KOJE SU PERSPEKTIVE KOSTAJNICE?

KostajnicaKako je ovih dana započeo izborni proces za predstojeće lokalne izbore, tako smo i mi u Kostajnici svjedoci pripremanja kandidatskih lista, programskih platformi i raznih opredjeljenja političkih partija za izbornu utrku koja će se okončati 2. oktobra. Taj predizborni proces je takav kakav jeste i nikad nije donio ništa novo osim uvriježenih obećanja koja se malo ili nimalo ispunjavaju. Pošto posljednjih dana dosta razgovaram sa ljudima na širem terenu Kostajnice, počeo sam da razmišljam o tome šta su to perspektive ovog grada i koja su to najznačajnija strateška pitanja za našu opštinu u naredne četiri godine. Ovo praktično znači da u određenju perspektive postoje ekonomski kurs koji se odnosi na investicije i zapošljavanje, odnosno strateški kurs koji razmatra u kome pravcu Kostajnica treba da ide u narednom periodu, o čemu će i biti riječi u ovom tekstu. Posebnu inspiraciju za otvaranje ovog pitanja dobio sam i nakon saopštenja sa sjednice skupštine Sisačko – moslavačke županije koja je održana 10. maja 2016. godine u Hrvatskoj Kostajnici, i tom prilikom su u okviru aktualnog časa razmatrane tačke koje na ozbiljan način ukazuju na potrebu za otvaranje pitanja strateške perspektive opštine Kostajnica.

Polazeći od trenutne političke, ekonomske i ukupne društvene situacije, sa osvrtom na proteklih deset godina može se konstatovati da predizborna obećanja i programi, više ili manje bitnih političkih partija i njihovih predstavnika, nisu dala realizaciju tih obećanja, niti konkretan efekat za Kostajnicu. Podsjećanja radi, u proteklom desetogodišnjem periodu imali smo smjene dva načelnika opštine, te jednog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srpske u osmogodošnjem mandatu, ali su strateška pitanja, kao i ona ekonomska ostala i dalje nerješena. U sklopu takve analize identifikovao sam tri ključna pitanja koja su i dalje u Kostajnici otvorena:

  1. Pitanje razgraničenja u dolini rijeke Une između Hrvatske i BiH kod Kostajnice. 

  2. Pitanje zaobilaznice i definisanje urbanističke koncepcije najužeg centra grada (tzv. Blok-1 i Blok-2) 

  3. Pitanje izgradnje regionanog puta R-475 Kostajnica-Karan-Prijedor.

Pitanje razgraničenja između RH i BiH, odnosno RS na području Kostajnice je pitanje staro više od deset godina. Ono je direktno povezano sa evropskom i ekonomskom perspektivom opštine, te sa njenom strateškom usmjerenošću na najbližeg komšiju (susjeda) preko rijeke Une, a sada veoma značajnog i u okviru projekata tzv. prekogranične saradnje. Ono što je zbunjujuće oko ovog pitanja je činjenica da je BiH 2004. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a po tom pitanju za prethodnih dvanaest godina niko od značajnih političkih faktora u Kostajnici nije shvatio suštinu potrebe otvaranja i rješavanja ovog pitanja, niti je pokrenuo ozbiljnu inicijativu prema relevantnim institucijama. Čak i ako se pitanje razgraničenja namjerno prepuštalo rješavanju na bazi međunarodne arbitraže, niko nije uložio truda i interesa da prikupi što značajniju dokumentaciju, eminentne stručnjake i podatke koji bi imali funkciju argumenata u tom procesu.

Ono što se u proteklom vremenu može konstatovati, jeste činjenica da su se skupštinske većine uglavnom koncentrisale oko stranaka (SDS, PDP i SNSD), ali njihovi predstavnici osim podrške glasača, nisu imali ideje, a neki čak ni moralne snage da se posvete ovom problemu i da pokušaju postići lokalni konsenzus po ovako značajnom pitanju. U određenim fazama pojedini lokalni predstavnici su se trudili da ispolitizuju svaki ozbiljniji pokušaj realizacije prekogranične saradnje, kao što je poznati slučaj u vezi Omladinskog centra u Kostajnici tokom 2015. godine, kada je radi ličnih i političkih interesa, te raznih obećanja ovaj značajan projekat maltene sveden na dječiju igraonicu, bez perspektive finansijskog samoodržanja, osim u slučaju da opština nastavi da ga finansira. Takođe i projekat vezan za uzgoj kestena na području opština u slivu rijeke Une koji je usmeno kandidovan prema EU, kod nas još uvijek nije ozbiljno shvaćen, jer u Kostajnici nemamo ni jednu osposobljenu zemljoradničku zadrugu koja bi mogla biti aktivni učesnik i nosilac ovakvih projekata. Osim ova dva postojao je i projekat izgradnje ribarske kuće koji jeste završen, ali isto tako naročito ne služi svrsi i sigurno postoji veća perspektiva i za ozbiljniji, te organizovaniji razvoj ribolova u Kostajnici i poribljavanja rijeke Une. Naravno pitanje razgraničenja je međudržavno pitanje, ali u ovom slučaju ono duboko zadire u opštu perspektivu rekao bih obje Kostajnice, pa samim time zahtijeva i uključivanje lokalnih struktura u taj proces.

Za prethodno vrijeme može se konstatovati da nije urađeno gotovo ništa osim politikantskog optuživanja za “izdaju” ili lažnih obećanja kako će to pitanje biti riješeno na raznim privatnim druženjima. Takođe, korišćenje ovog pitanja u svrhu manipulacije radi pravne zaštite za stvari iz prethodnih vremena, samo po sebi ukazuje na nizak politički kredibilitet i nemogućnost dosljednosti vlastitim stavovima. Prisustvo takvih interesa “radi balansiranja” potvrđuje i činjenica da nije bilo ozbiljnog javnog razmatranja ovog pitanja ni na jednom zvaničnom lokalnom nivou, osim nekih sporadičnih sesija i uopštenih informacija na sjednicama skupštine.

Pitanje zaobilaznice i definisanje urbanističke koncepcije najužeg centra grada je dovedeno do apsurda, kako sa aspekta izvođenja konkretnih radova na infrastrukturi, tako i sa naslova usvajanja čitave trakavice urbanističkih i regulacionih planova. Svođenje ovog značajnog pitanja poznatijeg kao Blok-1 i Blok-2, preneseno je na nivo obezbjeđivanja skupštinske većine radi glasanja za pojedine varijante i legalizacije objekata u ovim zonama. Nažalost, ovo upravo potvrđuje iznesene tvrdnje da niko od dosadašnjih relevantnih političkih subjekata i pojedinaca, izuzev nategnute većine glasača ili u drugom slučaju skupštinske većine, nije imao političke snage i stručnih kapaciteta da se ozbiljno uhvati u koštac sa ovim, za Kostajnicu važnim pitanjima.

Građanima Kostajnice je poznato da je izgradnja zaobilaznice iz pravca Novog Grada započeta prije desetak godina, ali taj zahvat nikad nije doveden do kraja iz svima poznatog razloga razgraničenja. Pored ovog zahvata na infrastrukuri koji se odnosi na zaobilaznicu, poznati su i ostali projekti (KFW i potok Tavija) čiji su zastoji ili izmjene izvedbenih projekata usko povezani sa pitanjem urbanizma u najužem centru našeg grada.

Takođe, i ovdje je prisutan momenat nepotrebnog politizovanja ovog pitanja kroz razna lobiranja i pritiske lokalnih političkih faktora na pojedine preduzetnike, koji imaju objekte u najužem centru grada, a sa namjerom da se pridobije njihova podrška i glasovi radi ostvarivanja izbornih rezultata, baš u izbornoj godini.

Стратегија развоја Костајница

Pitanje nastavka izgradnje regionalnog puta R-475 Kostajnica-Karan-Prijedor je pitanje koje Kostajnici treba da otvori perspektivu najbliže komunikacije sa regionalnim centrom Prijedorom, kao i povezivanje sjedišta opštine sa naseljenim mjestima koja se nalaze na tom pravcu. Takođe ovo pitanje se može razmatrati i u kontekstu nastavka na brzu cestu Zagreb – H. Kostajnica. U razgovoru sa građanima o ovom putnom pravcu informisan sam da ovdje ne možemo zaobići ni ostale zainteresovane faktore po ovom pitanju, a prije svega interese opštine Kozarska Dubica i naseljenih mjesta Donja Slabinja i Knežica koji su sada u funkciji direktnog povezivanja Kostajnice sa Prijedorom. To što regionalni put R-475 nije doživio realizaciju u potpunosti tokom prethodne decenije, takođe ukazuje da politički faktori Kostajnice nisu imali dovoljno političkog jedinstva i razumjevanja za potrebe svojih građana.

Prema dosadašnjim već viđenim ponašanjima i isprofilisanim stavovima u proteklih deset godina od strane kreiranih političkih grupacija i pojedinaca, nije moguće očekivati da će pristupiti rješavanju bilo kojeg od ovih pitanja na kvalitetan i adekvatan način. Ovo će biti još teže ako znamo da su se pojedinci u prethodnim mandatima natovarili raznim ličnim i političkim hipotekama, koje ih sada ograničavaju na putu rješavanja ovih pitanja. Sa druge strane nametnuti politički sukobi i interesi pojedinaca koji su se svojim negativnim sposobnostima i intrigama stavili iznad lokalne samouprave (što je u Kostajnici jedinstven primjer!), u potpunosti su razvodnili svaku političku misao, viziju i ideju. Takve vizije su služile samo ličnim potrebama i privatnim interesima koji su direktno inkorporirani u lokalne vlasti bez ikakvog šireg značaja. Sa takvom opštom situacijom dragi građani, naša Kostajnica očekuje predstojeće lokalne izbore. Izlaz iz takvog stanja vidim jedino kroz jednu novu energiju i nove inicijative, koje bi u narednom mandatnom periodu koncentrisale političke i stručne snage, te obezbjedile prijeko potrebno političko jedinstvo kako bi se moglo pristupiti rješavanju značajnih pitanja i otvaranju Kostajnice prema svijetu.

 

Advertisements

KOMANDA BALJSKE ČETE – OGLEDALO KOSTAJNICE

Komanda baljske četeJuče smo organizovali jednu posebnu radnu akciju, a ujedno i druženje sa našim mladim članovima Ujedinjene Srpske – OO Kostajnica. Naime, ovoga puta je bila riječ o uređivanju i čišćenju spomen područja i poznatog kostajničkog izletišta – Komanda Baljske čete. Nije mi ovo prvi put da radim ovakve stvari, radilo se ovako i kad nije bilo izbornih godina, a sada smo zajedno imali samo motiv više, a to je da ličnim primjerom motivišemo druge i da pokažemo kako se vodi računa o sopstvenom gradu i našoj Kostajnici.

Još kao dječak odlazio sam tamo na zborove i pomene koji su se organizovali u čast narodnih heroja i ostalih heroja Baljske čete na kojima je uvijek bio veliki broj naših građana. U to vrijeme nisam znao šta to predstavlja za sve ljudе koji tu dođu, ali danas godinama poslije to sasvim jasno vidim i osjećam. Ni tada kao ni danas put prema Komandi u dužini od 2km nije asfaltiran, a zašto je to tako zaista ne znam, ali znam da to nije niti jedini, ni najveći problem. Istorija naroda ovog potkozarskog podneblja je takva, stradalna, mnogima neshvatljiva i satkana od vojevanja za različite države, ali je ideal ostao isti, a to je ideal slobode. Istim tim idealom za koji su dali svoje živote, vodili su se Ranko Šipka, Lazo Šteković i Miloš Bajalica, heroji čije mramorne ploče od ukupno pet, zbog vandalizma danas nedostaju na spomen području „Komanda“. Na preostale dve se nalaze Petar Borojević i Petar Mećava, a po posljednjem se zove i naša osnovna škola u Kostajnici u kojoj su se školovale mnoge generacije kao i moja, te se još uvijek se školuju. Na te dve ploče ostala su dva stamena Petra, dva narodna heroja one bivše države i dva čovjeka čija borba i život treba da nam budu opomena, da ako ništa drugo, možemo bar da držimo do svojih spomenika. Takav sličan osjećaj imao sam samo gledajući oskrnavljene spomenike širom Kosova i Metohije.

Stajao sam tako nepomično nekoliko minuta, jer sigurno 10 godina nisam bio na Komandi, stajao sam i gledao u polupane ploče sa istaknutim herojima, kao i ploče sa imenima poginulih na samom spomeniku. Ukopao sam se u mjestu i slušao tišinu Balja kako tužno jeca za Baljskom četom, ali ne samo za ovim herojima iz Drugog svjetskog rata kojih više nema, već i za nama koji danas živimo, za nama koji smo sujetni, koji ne praštamo uspjehe, koji ogovaramo iza leđa bez hrabrosti, koji ne vidimo više od života i dalje od smrti, koji se bojimo i strahujemo, a ni sami ne znamo od čega. Gledao sam i bilo me je sramota što smo kukavice i što nismo dorasli vremenu u kojem mi živimo, ni herojima koji su živjeli davno. Nekad se za riječ davala glava i za slobodu život o čemu svjedoče heroji Baljske čete, a danas riječ više ne vrijedi ni za glavicu kupusa u koju stane i sva sloboda koju imamo.

Sve što smo mogli da uradimo jeste da počistimo smeće, sklonimo stare uvele vijence i pokosimo kompletno područje od spomenika pa do lovačke kuće, koja bi da je sreće trebala biti prvi kostajnički muzej, a danas je pretvorena u javni toalet zbog kog me je po drugi puta juče bilo sramota. Nakon toga u miru smo napravili roštilj, odigrali partiju „seoskog fudbala“ kao što se tu tradicionalno igralo nekad i onda otišli.

Ribbet collage

Otišli smo, ali su ta čudna tišina Komande i šumski vjetar svih prethodnih decenija nekako ostali u meni. Osjetio sam tihi zov Baljske čete, ljudsku i moralnu obavezu i ono nešto iznutra što me tjera da napišem ovaj tekst. Za kraj rekao bih da smo svi mi Komanda, i da Kostajnica danas, na nekom višem nivou svijesti, upravo izgleda kao Komanda koja je oskrnavljena i oštećena, u koju ljudi sve manje istinski dolaze, a pravi heroji nestaju. Ukoliko se ovako nastavi i u budućnosti, na Komandi neće ostati ni posljednje dve ploče, a u Kostajnici niko.

Želim sad ovu priliku da iskoristim i da javno dam svoje prvo zvanično „izborno“ obećanje Kostajnici i svim ljudima, a to je da ću se zalagati da se Komanda obnovi, da se ploče sa herojima koji nedostaju ponovo vrate, a one sa polupanim imenima obnove. Zalagaću se da se jednog dana do Komande napravi asfalt, da se kuća koja pripada lovačkom udruženju iz Kozarske Dubice vrati Kostajnici, i da se u istoj napravi prvi muzej Kostajnice. Zalagaću se da se ponovo zajedno okupljamo na Komandi kao nekad, i da se vrati obilježavanje narodnog zbora, jer ako hoćemo da nam bude bolje, prvo mi moramo biti bolji, a da bili bolji, moramo se malo vratiti nazad i popraviti ono gdje smo pogriješili. Zalagaću se lično i javno, ako treba čak i sa onima koji će da se kite tuđim perjem i idejama, jer svojih nemaju, i zato vas dragi sugrađani molim da mi pomognete, jer Komanda nije ni moja, ni njihova, Komanda je naša!

 

DANAŠNJA KOSTAJNIČKA SKUPŠTINA – KRAJ JEDNE EPOHE

zgrada_opstineDanas je u Kostajnici održana posljednja ili pretposljednja skupština u ovom sazivu, jer u oktobru nam opet idu lokalni izbori.  Moram odmah da priznam da nisam mogao u potpunosti ni da je ispratim, jer je onakav nivo rasprave zaista teško slušati. U razgovoru sa drugim ljudima iz grada, pa čak i sa sela vidim da nisam jedini, i da su mnogi već odavno prestali da slušaju lokalne sjednice koje se prenose putem radija, upravo zbog ovog lakrdijaškog i kafanskog ponašanja pojedinaca koji nas tamo predstavljaju, uz čast izuzecima. Moji stariji sagovornici se često prisjete kako su i naše lokalne sjednice nekad imale dignitet i ugled, te kako je sve to imalo neki viši nivo i barem minimum ličnog, profesionalnog i kolegijalnog poštovanja među prisutnima i onima koji vode raspravu, što je danas maltene nezamislivo. Ovakav slučaj je vjerovatno i u mnogim drugim sredinama u Republici Srpskoj i BiH, pa se i sam često sjetim one Andrićeve o tome kakva su nam vremena došla, i to onda prebacim na skupštine koje su izgleda postale mjesta od kojih pametan bježi, u kojima zaćuti ili ga uopšte nema, budala progovora, lupa i vodi glavnu riječ, a fukara se naravno obogati.

Ovo danas je bilo još teže slušati utoliko što su neki već počeli sopstvenu izbornu kampanju, korišćenjem propisanog medijskog prostora za skupštinsko zasijedanje u lične svrhe i razbacivanje sa imenima svojih kandidata u stilu kao kad ciganin hvali svoga konja, iako zvanična kampanja kreće tek u septembru, a kandidature su još u toku. Nisam se puno iznenadio, jer nekima očito nedostaje političke hrabrosti i uvijek je lakše ovako podmetati i žrtvovati druge, ili ih gurati u vatru ispred sebe, nego ih istinski ohrabriti i usmjeriti da budu promjena u ovom gradu. Smatram da je skupština mjesto koje je pored svojih statusno propisanih poslova, prije svega predviđeno za predlaganje i razmatranje novih ideja, za pokretanje kreativnih inicijativa, predstavljanje novih rješenja i predočavanje problema sa kojima se susreću ljudi koji žive u Kostajnici. Nažalost kada se ispuni onaj formalni dio, u međuprostoru smo mogli čuti sve samo ne ono što je potrebno, pa smo tako slušali besmislene svađe, lične uvrede, ružna prepucavanja i takav nivo komunikacije koji dovoljno govori o tome koliko nam je potrebna nova energija u skupštini, i uopšte u gradu.

Slobodno mogu da kažem da je današnja sjednica sigurno označila početak kraja jedne duge i preduge epohe, koja je nama malobrojnim slušaocima dosadila i koju će vjerujem narod odlučno i bez trunke dvoumljenja kazniti na izborima. Vrijeme je da se šansa da novim, mladim i čestitim ljudima sa svježom energijom, ličnim dostojanstvom i sopstvenim stavom. Dosta je bilo stranačkih vojnika, statista i poslušnika koji čitaju napisano, potpisuju izdiktirano i govore ono u šta ni sami ne vjeruju. Kostajnica nema više četiri godine vremena, potrebno nam je stvarno osvježenje i vjerujem da ljudi to prepoznaju pored svih poziva, ucjena, pritisaka, lažnih obećanja ili izborne kampanje.

KOSTAJNICA I DOSTOJANSTVO

KostajnicaSutra se zvanično raspisuju lokalni izbori u Bosni i Hercegovini i već sam daleko izašao iz svoje “komfort zone”. Izaći iz komfort zone za mene znači tražiti podršku od ljudi za izbore, pitati ljude da stanu uz vas i da vas otvoreno podrže, te ih tražiti da direktno ili indirektno uđu u politiku. Smatram ovo za jedan od najtežih poslova u današnje vrijeme, ne samo zato što vjerujem da imam dobre namjere, već zato što ljude u Kostajnici godinama ganjaju, lažu i uglavnom hvataju na pritiske, obećanja, ucjene i kvarno. Pričam tako ovih dana sa mnogo ljudi, a prvenstveno mladih, pričam i sa nekima sa kojima nikad nisam pričao, neke čak i upoznajem, neki zovu mene, a sa nekima već po ko zna koji put razmjenjujem mišljenja i tako sve u krug. Osim uvriježenih razmišljanja o bavljenju politikom, ipak bih izdvojio par stvari za koje mogu reći da im je svima bar po jedna zajednička i da na neki način oslikavaju ne samo Kostajnicu, već i ostale gradove i opštine u BiH i RS. To nešto su četiri stvari koje nas najviše koče na putu obnove i nečeg boljeg od ovoga sad, a to su: strah, loše iskustvo, nezainteresovanost i obaveza.

Teško je reći koja od ovih stvari je teža, ali ipak sam ih posložio onako kako mislim da treba da stoje. Iz svih ovih razgovora stekao sam utisak da je najizraženiji strah od nečega što je zaista teško definisati, ali bi se kao argument mogla označiti elementarna ljudska egzistencija u postojećem sistemu. Ovaj strah je toliko pustio korijenje u ljude, da se mnogi boje nečega, a ni sami ne znaju čega. Kod nekolicine taj strah mogu i da shvatim i on je uglavnom vezan za poslove koje obavljaju ili kredite koje plaćaju, jer otvorena politička podrška ili simpatija može mnoge da košta radnog mjesta ili pritisaka koji ljudima nisu potrebni pored svih životnih poteškoća sa kojima se suočavaju, a gdje je plata uglavnom jedini izvor prihoda. Ovaj strah se nakupljao godinama, jer su ga nakaradne političke figure bez ikakve vizije za ovaj grad, osim vizije straha zbijale u narodu do najsitnijih pora. To ide to takvih razmjera da i danas kada su realni uslovi za taj strah na najnižem nivou, kad u javnom sektoru plate kasne, doprinosa nema i sve je izgubilo smisao pa i strah, ipak veliki broj ljudi se i dalje plaši više iz navike, i zato smo teško spremni na stvarne i istinske promjene. Vjerujem da je čovjek najslobodniji kada prođe iza glasačke kutije i upravo zbog toga sam siguran da nema potrebe nikoga terorisati, niti svojim prisustvom nekome praviti problem, jer ja ipak više nisam “samo” Neven. Upravo zbog ovoga odlučio sam da idem na izbore, da ljude oslobodim i da radim na sebi kako bih bio što bolji sa konkretnim idejama i kako bih oko sebe okupio one koji su spremni da zajedno sa mnom obnove i vrate dostojanstvo Kostajnici. To će biti najbolji test i svojevrstan eksperiment i za Kostajnicu i za nas, jer mi zaista nemamo šta da izgubimo, što već izgubili nismo.

Loše iskustvo je ono što je najbolnije, ne samo u politici već i u životu, jer sumnjam da nema nekoga ko bar jednom nije bio prevaren u nečemu. Varali su godinama i mlade i stare naši učmali politički trabanti, lažno su obećavali poslove, novce, subvencije i lagali dok otvore usta, a na kraju nam se na to sve i ironično smješkali u svojim montiranim i besmislenim svađama na sjednicama lokalne skupštine. Mnogi ljudi upravo znajući sve ovo ne žele više da učestvuju u političkom životu opštine na bilo koji način, a razumljivo je da je ovdje možda i najveća kategorija onih koji uopšte neće ni glasati. Ljudima treba vratiti povjerenje, a to je ono što se najteže vraća. Najviše me i boli što povjerenje mora da vraća onaj ko ga nije ni izgubio, ali i to je sastavni dio obnove našeg grada.

Nezainteresovanost je nešto što uglavnom u najvećem dijelu proizilazi iz neznanja i nepoznavanja šta znači politički angažman, šta znači lista, šta znači kandidatura i svi ostali termini koji se uz ovo vezuju, ostatak otpada na to da neki ljudi gledaju svoja posla i rade u svojoj sferi, a politika ih ne interesuje, vjerovatno dok politika ne počne da se bavi njima, što je bio moj slučaj. Sve ovo zaista shvatam, ali smatram da barem mlad čovjek mora da zna šta može da bude razlog zašto u našem gradu nema teretane na otvorenom, zašto u Petrinji nema trgovine, zašto su nam putevi loši, zašto sela propadaju, zašto se u Kostajnici ne otvaraju nove firme, zašto nemamo IT centar, razmjene, turizam, zašto propada “Komanda”… Upravo ovo su pitanja koja treba da se potenciraju na sjednicama lokalne skupštine, a da bi neko mogao tamo da postavi takva pitanja i pokrene inicijative on mora da uđe kroz izbore, jer drugačije ne ide, znam iz iskustva, a opet zbog izbora i politike. U normalnim uslovima za ovo bi trebalo da služe skupštine, umjesto toga kod nas se i narod već godinama zabavlja uz lakrdije na lokalnim sjednicama, gdje se pored naših nobelovaca citira Šojić, i gdje besmislene svađe ne prestaju, pa sve to više liči na Farmu ili Parove, nego na neko mjesto odakle treba da kreću ideje kako bi naš grad izgledao bolje i ljepše.

Obaveza je razlog koji svakom čovjeku mogu da oprostim, ali ne i do kraja da shvatim. Jedina obaveza koju mogu da shvatim je familija i porodica, jer u našem mentalitetu je ostalo još jedino valjda da jedni za druge glasamo kad je u pitanju porodica, ali zbog trivijalnih sitnica spreman je i brat sa bratom da se zavadi. Za mene porodica je svetinja, i to ne treba da bude samo na glasanju nego uvijek i svagdje. Druga obaveza je usluga koju je neko nekom učinio, i iz tog razloga onaj drugi nije u mogućnosti da glasa ili podrži onog trećeg. Problem nastaje onda kada se ljudi odlascima kod doktora, u banje ili po razne papire i dokumente uslovljavaju direktno ili indirektno da postaju nečiji dužnici, a pred izbore ih se opet suptilno podsjeća kako slučajno ne bi zaboravili. Ovo je zaista toliko besmisleno i ne znam postoji li neki čovjek koji bolesniku ne bi pomogao da ode doktoru samo zato što nije u njegovoj stranci ili ne glasa, ako ima, to za mene nije čovjek. Isto je sa onima koji unapred traže ili očekuju glas za pruženu pomoć. Krajnje je vrijeme da postanemo ljudi i da počnemo da se ponašamo iskreno i ljudski, a tako i da pomažemo onima kojima je to zaista potrebno. Na ovaj način ljude treba osloboditi obaveze, treba ih osloboditi politike, treba relaksirati odnose i u Kostajnicu umjesto dužničkog izbornog ropstva vratiti prvo mir i slobodu.

Sa strahom se mora suočavati, nezainteresovanost se mora zainteresovati i obrazovati, loše iskustvo se mora prevazići, a obaveza relaksirati. Svjestan sam da je to jedan dugotrajan proces koji može da traje godinama, ali isto tako znam da on može i mora da počne jednog dana. Ako mene pitate, neka taj dan bude u oktobru ove godine, budimo promjena koju želimo vidjeti u Kostajnici, ujedinimo se, dohvatimo je i počnimo, budimo ljudi i primjer našoj djeci.

Сви наши путеви воде на Косово

Манастир ГрачаницаВећ неко вријеме осјећам како се у мени пажљиво сакупља Косово и дозива ме Метохија. Исто то вријеме нисам ништа о Косову писао и ето данас, пред Васкрс, одлучио сам да би био ред што због Косова, што због себе. Било је потребно нешто да ме подсјети на оне вриједности које су истински битне у животу, као и оно што јасно знам, али и сам понекад заборавим. Ми људи смо изгледа таква бића, рекао бих пролазна као и вријеме које некад не осјетимо, али је добро док постоји нешто што може да нас врати и заустави поред пута да прочитамо понеки знак, баш онда када је то потребно.

Нисам једини који о Косову пише и искрено ми буде драго када видим да неко о тој светој земљи напише макар једну лијепу ријеч. Тако сам данас прочитао сјајан текст од земљака и слободно могу рећи сапутника Срђана Шајиновића под називом Косово – цвијет и камен, а коме завидим само на томе што је добио пасош Србије и што може на Косово да путује без проблема, јер је познато да нама са пасошем БиХ на административном прелазу траже визу за улазак на територију Косова и Метохије. Посљедњи пут сам тамо био у новембру прошле године и суочио сам се са овим проблемом, али без обзира на то држим се једног сопственог правила, а то је да када путујем на Косово и Метохију онда нема одустајања и увијек се враћам поново. Детаље како сам тада стигао задржаћу за себе.

Читајући Срђанове текстове радујем се што нас све више има који о том пишемо и одмах ми је лакше, јер знам да нисам усамљен у том осјећају. Мило ми је што постоје још неки људи на које је боравак на Косову и Метохији утицао у смислу одређене промјене или уопште неких дотадашњих тумарања о животу. Сада кад о томе размишљам, схватам да предуго нисам био тамо, да ми Косово већ неко вријеме недостаје и отуда овај текст. Недостаје ми онај благи осјећај смираја, тишине који добијам већ са првим километрима тог светог пута. Чудан је то осјећај и често ме подсјећа на бескрајни пут на којем се сусрећу и полазак и повратак, пут гдје се спајају и небо и земља и гдје све постаје узвишено на један посебан начин. То је онај пут на који се иде са трновим вијенцем, који је обасјан манастирима и посут црвеним божуровима, а којег многи данас не виде и неће да виде.

Косово и Метохија је оно што најпре покаже пут који у суштини није другачији од свих наших путева, јер сви нас они ма колико различити били, пре или касније одведу на исто. Управо то просто и сажето сазнање о једној равни живота сам схватио и осјетио пред вјековним манастирским вратима Грачанице, Дечана или Богородице Љевишке. Из тог разлога склон сам да вјерујем да онолико колико нам је данас тешко и недостижно Косово у сваком смислу, толико све мање видимо онај пут и све смо даље од њега. Усудио бих се рећи да и ми Срби као народ, па и комплетно човјечанство смо скренули са тог пута и негдје лутамо у мраку по околним каналима, њивама и шумама из којих се не назире прави пут.

Када ћемо да пронађемо тај пут зависи од нас када схватимо тајну, а то је да сви наши путеви воде на Косово, да нема одустајања и да се морамо враћати поново.

Свим православним вјерницима, драгим пријатељима и својим читаоцима од срца желим срећан и благословљен празник Христовог Васкрсења уз традиционални поздрав Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе.

На овај начин желим да се придружим и да дам свој допринос акцији “Саборно за Косово и Метохију” која се организује за помоћ јавним кухињама на Космету. Позивам све своје пријатеље из РС и БиХ да позову 1412 и тако донирају 1 КМ за ову акцију.

 

БУДИ ПРОМЈЕНА КОЈУ ЖЕЛИШ ВИДЈЕТИ У КОСТАЈНИЦИ

grad_20110217_1863079159Читам јутрос на костајничком порталу вијест о некаквом сукобу између начелника општине и предсједника Општинске борачке организације. Да апсурд буде већи они се препуцавају око тривијалних, административних и небитних питања ко је кога позвао, а ко није дошао на састанак. Када сам то прочитао сјетио сам се споменика палим борцима у отаџбинском рату који се налази у нашем парку и који је већ дуго времена неугледан и неочишћен, са одваљеним плочицама, те сматрам да представља својеврсну срамоту свих нас, али највише управо оних горе који су у сукобу.  Мишљења сам да им је боље да оба засучу рукаве, понесу канту воде и у парку очисте она слова на споменику палим борцима. Вјерујем да за ту акцију није потребан велики буџетски новац, већ једне лотре и мало воље. Овдје се мора кренути прво од себе и онога што ми можемо сами урадити за Костајницу. Тако се мора кренути и са чишћењем из почетка уколико желимо бољи град и мирнију средину за живот. Није ми било лијено, спустио сам се данас до града само да бих усликао овај споменик, јер често прођем ту и видим у каквом је стању. Позивам начелника и предсједника борачке оргнаизације да заједно уредимо споменик, спреман сам први да дођем.

DSCN1388

Ова прича је сликовити приказ прилика у једној малој средини као што је наша, за коју неки кажу провинција, док је Андрић често користио израз “касаба”. Испричао сам је, јер ме је инспирисала за једну другу причу, а то је прича о нама која је много шира и слободно могу рећи битнија, али покушаћу да је сведем на оно што је темељно. Наиме, како сам званично ушао у политику, ево има већ пуна 2 дана, стекао сам један основни утисак о овим стварима, и то од људи са којима сам први пут причао о оваквом начину борбе за општи мир, намјерно нећу рећи добро, јер оно што је моја визија здраве идеје, плодне мисли и нечег доброг сигурно није визија онима који су годинама кроз политику крчмили Костајницу и којима је крчма природно стање у ком се најбоље сналазе.

Очекивао сам да млади људи неће бити пуно заинтересовани за политику, али нисам очекивао да ће то бити до нивоа страха или апсолутне незаинтересованости, али знам да нису они једино криви. Са друге стране оно младих што су разбацани по странкама не дјелују конзистентно, а рекао бих чак да не дјелују уопште. Управо ту долазимо до основног проблема не само младих људи и Костајнице, већ и нашег друштва, а то је СЛОБОДА.

Огромна већина младих људи у политичким странкама су себи дозволили да изгубе храброст, да постану медиокритети, потрошна роба и главно топовско месо својих страначких власника и патрона, а све то због неке буђаве канцеларије у којој летаргично самозадовољавају своју таштину. Ипак, таквих који су укључени у политичко дјеловање је далеко мање у односу на оне који нијемо и незаинтересовано посматрају дешавања са погледом ка Бечу и Берлину, или који утопистички бивствују у сопственим сновима, вјерујући да нешто боље долази само од себе или не вјерујући уопште. Дуго година сам управо због ових ствари покушао да останем ван политике и ван Костајнице, што је показаће се касније била погрешка која ме је скупо коштала, али из које сам много научио, а најпре да широко посматрам. Ипак, својим радом сам дјеловао на друштвеном терену и у правцу подизања прага храбрости, одлучности и позитивне промјене свијести, како код себе тако и код других људи. Срећом, на грешкама се учи, овај живот је борба, од рођења до гроба, а систем се руши изнутра, јер све почива на нама, на људима.

Није нама крив Додик нити Иванић, а вала ни Вучић, што је споменик у парку прљав и неугледан или што се нема храбрости, петље и одлучности у борби за слободу и мир у сопственој кући. Једно је сигурно, а то је да ће нам бити боље само онда када ми будемо бољи, и зато желим да кажем јасно и без устручавања да ће прије свих великих буџетских и инфраструктурних прича, моја основна идеја бити идеја СЛОБОДЕ и МИРА свих људи у Костајници. Желим да не идем са кафом и шећером по туђим кућама тражећи гласове, желим да се не љубим по Костајници пред изборе, желим да не плаћам гласове јер немам одакле, желим да не обећавам лажно јер сада ништа не могу ни обећати осим своје жеље, енергије, ентузијазма и визије како нешто треба да изгледа, желим да се ослободим лажних осмјеха, желим да ослободим и друге тог “изборног дужничког ропства” и желим бити слободан да прву револуцију започнем у својој глави. Желим првенствено да се млади људи ослободе ових стега и страха, не због нас самих, јер и за нас је касно, већ да учинимо то због наше дјеце и сутрашњих генерација. Људе треба раздрмати и разбудити, нека се неко и наљути на мене што ово пишем, али ствари треба назвати правим именом. Мој улазак у политику није најсрећнији чин, то вам је као јутро послије, кајања нема, а богами ни таблета, све што ми преостаје је да идем напред и да покушам бити промјена коју желим видјети у Костајници. Најлакше је отићи и одустати, помозите ми да се не борим сам.

МОЈА КОСТАЈНИЦА ЊИХОВ ГРАД

Иако ово потпуно излази из моје праксе објављивања текстова на блогу, данас сам одлучио да направим изузетак. Иако тешка срца кршим ово правило, увјерен сам да је некад потребно показати зубе и неке људе поставити тамо гдје им је мјесто и гдје припадају. Ово се често дешава када ти људи пређу све допуштене мјере људског понашања и када је лицемјерје све што пише на папиру и то без имало стида. На овај корак ме је инспирисало саопштење, ни мање ни више него омладине ПДП-а Костајница. Ово саопштење појединаца и заведене омладине који се нису потписали, већ пишу у име свих и то у име странке која већ дуги низ година структурно и стратегијски уништава међуљудске односе и овај мали град, њихов град, а моју Костајницу.

Лицемјерју изгледа нема краја. Не знам како онога ко ово пише није барем мало срамота и зашто именом и презименом не стане иза овог саопштења, већ се крије иза некакве омладине. Заиста немам обичај да коментаришем овакве глупости којима се слуђује ионако већ слуђен народ од вашег заједничког политиканства и саопштења са онима које нападате. Управо зато одлучио сам да сада нећу прећутати, јер је ЧИЊЕНИЦА ДА ЈЕ ОРГАНИЗОВАНА НЕСТРАНАЧКА ОМЛАДИНА ПОСТОЈАЛА У КОСТАЈНЦИ и то могу да потврде сви грађани којима смо помогли без обзира на страначку припадност. То је била иста она омладина коју сте ви свим силама перфидно уништавали на сваком могућем кораку. Као прво лицемјерни сте јер сте исти, јер сте и ви и ови које нападате уништили и даље уништавате Костајницу, а до скоро сте сви пили из истог бокала. Уз ријетке изузетке који су ту са вама јер морају бити слугани ваших приземних интереса, пребацујете кривицу једни на друге, док млади људи шапатом одлазе и Костајница нестаје. Са овима који су ту тренутно до октобарских избора, вјешто манипулишете да стају иза оваквих лицемјерних и бесмислених саопштења.

Као друго лично сам на својој кожи осјетио шта значи гњев и мржња када се у Костајници дешава нешто позитивно, када се упали једна искрена и људска свијећа и кад почне нешто озбиљно да се дешава на позитивној промјени свијести, рада и дјеловања. Омладински клуб “Феникс” и група волонтера чији сам био оснивач и који су од поплава па до краја прошле године били та свијећа, угашени су на најружнији и најгори нељудски начин чега је и ПДП био саставни дио. Интервенцијама преко својих високих функционера и позивима појединих општинских одборника тражено је да се поништи већ завршен конкурс и мој избор за координатора Омладинског центра. Уз дужно поштовање према осталим кандидатима, због претходног рада и диплома имао сам највише бодова и чак добио писмено обавјештење да сам за координатора уредно изабран.

Mail Пред само потписивање уговора јављено ми је телефоном и малтене без образложења да нећу бити координатор, што је након неколико мучних састанака и усмено потврђено, а писмено никад. На тај начин је уништен један важан пројекат чији сам саставни дио био од самог почетка, када нико из ПДП није ни знао за програм ИПА2. Више од овога ме боли то што се на вашим омладинским састанцима од стране локалних функционера протежирала индиректна мржња лично према мени и што се младим људима у странци који су ми касније то у повјерењу преносили, оштро сугерисало да је потребно све учинити како би се ја зауставио. Очито ме неко овдје сматра ратним злочинцем, највећим зликовцем па мора да ме заустави по сваку цијену да случајно не би нешто радио у рођеном граду, одакле је за сваког човјека природно да жели да почне да ради и да се остварује. Данас је Омладински центар у Костајници један упропаштен пројекат који не служи сврси, већ сам себи и који ће након истека предвиђеног периода од 18 мјесеци да се угаси. Идеје које сам имао како то треба да се води, усмјерава и финансира нико није хтио да саслуша. Омладински клуб Феникс је након тих немилих дешавања изгубио и једине просторије које је користио, а то су просторије КУД-а и ходник у згради магистрата. Волонтери па и људи који су пратили наш рад били су разочарани, а ко не би и био када након 2 године активног рада од Шамца и Добоја, па преко блата у поплавама, чишћења града и хуманитарних акција будете истјерани на улицу, а на крају и из Костајнице.

Kostajnica volonteri

Ако неко мисли да ми је Косовска Митровица коју заиста много волим, дража од моје куће и моје Костајнице па ме зато тјера тамо, онда се грдно вара, јер кућа је само једна и зна се шта она значи. ПДП никад није пружио искрену шансу младим људима који су хтјели нешто више да учине за овај град, а страначки неострашћени. Исто тако нико од одборника ПДП-а није стао у заштиту ОК Феникс, чак су измишљане лажи и на све могуће начине смо одстрањивани, али само зато што смо успјешни, часни и што смо у Костајници успјели такви нешто да покренемо. Све сте подредили вашим ниским и личним интересима у политици, жао ми је само младих људи који чекају у реду, вјерују у те ваше бајке, трпе уцјене, притиске и чекају боље дане, мислећи да ће странка то да им и донесе, али како ствари стоје у Костајници чини ми се да ћете и ви “рибати” у Њемачку, само вам то још нико није јавио. Још једном СРАМ ВАС БИЛО овог саопштења горе, а знам да многи људи мисле исто, само неће и не смију то у лице да вам кажу, а и што би, када знају да морају упрљати језик. Вјерујте ни мени није било свеједно, али морао сам неке ствари и људе поставити на своје мјесто тамо гдје и припадају,  јер свако треба да крене од себе и да држи до своје менталне хигијене. Не бојим се никога, јер сам сигуран у оно што радим и говорим, а знам да за моју кућу неће да се бори нико до мене самог.