електронског напада, САД доминирају својим електромагнетским оружјима од краја хладног рата. У том периоду они су се усредоточили на развој и дјеловање на изванредним дометима (изван радара) и употребом авиона ЕФ-111, ЕА-6Б и ЕА-18Г како би зауставили непријатељска рана упозорења, њихове радаре, комуникацију и праћење. Поред тога, Сједињене Државе су користиле авионе ЕА-6Б, ЕА18Г и ЕЦ-130Х за заустављање података о команди и контроли лета који су омогућавали  одбрамбену мрежу за координацију и постављање различитих радара.

У свом интервју који је касније дао пилот Слободан Перић, он свједочи да су на оба наша авиона МИГ-29 отказали радари убрзо након полијетања, а такође се види да је било проблема у комуникацији са контролом лета, због чега су пилоти и наставили према граници БиХ. Свједочење Перића је врло интересантно у контексту горе наведених чињеница. Истражујући даље пронашао сам чланак гдје се говори о озбиљним летовима ових авиона ЕА-6Б и то 25.3.1999. као подршка ваздушним операцијама осталих авиона, дакле само дан прије обарања наших МИГ-ова. Такође у чланцима каснијих датума виде се захтјеви за подршком и премјештања више ових авиона. Током бомбардовања СР Југославије ЕА-6Б авиони су имали 100% стопу испуњења мисије и укупно 464 налета што је у збиру било више од 2100 сати борбеног лета. Почетком априла 1999. године, а након овог догађаја, Весли Кларк је затражио додатне авионе међу којима 24 авиона Ф-15 и 6 авиона за електронско ратовање ЕА-6Б.

Из свега наведеног постоји озбиљна сумња у “подвиг америчких пилота” како они то називају, јер је очигледно да електронски уређаји на МИГ-овима нису могли исправно да функционишу због дјеловања електронског ометања од стране ЕА-6Б авиона. Такође МИГ- ови су оборени на граници БиХ, а дојава о пријетњи је гласила да ће авиони наићи из правца Мађарске, што може да говори и о одређеној врсти војног лукавства од стране НАТО савеза, јер из правца Мађарске није дошло ништа. Пилот Слободан Перић се успио успјешно катапултирати и пребацити у Србију уз помоћ локалних становника, а Зоранов авион погођен је у рејону Мајевице у Републици Српској и пао је код села Доња Трнова. Тијело пилота Зорана Радосављевића, исте вечери пронашли су дјечаци у Републици Српској, надомак Бијељине. Захваљући тим дјечацима од 16 и 17 година, Зоран је сахрањен. Ови дјечаци су узели мердевине и ћебе, умотали су његово тијело и предали војсци Републике Српске, а војници су га пјешке преко њива пренијели у болницу у Лозници. Убрзо након тога су дошли амерички војници и малтретирали мјештане да кажу гдје је пилот, али нико није хтио ништа да им каже.

Зоран је постхумно одликован Медаљом за храброст и унапријеђен указом свог команданта. Главна улица у Батајници данас поносно носи име Мајора Зорана Радосављевића. Вече прије обарања његовог авиона и посљедњег лета он је рекао својој мајци: “Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи”. Зоран Радосављевић је истински херој, нека му је вјечна слава и хвала.

Зашто Срби из републике Српске неће у НАТО?

Ово је само једна од фотографија из моје базе коју сам поскидао прије пар мјесеци, а која на неколико нивоа експлицитно говори о томе зашто Срби из Републике Српске неће у НАТО. Комплетну базу фотографија бомбардовања Републике Српске планирам да објавим следеће године поводом обиљежавања 25 година од агресије НАТО савеза на РС и операције “Намјерна сила”, а која је уједно била и прва војна акција НАТО савеза у периоду од 30.8.1995. – 20.9.1995.

Наиме, ова фотографија је усликана 6.9.1995. године у бази Авиано у Италији, а фотограф је Пол Карон. Прије свега на фотографији је упечатљив натпис на бомби коју товаре на авион Ф-16, па сам тај дио увећао. Већ сам објавио фотографије са сличним натписима на бомбама током бомбардовања СР Југославије, а које су писали војници НАТО-а у Авиану. Ту се јасно виде две поруке: “Убица Срба 2 и Да ли сте икада плесали са ђаволом?”

Друга ствар која се примјећује јесте модел бомбе која се користи. Наиме овдје је у питању ласерски навођена бомба (GBU-10) која има две бојне главе МК-84 и БЛУ-109 (са уранијумским пуњењем) од којих су обе врсте коришћене током бомбардовања Републике Српске. Ово је признао пуковник УСАФ-а Роберт Овен у својој књизи “Deliberate Force” на страни 259.

У табели коју сам поставио овдје јасно се види да је на Републику Српску тада избачено укупно 303 ове бомбе чија је намјена углавном било гађање мостова. Поред ових коришћене су и друге бомбе са овим појачаним бојним главама са осиромашеним уранијумом. Такође опште позната ствар је да је НАТО 2001. године на прес конференцији признао коришћење муниције са осиромашеним уранијумом из топова авиона А-10 Тандерболт, али уранијум у бомбама никад нису признали нити у случају Републике Српске, нити СР Југославије.

БЛУ-109 је патент бојне главе са осиромашеним уранијумом, који је увелико коришћен током бомбардовања СР Југославије, а интересантно је да је од 17.6.1999. (7 дана послије бомбардовања) званично одобрен као патент у САД-у, а до тад је био у тестној фази.

Све ово што износим, поготово моделе свих бомби и бојних глава коришћених током агресије на СР Југославију, од којих су многе тестиране на Републици Српској сам и научно истражио, обрадио и доказао у свом научном раду са којим сам ове године у Москви освојио 2. мјесто на међународном такмичењу.

Дакле у глобалним размјерама може се рећи да је територија Републике Српске 1995. године коришћена као полигон за припрему напада и коначног разбијања СР Југославије. Геополитичке посљедице овога осјећамо и данас, како Србија о чему сам већ говорио, тако сада видимо и Република Српска, гдје се Босна и Херцеговина насилно гура у чланство НАТО савеза. Еколошке посљедице напада НАТО савеза осјећају и Срби и Бошњаци који данас живе у дијеловима Босне и Херцеговине који су бомбардовани овим бомбама са осиромашеним уранијумом.

На крају намеће се питање да ли смо опет за плес са ђаволом?