KOMANDA BALJSKE ČETE – OGLEDALO KOSTAJNICE

Komanda baljske četeJuče smo organizovali jednu posebnu radnu akciju, a ujedno i druženje sa našim mladim članovima Ujedinjene Srpske – OO Kostajnica. Naime, ovoga puta je bila riječ o uređivanju i čišćenju spomen područja i poznatog kostajničkog izletišta – Komanda Baljske čete. Nije mi ovo prvi put da radim ovakve stvari, radilo se ovako i kad nije bilo izbornih godina, a sada smo zajedno imali samo motiv više, a to je da ličnim primjerom motivišemo druge i da pokažemo kako se vodi računa o sopstvenom gradu i našoj Kostajnici.

Još kao dječak odlazio sam tamo na zborove i pomene koji su se organizovali u čast narodnih heroja i ostalih heroja Baljske čete na kojima je uvijek bio veliki broj naših građana. U to vrijeme nisam znao šta to predstavlja za sve ljudе koji tu dođu, ali danas godinama poslije to sasvim jasno vidim i osjećam. Ni tada kao ni danas put prema Komandi u dužini od 2km nije asfaltiran, a zašto je to tako zaista ne znam, ali znam da to nije niti jedini, ni najveći problem. Istorija naroda ovog potkozarskog podneblja je takva, stradalna, mnogima neshvatljiva i satkana od vojevanja za različite države, ali je ideal ostao isti, a to je ideal slobode. Istim tim idealom za koji su dali svoje živote, vodili su se Ranko Šipka, Lazo Šteković i Miloš Bajalica, heroji čije mramorne ploče od ukupno pet, zbog vandalizma danas nedostaju na spomen području „Komanda“. Na preostale dve se nalaze Petar Borojević i Petar Mećava, a po posljednjem se zove i naša osnovna škola u Kostajnici u kojoj su se školovale mnoge generacije kao i moja, te se još uvijek se školuju. Na te dve ploče ostala su dva stamena Petra, dva narodna heroja one bivše države i dva čovjeka čija borba i život treba da nam budu opomena, da ako ništa drugo, možemo bar da držimo do svojih spomenika. Takav sličan osjećaj imao sam samo gledajući oskrnavljene spomenike širom Kosova i Metohije.

Stajao sam tako nepomično nekoliko minuta, jer sigurno 10 godina nisam bio na Komandi, stajao sam i gledao u polupane ploče sa istaknutim herojima, kao i ploče sa imenima poginulih na samom spomeniku. Ukopao sam se u mjestu i slušao tišinu Balja kako tužno jeca za Baljskom četom, ali ne samo za ovim herojima iz Drugog svjetskog rata kojih više nema, već i za nama koji danas živimo, za nama koji smo sujetni, koji ne praštamo uspjehe, koji ogovaramo iza leđa bez hrabrosti, koji ne vidimo više od života i dalje od smrti, koji se bojimo i strahujemo, a ni sami ne znamo od čega. Gledao sam i bilo me je sramota što smo kukavice i što nismo dorasli vremenu u kojem mi živimo, ni herojima koji su živjeli davno. Nekad se za riječ davala glava i za slobodu život o čemu svjedoče heroji Baljske čete, a danas riječ više ne vrijedi ni za glavicu kupusa u koju stane i sva sloboda koju imamo.

Sve što smo mogli da uradimo jeste da počistimo smeće, sklonimo stare uvele vijence i pokosimo kompletno područje od spomenika pa do lovačke kuće, koja bi da je sreće trebala biti prvi kostajnički muzej, a danas je pretvorena u javni toalet zbog kog me je po drugi puta juče bilo sramota. Nakon toga u miru smo napravili roštilj, odigrali partiju „seoskog fudbala“ kao što se tu tradicionalno igralo nekad i onda otišli.

Ribbet collage

Otišli smo, ali su ta čudna tišina Komande i šumski vjetar svih prethodnih decenija nekako ostali u meni. Osjetio sam tihi zov Baljske čete, ljudsku i moralnu obavezu i ono nešto iznutra što me tjera da napišem ovaj tekst. Za kraj rekao bih da smo svi mi Komanda, i da Kostajnica danas, na nekom višem nivou svijesti, upravo izgleda kao Komanda koja je oskrnavljena i oštećena, u koju ljudi sve manje istinski dolaze, a pravi heroji nestaju. Ukoliko se ovako nastavi i u budućnosti, na Komandi neće ostati ni posljednje dve ploče, a u Kostajnici niko.

Želim sad ovu priliku da iskoristim i da javno dam svoje prvo zvanično „izborno“ obećanje Kostajnici i svim ljudima, a to je da ću se zalagati da se Komanda obnovi, da se ploče sa herojima koji nedostaju ponovo vrate, a one sa polupanim imenima obnove. Zalagaću se da se jednog dana do Komande napravi asfalt, da se kuća koja pripada lovačkom udruženju iz Kozarske Dubice vrati Kostajnici, i da se u istoj napravi prvi muzej Kostajnice. Zalagaću se da se ponovo zajedno okupljamo na Komandi kao nekad, i da se vrati obilježavanje narodnog zbora, jer ako hoćemo da nam bude bolje, prvo mi moramo biti bolji, a da bili bolji, moramo se malo vratiti nazad i popraviti ono gdje smo pogriješili. Zalagaću se lično i javno, ako treba čak i sa onima koji će da se kite tuđim perjem i idejama, jer svojih nemaju, i zato vas dragi sugrađani molim da mi pomognete, jer Komanda nije ni moja, ni njihova, Komanda je naša!

 

DANAŠNJA KOSTAJNIČKA SKUPŠTINA – KRAJ JEDNE EPOHE

zgrada_opstineDanas je u Kostajnici održana posljednja ili pretposljednja skupština u ovom sazivu, jer u oktobru nam opet idu lokalni izbori.  Moram odmah da priznam da nisam mogao u potpunosti ni da je ispratim, jer je onakav nivo rasprave zaista teško slušati. U razgovoru sa drugim ljudima iz grada, pa čak i sa sela vidim da nisam jedini, i da su mnogi već odavno prestali da slušaju lokalne sjednice koje se prenose putem radija, upravo zbog ovog lakrdijaškog i kafanskog ponašanja pojedinaca koji nas tamo predstavljaju, uz čast izuzecima. Moji stariji sagovornici se često prisjete kako su i naše lokalne sjednice nekad imale dignitet i ugled, te kako je sve to imalo neki viši nivo i barem minimum ličnog, profesionalnog i kolegijalnog poštovanja među prisutnima i onima koji vode raspravu, što je danas maltene nezamislivo. Ovakav slučaj je vjerovatno i u mnogim drugim sredinama u Republici Srpskoj i BiH, pa se i sam često sjetim one Andrićeve o tome kakva su nam vremena došla, i to onda prebacim na skupštine koje su izgleda postale mjesta od kojih pametan bježi, u kojima zaćuti ili ga uopšte nema, budala progovora, lupa i vodi glavnu riječ, a fukara se naravno obogati.

Ovo danas je bilo još teže slušati utoliko što su neki već počeli sopstvenu izbornu kampanju, korišćenjem propisanog medijskog prostora za skupštinsko zasijedanje u lične svrhe i razbacivanje sa imenima svojih kandidata u stilu kao kad ciganin hvali svoga konja, iako zvanična kampanja kreće tek u septembru, a kandidature su još u toku. Nisam se puno iznenadio, jer nekima očito nedostaje političke hrabrosti i uvijek je lakše ovako podmetati i žrtvovati druge, ili ih gurati u vatru ispred sebe, nego ih istinski ohrabriti i usmjeriti da budu promjena u ovom gradu. Smatram da je skupština mjesto koje je pored svojih statusno propisanih poslova, prije svega predviđeno za predlaganje i razmatranje novih ideja, za pokretanje kreativnih inicijativa, predstavljanje novih rješenja i predočavanje problema sa kojima se susreću ljudi koji žive u Kostajnici. Nažalost kada se ispuni onaj formalni dio, u međuprostoru smo mogli čuti sve samo ne ono što je potrebno, pa smo tako slušali besmislene svađe, lične uvrede, ružna prepucavanja i takav nivo komunikacije koji dovoljno govori o tome koliko nam je potrebna nova energija u skupštini, i uopšte u gradu.

Slobodno mogu da kažem da je današnja sjednica sigurno označila početak kraja jedne duge i preduge epohe, koja je nama malobrojnim slušaocima dosadila i koju će vjerujem narod odlučno i bez trunke dvoumljenja kazniti na izborima. Vrijeme je da se šansa da novim, mladim i čestitim ljudima sa svježom energijom, ličnim dostojanstvom i sopstvenim stavom. Dosta je bilo stranačkih vojnika, statista i poslušnika koji čitaju napisano, potpisuju izdiktirano i govore ono u šta ni sami ne vjeruju. Kostajnica nema više četiri godine vremena, potrebno nam je stvarno osvježenje i vjerujem da ljudi to prepoznaju pored svih poziva, ucjena, pritisaka, lažnih obećanja ili izborne kampanje.

KOSTAJNICA I DOSTOJANSTVO

KostajnicaSutra se zvanično raspisuju lokalni izbori u Bosni i Hercegovini i već sam daleko izašao iz svoje “komfort zone”. Izaći iz komfort zone za mene znači tražiti podršku od ljudi za izbore, pitati ljude da stanu uz vas i da vas otvoreno podrže, te ih tražiti da direktno ili indirektno uđu u politiku. Smatram ovo za jedan od najtežih poslova u današnje vrijeme, ne samo zato što vjerujem da imam dobre namjere, već zato što ljude u Kostajnici godinama ganjaju, lažu i uglavnom hvataju na pritiske, obećanja, ucjene i kvarno. Pričam tako ovih dana sa mnogo ljudi, a prvenstveno mladih, pričam i sa nekima sa kojima nikad nisam pričao, neke čak i upoznajem, neki zovu mene, a sa nekima već po ko zna koji put razmjenjujem mišljenja i tako sve u krug. Osim uvriježenih razmišljanja o bavljenju politikom, ipak bih izdvojio par stvari za koje mogu reći da im je svima bar po jedna zajednička i da na neki način oslikavaju ne samo Kostajnicu, već i ostale gradove i opštine u BiH i RS. To nešto su četiri stvari koje nas najviše koče na putu obnove i nečeg boljeg od ovoga sad, a to su: strah, loše iskustvo, nezainteresovanost i obaveza.

Teško je reći koja od ovih stvari je teža, ali ipak sam ih posložio onako kako mislim da treba da stoje. Iz svih ovih razgovora stekao sam utisak da je najizraženiji strah od nečega što je zaista teško definisati, ali bi se kao argument mogla označiti elementarna ljudska egzistencija u postojećem sistemu. Ovaj strah je toliko pustio korijenje u ljude, da se mnogi boje nečega, a ni sami ne znaju čega. Kod nekolicine taj strah mogu i da shvatim i on je uglavnom vezan za poslove koje obavljaju ili kredite koje plaćaju, jer otvorena politička podrška ili simpatija može mnoge da košta radnog mjesta ili pritisaka koji ljudima nisu potrebni pored svih životnih poteškoća sa kojima se suočavaju, a gdje je plata uglavnom jedini izvor prihoda. Ovaj strah se nakupljao godinama, jer su ga nakaradne političke figure bez ikakve vizije za ovaj grad, osim vizije straha zbijale u narodu do najsitnijih pora. To ide to takvih razmjera da i danas kada su realni uslovi za taj strah na najnižem nivou, kad u javnom sektoru plate kasne, doprinosa nema i sve je izgubilo smisao pa i strah, ipak veliki broj ljudi se i dalje plaši više iz navike, i zato smo teško spremni na stvarne i istinske promjene. Vjerujem da je čovjek najslobodniji kada prođe iza glasačke kutije i upravo zbog toga sam siguran da nema potrebe nikoga terorisati, niti svojim prisustvom nekome praviti problem, jer ja ipak više nisam “samo” Neven. Upravo zbog ovoga odlučio sam da idem na izbore, da ljude oslobodim i da radim na sebi kako bih bio što bolji sa konkretnim idejama i kako bih oko sebe okupio one koji su spremni da zajedno sa mnom obnove i vrate dostojanstvo Kostajnici. To će biti najbolji test i svojevrstan eksperiment i za Kostajnicu i za nas, jer mi zaista nemamo šta da izgubimo, što već izgubili nismo.

Loše iskustvo je ono što je najbolnije, ne samo u politici već i u životu, jer sumnjam da nema nekoga ko bar jednom nije bio prevaren u nečemu. Varali su godinama i mlade i stare naši učmali politički trabanti, lažno su obećavali poslove, novce, subvencije i lagali dok otvore usta, a na kraju nam se na to sve i ironično smješkali u svojim montiranim i besmislenim svađama na sjednicama lokalne skupštine. Mnogi ljudi upravo znajući sve ovo ne žele više da učestvuju u političkom životu opštine na bilo koji način, a razumljivo je da je ovdje možda i najveća kategorija onih koji uopšte neće ni glasati. Ljudima treba vratiti povjerenje, a to je ono što se najteže vraća. Najviše me i boli što povjerenje mora da vraća onaj ko ga nije ni izgubio, ali i to je sastavni dio obnove našeg grada.

Nezainteresovanost je nešto što uglavnom u najvećem dijelu proizilazi iz neznanja i nepoznavanja šta znači politički angažman, šta znači lista, šta znači kandidatura i svi ostali termini koji se uz ovo vezuju, ostatak otpada na to da neki ljudi gledaju svoja posla i rade u svojoj sferi, a politika ih ne interesuje, vjerovatno dok politika ne počne da se bavi njima, što je bio moj slučaj. Sve ovo zaista shvatam, ali smatram da barem mlad čovjek mora da zna šta može da bude razlog zašto u našem gradu nema teretane na otvorenom, zašto u Petrinji nema trgovine, zašto su nam putevi loši, zašto sela propadaju, zašto se u Kostajnici ne otvaraju nove firme, zašto nemamo IT centar, razmjene, turizam, zašto propada “Komanda”… Upravo ovo su pitanja koja treba da se potenciraju na sjednicama lokalne skupštine, a da bi neko mogao tamo da postavi takva pitanja i pokrene inicijative on mora da uđe kroz izbore, jer drugačije ne ide, znam iz iskustva, a opet zbog izbora i politike. U normalnim uslovima za ovo bi trebalo da služe skupštine, umjesto toga kod nas se i narod već godinama zabavlja uz lakrdije na lokalnim sjednicama, gdje se pored naših nobelovaca citira Šojić, i gdje besmislene svađe ne prestaju, pa sve to više liči na Farmu ili Parove, nego na neko mjesto odakle treba da kreću ideje kako bi naš grad izgledao bolje i ljepše.

Obaveza je razlog koji svakom čovjeku mogu da oprostim, ali ne i do kraja da shvatim. Jedina obaveza koju mogu da shvatim je familija i porodica, jer u našem mentalitetu je ostalo još jedino valjda da jedni za druge glasamo kad je u pitanju porodica, ali zbog trivijalnih sitnica spreman je i brat sa bratom da se zavadi. Za mene porodica je svetinja, i to ne treba da bude samo na glasanju nego uvijek i svagdje. Druga obaveza je usluga koju je neko nekom učinio, i iz tog razloga onaj drugi nije u mogućnosti da glasa ili podrži onog trećeg. Problem nastaje onda kada se ljudi odlascima kod doktora, u banje ili po razne papire i dokumente uslovljavaju direktno ili indirektno da postaju nečiji dužnici, a pred izbore ih se opet suptilno podsjeća kako slučajno ne bi zaboravili. Ovo je zaista toliko besmisleno i ne znam postoji li neki čovjek koji bolesniku ne bi pomogao da ode doktoru samo zato što nije u njegovoj stranci ili ne glasa, ako ima, to za mene nije čovjek. Isto je sa onima koji unapred traže ili očekuju glas za pruženu pomoć. Krajnje je vrijeme da postanemo ljudi i da počnemo da se ponašamo iskreno i ljudski, a tako i da pomažemo onima kojima je to zaista potrebno. Na ovaj način ljude treba osloboditi obaveze, treba ih osloboditi politike, treba relaksirati odnose i u Kostajnicu umjesto dužničkog izbornog ropstva vratiti prvo mir i slobodu.

Sa strahom se mora suočavati, nezainteresovanost se mora zainteresovati i obrazovati, loše iskustvo se mora prevazići, a obaveza relaksirati. Svjestan sam da je to jedan dugotrajan proces koji može da traje godinama, ali isto tako znam da on može i mora da počne jednog dana. Ako mene pitate, neka taj dan bude u oktobru ove godine, budimo promjena koju želimo vidjeti u Kostajnici, ujedinimo se, dohvatimo je i počnimo, budimo ljudi i primjer našoj djeci.

Сви наши путеви воде на Косово

Манастир ГрачаницаВећ неко вријеме осјећам како се у мени пажљиво сакупља Косово и дозива ме Метохија. Исто то вријеме нисам ништа о Косову писао и ето данас, пред Васкрс, одлучио сам да би био ред што због Косова, што због себе. Било је потребно нешто да ме подсјети на оне вриједности које су истински битне у животу, као и оно што јасно знам, али и сам понекад заборавим. Ми људи смо изгледа таква бића, рекао бих пролазна као и вријеме које некад не осјетимо, али је добро док постоји нешто што може да нас врати и заустави поред пута да прочитамо понеки знак, баш онда када је то потребно.

Нисам једини који о Косову пише и искрено ми буде драго када видим да неко о тој светој земљи напише макар једну лијепу ријеч. Тако сам данас прочитао сјајан текст од земљака и слободно могу рећи сапутника Срђана Шајиновића под називом Косово – цвијет и камен, а коме завидим само на томе што је добио пасош Србије и што може на Косово да путује без проблема, јер је познато да нама са пасошем БиХ на административном прелазу траже визу за улазак на територију Косова и Метохије. Посљедњи пут сам тамо био у новембру прошле године и суочио сам се са овим проблемом, али без обзира на то држим се једног сопственог правила, а то је да када путујем на Косово и Метохију онда нема одустајања и увијек се враћам поново. Детаље како сам тада стигао задржаћу за себе.

Читајући Срђанове текстове радујем се што нас све више има који о том пишемо и одмах ми је лакше, јер знам да нисам усамљен у том осјећају. Мило ми је што постоје још неки људи на које је боравак на Косову и Метохији утицао у смислу одређене промјене или уопште неких дотадашњих тумарања о животу. Сада кад о томе размишљам, схватам да предуго нисам био тамо, да ми Косово већ неко вријеме недостаје и отуда овај текст. Недостаје ми онај благи осјећај смираја, тишине који добијам већ са првим километрима тог светог пута. Чудан је то осјећај и често ме подсјећа на бескрајни пут на којем се сусрећу и полазак и повратак, пут гдје се спајају и небо и земља и гдје све постаје узвишено на један посебан начин. То је онај пут на који се иде са трновим вијенцем, који је обасјан манастирима и посут црвеним божуровима, а којег многи данас не виде и неће да виде.

Косово и Метохија је оно што најпре покаже пут који у суштини није другачији од свих наших путева, јер сви нас они ма колико различити били, пре или касније одведу на исто. Управо то просто и сажето сазнање о једној равни живота сам схватио и осјетио пред вјековним манастирским вратима Грачанице, Дечана или Богородице Љевишке. Из тог разлога склон сам да вјерујем да онолико колико нам је данас тешко и недостижно Косово у сваком смислу, толико све мање видимо онај пут и све смо даље од њега. Усудио бих се рећи да и ми Срби као народ, па и комплетно човјечанство смо скренули са тог пута и негдје лутамо у мраку по околним каналима, њивама и шумама из којих се не назире прави пут.

Када ћемо да пронађемо тај пут зависи од нас када схватимо тајну, а то је да сви наши путеви воде на Косово, да нема одустајања и да се морамо враћати поново.

Свим православним вјерницима, драгим пријатељима и својим читаоцима од срца желим срећан и благословљен празник Христовог Васкрсења уз традиционални поздрав Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе.

На овај начин желим да се придружим и да дам свој допринос акцији “Саборно за Косово и Метохију” која се организује за помоћ јавним кухињама на Космету. Позивам све своје пријатеље из РС и БиХ да позову 1412 и тако донирају 1 КМ за ову акцију.

 

БУДИ ПРОМЈЕНА КОЈУ ЖЕЛИШ ВИДЈЕТИ У КОСТАЈНИЦИ

grad_20110217_1863079159Читам јутрос на костајничком порталу вијест о некаквом сукобу између начелника општине и предсједника Општинске борачке организације. Да апсурд буде већи они се препуцавају око тривијалних, административних и небитних питања ко је кога позвао, а ко није дошао на састанак. Када сам то прочитао сјетио сам се споменика палим борцима у отаџбинском рату који се налази у нашем парку и који је већ дуго времена неугледан и неочишћен, са одваљеним плочицама, те сматрам да представља својеврсну срамоту свих нас, али највише управо оних горе који су у сукобу.  Мишљења сам да им је боље да оба засучу рукаве, понесу канту воде и у парку очисте она слова на споменику палим борцима. Вјерујем да за ту акцију није потребан велики буџетски новац, већ једне лотре и мало воље. Овдје се мора кренути прво од себе и онога што ми можемо сами урадити за Костајницу. Тако се мора кренути и са чишћењем из почетка уколико желимо бољи град и мирнију средину за живот. Није ми било лијено, спустио сам се данас до града само да бих усликао овај споменик, јер често прођем ту и видим у каквом је стању. Позивам начелника и предсједника борачке оргнаизације да заједно уредимо споменик, спреман сам први да дођем.

DSCN1388

Ова прича је сликовити приказ прилика у једној малој средини као што је наша, за коју неки кажу провинција, док је Андрић често користио израз “касаба”. Испричао сам је, јер ме је инспирисала за једну другу причу, а то је прича о нама која је много шира и слободно могу рећи битнија, али покушаћу да је сведем на оно што је темељно. Наиме, како сам званично ушао у политику, ево има већ пуна 2 дана, стекао сам један основни утисак о овим стварима, и то од људи са којима сам први пут причао о оваквом начину борбе за општи мир, намјерно нећу рећи добро, јер оно што је моја визија здраве идеје, плодне мисли и нечег доброг сигурно није визија онима који су годинама кроз политику крчмили Костајницу и којима је крчма природно стање у ком се најбоље сналазе.

Очекивао сам да млади људи неће бити пуно заинтересовани за политику, али нисам очекивао да ће то бити до нивоа страха или апсолутне незаинтересованости, али знам да нису они једино криви. Са друге стране оно младих што су разбацани по странкама не дјелују конзистентно, а рекао бих чак да не дјелују уопште. Управо ту долазимо до основног проблема не само младих људи и Костајнице, већ и нашег друштва, а то је СЛОБОДА.

Огромна већина младих људи у политичким странкама су себи дозволили да изгубе храброст, да постану медиокритети, потрошна роба и главно топовско месо својих страначких власника и патрона, а све то због неке буђаве канцеларије у којој летаргично самозадовољавају своју таштину. Ипак, таквих који су укључени у политичко дјеловање је далеко мање у односу на оне који нијемо и незаинтересовано посматрају дешавања са погледом ка Бечу и Берлину, или који утопистички бивствују у сопственим сновима, вјерујући да нешто боље долази само од себе или не вјерујући уопште. Дуго година сам управо због ових ствари покушао да останем ван политике и ван Костајнице, што је показаће се касније била погрешка која ме је скупо коштала, али из које сам много научио, а најпре да широко посматрам. Ипак, својим радом сам дјеловао на друштвеном терену и у правцу подизања прага храбрости, одлучности и позитивне промјене свијести, како код себе тако и код других људи. Срећом, на грешкама се учи, овај живот је борба, од рођења до гроба, а систем се руши изнутра, јер све почива на нама, на људима.

Није нама крив Додик нити Иванић, а вала ни Вучић, што је споменик у парку прљав и неугледан или што се нема храбрости, петље и одлучности у борби за слободу и мир у сопственој кући. Једно је сигурно, а то је да ће нам бити боље само онда када ми будемо бољи, и зато желим да кажем јасно и без устручавања да ће прије свих великих буџетских и инфраструктурних прича, моја основна идеја бити идеја СЛОБОДЕ и МИРА свих људи у Костајници. Желим да не идем са кафом и шећером по туђим кућама тражећи гласове, желим да се не љубим по Костајници пред изборе, желим да не плаћам гласове јер немам одакле, желим да не обећавам лажно јер сада ништа не могу ни обећати осим своје жеље, енергије, ентузијазма и визије како нешто треба да изгледа, желим да се ослободим лажних осмјеха, желим да ослободим и друге тог “изборног дужничког ропства” и желим бити слободан да прву револуцију започнем у својој глави. Желим првенствено да се млади људи ослободе ових стега и страха, не због нас самих, јер и за нас је касно, већ да учинимо то због наше дјеце и сутрашњих генерација. Људе треба раздрмати и разбудити, нека се неко и наљути на мене што ово пишем, али ствари треба назвати правим именом. Мој улазак у политику није најсрећнији чин, то вам је као јутро послије, кајања нема, а богами ни таблета, све што ми преостаје је да идем напред и да покушам бити промјена коју желим видјети у Костајници. Најлакше је отићи и одустати, помозите ми да се не борим сам.

МОЈА КОСТАЈНИЦА ЊИХОВ ГРАД

Иако ово потпуно излази из моје праксе објављивања текстова на блогу, данас сам одлучио да направим изузетак. Иако тешка срца кршим ово правило, увјерен сам да је некад потребно показати зубе и неке људе поставити тамо гдје им је мјесто и гдје припадају. Ово се често дешава када ти људи пређу све допуштене мјере људског понашања и када је лицемјерје све што пише на папиру и то без имало стида. На овај корак ме је инспирисало саопштење, ни мање ни више него омладине ПДП-а Костајница. Ово саопштење појединаца и заведене омладине који се нису потписали, већ пишу у име свих и то у име странке која већ дуги низ година структурно и стратегијски уништава међуљудске односе и овај мали град, њихов град, а моју Костајницу.

Лицемјерју изгледа нема краја. Не знам како онога ко ово пише није барем мало срамота и зашто именом и презименом не стане иза овог саопштења, већ се крије иза некакве омладине. Заиста немам обичај да коментаришем овакве глупости којима се слуђује ионако већ слуђен народ од вашег заједничког политиканства и саопштења са онима које нападате. Управо зато одлучио сам да сада нећу прећутати, јер је ЧИЊЕНИЦА ДА ЈЕ ОРГАНИЗОВАНА НЕСТРАНАЧКА ОМЛАДИНА ПОСТОЈАЛА У КОСТАЈНЦИ и то могу да потврде сви грађани којима смо помогли без обзира на страначку припадност. То је била иста она омладина коју сте ви свим силама перфидно уништавали на сваком могућем кораку. Као прво лицемјерни сте јер сте исти, јер сте и ви и ови које нападате уништили и даље уништавате Костајницу, а до скоро сте сви пили из истог бокала. Уз ријетке изузетке који су ту са вама јер морају бити слугани ваших приземних интереса, пребацујете кривицу једни на друге, док млади људи шапатом одлазе и Костајница нестаје. Са овима који су ту тренутно до октобарских избора, вјешто манипулишете да стају иза оваквих лицемјерних и бесмислених саопштења.

Као друго лично сам на својој кожи осјетио шта значи гњев и мржња када се у Костајници дешава нешто позитивно, када се упали једна искрена и људска свијећа и кад почне нешто озбиљно да се дешава на позитивној промјени свијести, рада и дјеловања. Омладински клуб “Феникс” и група волонтера чији сам био оснивач и који су од поплава па до краја прошле године били та свијећа, угашени су на најружнији и најгори нељудски начин чега је и ПДП био саставни дио. Интервенцијама преко својих високих функционера и позивима појединих општинских одборника тражено је да се поништи већ завршен конкурс и мој избор за координатора Омладинског центра. Уз дужно поштовање према осталим кандидатима, због претходног рада и диплома имао сам највише бодова и чак добио писмено обавјештење да сам за координатора уредно изабран.

Mail Пред само потписивање уговора јављено ми је телефоном и малтене без образложења да нећу бити координатор, што је након неколико мучних састанака и усмено потврђено, а писмено никад. На тај начин је уништен један важан пројекат чији сам саставни дио био од самог почетка, када нико из ПДП није ни знао за програм ИПА2. Више од овога ме боли то што се на вашим омладинским састанцима од стране локалних функционера протежирала индиректна мржња лично према мени и што се младим људима у странци који су ми касније то у повјерењу преносили, оштро сугерисало да је потребно све учинити како би се ја зауставио. Очито ме неко овдје сматра ратним злочинцем, највећим зликовцем па мора да ме заустави по сваку цијену да случајно не би нешто радио у рођеном граду, одакле је за сваког човјека природно да жели да почне да ради и да се остварује. Данас је Омладински центар у Костајници један упропаштен пројекат који не служи сврси, већ сам себи и који ће након истека предвиђеног периода од 18 мјесеци да се угаси. Идеје које сам имао како то треба да се води, усмјерава и финансира нико није хтио да саслуша. Омладински клуб Феникс је након тих немилих дешавања изгубио и једине просторије које је користио, а то су просторије КУД-а и ходник у згради магистрата. Волонтери па и људи који су пратили наш рад били су разочарани, а ко не би и био када након 2 године активног рада од Шамца и Добоја, па преко блата у поплавама, чишћења града и хуманитарних акција будете истјерани на улицу, а на крају и из Костајнице.

Kostajnica volonteri

Ако неко мисли да ми је Косовска Митровица коју заиста много волим, дража од моје куће и моје Костајнице па ме зато тјера тамо, онда се грдно вара, јер кућа је само једна и зна се шта она значи. ПДП никад није пружио искрену шансу младим људима који су хтјели нешто више да учине за овај град, а страначки неострашћени. Исто тако нико од одборника ПДП-а није стао у заштиту ОК Феникс, чак су измишљане лажи и на све могуће начине смо одстрањивани, али само зато што смо успјешни, часни и што смо у Костајници успјели такви нешто да покренемо. Све сте подредили вашим ниским и личним интересима у политици, жао ми је само младих људи који чекају у реду, вјерују у те ваше бајке, трпе уцјене, притиске и чекају боље дане, мислећи да ће странка то да им и донесе, али како ствари стоје у Костајници чини ми се да ћете и ви “рибати” у Њемачку, само вам то још нико није јавио. Још једном СРАМ ВАС БИЛО овог саопштења горе, а знам да многи људи мисле исто, само неће и не смију то у лице да вам кажу, а и што би, када знају да морају упрљати језик. Вјерујте ни мени није било свеједно, али морао сам неке ствари и људе поставити на своје мјесто тамо гдје и припадају,  јер свако треба да крене од себе и да држи до своје менталне хигијене. Не бојим се никога, јер сам сигуран у оно што радим и говорим, а знам да за моју кућу неће да се бори нико до мене самог.

WARUM ES SICH AUSZAHLT DIPLOMATISCH UND RECHTLICH UM DAS KOSOVO ZU KÄMPFEN

Njemačka Srbija pasoš vize Kosovo„Wer kämpft kann verlieren, wer nicht kämpft hat schon verloren.“ – Bertolt Brecht.

Am meisten hasse ich es, wenn mir jemand sagt „lass das, dafür lohnt es sich nicht zu kämpfen, das ist schon verloren“, jedoch genau das höre ich immer wieder wenn ich sage man solle auf diplomatischem und allen anderen legalen Wegen um das Kosovo und Metochien kämpfen. Jeder gewöhnliche Mensch der gewillt ist kann viel erreichen, vorausgesetzt er weiß wie, hat eine Vision und kennt den Weg. Ungeachtet dessen wie viele Menschen heute denken das Kosovo sei verloren, verkauft oder auf alle anderen möglichen Arten mit dem Phänomen des Verrats durchsetzt, glaube ich trotzdem, dass man ehrlich und ehrenhaft kämpfen muss, denn verloren ist nur das dessen man sich entsagt.
Das Kosovo kann in diesem Kontext die Personifizierung des Lebens sein, da im Leben alles von Kampf, Hingabe und Ausdauer abhängt und mit etwas Weisheit und Mut, um nicht zu sagen Verrücktheit, nichts unmöglich ist.

Zu diesem Text hat mich nicht mehr und nicht weniger die deutsche Botschaft in Priština inspiriert. Vor einigen Tagen wurde auf den offiziellen Seiten der Botschaft die Nachricht veröffentlicht, dass im Vorgang zur Ausstellung von Visa keine Pässe mehr angenommen werden, die von der Koordinationsverwaltung der Republik Serbien ausgestellt wurden, trotz der bis heute üblichen Praxis den Visaantrag auch in der Botschaft in Priština zu stellen. So gehen übrigens die meisten EU Mitglieder vor die eine diplomatische Vertretung in Priština haben. Für diejenigen die es nicht wissen, alle Personen mit Wohnistz im Kosovo können einen Reisepass der Republik Serbien besitzen, jedoch wird als ausstellende Behörde die Koordinationsverwaltung angegeben. Ein weiterer Unterschied zum regulären serbischen Pass ist, dass man zur Einreise in EU Staaten um ein Visum ansuchen muss. Trotz des Entfalls der Visumspflicht für serbische Staatsbürger im Jahr 2009, bezieht sich dieser nicht auf Bürger aus Kosovo und Metochien. Durch eine Satzung der serbischen Regierung vom September 2009, sowie der EU vom November desselben Jahres, können diese keine biometrischen Reisedokumente besitzen die der Visafreiheti unterliegen. Personen aus dem Kosovo die einen serbischen Pass möchten, müssen diesen in Belgrad beantragen und um Visa in Belgrad oder Priština ansuchen.

Infolge dessen stellen die Serben aus dem Kosovo und Metochien im politischen Sinne den Kollateralschaden all jener Albaner dar, die auch jene serbischen Pässe besitzen oder ein Recht auf diese haben und mit denen sie weiters im Falle eines Visaentfalls in der EU um Asyl ansuchen oder Machenschaften im Bereich der organisierten Kriminalität oder des Terrorismus nachgehen könnten, während sie sich dabei gleichzeitig auf ihre Zugehörigkeit zu Serbien berufen. Andererseits findet man auf der offiziellen Seite der deutschen Botschaft in Belgrad eine völlig gegensätzliche Aussage darüber, dass Bürger mit einem Reisedokument der Koordinationsverwaltung ihr Anträge auf ein Visum in der Botschaft in Priština stellen müssen. Vereinfacht gesagt können Serben mit Wohnistz im Kosovo und Metochien und serbischem pass nirgendwo ein Visum für Deutschland beantragen. Diese äußerst seltsame und sich selbst widersprechende diplomatische Entscheidung eines Staates wie Deutschland habe ich sofort dokumentiert und auf meinem Profil geteilt. Meine Entdeckung wurde sofort von einigen Medien aufgegriffen, unter den Ersten „Kossev“, deren Journalistin in der Botschaft anrief und eine mündliche Bestätigung bekam.

Das was danach passiert ist äußerst interessant und entspricht sicher nicht dem Handeln eines Landes wie Deutschland, von dem ich immer dachte das es ein im Bereich der Diplomatie und Organisation ernstzunehmendes Land sei. Heute bin ich zufällig wieder auf den Seiten der deutschen Botschaft in Priština gewesen und fand dort einen völlig anderen Text unter dem selben Abschnitt „5. Serbische Pässe“. Dieses mal stand dort, dass sie doch für die Bearbeitung der Visaanträge zuständig seien.

фффф

Die Botschaft der BRD hat also ihre Entscheidung in wenigen Tagen revidiert. Als erstes hat mich ihre unprofessionalität überrascht, sogar mehr als der Fakt, dass sie auf diesem Wege die Serben dazu zwingen wollten kosovarische Pässe zu beziehen. Zweitens muss ich gestehen, dass solche Fälle in denen Deutschland in Fettnäpfchen tritt nicht alltäglich sind und drittens heißt das, dass es sich auf jeden Fall lohnt zu kämpfen, wenn auch in kleinen Schritten.

Wenn an diese Angelegenheiten so nachlässig seitens einer diplomatischen Vertretung herangegeangen wird, frage ich mich wie viele andere weiche Stellen das brüsseler Abkommen und andere Akte, mit denen den Serben aus dem Kosovo und Metochien tagtäglich elementare Menschenrechte genommen werden, noch haben. Ich denke, dass gebildete Menschen, Menschen vom Fach und Intelektuelle gemeinsam auftreten sollten um genau solche Fälle zu erforschen, egal ob jemand meint es wäre sinnlos. Deutschland auf diese Art in die Knie zwingen bedeutet dass es doch noch Hoffnung in einem Kampf gibt den wir zwar verlieren können, jedoch nicht im vorhinein verloren haben.

DIPLOMATIC AND LEGAL STRUGGLE FOR KOSOVO AND METOHIJA

Njemačka Srbija pasoš vize Kosovo„He who fights can lose, but he who fights not has already lost“ –  B. Brecht

I hate it most when someone says “let it go, it’s not worth the struggle, it´s lost anyway”. This is most often when I begin story about need of struggle for Kosovo and Metohija through diplomatic means and all other legitimate resources. Everyone willing, can achieve a lot, but has to have a vision, to see a certain path and to know how to do it. No matter how Kosovo might seem lost today, sold or rife with phenomenon of treason, I consider and believe one should always fight with honesty and honor because only lost things are those we renounce ourselves. The story about Kosovo and Metohija in this sense can be seen as personification of life, because in life, everything is in the struggle, dedication, tenacity and with a dose of wisdom and bravery, not to say fury, but still nothing is impossible.

I was inspired to write this text by the act of the embassy of Federal Republic of Germany in Pristina. Few days ago, official page of this embassy published that in the process for visa issuance, embassy of Germany will not accept those passports issued by “Coordination Authority” of the Republic of Serbia, although, up to now individual with that type of Serbian passport was able to request visa from embassies in Pristina. Majority of EU member states with embassies in Pristina follow this practice. For those who don’t know, all citizens living in Kosovo and Metohija can receive passports of Serbia, but in which states “Coordination Authority” for issuing institution, and which differ from passports in the rest of Serbia because with these you still need visa to travel into EU countries. Despite citizens of Serbia can travel the Schengen without visas since 2009, there is regulation from the Serbian Government dating from the September of the same year, as well as EU Council regulation to prevents citizens from Kosovo and Metohija from possessing biometric passports needed for visa free access to Schengen zone. Those wishing to get Serbian passport must travel to Belgrade to receive it, while visa can be obtained in Belgrade or Pristina.

According to this legal act, in a political sense, Serbs from Kosovo and Metohija are collateral damage of all those Albanians in possession or who have right on these passports of Serbia, through which use they could, using no visa zone, plea for asylum in the EU or carry out acts falling under domain of organized crime, but still able to refer to the state of Serbia. On the other hand, on the official page of the German embassy in Belgrade one can find completely contradictory instruction directing all citizens with passports issued by the “Coordination Authority” to submit requests for visa in the Pristina German embassy. I captured this very strange and contradictory diplomatic decision by one serious state and shared it on my Facebook profile. Same thing was noticed by some media, amongst them first was “Kossev” whose journalist even called the embassy, where she received confirmation on this decision.

The most interesting part comes afterwards and is for sure not appropriate to Federal Republic of Germany, which I always observed as serious state in diplomatic and organizational sense. Just today, by chance, I visited the site of the German embassy in Pristina again, and now completely different text can be found under the same section and title “5. Serbian Passports”. This time it states that embassy in Pristina after all is still responsible for the processing of the visa requests.

ффффSo, it is obvious that German embassy changed its decision in only a couple of days. I was mostly surprised by their unprofessionalism, even more than their wish to force Serbs living in Serbian autonomous province of Kosovo and Metohija to get passports of the false and self – proclaimed state of Kosovo in this manner. I have to admit that it’s not usual that you can see every day examples as such, when Germany “covers itself in ashes”. Furthermore, I would like to point out that this proves once again that our struggle is worth the effort, even with these little steps.

If one serious embassy approaches to these subjects with hollow interest and frivolity, I wonder what other holes are lurking in the pages of the Brussels Agreement and all other acts which serve only to seize basic human rights, on a daily basis, from the Serbs living in Kosovo and Metohija. I believe it is final time for educated and erudite people, intellectuals and professionals to leave their lairs and join together their individual efforts in research of these subjects and cases, so it could serve in creation of further smaller victories, no matter how intensively some might claim it to be of no importance. Bring the Germany to its knees, even in this manner, still demonstrates how there is some hope for a struggle which we might lose, but in which we are not defeated in advance.

Ево зашто се вриједи дипломатски и правно борити за Космет

Njemačka Srbija pasoš vize Kosovo“Ко се бори тај може изгубити, али ко се не бори тај је већ изгубио” – Б. Брехт

Највише мрзим када ми неко каже “ма пусти, не вриједи се око тога борити ионако је изгубљено”, а управо ово ми се најчешће дешава када почнем да причам о томе како се треба борити за Косово и Метохију дипломатским путем и свим оним дозвољеним средствима. Сваки обичан човјек који хоће, може постићи много, али под условом да зна како, да има визију и да види неки пут. Ма колико људи мислили да је Косово данас изгубљено, продато или на све могуће начине прожето феноменом издаје, сматрам и вјерујем да се увијек треба искрено и часно борити, јер изгубљено је само оно чега се ми одрекнемо. Космет у овом смислу може да буде персонификација живота, јер и у животу све је у борби, посвећености и истрајности, а уз дозу модрости и храбрости, да не кажем лудости, сматрам да ништа није немогуће.

Управо на овај текст ме је инспирисала ни мање ни више него амбасада Њемачке у Приштини. Наиме, прије неколико дана на званичним страницама ове амбасаде објављена је вијест да се у поступку за издавање виза у овој амбасади не прихватају пасоши издати од стране “Координационе управе” Републике Србије, иако је до сад била пракса да се за ту визу са српским пасошем може аплицирату у амбасади у Приштини. Ову праксу користи и већина земаља чланица ЕУ које имају амбасаду у Приштини. За оне који не знају, сви грађани са пребивалиштем на Косову и Метохији могу да изваде пасош Србије, али у ком пише “Координациона управа” и који се разликују од пасоша у остатку Србије по томе што је за путовање у земље ЕУ потребно аплицирати за визу. Иако грађани Србије могу од 2009. да путују у Шенгенску зону без виза, Уредбом Владе Србије од септембра исте године, као и према уредби ЕУ од новембра, грађанима са Косова и Метохије је онемогућено је да посједују биометријске пасоше који подлијежу безвизном режиму. Грађани са КиМ, који желе да добију српску путну исправу, по њу морају у Београд, а визе ваде или у Бегораду или у Приштини.

Према овој одреби у политичком смислу Срби са Косова и Метохије су колатерална штета свих оних Албанаца који такође посједују и имају право на ове пасоше Србије, са којима би даље у случају безвизног режима могли да траже азил у ЕУ или да обављају послове из домена организованог криминала и тероризма, а у исто вријеме да се позивају на државу Србију. Са друге стране на званичној страници амбасаде Њемачке у Београду може се наћи потпуно контрадикторно упутство о томе како грађани који имају пасоше “Координационе управе” своје захтјеве за визу треба да предају у амбасади у Приштини. Дакле, ако упростимо испада да Срби са пребивалиштем на Косову и Метохији и пасошем Србије, визе за Њемачку не могу добити нигдје. Ту јако чудну и контрадикторну дипломатску одлуку једне озбиљне државе одмах сам усликао и пренио на свом профилу. Исто то су уочили и неки медији, међу првима “Коссев” чија је новинарка чак и звала амбасаду и добила усмену потврду.

Оно што се дешава послије тога је јако интересантно и сигурно не приличи Њемачкој коју сам одувијек сматрао озбиљном државом у дипломатском и организационом смислу. Управо данас сам случајно опет ушао на странице амбасаде Њемачке у Приштини  и тамо сада стоји потпуно други текст, под истом секцијом и истим насловом “5. Српски пасоши”. Овај пут на страници амбасаде у Приштини пише да су они ипак задужени за обраду тих захтјева за визу.

фффф

Дакле амбасада Њемачке је промјенила своју одлуку у само неколико дана. Као прво највише ме је изненадила њихова непрофесионалност, чак и више од тога како су на овај начин жељели да правном силом натјерају Србе да ваде косовске пасоше. Као друго морам да признам да се овакви примјери када се Њемачка “посипа пепелом” на очигледан начин не виђају сваки дан, и као треће, ово значи да се ипак вриједи борити, па макар и овим малим корацима.

Уколико се овим стварима приступа неозбиљно и шупљо од стране једне озбиљне амбасаде, питам се само колико још других рупа има у Бриселском споразуму и свим осталим актима којима се свакодневно Србима на Косову и Метохији отимају основна људска права. Мислим да би учени и образовани људи, људи од струке и интелектуалци требали да изађу из својих јазбина и да се заједно удруже како би се истраживале овакве ствари и како би се вршили ови мали подухвати, ма колико неко говорио да то нема никакав значај. Бацити Њемачку на кољена па макар и овако, ипак значи да има наде за неку борбу у којој можемо изгубити, али у којој нисмо унапред поражени.

 

Србија и НАТО – Разоружавање (2. дио)

RazoruzavanjeНакон првог дијела у ком сам објаснио шта је НСПА, те након првог уништавања наоружања у СР Југославији та пракса је увелико настављена. У годинама које су услиједиле били су потписивани уговори са разним агенцијама ЕУ, САД или НАТО савеза као што је (НАМСА) Агенција НАТО за одржавање и снабдевање, на чији линк кад данас кликнете води вас на странице НСПА, зато што је ова агенција са још неким мањим агенцијама НАТО савеза, од 2010. интегрисана у НСПА. Свих ових година оружје се званично уништавало уз објашњења како то значи већу сигурност у региону и самој Србији, јер тако уништено сигурно неће пасти у “погрешне” руке. Табела испод показује како и колико се комада лаког наоружања и муниције уништавало до 2006.године. Остављам могућност да ме исправе они који су стручнији и више упућени, али ово је за сада званично.

Prikupljeno oruzje Srbija

Уништавање лаког наоружања и убојних средстава настављено је и након 2006. године. Тако је у 2010. години уништено 28 285 комада. Читава ова акција спроведена је у сарадњи са Центром за контролу лаког наоружања у југоисточној и источној Европи (СЕЕСАЦ-ом), а на основу одлуке Савјета Европе о смањењу наоружања на Западном Балкану. Посљедње у низу уништавање малог и оружја лаког калибра десило се у децембру 2012. године када је уништено 17 000 комада у рециклажном центру у Железнику. Ово уништавање вишкова лаког и стрјељачког оружја у Србији се такође организовало у сарадњи са (СЕЕСАЦ-ом) и ЕУ, чији су представници присуствовали том догађају. Ове године према потписаном споразуму са НСПА од прије неколико дана очекује се уништавање 4000 тона убојних средстава.

Након лаког наоружања прелазимо на уништавање ракетa, а прво као такво десило се 23.1.2004. године када је Војска Србије и Црне Горе свечано уништила постојеће залихе ракета лаког ПВО система познатог као Стрела 2М (НАТО ознака СА-7б). Уништавање 1200 комада са водичем ракета није било дио уништавања застарјелог наоружања, које је Србија и Црна Гора већ тад увелико реализовала, већ је ово конкретно био гест добре воље према америчкој влади. У том периоду Влада САД тражи од свих ближих и даљих савезника да се ослободе од оружја које може да падне у руке терориста или ирачких побуњеника. “Стреле” су дошле на ред када је 23.11.2003. године утврђено да је теретни авион у Ираку оборен пројектилом “Стрела” произведеном у фабрици Крушик у Ваљеву. Прије тога истим тим пројектилима су била оборена и два хеликоптера, један турски – Коугар, а други амерички “Супер Кобра”, а као могући извор за пројектиле осумњичена је била и југословенска обавјештајна служба. Свечаном уништавању тада је присуствовао амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, а према конгресном извјештају из САД од 2005. године, слична уништавања “Стрела” проведена су и у Босни и Херцеговини, Камбоџи, Нигерији и Либерији.

У октобру 2004. године САД опет притишће власти у СР Југославији  и тадашњи министар Давинић потписује са њима уговор о уништавању још 5000 “Стрела”, што се види на страни 194. у књизи Араона Карпа. Овог пута су у питању биле побољшане верзије оригиналне домаће производње под називом “2М2Ј Сава”. Пошто се појавио проблем око новца и страха да “Сава” не буде продата на илегалном тржишту, американци нису хтјели да кажу колико су плаћали за уништавање по једном комаду. Касније је министар изјавио да је та цифра била 400$. Ово је уједно представљало и највеће спонзорство из иностранства за уништавање једног оваквог оружја у свијету. Ни Црна Гора није поштеђена па је тако по својој квоти такође била обавезна да 2008. уништи 1500 “Стрела”.

“Стреле” су коришћене и током НАТО бомбардовања 1999. године, али углавном против крстарећих ракета и беспилотних летјелица на нижој висини. Такође ове ракете су коришћене и 1995. године за вријеме прве акције бомбардовања НАТО савеза у историји под називом “Deliberate force“, а на положаје Војске Републике Српске. Тада су према неким подацима овим пројектилима оборена два авиона од укупно четири, француски Мираж и амерички Ф-16. “Стреле” су се показале и током рата у Вијетнаму, када је уништено 70 америчких хеликоптера управо пројектилима из овог оружја. Многи ће рећи да су те “Стреле” биле већ онда застарјеле, што нећу категорички да спорим, али вјерујем да се тада уз одређене модификације и вољу војног врха, државе и појединаца сигурно могло нешто више учинити. Ово наводим као претпоставку поготово ако се узме у обзир да се “Стреле” користе и данас у регуларном наоружању више од 60 свјетских армија, а управо тим ракетама је прошле године у Ираку погођен и срушен амерички авион А-10.

Након уништавања ових ракетних система, потребно је споменути и уништавање више од 1,4 милиона противпешадијских и неколико стотина хиљада противтенковских мина, а све то под посредством горе поменуте агенција НАМСА, односно данашње НСПА. На званичним страницама НАТО савеза наведено је да је овај процес завршен  2006. године, а земље које су тада биле водеће у том пројекту су Канада и Аустрија.

За крај овог дијела око систематског уништавања војног наоружања потребно је споменути и оклопна возила. СР Југославија је до 2000. године у активном саставу имала 1.116 тенкова и 767 оклопних транспортера. Србија сада у активном саставу има 250 тенкова и 320 транспортера БВП-М-80. Могу се данас чути и информације да је 2000 разних резервних и активних тенкова уништено и претпљено као старо гвожђе у некадашњем Сартиду, којег је приватизовала америчка компанија “U.S. Steel”. У сврху ослобађања вишка наоружања и попуњавања буџета прошле године је био објављен и оглас Министарства одбране за продају вишкова наоружања, на који су се јавиле власти Пакистана са жељом да купе 282 тенка Т-55.  О дијелу тих тенкова и уништених 14 амфибија говори и Мирослав Лазански у свом ауторском тексту који је објавила “Политика”. Сада пишући ово на памет ми пада како су војници буквално сопственим животом бранили тенкове 1999. године. Управо тада током агресије НАТО савеза на СР Југославију, на територији Косова и Метохије у ратној формацији Приштинског корпуса биле су: 15. оклопна бригада (тенкови Т-55), 211.окбр. (М-84) и 252.окбр. (М-84), те тенковски батаљони 243. механизоване бригаде и батаљони моторизованих бригада ( у свом саставу тенкове су имале 78., 125. и 549.мтбр.) – Све скупа не више од 350 тенкова. Војска Југославије је објавила следеће губитке у техници на простору Косова и Метохије за 78 дана бомбардовања: 13 тенкова, 8 оклопних транспортера и 27 артиљеријских оруђа.

Закључак би био да је Србија годинама уназад  имала све мање наоружања, а све више била на правцу партнерства са НАТО савезом. Вјерујем да су вјешти стратези НАТО-а искористили слабост појединаца у Србији, па су своје коначне циљеве лакше остваривали допуштајући да се дио оружја продаје илегалним путем, а дио да се уништава. У оба случаја Србија је разоружана и војно ослабљена, што је био и крајњи циљ. Неки ће рећи да је наше окружење данас демократско и да нема потребе за оружјем. Други ће надодати да се геостратешки положај Србије погоршава због неуласка у НАТО, посебно од када су Хрватска и Албанија постале чланице које се оштре и јачају, а Србија остаје заробљеник историје. Лично сматрам да овдје више није проблем да ли ћемо прихватити чланство у НАТО савезу или не, основно питање које се само намеће, као и одговор свих ових година јесте: Да ли ми вјерујемо НАТО савезу и од кога ће НАТО да чува Србију, ако не од себе? Као прилог овом одговору додао бих вијест од 18.2.2016., када је у Њемачку, стигло 5000 тона муниције у 415 контејнера из САД, као највећи транспорт муниције у посљедњих 10 година. Колико оно бјеше Србија треба да уништи ове године према споразуму са НСПА?