DIPLOMATIC AND LEGAL STRUGGLE FOR KOSOVO AND METOHIJA

Njemačka Srbija pasoš vize Kosovo„He who fights can lose, but he who fights not has already lost“ –  B. Brecht

I hate it most when someone says “let it go, it’s not worth the struggle, it´s lost anyway”. This is most often when I begin story about need of struggle for Kosovo and Metohija through diplomatic means and all other legitimate resources. Everyone willing, can achieve a lot, but has to have a vision, to see a certain path and to know how to do it. No matter how Kosovo might seem lost today, sold or rife with phenomenon of treason, I consider and believe one should always fight with honesty and honor because only lost things are those we renounce ourselves. The story about Kosovo and Metohija in this sense can be seen as personification of life, because in life, everything is in the struggle, dedication, tenacity and with a dose of wisdom and bravery, not to say fury, but still nothing is impossible.

I was inspired to write this text by the act of the embassy of Federal Republic of Germany in Pristina. Few days ago, official page of this embassy published that in the process for visa issuance, embassy of Germany will not accept those passports issued by “Coordination Authority” of the Republic of Serbia, although, up to now individual with that type of Serbian passport was able to request visa from embassies in Pristina. Majority of EU member states with embassies in Pristina follow this practice. For those who don’t know, all citizens living in Kosovo and Metohija can receive passports of Serbia, but in which states “Coordination Authority” for issuing institution, and which differ from passports in the rest of Serbia because with these you still need visa to travel into EU countries. Despite citizens of Serbia can travel the Schengen without visas since 2009, there is regulation from the Serbian Government dating from the September of the same year, as well as EU Council regulation to prevents citizens from Kosovo and Metohija from possessing biometric passports needed for visa free access to Schengen zone. Those wishing to get Serbian passport must travel to Belgrade to receive it, while visa can be obtained in Belgrade or Pristina.

According to this legal act, in a political sense, Serbs from Kosovo and Metohija are collateral damage of all those Albanians in possession or who have right on these passports of Serbia, through which use they could, using no visa zone, plea for asylum in the EU or carry out acts falling under domain of organized crime, but still able to refer to the state of Serbia. On the other hand, on the official page of the German embassy in Belgrade one can find completely contradictory instruction directing all citizens with passports issued by the “Coordination Authority” to submit requests for visa in the Pristina German embassy. I captured this very strange and contradictory diplomatic decision by one serious state and shared it on my Facebook profile. Same thing was noticed by some media, amongst them first was “Kossev” whose journalist even called the embassy, where she received confirmation on this decision.

The most interesting part comes afterwards and is for sure not appropriate to Federal Republic of Germany, which I always observed as serious state in diplomatic and organizational sense. Just today, by chance, I visited the site of the German embassy in Pristina again, and now completely different text can be found under the same section and title “5. Serbian Passports”. This time it states that embassy in Pristina after all is still responsible for the processing of the visa requests.

ффффSo, it is obvious that German embassy changed its decision in only a couple of days. I was mostly surprised by their unprofessionalism, even more than their wish to force Serbs living in Serbian autonomous province of Kosovo and Metohija to get passports of the false and self – proclaimed state of Kosovo in this manner. I have to admit that it’s not usual that you can see every day examples as such, when Germany “covers itself in ashes”. Furthermore, I would like to point out that this proves once again that our struggle is worth the effort, even with these little steps.

If one serious embassy approaches to these subjects with hollow interest and frivolity, I wonder what other holes are lurking in the pages of the Brussels Agreement and all other acts which serve only to seize basic human rights, on a daily basis, from the Serbs living in Kosovo and Metohija. I believe it is final time for educated and erudite people, intellectuals and professionals to leave their lairs and join together their individual efforts in research of these subjects and cases, so it could serve in creation of further smaller victories, no matter how intensively some might claim it to be of no importance. Bring the Germany to its knees, even in this manner, still demonstrates how there is some hope for a struggle which we might lose, but in which we are not defeated in advance.

Advertisements

Ево зашто се вриједи дипломатски и правно борити за Космет

Njemačka Srbija pasoš vize Kosovo“Ко се бори тај може изгубити, али ко се не бори тај је већ изгубио” – Б. Брехт

Највише мрзим када ми неко каже “ма пусти, не вриједи се око тога борити ионако је изгубљено”, а управо ово ми се најчешће дешава када почнем да причам о томе како се треба борити за Косово и Метохију дипломатским путем и свим оним дозвољеним средствима. Сваки обичан човјек који хоће, може постићи много, али под условом да зна како, да има визију и да види неки пут. Ма колико људи мислили да је Косово данас изгубљено, продато или на све могуће начине прожето феноменом издаје, сматрам и вјерујем да се увијек треба искрено и часно борити, јер изгубљено је само оно чега се ми одрекнемо. Космет у овом смислу може да буде персонификација живота, јер и у животу све је у борби, посвећености и истрајности, а уз дозу модрости и храбрости, да не кажем лудости, сматрам да ништа није немогуће.

Управо на овај текст ме је инспирисала ни мање ни више него амбасада Њемачке у Приштини. Наиме, прије неколико дана на званичним страницама ове амбасаде објављена је вијест да се у поступку за издавање виза у овој амбасади не прихватају пасоши издати од стране “Координационе управе” Републике Србије, иако је до сад била пракса да се за ту визу са српским пасошем може аплицирату у амбасади у Приштини. Ову праксу користи и већина земаља чланица ЕУ које имају амбасаду у Приштини. За оне који не знају, сви грађани са пребивалиштем на Косову и Метохији могу да изваде пасош Србије, али у ком пише “Координациона управа” и који се разликују од пасоша у остатку Србије по томе што је за путовање у земље ЕУ потребно аплицирати за визу. Иако грађани Србије могу од 2009. да путују у Шенгенску зону без виза, Уредбом Владе Србије од септембра исте године, као и према уредби ЕУ од новембра, грађанима са Косова и Метохије је онемогућено је да посједују биометријске пасоше који подлијежу безвизном режиму. Грађани са КиМ, који желе да добију српску путну исправу, по њу морају у Београд, а визе ваде или у Бегораду или у Приштини.

Према овој одреби у политичком смислу Срби са Косова и Метохије су колатерална штета свих оних Албанаца који такође посједују и имају право на ове пасоше Србије, са којима би даље у случају безвизног режима могли да траже азил у ЕУ или да обављају послове из домена организованог криминала и тероризма, а у исто вријеме да се позивају на државу Србију. Са друге стране на званичној страници амбасаде Њемачке у Београду може се наћи потпуно контрадикторно упутство о томе како грађани који имају пасоше “Координационе управе” своје захтјеве за визу треба да предају у амбасади у Приштини. Дакле, ако упростимо испада да Срби са пребивалиштем на Косову и Метохији и пасошем Србије, визе за Њемачку не могу добити нигдје. Ту јако чудну и контрадикторну дипломатску одлуку једне озбиљне државе одмах сам усликао и пренио на свом профилу. Исто то су уочили и неки медији, међу првима “Коссев” чија је новинарка чак и звала амбасаду и добила усмену потврду.

Оно што се дешава послије тога је јако интересантно и сигурно не приличи Њемачкој коју сам одувијек сматрао озбиљном државом у дипломатском и организационом смислу. Управо данас сам случајно опет ушао на странице амбасаде Њемачке у Приштини  и тамо сада стоји потпуно други текст, под истом секцијом и истим насловом “5. Српски пасоши”. Овај пут на страници амбасаде у Приштини пише да су они ипак задужени за обраду тих захтјева за визу.

фффф

Дакле амбасада Њемачке је промјенила своју одлуку у само неколико дана. Као прво највише ме је изненадила њихова непрофесионалност, чак и више од тога како су на овај начин жељели да правном силом натјерају Србе да ваде косовске пасоше. Као друго морам да признам да се овакви примјери када се Њемачка “посипа пепелом” на очигледан начин не виђају сваки дан, и као треће, ово значи да се ипак вриједи борити, па макар и овим малим корацима.

Уколико се овим стварима приступа неозбиљно и шупљо од стране једне озбиљне амбасаде, питам се само колико још других рупа има у Бриселском споразуму и свим осталим актима којима се свакодневно Србима на Косову и Метохији отимају основна људска права. Мислим да би учени и образовани људи, људи од струке и интелектуалци требали да изађу из својих јазбина и да се заједно удруже како би се истраживале овакве ствари и како би се вршили ови мали подухвати, ма колико неко говорио да то нема никакав значај. Бацити Њемачку на кољена па макар и овако, ипак значи да има наде за неку борбу у којој можемо изгубити, али у којој нисмо унапред поражени.

 

Србија и НАТО – Разоружавање (2. дио)

RazoruzavanjeНакон првог дијела у ком сам објаснио шта је НСПА, те након првог уништавања наоружања у СР Југославији та пракса је увелико настављена. У годинама које су услиједиле били су потписивани уговори са разним агенцијама ЕУ, САД или НАТО савеза као што је (НАМСА) Агенција НАТО за одржавање и снабдевање, на чији линк кад данас кликнете води вас на странице НСПА, зато што је ова агенција са још неким мањим агенцијама НАТО савеза, од 2010. интегрисана у НСПА. Свих ових година оружје се званично уништавало уз објашњења како то значи већу сигурност у региону и самој Србији, јер тако уништено сигурно неће пасти у “погрешне” руке. Табела испод показује како и колико се комада лаког наоружања и муниције уништавало до 2006.године. Остављам могућност да ме исправе они који су стручнији и више упућени, али ово је за сада званично.

Prikupljeno oruzje Srbija

Уништавање лаког наоружања и убојних средстава настављено је и након 2006. године. Тако је у 2010. години уништено 28 285 комада. Читава ова акција спроведена је у сарадњи са Центром за контролу лаког наоружања у југоисточној и источној Европи (СЕЕСАЦ-ом), а на основу одлуке Савјета Европе о смањењу наоружања на Западном Балкану. Посљедње у низу уништавање малог и оружја лаког калибра десило се у децембру 2012. године када је уништено 17 000 комада у рециклажном центру у Железнику. Ово уништавање вишкова лаког и стрјељачког оружја у Србији се такође организовало у сарадњи са (СЕЕСАЦ-ом) и ЕУ, чији су представници присуствовали том догађају. Ове године према потписаном споразуму са НСПА од прије неколико дана очекује се уништавање 4000 тона убојних средстава.

Након лаког наоружања прелазимо на уништавање ракетa, а прво као такво десило се 23.1.2004. године када је Војска Србије и Црне Горе свечано уништила постојеће залихе ракета лаког ПВО система познатог као Стрела 2М (НАТО ознака СА-7б). Уништавање 1200 комада са водичем ракета није било дио уништавања застарјелог наоружања, које је Србија и Црна Гора већ тад увелико реализовала, већ је ово конкретно био гест добре воље према америчкој влади. У том периоду Влада САД тражи од свих ближих и даљих савезника да се ослободе од оружја које може да падне у руке терориста или ирачких побуњеника. “Стреле” су дошле на ред када је 23.11.2003. године утврђено да је теретни авион у Ираку оборен пројектилом “Стрела” произведеном у фабрици Крушик у Ваљеву. Прије тога истим тим пројектилима су била оборена и два хеликоптера, један турски – Коугар, а други амерички “Супер Кобра”, а као могући извор за пројектиле осумњичена је била и југословенска обавјештајна служба. Свечаном уништавању тада је присуствовао амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, а према конгресном извјештају из САД од 2005. године, слична уништавања “Стрела” проведена су и у Босни и Херцеговини, Камбоџи, Нигерији и Либерији.

У октобру 2004. године САД опет притишће власти у СР Југославији  и тадашњи министар Давинић потписује са њима уговор о уништавању још 5000 “Стрела”, што се види на страни 194. у књизи Араона Карпа. Овог пута су у питању биле побољшане верзије оригиналне домаће производње под називом “2М2Ј Сава”. Пошто се појавио проблем око новца и страха да “Сава” не буде продата на илегалном тржишту, американци нису хтјели да кажу колико су плаћали за уништавање по једном комаду. Касније је министар изјавио да је та цифра била 400$. Ово је уједно представљало и највеће спонзорство из иностранства за уништавање једног оваквог оружја у свијету. Ни Црна Гора није поштеђена па је тако по својој квоти такође била обавезна да 2008. уништи 1500 “Стрела”.

“Стреле” су коришћене и током НАТО бомбардовања 1999. године, али углавном против крстарећих ракета и беспилотних летјелица на нижој висини. Такође ове ракете су коришћене и 1995. године за вријеме прве акције бомбардовања НАТО савеза у историји под називом “Deliberate force“, а на положаје Војске Републике Српске. Тада су према неким подацима овим пројектилима оборена два авиона од укупно четири, француски Мираж и амерички Ф-16. “Стреле” су се показале и током рата у Вијетнаму, када је уништено 70 америчких хеликоптера управо пројектилима из овог оружја. Многи ће рећи да су те “Стреле” биле већ онда застарјеле, што нећу категорички да спорим, али вјерујем да се тада уз одређене модификације и вољу војног врха, државе и појединаца сигурно могло нешто више учинити. Ово наводим као претпоставку поготово ако се узме у обзир да се “Стреле” користе и данас у регуларном наоружању више од 60 свјетских армија, а управо тим ракетама је прошле године у Ираку погођен и срушен амерички авион А-10.

Након уништавања ових ракетних система, потребно је споменути и уништавање више од 1,4 милиона противпешадијских и неколико стотина хиљада противтенковских мина, а све то под посредством горе поменуте агенција НАМСА, односно данашње НСПА. На званичним страницама НАТО савеза наведено је да је овај процес завршен  2006. године, а земље које су тада биле водеће у том пројекту су Канада и Аустрија.

За крај овог дијела око систематског уништавања војног наоружања потребно је споменути и оклопна возила. СР Југославија је до 2000. године у активном саставу имала 1.116 тенкова и 767 оклопних транспортера. Србија сада у активном саставу има 250 тенкова и 320 транспортера БВП-М-80. Могу се данас чути и информације да је 2000 разних резервних и активних тенкова уништено и претпљено као старо гвожђе у некадашњем Сартиду, којег је приватизовала америчка компанија “U.S. Steel”. У сврху ослобађања вишка наоружања и попуњавања буџета прошле године је био објављен и оглас Министарства одбране за продају вишкова наоружања, на који су се јавиле власти Пакистана са жељом да купе 282 тенка Т-55.  О дијелу тих тенкова и уништених 14 амфибија говори и Мирослав Лазански у свом ауторском тексту који је објавила “Политика”. Сада пишући ово на памет ми пада како су војници буквално сопственим животом бранили тенкове 1999. године. Управо тада током агресије НАТО савеза на СР Југославију, на територији Косова и Метохије у ратној формацији Приштинског корпуса биле су: 15. оклопна бригада (тенкови Т-55), 211.окбр. (М-84) и 252.окбр. (М-84), те тенковски батаљони 243. механизоване бригаде и батаљони моторизованих бригада ( у свом саставу тенкове су имале 78., 125. и 549.мтбр.) – Све скупа не више од 350 тенкова. Војска Југославије је објавила следеће губитке у техници на простору Косова и Метохије за 78 дана бомбардовања: 13 тенкова, 8 оклопних транспортера и 27 артиљеријских оруђа.

Закључак би био да је Србија годинама уназад  имала све мање наоружања, а све више била на правцу партнерства са НАТО савезом. Вјерујем да су вјешти стратези НАТО-а искористили слабост појединаца у Србији, па су своје коначне циљеве лакше остваривали допуштајући да се дио оружја продаје илегалним путем, а дио да се уништава. У оба случаја Србија је разоружана и војно ослабљена, што је био и крајњи циљ. Неки ће рећи да је наше окружење данас демократско и да нема потребе за оружјем. Други ће надодати да се геостратешки положај Србије погоршава због неуласка у НАТО, посебно од када су Хрватска и Албанија постале чланице које се оштре и јачају, а Србија остаје заробљеник историје. Лично сматрам да овдје више није проблем да ли ћемо прихватити чланство у НАТО савезу или не, основно питање које се само намеће, као и одговор свих ових година јесте: Да ли ми вјерујемо НАТО савезу и од кога ће НАТО да чува Србију, ако не од себе? Као прилог овом одговору додао бих вијест од 18.2.2016., када је у Њемачку, стигло 5000 тона муниције у 415 контејнера из САД, као највећи транспорт муниције у посљедњих 10 година. Колико оно бјеше Србија треба да уништи ове године према споразуму са НСПА?

Србија и НАТО – Шта је НСПА? (1. дио)

Srbija - NATO

Ово је мој први текст из серије од неколико дијелова гдје ћу детаљно објаснити позицију у којој се Србија данас налази у односу на своју војну доктрину, неутралност, НАТО савез и све досадашње споразуме. Какве су нам шансе и шта се заправо дешавало годинама уназад. Све ово започећу посљедњим споразумом од прије неколико дана.

Након што је Министарство одбране Републике Србије изразило заинтересованост за услуге које нуди Организација НАТО савеза за подршку и набавку (НСПО), као и жељу да се успостави сарадња у одређеним областима логистике, оперативне подршке и подршке системима, Скупштина Републике Србије 12.2.2016. је ратификовала, а предсједник потписао указ за споразум и пратећи закон о сарадњи у области логистике и подршке. НСПО као кровна организација за подршку и набавку НАТО савеза организационо се састоји из два тијела, прво је легислативно или “Agency Supervisory Board” (АСБ), а друго је извршно или Агенција за подршку и набавку (НСПА) чије је сједиште у Луксембургу. Нашим језиком ова агенција се бави логистичком подршком разним операцијама и вјежбама НАТО савеза, набавком потребне опреме, идентификовањем нових купаца и тржишта, стратешким транспортом, распоредом и складиштењем погонског горива, те управљањем разним пројектима делаборације и уништавања вишкова наоружања.

Уколико нпр. посјетите њихове званичне странице тамо ћете пронаћи посљедњу вијест од 11.2.2016. године, да су тренутно ангажовани у бази Бондстил на Косову и Метохији као подршка КФОР-у на пословима проширивања капацитета за погонско гориво унутар и изван базе. Овај посао сервисирања погонских капацитета у кампу Бондситл представља највећу НАТО погонску операцију на Балкану у којој је запослено 40 локалаца. Листајући мало даље нашао сам и вијест од 2.9.2015. године о формирању медицинског центра у бази КФОРА-а код насеља Ново Село, надомак Вучитрна. Такође ту је и вијест из маја мјесеца прошле године, о подршци особља НСПА логистичкој штабној вјежби “ЛОЏЕКС15” која се оржала у Србији, о којој ћу касније написати нешто више. Само из овог лако је претпоставити да ће им нови закон који је ратификован, између осталог користити за лакше и краће путовање преко територије Србије до Бондстила, како би се успјешно и на вријеме обавили сви започети и будући послови.

Поред ових пројеката у Србији је тренутно у току спровођење још једног пројекта под надзором НСПА, а ријеч је о уништавању вишкова наоружања, односно конкретно убојних средстава. Овај пројекат је предвиђен механизмима сарадње у оквиру Партнерства за мир, гдје је још 2013. године планирано успостављање НАТО Повјерилачког фонда за уништавање вишка наоружања и убојних средстава, ангажовањем капацитета ТРЗ Крагујевац, а у сарадњи са НСПА као извршном агенцијом за реализацију овог пројекта. Формирање овог фонда зацртано је и у оквиру 1. поглавља Индивидуалног акционог плана партнерства (ИПАП) који је усвојила Влада Србије на својој сједници. Обичним језиком ИПАП представља кораке и задатке које Србија треба да изврши на свом путу сарадње са НАТО савезом, али не и формалног чланства, барем тако кажу. Када се у оквиру НАТО савеза раде овакви пројекти великог уништавања вишкова наоружања, једна земља чланица мора да буде водећа држава у том процесу. На молбу Министарства одбране Републике Србије, Велика Британија је прихватила улогу водеће државе у овом пројекту, док је извршно тијело у његовој имплементацији управо већ поменута агенција НСПА.

„Безбједност и стабилност на Западном Балкану су приоритет за Уједињено Краљевство, послије дешавања у протекле две деценије. Самим тим, било је природно да наше министарство одбране позитивно одговори на молбу Србије НАТО-у за помоћ у уклањању вишкова муниције“, изјавила је 2013. године Мериот Лесли, стална представница Уједињеног Краљевства у НАТО.

УК

Осим Србије на мапи видимо да се пројекти агенције НСПА тренутно одвијају и у Црној Гори као и у Албанији. Иста ова организација НСПО потписала је имплементациони споразум о уништавању вишкова наоружања са Министарством одбране Црне Горе, и то половином јануара ове године. Дакле, логичним слиједом догађаја, имплементациони споразум је вјероватно нешто што чека и Србију у наредном периоду. Што се тиче Албаније, она је овој организацији значајна, јер се у тој држави налази неколико фабрика специјализованих за уништавање наоружања. Тако је 2014. године споразумом између Министарстава одбране Албаније и Црне Горе, а посредством НАТО агенције НСПА, Црна Гора потписала уништавање 50.380 комада панцирно запаљивих метака у албанској фабрици УЛП Мјекес, која се налази у Елбасану. На мапи коју гледамо нема отврених пројеката у Босни и Херцеговини, али је зато у јануару 2015. године потписан је меморандум о разумијевању између НСПА и БиХ који у потпуности отвара све оквире за будућу сарадњу.

НСПА

Кад је у питању Србија и оно што је до сад уништено од вишкова муниције и убојних средстава постојало је неколико фаза након рата 1999. године. Прво уништавање оружја било је иницирано директно од стране САД 2001. године. Тада је техничко-ремонтни завод у Чачку изабран као центар за уништавање наоружања из вишкова арсенала Војске Југославије, углавном заплијењеног од албанских терориста. Том приликом је уништено око 53 000 комада малог оружја и оружја лаког калибра, а новац за трошкове уништавања је био уплаћен од стране амбасаде САД у износу од 380 000 хиљада долара. Наставак слиједи…

У наредном тексту читајте колико је наоружања и зашто у Србији уништено до данас посредством САД, ЕУ и НАТО савеза.

 

 

ОЧИ МЕТОХИЈЕ НАШЕ ОГЛЕДАЛО

IMG

Погледајте му очи, слободно се пронађите, то је једно српско дијете и један херој са Косова и Метохије. Његово име је Андрија Стојковић из села Извор код Новог Брда и један је од многе дјеце којој помаже хуманитарна организација Срби за Србе. У тим очима које гледате налазе се живот и храброст упркос патњи, све умјесто ништа… У тим очима нема суза, али нас тјерају на сузе, тамо је оно моје Косово и моја Метохија за које често чујем како су изгубљени, е па реците то њему ако можете, јер он живјети мора, а како, то зависи и од нас.

Ове очи ће вас враћати на оне изворе вашег дјетињства, обараће вам поглед, али не у земљу, већ у срце. Борба за Косово није само борба за Косово у буквалном, демографском, војном или територијалном смислу, како је многи данас замишљају. Борба за Косово је борба за идеју, то је начин живота, одгоја и мало “Зрно соли” о коме сам већ писао. То је све оно чему би требали учити своју дјецу и потомке, а онда и све друге људе око нас. То су оне часне и вјечне мисли које се точе у калеже наших дјела и испијају на концу живота. Највећа светиња сваког народа су дјеца и породица, тако би требало да буду и нашег. Данас се нажалост дешава да многе породице нису у добрим односима, дјеца се заборављају, родитељи се не поштују, браћа не причају, међе се цијепају, род се затире, а ми као народ тонемо. Тонемо, јер смо као људи углавном заборавили све оно на шта нас слике косовских светиња, дјеце и Видовдан најпре подсјете. Борба за Косово и Метохију је управо пут да кроз то човјек врати част, љубав и поштовање прво у своје срце и породицу, па онда око себе и на друге људе.

Ма колико некима одбојно изгледала та сваколика косовска стварност која је сама по себи трагична, ма колико год тамо Срба било и колико год нас убијеђивали у разне истине и добре разлоге, једина истина је да се тамо и даље рађају наша дјеца, да иста та дјеца живе у јако суровим условима и да немају све оне благодети 21. вијека које и сами уживамо. Човјече, докле год има и једно такво дијете-чувар Косова и Метохије, наших мисли и неких бољих нас… ништа није изгубљено, бранећи Косово браниш себе.

Мислећи на ту страдалну Метохију, прво промишљамо и бранимо себе, те зрачимо оним што друге засљепљује, што нема цијену и што траје вјечно. Узети воду са тог извора, значи отиснути онај стари чамац свих учмалих емоција и завеслати из нашег заборава до сопствене душе, у улицу својих живописних сјећања. На тој адреси станује љубав, а у љубави је живот упркос свему и све умјесто ништа.

Позивам све људе који читају овај текст да отисну свој чамац, а нека почну са СМС поруком на 7763 и тако донирају 100 динара за овог дјечака и све друге малишане. Иако нисам из Србије, вођен трагом Косова и Метохије нађох једну мени драгу и посебну особу која је то учинила у моје име. ❤

SRByaSRB

 

Хвала Амбасади Руске Федерације

RuskiВелико хвала Амбасади Руске Федерације што је на овај начин подржала нашу иницијативу и симболичну акцију. У моје лично име и у име српског народа Косова и Метохије хвала за подршку током кампање #NoKosovoUNESCO и све друго што чините за наш народ.

Кроз бурну историју, Русија је увек била најважнија савезница Србије и није случајно да је најстарији запис (дванаест дана после битке) на Косову пољу 1389. дао баш руски поклоник ђакон Игнатије.

Србија памти искрене пријатеље.

Спасибо!

DIPLOMATSKA BITKA ZA SVETINJE

NoKosovoUnescoKonačna diplomatska bitka za kulturno naslijeđe Srbije na Kosovu i Metohiji počinje u novembru, tačnije od 3-18. kada će se održati Generalna konferencija UNESKA na kojoj će se između ostalog glasati i o prijemu samoproglašenog Kosova* u članstvo ove organizacije.

Nakon glasanja na izvršnom savjetu koje iako dovoljno da se ovo pitanje preporuči za Generalnu konferenciju, nije sve prošlo u potpunosti kako su očekivali albanski zvaničnici. Apsolutna većina članova Izvršnog savjeta od ukupno 58 država, pokazala da uopšte u cjelini nije za prijem Kosova* u UNESKO, jer je “ZA” glasalo 27 država, ali je 28 ili bilo protiv ili se uzdržalo, dok u sali tokom glasanja nisu bili prisutni predstavnici Tunisa, Turkmenistana i Ukrajine.

Ovo je izgleda bilo dovoljno da se na zvaničnom sajtu UNESKA naši manastiri već počnu nazivati kulturnim naslijeđem Kosova*, dok se u istom tekstu poziva i na Rezoluciju 1244, te se na taj način urušava poslovnik UNESKA i prejudicira konačna odluka koja treba da se donese na Generalnoj konferenciji.

Naime, nakon što je na Izvršnom savjetu bila potrebna prosta većina, na Generalnoj konferenciji će biti potrebna 2/3 većina da bi odluka o prijemu Kosova* postala konačna. Novinari ovih dana uglavnom pišu kako se radi o dvotrećinskoj većini od 195 zemalja članica, ali to baš i nije tehnički tačno niti ispravno. Član IV.C paragraf 8(b) Ustava UNESKA izričito kaže da država članica gubi pravo glasa ukoliko ukupna finansijska potraživanja ove organizacije za godišnju članarinu prelaze zbirni iznos potraživanja u tekućoj i prethodnoj godini. Dakle, sada je potrebno vidjeti da li ima takvih država i koje su. U materijalima za 38. Generalnu konferenciju UNESKA su dostupni zaključci sa sjednice Izvršnog savjeta po ovom pitanju finansijskih donacija ili godišnjih članarina u ovoj organizaicji. Prema ovom dokumentu na strani 9.  zaključno sa 31.8.2015. postoji tačno 15 zemalja čija ukupna dugovanja prema UNESKU prelaze potraživanja za tekuću i prethodnu godinu. SPISAK tih država sam posebno izdvojio tako da ga možete pogledati. Na spisku ćete vidjeti da se tu nalaze SAD kao i Izrael koji svoje članarine ne uplaćuju iz odmazde zbog prijema Palestine u članstvo UNESKA od 2011. godine. Do nekih minimalnih promjena može da dođe, što ćemo saznati u prva tri dana Generalne konferencije kada će se saznati koje zemlje konačno imaju pravo glasa, jer po poslovniku neke zemlje mogu da opravdaju neplaćanje samo ukoliko su bile spriječene nekim opravdanim okolnostima. Radi primjera navešću da je 2011. tokom glasanja za prijem Palestine u UNESKO 20 država izgubilo pravo glasa zbog iste odredbe. U ovom kontekstu je ovih dana državni sekretar Džon Keri lobirao da se SAD – u vrati pravo glasa iako nisu platili članarinu od 2011.

Druga stvar koja utiče na dvotrećinsku većinu jeste pravilo sa 58. strane u poslovniku o radu Generalne konferencije koje kaže da se u taj količnik računaju samo one zemlje koje su “prisutne i glasaju”. Ovo podrazumjeva one države koje su se izjasnile samo ZA ili PROTIV, dok se države koje su bile suzdržane smatraju kao da nisu glasale u kontekstu ove dvotrećinske (2/3) većine koja je potrebna za odluke iz domena primanja novih članica koje nisu članice UN.

Dakle stvari su poprilično jasne i umjesto 130 članica kako laici pišu za prijem Kosova* će trebati ipak manje. Ukoliko uračunamo da će otprilike bar 20 zemalja, ako ne i više biti suzdržano i na to dodamo još 15 zemalja koje neće imati pravo glasa konačni broj onih koji su “prisutni i glasaju” mogao bi da bude manji od 165, što znači da i dvotrećinska trećina više nije 130, već 110, a možda čak i manje. Prema tome ovo je daleko i od tvrdnji albanskih zvaničnika koji kažu kako u UNESKU imaju široku plebiscitarnu podršku.

Naslovna blogPrema svemu navedenom, pažljivom strategijom mogle bi da se identifikuju države koje su do sad sigurno priznale Kosovo* i koje će vjerovatno uz minimalna odstupanja glasati ZA, mogle bi isto tako da se identifikuju države koje neće imati pravo glasa kao i one koje će glasati PROTIV i na kraju možda najvažnija stvar je identifikovati, procjeniti i diplomatski djelovati prema državama koje su suzdržane. Ove države će odlučiti ishod glasanja, a ukoliko ih srpska diplomatija pridobije za svoj cilj onda nam šanse da očuvamo kulturno naslijeđe u okvirima Srbije i nisu tako male. Iako glasanje o prijemu Kosova* u UNESKO još uvijek nije vremenski određeno unutar dnevnog reda, vrijeme koje će Srbija imati za lobiranje prema mojoj procjeni je do 7.11 (subota) ili eventualno do 9.11 (ponedjeljak) kada bi moglo da bude ovo glasanje prema planu i programu, jer pretpostavljam da bi se o ovome trebalo raspravljati unutar tačke 8. dnevnog reda Generalne konferencije UNESKA pod nazivom” Odnos sa zemljama članicama i drugim nevladinim organizacijama” i to u popodnevnim časovima.

Na kraju treba napomenuti i jučerašnji pronalazak pečata kneza Lazara na arheološkm nalazištu u Rudniku koji dolazi kao opomena na ovaj istorijski trenutak svima onima koji se odriču svoje baštine, naslijeđa i izvorišta.

“Nije važno kakva nam sila prijeti, već koliku svetinju branimo”