Венецуела од црног злата до црног блата – Историјат нафте (2. дио)

У првом дијелу писао сам о развоју политичке ситуације у Венецуели и тешким посљедицама које су снашле ову државу, а сада у другом дијелу ћу писати нешто више о историјским почецима њеног нафтног богатства и економских превирања који су условљавали и политичке промјене. Да би се ово што боље схватило прочитао сам много докумената и покушао што боље да припремим и сажмем све оно што је битно, као и улогу великих империјалних сила и њихових компанија, па чак и утицај друштвеног развоја. Да би се дошло до данашње Венецуеле и ситуације у којој се сада налази потребно је кренути од почетка и првих нафтних открића. Оно што је претходило открићу нафте, а гдје су америчке компаније већ створиле свој полигон било је богато тржиште асфалта/битумена у Венецуели.

Када је у питању историја тражења и производње нафте у Венецуели, она почиње још давне 1878. године кад смо се ми на Балкану бавили Берлинским конгресом, у Венецуели је отворена прва нафтна компанија “Тахира Петролија”, коју је покренуо Антонио Пулидо. Он је затражио од владе да истражи парцелу од 100 хектара у венецуеланским Андима. У почетку, нафта је сакупљана у кантама, али 1880. године почели су бушити бунаре са машинама увезеним из Пенсилваније, гдје су имали дневни просјек од око 950 литара извучене нафте, коју су прерађивали у малој сеоској рафинерији. У наредних тридесет година концесије су додјељиване малим домаћим предузетницима и страним компанијама. Тада је Венецуела била више позната по својој пољопривредној производњи кафе, какаоа и коже него по производњи нафте. У то вријеме на власти у Венецуели био је Гузман Бланко којег многи описују као сушту супротност оцу боливарске републике Симону Боливару. Бланко који је имаo централистичку визију Венецуеле и спровео је неке добре реформе у том правцу, са друге стране је отјеловио све што је Боливар презирао – корупцију, помпезност, масонерију, а посебно се истицао у борби против католичке цркве у Венецуели. Бланко је био један од водећих људи Либералне партије, чији је оснивач био управо његов отац. Либерална партија се одликовала прије свега по добрим везама са САД. Све ово је битно у схватању принципа којима се водио Бланко при додјели концесија, гдје је он неспорно имао свој лични интерес, а показаће се касније као и сви лидери послије њега у то доба. Управо на тај начин Бланко је додијелио велику концесију на 25 година Хорацију Хамилтону тадашњем конзулу Венецуеле у Њу Јорку, и то не било како, већ ни мање ни више као свадбени поклон. Наиме, Хамилтон је оженио Маргарету Смит, сестру познатог инжењера у Каракасу Алберта Смита који је био у сродству и пословном партнерству са предсједником Бланком. Ова, касније ће се испоставити судбоносна концесија додијељена Хорацију Хамилтону у септембру 1883. године, односила се на право истраживања и експлоатације свих природних ресурса, а прије свега асфалта/битумена и дрвета у регији Бермудез чији је најбогатији дио ресурсима било заправо истоимено асфалтно језеро Бермудез (касније језеро Гуаноко). Ово језеро је познато по најбољим и најквалитетнијим резервама битумена на свијету.

Управо тих година кренула је и велика помама за овим битуменом у америчким градовима, јер је тадашњи предсједник САД-а Јулиз Грант покренуо велику кампању за асфалтирање америчких улица. Тако је у Пенсилванији асфалтирана авенија по први пут са асфалтом из језера Тринидад у региону Ла Бреа које је највеће асфалтно језеро на свијету, чију је концесију у то вријеме имала америчка компанија “Барбер асфалт Њју Џерзи”. Ово језеро у Тринидаду је имало битумен нешто слабијег квалитета него језеро Бермудез у Венецуели, али географски припадају истом геолошком појасу. У међувремену Хамилтон је извео одређена истраживања на подручју своје концесије и са прикупљеним резултатима отишао је у Њу Јорк. Већ у октобру 1885. године Хамилтон као конзул у Њу Јорку са добрим познанствима доноси одлуку да прода своју концесију америчкој фирми која је формирана у те сврхе под називом “Њу Јорк и Бермудез”. Власници компаније Амброз Карнер и браћа Томас су направили план тако да капитал компаније буде 10 000 акција вриједности по 100$ свака, дакле са укупном вриједношћу од 1 000 000$. За ову инвестицију компанија је добила кредитна средства у износу од 10 000$ од компаније Мозес Тејлор (Данашња Цити банка). Убрзо након овог почетног договора, Влада Венецуеле је потврдила предају ове концесије, а дионице су подијељене тако што су 1000 акција међусобно подијелили власници компаније, а Хамилтон је однио осталих 9000 акција, од којих је већина завршила у рукама предсједника Венецуеле Гузмана Бланка.

Након тога новоформирана компанија “Њу Јорк и Бермудез” почиње са изградњом својих система за експлоатацију у кругу језера и у наредним годинама остварује значајан и сигуран профит уз извоз на америчко тржиште. Како то обично бива у верзији америчког капитализма и конкуренције, ова новоформирана компанија постаје жестока конкуренција компанији “Барбер асфалт Њу Џерзи” која је била суверена у овом бизнису. Према званичним подацима производња у Тринидаду је износила око 220 000 тона битумена, док је она у Венецуели била тек 18 000. Ипак много квалитетнијег битумена, чија је производња мање коштала него она у Тринидаду, а имали су тренд раста производње са потенцијалом да у скорије вријеме постану највећи произвођачи асфалта/битумена. Ако би до овога дошло то би значило пад цијена битумена, и власници компаније “Барбер асфалт” су одлучили да то не дозволе, те су кренули преко разних људи које су плаћали да отежају послове компанији “Њу Јорк Бермудез”. Ова борба је ишла толико далеко да су и једни и други почели користити Венецуелу као полигон са смјену режима и владара који би били лојални њима. У тој борби компанија “Барбер асфалт” је на крају исцрпила свог конкурента чији су власници били приморани да продају своје акције и концесију управо “Барбер асфалту” и његовом власнику Амзију Барберу. Заједно са концесијом Барберу се придружио и Амброз Карнер акционар и представник фирме “Њу Јорк и Бермудез” у Венецуели. Таман што је Барбер са својим новим партнером био на прагу да заокружи комплетан монопол на тржишту асфалта од Тринидада, преко Мексика и САД, па до Венецуеле, на власт у Венецуели је 1884. дошао Хоакин Креспо. Креспо је по старом венецуеланском моделу пронашао неке људе у Венецуели, који су поднијели захтјев за концесију дијела језера Бермудез, које је већ било дио концесије коју је сада посједовао Барбер. Веома експресно Креспо је донио и одлуку којом поништава Барберову концесију (односно Хамилтонову концесију од 25 година коју су америчке асфалтне компаније до тад преносиле једна на другу) и додијелио концесију својим људима, који су је назвали “Фелисидад”. Већ 1898. године Креспо је револуцијом збачен са власти, а Високи Федерални Суд је донио одлуку којом поништава декрет предсједника Креспа и поново проглашава важећом Барберову односно Хамилтонову прву концесију. Управо тада почиње и својеврсна рецесија на тржишту битумена усљед Америчко – шпанског рата који није дуго трајао. Већ након рата 1899. заједно са Амброзом Карнером и генералом Френсисом Грином, Амзи Барбер региструје нову фирму “Асфалтна компанија Америке”. Сврха креирања ове компаније била је да се обједине све друге које послују у области асфалта у ову једну, чији је саставни дио постала наравно и компанија “Њу Јорк и Бермудез”. Тада се појављује Џон Мак, политичар из Филаделфије и човјек из асфалтног бизниса који нуди своју компанију да постане дио нове велике Барберове корпорације, али цијена његове фирме од 4 000 000$ је била превелика за Барбера, и Мак се одлучује да оснује сопствену велику компанију “Националну асфалтну компанију Америке”. Мак овим потезом окупља мале предузимаче да крену у борбу против Барберове компаније. Врло брзо овај пут нова Барберова компанија је исцрпљена на тржишту, упада у финансијске проблеме и бива приморана на спајање са Маковом компанијом. Џон Мак користи прилику и од ове двије компаније 1903. године прави велики асфалтни труст под називом “Џенерал Асфалт” гдје више нема мјеста за Амзија Барбера и Амброза Карнера који тада напуштају ову нову и велику компанију.

За вријеме превирања око ових асфалтних компанија и борбе за тржиште, појавила се још једна компанија из Њу Јорка која је имала аспирације за концесију на језеру Бермудез. Компанија “Вернер и Квинлан” у власништву Чарлса Вернера и Патрика Квинлана као једна од већих извођача радова у Њу Јорку, није жељела да се нађе у милости или немилости великог увозног труста из Филаделфије, па су одлучили да сами потраже свој извор битумена. Тада на власт у Венецуели уз подршку компаније “Њу Јорк и Бермудез” као подружнице великог труста “Џенерал Асфалт” долази Циприано Кастро који одмах доноси декрет о потврди и признавању концесије ове компаније. Ипак врло брзо схвата шта се дешава и види своје прилике у цијелој причи. Убрзо стиже и захтјев од стране Хулија Фигуере држављанина Венецуеле за трећу концесију на језеру Бермудез под називом “Ла Венецуела”, коју Кастро одобрава својим декретом. Почетком 1900. године представници компаније “Варнер и Квинлан” ступили су у контакт са власницима концесије “Фелисидад” који су донијели одлуку да исту продају фирми “Варнер и Квинлан”, а Кастро доноси декрет којим ово и потврђује. Након овога ситуација на језеру Бермудез је била таква да је један дио језера било под концесијом компаније “Њу Јорк и Бермудез” у власништву великог труста “Генерал Асфалта”, други дио у власништву компанија “Вернер и Квинлан”, а трећи дио у власништву Хулија Фигуере под називом “Ла Венецуела”. Проблем је био јер су друге двије концесије заузимале дијелове територије прве Хамилтонове концесије на коју је право имала фирма “Њу Јорк и Бермудез” у власништву великог америчког труста.Одмах након овога опет креће озбиљна борба између двије америчке компаније. Велики труст користи своје пословне и политичке везе у Вашингтону, како би САД својом званичном политиком притисле Кастра да врати концесију језера у власништво труста из примарног разлога, јер је већина повјерилаца у компанији из Републиканске партије. Са друге стране  они подносе петицију Влади Венецуеле да се испита концесија фирме “Вернер и Квинлан”, али Кастро одбија ову петицију. Ова игра коју је Кастро покренуо са концесијама омогућила му је простор за уцјењивање америчких компанија. Тако је путем генералног тужиова Венецуеле, понудио америчкој компанији да се све среди за 400 000$ и да он постане власник 1/3 рудника. Било је очигледно да се може постићи договор са Кастром, али је цијена била превисока. Умјесто плаћања мита, Aмериканци су се одлучили да покушају добити конкретне доказе отворене корупције Кастра, које би предали институцијама САД-а како би га на тај начин издејствовали званичну реакцију којом би га приморали да укине преостале концесије и сачува власништво труста у Венецуели. За ову мисију је изабран пуковник Бакус који је 1901. отишао у Каракас са намјером да преговара са Хулиом Фигуером, власником треће концесије “Ла Венецуела”. Пуковник Бакус је врло брзо схватио да је Фугуера заправо представник конзорцијума иза којег стоји Фелипе Гаљегос, полубрат Доне Зулие супруге предсједника Кастра. Бакус је на овај начин прикупио довољно доказа да подигне тужбу против фирме “Варнар и Квинлан”.

Тада креће велики напад представника компаније “Њу Јорк и Бермудез” на Циприана Кастра. За те сврхе представници компаније ступили су у контакт са Мануелом Матосом, банкаром и једним од најбогатијих људи у Венецуели. Поред овога Матас је био симпатизер Либералне партије који је имао отворени сукоб са Кастром и жељу да га смијени. Када је Кастро дошао на власт хтио је да врати дугове у којима се нашла држава, а који су једним дијелом настали за вријеме власти Либералне партије. Кастро је тада поднио захтјев свим финансијским институцијама у земљи, а Матос као директор главне банке у држави је одбио овај захтјев са образложењем да је такав кредит веома ризичан, након чега су то учинили и представници других банака. Ово је разљутило Кастра па их је све похапсио, чиме је изазвао гњев елита у Венецуели, као и америчких медија у којима је био оптужен да је диктатор и дивљак. Пошто су финансијске обавезе притискале Кастра, он је одбијао да их плати европским кредиторима, што је довело до блокаде Венецуеле од стране њемачких и француских бродова и сукоба који је трајао 2 године. Због “Монро доктрине” САД нису дозволиле да ова блокада потраје, али су зато заједно са америчким асфалтним компанијама, њемачке и француске компаније подржале Матоса финансијски да крене у револуцију и грађански рат против Кастра. Након двије године сукоба све ово је завршено са неуспјехом и поразом Матоса.

Америчка компанија је схватила да уколико жели своју концесију мораће да плати предсједнику Кастру. Док се чекала одлука Федералног суда у случају концесије, САД  су послале своје бродове у воде Венецуеле како би извршиле притисак на суд, док су агенти америчког асфалтног труста направили договор са Кастром. Овај договор је гласио 50 000$ прије пресуде, 250 000$ након пресуде и 250 000$ у дионицама компаније у року од 30 дана. Кастро је прихватио овај споразум и одлука је донесена у корист америчког труста 1904. године, али са ограничењем на 25 година од Хамилтонове концесије, што је истицало за 5 година, након чега би америчка компанија опет морала да подноси захтјев за концесију када би Кастро био у прилици да их опет изнуди можда још и више. Када су ово сазнали власници компаније “Њу Јорк и Бермудез” одбили су платити остатак договорене суме предсједнику Кастру. Након тога Кастро је у име Владе послао званично саопштење и дао временски рок од неколико дана да америчка компанија уплати 10 000 000$ држави Венецуели уколико жели да задржи своје концесије. Американци су ово одбили, а Кастро је наложио суду да донесе одлуку о враћању концесије првобитном пријемнику који није испуно обавезе из Хамилтоновог споразума. Пријемник је именован одмах од стране суда и то је био Амброз Карнер који је од Хамилтона купио концесију са браћом Томас. Овом пресудом прича о великој концесији језера Бермудез се вратила на свој почетак.

У наредним годинама Карнеров сарадник и шеф Амзи Барбер је основао нову компанију, којој је Карнер до краја концесије извозио битумен из Венецуеле. У новембру 1908. године Кастро се разболио и због немогућности лијечења одлучио је да љекарску помоћ потражи у Њемачкој. Док је био у одсуству именовао је свог замјеника Хуана Гомеза, који се истакао као генерал у биткама током Матосове револуције, за вршиоца дужности предсједника. Мјесец дана послије Гомез је ово искористио, покренуо пуч са својим сарадницима и забранио Кастру повратак у земљу. Већ 14. децембра 1908. године послао је депешу америчком предсједнику Теодору Рузвелту тражећи америчке бродове који би патролирали на обали Венецуле у случају евентуалне одмазде. Већ 21. децембра Рузвелт је послао бродове УСС Мејн, УСС Сјеверна Каролина и УСС Делфин у обале Венецуеле гдје су провели три мјесеца, до 19. фебруара 1909. када је потписан протокол између САД и Венецуеле о признавању свих захтјева САД-у од стране Венецуеле. Тим споразумом поред оптужби других компанија које су такође имале штету, призната су и права компанији “Њу Јорк и Бермудез” као и обештећење у новцу због штете која је настала одлукама бившег предсједника Кастра. Поред овога Венецуела је продужила концесију на асфалт подружници америчког труста “Џенерал Афсалта” компанији”Њу Јорк и Бермудез” за још 50 година. То је био почетак једне нове фазе и режима који је у Венецуели трајао укупно 27 година уз пуну подршку и сарадњу са Сједињеним Америчким Државама.

У свом првом годишњем обраћању нацији Гомез је позвао Конгрес да усвоји законе који би проширили кредитне могућности за индустрију и подстакли развој пољопривреде у земљи (стварањем банке за развој пољопривреде) и већу експлоатацију рударских ресурса. Ово је била добра замисао али Гомез је ту имао два проблема, први је био тај што је Венецуела имала слаб кредити рејтинг у то вријеме, а домаће елите су биле недовољне, у страху и несигурне када су у питању била оваква улагања у сопствену државу. Гомез је знајући ово врло брзо схватио да му је једина шанса како би покренуо привреду и домаћим елитама омогућио гаранције и сигурност, а уједно и себе одржао на власти, заправо била у приливу страног капитала у Венецуелу. Његова основна идеја је била да што прије побољша кредитни рејтинг Венецуеле, а то је учинио тако што је уплатио 4 милиона боливара заосталог дуга из Вашингтонских протокола и блокаде Венецуеле још из 1902. године. Одмах након тих потеза већ у првим годинама његове власти повећала се трговинска размјена, а са њом су почеле долазити и прве стране инвестиције. Рударска индустрија је од самог почетка било нешто што је Гомеза привлачило и у чему је он видио могућности за веће државне приходе. Да би повукао веће инвестиције у овај сектор донио је одлуку о формирању комисије за експлоатацију која је бројала 5 међународних експерата од којих су 4 била из Европе, а 1 из САД. Основна улога ове комисије би била да својим владама и компанијама представе рударске потенцијале Венецуеле. Поред овога дао је инструкције свим министрима и дипломатама да на различитим догађајима користе прилику и промовишу рударске потенцијале Венецуеле као могућност за стране инвестиције. Да би овај процес био лакши, Гомез је морао да промјени стари закон који је отежавао стране инвеститоре да улажу у Венецуелу, а поготово у области рударства, што је са успјехом учињено и изгласано у Конгресу 1910. године уз неке критике да су таксе на експлоатацију нафте ниске. Ово се посебно истицало у контексту корупције, јер је јавна тајна била да предсједник и поједини чланови Владе узимају новац од великих компанија за издавање и продужење концесија мимо система такси. Основна промјена овог закона се односила на то да страни инвеститор не мора да добије одобрење од Конгреса за своје концесије у области рударства, већ од тада то добија директно од извршне власти, односно Гомеза. Ово је значило да Влада као таква може да уђе у партнерску концесију са страним инвеститорима или да своје право прослиједи трећој страни. Убрзо након тога Влада је почела да даје концесије страним инвеститорима за магнезијум, челик и асфалт.

Након ових инвестиција почеле су стизати и међународне понуде за концесије на истраживање и експолатацију нафте. Законски постојала је могућност да се добије двогодишња концесија за истраживање, а након тога 40 година концесија за експлоатацију нафте. Све концесије у Венецуели је издавало Министарство развоја чији је министар био Акуиле Итурбе. Министар Итурбе је био један од лијалних људи предсједника Гомеза који је једно вријеме обављао функције предсјендика држава Тахира и Бермудез. Прву велику концесију за истраживање нафте затражио је и добио Џон Ален Трегелес 1909. године, који је након 4 дана власништво ове концесије пребацио на венецуеланску подружницу британске нафтне компаније “НГ Бурч” представника британске нафтне индустрије у Венецуели. Подружница под називом “Венецуеланска компанија за истраживање нафтних поља” је добила концесију у трајању од 2 године, на око 27 милиона хектара земље у 12 савезних држава (регија) Венецуеле. У својим извјештајима о раду ове компаније министар Итурбе је био веома похвалан и залагао се да се ова концесија продужи.

У међувремену 1910. године представници компаније “Џенерал Асфалт” ангажују угледног правника из Каракаса по имену Рафаел Макс Валдарес који јебио запослен у адвокатској фирми “Бенце” која је за вријеме кастрове администрације у судским процесима бранила и заступала компанију “Њу Јорк и Бермудез”. Преко Валдареса американци траже концесију за истраживање нафте на језеру Бермудез (Гуаноко), гдје су већ имали активност извоза асфалта преко своје подружнице “Њу Јорк и Бермудез”. Овом приликом компанија “Џенерал Асфалт” је основала још једну подружницу у Венецуели под називом “Бермудез”. Након одобрења концесије за истраживање нафте господину Валдерасу, он је исту након пар дана пребацио на ову новоосновану компанију “Бермудез”. Када је компанија “Џенерал Асфалт” сазнала да истиче двогодишња концесија за истраживање нафте у 12 регија Венецуеле, учинили су све да не дође до продужења ове коцесије британској компанији 1912. Тада Гомез даје инструкције Влади да се не одобри продужење концесије британској подружници компанији са образложењем да нису имала адекватне финансијске и техничке капацитете да наставе истраживати нафту у Венецуели.

Тада у игру опет уводе Валдареса који у име компаније “Џенерал Асфалт” преговара са предсједником Гомезом. Након успјешно обављених преговора Валдарес подноси званичан захтјев за исту концесију чији је власник била британска компанија “НГ Бурч”. У међувремену “Џенерал Асфалт” оснива још једну овога пута трећу подружницу у Венецуели под називом “Кариби Петролеј” у чијем већинском власништву се сада налазила и претходна концесија копманије “Бермудез” за истраживање нафте на језеру Бермудез.  Захтјев Валдареса за ову концесију у почетку ово је наишао на противљење министра Итурбеа, који је од самог почетка био на страни британске комапније, ипак уз притиске предсједника Гомеза ова концесија је одобрена 2. јануара 1912. године. Концесија је подразумјевала исту површину земљишта коју је имала и британска комапнија, уз услове да се плаћа годишња површинска такса по хектару и такса по тони извађене нафте. Већ 4. јануара концесија је пребачена на нову компанију подружницу “Кариби Петролеј”, а у априлу 1912. смјењен је министар Итурбе. Ипак до краја године компанија “Џенерал Асфалт” упада у финансијске проблеме и долази у немогућност одржавања својих концесија за истраживање нафте у Венецуели. Усљед тога они шаљу свог представника у Лондон, да преговара са корпорацијом “Ројал Дуч и Шел Група” данас познатију као “Шел”. Када су у Лондону видјели резултате истраживања које су им послали из “Џенерал Асфалта”, тадашњи шеф компаније Шел, Хенри Детердинг је био одушевљен и Шел је пристао на куповину и аквизицију компаније “Кариби Петролеј” и обећао велика финансијска улагања у технологију експлоатације и опрему. Већ 1913. године под власништвом Шела компанија “Кариби петролеј” је открила прво нафтно поље у Венецуели и отворила прву бушотину “Барбуи 1” малог капацитета и то тамо гдје је све и почело са асфалтом – на данашњем језеру Гуаноко (бившем Бермудез).

Улазак компаније “Шел” са својим богатим ресурсима био је веома поздрављен не само од стране концесионара нафте, већ и од администрације предсједника Гомеза, који је још од децембра 1908. покушао да охрабри развој рударске и нафтне индустрије. Ово је такође допринјело развоју нафтних ресурса земље, а уједно је финансијској користи компаније. Иако је одлука ураве Шела да инвестира и развије нафтне ресурсе Венецуеле била храбар корак у то вријеме, предности повезане са тим (као што су обезбјеђивање најбољих нафтних области у земљи и повољно опорезивање) пружиле су Шел-у значајну предност над својим ривалима у то вријеме. Интересовање за нафтом које се догодило током 1913. повећало је свијест Владе о вриједности овог потенцијално великог извора прихода, јер су многе мање компаније из области концесија асфалта широм Венецуеле, жељеле да добију и концесије на нафту. Упоредо са овим, крајем XIX вијека је дошло до развоја мотора са унутрашњим сагоријевањем, што је још више погурало значај нафте у свијету почетком XX вијека. Због тога су уговори који су договорени почетком 1914. били тежи за нафтне компаније него што је то раније био случај. Већ 1920. године Шел је са своје три оперативне компаније, био спреман за масовно повећање производње нафте, што би земљу довело у ред највећих свјетских произвођача нафте, чиме је обиљежена почетна фаза појаве и истраживања нафте у Венецуели, а отпочела модерна историја која траје и данас и о којој ћу наставити да пишем у следећем дијелу своје серије текстова.

Закључак овог текста се некако намеће сам по себи, а вјерујем да је свима прилично видљив. Велике и богате корпорације, те државе које посједују капитал, финансирале су свој технолошки развој добрим дијелом из оваквих држава као што је Венецуела. Иако у овом периоду о ком говорим територија Венецуеле није била ничија колонија, можемо са сигурношћу рећи да се концепт колонијализма мијења са технолошким развојем друштва и свијета. Па је тако у случају Венецуеле овај колонијализам мало еволуирао кроз модернија средства поткупљивања владара и политичара за сопствене интересе. Испоставиће се касније да је овај начин био много ефикаснији од исцрпљивања ратом, ипак то је трајало до неких граница када је намјенска индустрија почела исказивати своје потребе за ратовима и производњом наоружања. Данас се то двоје некако балансира па тако заједно са свим овим имамо и медије који увелико припреме терен у свакој држави гдје је то потребно, па могу слободно да кажем да је колонизација доживјела своју еволуцију у пуном смислу. Исто тако не могу се отети утиску колико ме је проучавање десетина докумената да бих написао овај текст, подсјетило на цикличне теорије друштвеног развоја о којима је говорио Семјуел Хентингтон, јер овај период историје једне државе као што је Венецуела, представља само мањи одраз у огледалу развоја, односа и модела које данас видимо широм свијета па и у Венецуели. Тако ме један Циприано Кастро неодољиво подсјећа на Николаса Мадура, а Хуан Гомез на Хуана Гваида, видјећемо да ли ће се и на који начин историја поновити.

 

Венецуела – од црног злата до црног блата (1. дио)

Дуго нисам писао, али посљедњим дешавањима у Венецуели, која заокупљају међународну, па чак и нашу домаћу јавност, указала се потреба за један објективан, аналитички и стручни текст везан за оно што се сада тренутно дешава у Венецуели, како би се ситуација што боље разјаснила. У страним медијима углавном видимо пристрасне текстове, многе сам прочитао ових дана, али у мало којем сам наишао на једну анализу која би објективно сабрала све чиниоце стања који су довели до велике кризе у Боливарској Републици Венецуели. Серија текстова коју ћу објавити у наредним данима обухватаће комплетну слику положаја Венецуеле кроз три области: Политичка ситуација, економски показатељи и међународни фактор. Даћу све од себе да читаоцима што боље одговорим на питање како је Венецуела као држава за највећим резервама нафте дошла у ситуацију свеопштих протеста, политичке кризе, масовне глади и минималне плате у висини од 60 КМ мјесечно.

                                                 Слика 1. Државе са највећим резервама нафте

Прије само неколико дана видјели смо групе људи који се на улицама туку са полицијом широм Венецуеле. Ти сукоби су толико ескалирали и већ толико дуго трају да понекад подсјећају на ратно стање, које заиста и није далеко ако се протести наставе. Николас Мадуро је тренутни предсједник Венецуеле и долази из владајуће Уједињене Социјалистичке партије која је на власти у Венецуели од 1999. године када је изборном побједом на власт дошао велики отац нације Уго Чавез који је суверено обнашао функцију предсједника Венецуеле до смрти 2013. године. Највећи Чавезови политички домети су били увођење сопствене верзије социјализма “Чавизам” који је и назван по њему, а чије су упориште били његова харизма, антиколонијална/боливаристичка реторика, национализација компанија и висок степен социјалних давања сиромашнима што је чинило основу његове политичке подршке међу сиромашним и незадовољним средњим слојевима, док је са друге стране све чешће улазио у сукоб са економским елитама Венецуеле. У току своје владавине имао је неколико покушаја за уставним промјенама од којих су основа биле политичке промјене које се односе на скидање ограничења за предсједника, гувернере, министре и посланике колико пута могу да се кандидују и обављају политичке функције, што су многи видјели негативно због уставних могућности модерне диктатуре. Па је тако Чавез 2007. године доживио први пораз на националном референдуму, да би 2009. године за мало успио прогурати ове политичке промјене. Позитивне ствари ових Чавезових реформи међу првима носиле су идеју национализације разних грана индустрије и њено враћање прво држави, а касније народу што је и урадио пар година након доласка на власт, о чему ћу више писати у економском дијелу анализе. Са друге стране то су потези због којих је постао непопуларан код западних влада које путем свог капитала у другим земљама условно речено “бране демократију”. У првом реду “стао је на жуљ” САД-у, јер је протјерао њихове нафтне компаније и у потпуноси национализовао и ставио у државно власништво све нафтне и производне ресурсе у оквиру државне нафтне компаније ПДВСА. На међународном плану сарађивао је са Русијом и Кином, као и земљама извозницама нафте чланицама ОПЕКА, док је највише нафте извозио у САД. То је увелико одређивало и његове међународне односе у којима је знао и пријетити САД-у обуставом испорука нафте ако наставе да се мијешају у политичке процесе у Венецуели.

Након смрти Чавеза 2013. године на власт долази Мадуро, који преузима земљу у моментима када цијена нафте на свјетском тржишту пада, када почиње падати и ниво нафте који Венецуела производи, а велика зависност ове државе од цијена нафте доводи и до веће економске кризе, која се назирала и посљедњих година Чавезове власти. Мадуро на првим парламентарним изборима послије смрти Чавеза губи већину у Националном парламенту на изборима који су одржани 7. децембра 2015. године. Национални парламент Венецуеле броји укупно 167 чланова, дакле за већину је потребно 84. Тада је коалиција свих опозиционих партија окупљена заједно у Демократску Унију у коначници освојила укупно 112 мандата, што је тачно двотрећинска већина која им омогућава промјену Устава, смјене министара и референдум за опозив предсједника Венецуеле. Излазност на овим изборима је била око 75%. Управо ту почиње први чин данашњег политичког заплета који још увијек траје и веома је неизвијесно како ће се завршити.

                                         Слика 2. Резултати парламентарних избора по регијама у Венецуели 2015.

Оваква политичка надмоћ опозиције у парламенту Венецуеле отворила је пут за крупне политичке промјене у земљи. Свјестан тога Мадуро је искористио одлазећу парламентарну већину, па је 22. децембра 2015. само неколико дана послије избора, Народна скупштина у може се рећи некој врсти техничког мандата, именовала чланове Врховног суда правде Венецуеле. Пошто су изабрани од стране још увијек постојеће владајуће већине у одлазећем саставу парламента, све судије су биле лојалне Уједињеној социјалистичкој партији Венецуеле предсједника Николаса Мадура. Врховни суд правде је главно правосудно тијело у држави и има 32 судије. Овај суд има 6 специјализованих одјељења или комора: уставна, административна, изборна, грађанска, кривична и друштвена. Свака од ових комора има 5 судија, осим уставне која има 7. Главна задаћа овог Врховног суда је контролисати уставност и законитост јавних аката у складу са Уставом и повезаним законима.  Судије овог уставног суда се бирају у Парламенту Венецуеле двотрећинском већином гласова на мандатни период од 12 година. Дакле одлазећа владајућа већина је искористила свој технички мандат како би изабрала судије овог суда, што ће показаће се касније додатно утицати на продубљивање политичке кризе у држави. Управо је овај Врховни суд у једној од својих првих сједница након преузимања дужности нових судија донио одлуку о преиспитивању регуларности изборних резултата у 8 изборних јединица. Исход ове одлуке је био одузимање права на полагање заклетве и преузимање посланичког мандата за 3 опозициона посланика, тако да је опозиција остала без двотрећинске већине у парламенту која јој је била потребна за изгласавање крупних промјена, а између осталог и могућности изгласавања референдума о опозиву предсједника Мадура.

Ова одлука је резултирала протестима и великим незадовољством свих оних који су били опозиционо настројени широм Венецуеле, а било их је све више, јер су се криза и сиромаштво повећавали. Осим протеста опозиција је одлучила да се мобилизује и да користећи се уставним одредбама прикупи довољан број потписа колико је потребно за референдум о смјени предсједника Венецуеле. Уставне одредбе у Венецуели кажу да овај процес има двије етапе, прва је да се скупи 1% потписа свих бирача (око 200 000 потписа) који би се након тога верификовали и уколико би били валидни, онда се улази у другу етапу. Друга етапа подразумијева да се мора прикупити 20% ( око 4 000 000) потписа и предати на провјеру у Изборну комисију. Временски период за прикупљање потписа одређује Централна изборна комисија Венецуеле. Опозиција је у предвиђеном року успјела сакупити потписе за прву етапу 2.5.2016. године, да би уз одређене задршке ти потписи ипак били верификовани од стране изборне Комисије 1.8.2016. године, што је омогућило отварање друге етапе потписивања. Задршке у верификацији су се односиле 9000 пријава за манипулацију потписа који су поднесени Изборној комисији. Централна изборна комисија након тога је требала да одреди временски распон за прикупљање потписа, а опозициони лидери су хтјели да се референдум одржи прије краја 2016. Вријеме је овдје за опозицију било кључан фактор, јер уколико се референдум одржи прије 10.1.2017. и уколико грађани опозову Мадура, онда по Уставу Венецуеле може да дође до нових избора за предсједника. Уколико се пак референдум одржи послије 10.1.2017. године и уколико грађани опозову Мадура, тада нема нових избора већ потпредсједник Венецуеле преузима дужност до нових редовних избора, јер послије 10.1.2017. Венецуела улази у посљедње двије године предсједничког мандата током којих нема избора. Потпредсјендик Венецуеле у то вријеме је био Мадуров сарадник Аристубуло Истуриз, па је опозиција сматрала да би побједа на референдуму послије 10.1.2017. била Пирова побједа.

Централна изборна Комисија је донијела временски распон од 90 дана за прикупљање потписа са почетком у октобру 2016. што је наишло на негодовање опозиције, јер би се по том референдум могао одржати тек у фебруару, што опозицији није одговарало из горе поменутих разлога. Након великих притисака на Изборну комисију, она је 21.9.2016. године донијела нови рок за прикупљање потписа у периоду од само 3 дана од 26. – 28. Октобра 2017. године и са одредбом да се мора сакупити најмање 20% потписа из сваке од 24 изборне јединице, што је технички било скоро неизводиво. Опозиција је негодовала због овога и тражила је 20 000 машина за прикупљање потписа, али су добили само 5400. Тражили су и да мјеста за потписе буду отворена цијели дан, али је Изборна коисија прописала само 7 сати дневно. Ипак и поред тешких техничких услова, само неколико дана прије одржавања прикупљања потписа широм земље, Централна изборна комисија је све отказала због оптужби поводом поднесених пријава за преваре са потписима у претходној фази.

Ово је довело до још једних великих протеста које је организовала опозиција гдје је било преко милион људи на улицама Каракаса. Са друге стране присталице предсједника Мадура су упали у зграду Парламента и напали посланике опозиције, па се тако ова политичка криза још више продубила. Већ почетком 2017. тачније 29.3. Врховни суд правде распушта Народну скупштину и доноси одлуку о скидању имунитета за лидере опозиције, али само два дана послије, Врховни суд поништава своју одлуку о распуштању парламента. Иако су људи на улицама доживјели сатисфакцију, незадовољство због оваквих одлука је остало, а кулминирало је поново већ 1.5.2017. када се Мадуро позвао на члан 347. Устава Венецуеле и донио декрет о одржавању избора за Уставотворну Народну Скупштину која би имала задатак припреме новог Устава о коме би се народ изјаснио на референдуму. Овим би Венецуела технички добила два парламента. Самим декретом рапсисани су и избори за ову Уставотворну скупштину 30. Јула 2017. године. Опозиција је ово видјела као покушај подривања функције и замјене Националног парламента, гдје су они добили већину на изборима 2015. године, јер је прописано да ће се сједнице Уставотворне скупштине одржавати у истој згради гдје и сједнице Народне скупштине само у другој просторији. Да би покушали спријечити ово опозиција је уз подршку амбасадора САД, Бразила, Чилеа и још неких држава активирала чланове Устава 333. и 350. те донијела одлуку о расписивању референдума 16.7.2017. гдје би се народ изјаснио да ли је за формирање ове Уставотворне скупштине. Од 19 милиона бирача на референдум је изашло око 7,5 милиона, што је око 40% свих бирача уписаних у бирачки списак, од тога је 99% њих гласало за укидање Уставотворне скупштине.

Само неколико дана након тог референдума 30.7.2017. одржани су избори за Уставотворну скупштину гдје је од такође 19 милиона бирача на тим изборима према резултатима Изборне комисије Венецуеле гласало нешто више од 8 милиона бирача или око 42%. Опозиција је бојкотовала ове изборе тако да је Мадурова партија освојила скоро све посланичке мандате у овој Уставотворниј скупштини која има укупно 543 посланика. Ови резултати су касније оспорени за милион гласова од стране компаније Смартматик која је задужена за провођење електорнског гласања и која је оптужила Изборну комисију Венецуеле за неправилности и манипулације током изборног процеса.

Након ових избора за Уставотворну скушштину САД, Бразил, Панама, Колумбија, Костарика, Аргентина, Европска Унија и већина других земаља Јужне Америке нису признале ове резултате, те су оптужиле Мадура за рушење демократије. Док су са друге стране Русија, Кина, Боливија, Куба, Никарагва, Сирија, Еквадор и Иран признале ове изборе и позвале опозицију да се уздржи од насиља. Уставотворна скупштина је имала прву сједницу 8. августа 2017. и тада се прогласила огранком врховне власти у Венецуели, забранивши Народној скупштини под вођством опозиције, да врши акције које би ометале Уставотворну скупштину која ће доносити мјере “подршке и солидарности” заједно са предсједником Мадуром. Дана 18. августа 2017. године, Скупштина је себи изгласала и овлашћење да доноси законе и надјачава Народну скупштину по питањима која се тичу „очувања мира, безбједности, суверенитета, друштвено-економског и финансијског система“, а затим су Народној скупштини одузете законодавне овласти. Народна скупштина под вођством опозиције одговорила је да неће признати Уставотворну скупштину, чиме је отворена озбиљна политичка и уставна криза.

У мају 2018. су одржани редовни предсједнички избори у Венецуели, које је опозиција опет бојкотовала, али након лицитирања са неколико различитих имена, што би имплицирало да се нису могли договорити око кандидата, па је компромисно рјешење био бојкот. Упркос томе неке мање опозивионе странке које нису биле дио велике коалиције су истакле своје кандидате који су изашли на црту Мадуру. На тим изборима Мадуро је остварио убједљиву побједу. Излазност на изборе је била око 46% од чега је Мадуро освојио око 6 200 000 гласова или 63% и убједљиву побједу у свим регионима. Након избора опозиција и поједине државе које су им пржале подршку су указивали на неке нерегуларности у самом процесу, манипулације са бројем бирача и мали одазив уопште (мањи од 50%), али рекло би се узалуд, јер је Мадуро изашао као побједник и освојио још један мандат.

                                                          Слика 3. Резултати предсједничких избора у Венецуели 2018.

Након овога протести су настављени, као и хиперинфлација која је почела да гуши економију Венецуеле, а све је то изазвало кризу која је кулминирала посљедњих дана када је када је Народна скупштина прогласила Хуана Гуаида за привременог предсједника Венецуеле, позвавши се на чланове Устава 333. и 350.

Члан 350 Устава Венецуеле: Становници Венецуеле, вјерни својој републиканској традицији и својој борби за независност, мир и слободу, одрећи ће се било каквог режима, закона или власти који крше демократске вриједности, принципе и гаранције или крше људска права.

Након овога кренула је и својеврсна међународна криза коју је предводио талас земаља које признају Гуаида за предсједника Венецуеле, као и оне земље које не признају Гуаида, већ Николаса Мадура.

                       Слика 4. Државе и став: Зелене признају Гуадиа, Црвене Мадура, а жуте позивјау на дијалог.

Закључак комплетне ове политичко уставне заврзламе у Венецуели се не може сажети у само пар реченица. Наиме, као што сте видјели Устав Венецуеле је дао веома широке овласти предсједнику, које је Николас Мадуро искористио максимално од пораза на изборима па све до данас. Организација Америчких Држава поднијела је 2017. захтјев за мишљење о легалности декрета предсједника Мадура за сазивање избора Уставотворне скупштине међународном правном тијелу Венецијанској комисији. У свом мишљењу Венецијанска комисија није била изричито противна када је у питању декрет предсједника Мадура за провођење избора за Уставотворну скупштину без референдума, али је нагласила да је било неправилности у везаних за процес спровођења избора по изборним јединицама. Био би ми потребан само један засебан текст да би се до детаља разјаснило мишљење Венецијанске комисије, али из овог мишљења које сам прочитао неколико пута, стекао сам осјећај да је Мадуро имао ходограм којим се вјешто држао одреби Устава, ишао чак и по његовој ивици уз одређене неправилности, али које у коначници нису из домена процеса доношења одлука, већ више у некој форми техничких питања гдје би се на неком суду веома тешко утврдило да ли је Мадуро заиста прекршио одредбе Устава или не. Све то би било заиста незахвално процијенити, а то је тешко учинила и сама Венецијанска комисија, оно што се мора признати јесте да је све до сада веома вјешто урађено и прилично у оквирима свега што Устав дозвољава. Друга је ствар што је Устав Венецуеле уникатан у свијету, и такав какав јесте са великом ширином и маневарским простором који увелико користи Николас Мадуро, а у појединим случајевима је то чинила и Народна скупштина, поготово када је Хуана Гуаида прогласила за привременог предсједника, иако им је претходно Уставотворна скупштина скинула те овласти. Са друге стране ако бисмо посматрали морално, јасно је и видљиво да је опозиција без премца узела изборе 2015. и то чак двотрећинску већину, јасно је и да им је Мадуро постављао бројне уставне и политичке препреке које су веома тешко заобилазили, али исто тако не могу да се отмем утиску да су два пута бојкотовали изборе, а поготово предсједничке када се нису могли договорити око кандидата. Све то је додатно утицало на ситуацију у којој се сад налазе, коју су донекле и сами себи отежали. Политичко па ни правно рјешење садашње ситуације се не назире, чини ми се да ће на крају морати одлучити сила. По свим овим референдумима и изборима исто тако чини ми се да и једна и друга страна имају ту негдје подједнак број гласача. Надам се да ће ове године доћи до нових парламентарних избора и новог циклуса који би могао дати одговор без силе. Нажалост поред политичких проблема у којима се налази Венецуела ту су и они економски који су по мом мишљењу много већи и о којима ћу више писати у наредном тексту, а не смије се заобићи ни међународни фактор и његови интереси који ће увелико одредити будућност ове државе.

ШТА СЕ ЗАПРАВО ДЕШАВА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ?

Многи пријатељи и саговорници посљедњих дана ме питају шта се то дешава на Косову и Метохији… Као неко ко се дуго бави питањем Косова и Метохије како са стручне тако и личне стране, осјећам да је вријеме за један текст о најновијим дешавањима и актерима, са жељом да овој теми и ситуацији приближим оне које ово искрено и интересује.

Наиме, као што сте вјероватно чули из медија, српски званичници су већ почели отворено да говоре о својеврсној подјели територије Косова и Метохије, те разграничења са Албанцима. Не улазећи у жељни прагматизам наших политичара, овакве изјаве су свакако нешто ново што до сад нисмо могли чути, барем не од највиших званичника у Београду, или бар не толико отворено, као да је то малтене једини пут и једино рјешење. Са друге стране и албански представници самопрогашене тзв. државе су, иако ригидног става по том питању, узвратили са потенцијалном идејом размјене територија на линији сјевер Косова и Метохије за општине Прешевске долине са већинским албанским становништвом Бујановац, Прешево и Медвеђу. Теже од ових изјава су једино изјаве нижих чиновника који покушавају да додатно разложе зашто је баш подјела то једино соломонско рјешење. Тако смо свједоци потпуно погубних изјава као што су оне да разграничење са Албанцима у основи има спрјечавање неког будућег етничког чишћења и погрома. Ако узмемо у обзир да ће ово разграничење у најбољем случају да обухвати само 4 општине на сјеверу Косова и Метохије, и да више од 65 000 Срба јужно од Ибра остаје препушено Албанцима и сами себи, онда видимо колико су оваква образложења и увјеравања комплетно погубна, јер испада да Србима јужно од Ибра након разграничења нико не може да гарантује да неће доћи до етничког чишћења, нити ће ко моћи да их заштити. Уствари, овакве изјаве у основи имају за циљ да заврше посао код народа, убиједе јавност и послуже сврси.

Ово ипак није најгоре што се дешава, јер на српској сцени тренутно тиња и озбиљан сукоб између државе и цркве, један од оних који су се знали дешавати у не тако добра времена по наш народ. Многи српски државни чиновници су се оштро обрушили на размишљања цркве и црквених великодостојника која никако не иду у правцу подјеле. Напротив, црква је у овој дебати више на правцу одржавања статуса кво и поштовања Резолуције 1244, него било каквог разграничења, што је отприлике и став који подржавам лично, а о чему сам детаљно и писао прошле године, јер сам знао шта нас ускоро чека, ако се не подузму одлучнији кораци. Вјероватно је све ово посљедица веће активности албанских лобиста и притисака од стране појединих западних политичара, па и самих званичника ЕУ, да се питање Косова и Метохије коначно заврши, уз обећани  убрзани пут Србије у ЕУ. Да се на заваравамо, послије подјеле или размјене територија, на дневни ред долази и чин коначног признања и пријема самопроглашеног Косова у чланство УН, којег не баш случајно ни до данас, не признаје половина чланица овог тијела.

Прије само неколико дана амбасадор Кине у Србији нас је подсјетио на један сјајан примјер који бисмо требали упамтити. Он је навео примјер Кине која је чекала скоро 100 година да би ријешила питање Хонгконга тек 1997. када је враћен матици, као и Макао. Познато је да су у Хонгконгу били Енглези, а у Макау Португалци. Наравно многи ће рећи да не можемо поредити Кину са Србијом, што је и наравно јасно да нисмо јаки нити утицајни у свијету као Кина, али ово није лекција о томе, већ лекција о стрпљењу и опредјељењу.

Прваци цркве на одбрани овог става су владика Теодосије и игуман манастира Високи Дечани, Сава Јањић, који су протеклих дана због својих ставова трпили јаке јавне нападе да су несрећни чланови цркве. Прије свега сматрам да до овога уопште није требало доћи овако у јавности и пред народом, без обзира на опречна размишљања и супротне ставове, а исто тако неки људи би требали да знају како је Српска православна црква вијековима била и основни стуб српске државе. Државе су се мијењале, чиновници и поготово, али црква је увијек постојала, чему прије свега свједоче српске цркве и манастири широм Косова и Метохије, који су управо посађени ту као путокази живота за неке нове нараштаје. Због овога је заиста битно да се држава позове на саборност, јединство и заједнички рад по питањима Косова и Метохије са нашом црквом. Многим Србима на Косову и Метохији цркве и манастири су прво и посљедње уточиште, јер сам се лично увјерио колико је црква тамо поштована на једном узвишеном нивоу, и то је просто тако, можда и највише у односу на све крајеве гдје данас има српског живља.

Управо у том контексту манастир Високи Дечани је некако први међу једнаким српским црквама на Косову и Метохији, а када тамо одете тек онда осјетите тај мирис фрески, зидина и вијекова који су се саставили на једном мјесту. Игуман манастира Високи Дечани, Сава Јањић је често ових дана био цитиран и нападан у српским медијима због свог става о подјели, а као аргументи су узимани његови контакти са странцима (амбасадом САД), фотографије са албанским званичницима и слично. Управо то ме је можда и највише подстакло да напишем овај текст и мало разјасним ту ситуацију. Наиме, прије тачно 5 година, након једног од мојих првих долазака на Косово и Метохију и уопште стицања свијести о важности тог простора за духовно здравље и будућност српског народа, десио се догађај који се тиче управо садашњег игумана Саве Јањића, а везано је уз ово што се дешава и данас. Тада сам 2013. године написао један текст који ту стоји и данас под насловом “Маркетинг жртве и културни етноцид“. У овом тексту чија је мисао водиља била важност очувања нашег културног наслијеђа и идентитета, дотакао сам се једне фотографије са Твитер профила Влоре Читаку, а заједно са Савом Јањићем испред манастира Високи Дечани. Испод те фотографије дотична је написала: “Сјајна посјета манастиру Дечани, НАШЕ културно наслијеђе треба бити заштићено“. Дакле већ тада албански званичници су српске манастире називали својим културним наслијеђем и без икаквих посљедица су поткрадали наш вијековима стваран идентитет и представљали га као свој, из простог разлога што свог немају, можда нити читав вијек, а камоли више. Оно што је мени тада засметало, јесте присуство Саве Јањића на таквој фотографији, гдје је он на неки начим томе дао одређени легитимитет. Послије мог коментара испод фотографије што можете видјети у тексту, Сава ме је блокирао и до дана данашњег сам блокиран, те не могу читати његове објаве. У почетку сам био револтиран овим поступком, јер и данас сматрам да сам указао на нешто што није могло да се прећути. Ипак, временом сам пратио рад братства манастира Дечани, као и рад Саве Јањића кроз медије, а прије неких мјесец дана смо се и упознали, званично баш у Дечанима, иако ја нисам ништа рекао, а он ме није препознао. Свакако чињеница је јасна, а то је да данас око Дечана скоро и да нема српских кућа, али манастир и даље опстаје. Ово је можда једина порука из комплетне садашње ситуације која ме увелико подсјетила на причу Мехмед Паше Соколовића која је била мало екстремнија у односу на промјену вјере, али нимало безначајна у односу на свијест о коријенима и свему што је данас његово наслијеђе нама из најтежих времена. Управо тако сам доживио улогу Саве Јањића у данашње вријеме, неправдајући поступке и фотографије, докле год је манастир на свом мјесту, уредан, очуван и спреман да дочека и угости за монашком трпезом сваког искреног вјерника, у исто вријеме свједочћи о висовима српских краљева и династије Немањића. Можда времена нису онолико тешка као у вријеме Соколовића, али су довољно тешка да би у неким поступцима требало сагледати више смисла. Савина фотографија са замјеником државног секретара САД-а Весом Мичелом у просторијама америчке амбасаде у Приштини, у некима изазива неповјерење и нелагоду, јер нам САД већ дуго нису искрен и поуздан партнер, али опет са друге стране да би се манастирско земљиште заштитило од очигледног покушаја легализоване пљачке од стране лажне државе, једини који иоле могу обуздати Албанце су опет исти ти Американци, са којима је ова врста сарадње на простору Косова и Метохије у овим историјским околностима више нужда него жеља. Манастир Високи Дечани у себи заиста има превише историје, сјећања, па чак и нашег хришћанског архетипа и зато је битно очувати га, што у данашње вријеме уопште није лако.

Дечани данас осим своје историјске и културолошке вриједности као манастир, имају и ону економску уз коју долази и туристичка. Сам манастир посједује око 50 хектара земље, углавном за пољопривреду. Монаси имају краве, овце, козе, живину, а производе качкаваљ и сиреве, док у Великој Хочи код Ораховца, манастир има винограде гдје се производи црно и бијело вино, те позната лозова ракија. Мене су посебно одушевила издања малих књижица о самом манастиру које су преведене на преко 20 свјетских језика, а управо због огромног броја туриста који из разних земаља посјећују ову српску светињу. То је још један од начина да се очува и промовише српско културно наслијеђе на Косову и Метохији у тешким временима. Вјерујем да ова времена нису ни прва, а вјероватно нити посљедња тешка за Високе Дечане, али и данас те славне манастирске зидине, куполе и хорос изливен од мачева косовских јунака са Газиместана, стамено стоје и служе свом српском народу на част и спасење, за које се надам да ћемо пронаћи.

Не могу, а да овај текст не завршим са ријечима умировљеног владике Атанасија који је својевремено рекао: “У данашњој ситуацији Косово је поново на крсту, поново представља један велики моменат у историји Српског народа. Оно је данас у веома тешком положају и оно је заиста на свом Великом Петку. Ми као хришћани се надамо да увек после Великог Петка долази Васкрсење, па сматрамо да Косово није изгубљено, као што ни Велики Петак није био губитак, и не може бити губитак за нас хришћане.“

KRAJ KAZAMATA I KRAJ RATA

Haški tribunal je juče neslavno završio svoj rad, kao što ga je isto tako neslavno i počeo, više kao sud za podizanje tenzija i pravljenje ratnog rezultata unapred kreiranog kao i sam rat, nego kao pravi sud. Jedno veliko poglavlje raspada Jugoslavije i uopšte rata na ovim prostorima završava se danas. Kolosano pitanje “ko je počeo rat”, nikad neće biti odgovoreno isto sa svih strana, ali sigurno da je Haški tribunal svojevrsno završio taj nesrećni rat upravo juče, simptomatično baš 29. novembra na “Dan Republike” nekadašnje države.

Po broju kazni u Haškom tribunalu i po sveopštem predratnom, ratnom i poratnom raspoloženju zapadnih sila prema srpskom narodu uopšte, upravo su Srbi dobili najveće i zbirno najduže kazne. Zločina je bilo na svim stranama, da li su i kazne u tom srazmjeru po zasluzi sigurno znaju oni koji su ih kreirali i donosili. Sve i da takvu količinu krivice prihvatimo i pojedinačno i kao narod uslovno rečeno, ostaje velika praznina i gorčina zbog zločina nad Srbima čiji krivci i nalogodavci nikada neće odgovarati, dok su isti u Hagu pompezno oslobođeni i kod kuće u inat dočekani. Slučajevi Orić, Haradinaj i Gotovina ostaju kao najupečatljiviji dokaz ovim navodima. Ono što svaka strana smatra jeste, da su njihovi optuženi previse, a ovi drugi premalo, ma koliko god zbirni rezultat pokazuje samo jedno. Upravo sa tim Hag odlazi, a nas ostavlja u vječnom trvenju, verbalnom sukobu i nezadovoljstvu, jer se ciljano stvorila takva klima na ovom prostoru da se ratuje i u miru. Čudno je to, ali ispada da su bolji odnosi vladali netom poslije rata, nego godinama nakon Haškog tribunala. Uloga koju je ovaj sud imao na pomirenju naroda totalno je promašena, izokrenuta i izopačena.

Upravo sa ovim činjenicama Hag završava svoju misiju, a na prostoru bivše Jugoslavije ostavlja jednu veliku razvalinu, svakome njegovu, koja će se vjerovatno najviše koristiti u dnevno političke svrhe i uglavnom prema potrebi onih domaćih aktera koji još uvijek priželjkuju rat, te stranih činilaca kojima je to ovdje izvor prihoda, biznisa i zabave.

Ne mogu, a da se takođe ne osvrnem i na sam čin Slobodana Praljka, koji je juče zaokupio sve strane i domaće medije, a danas i sve naslovnice dnevne štampe. Optuženi general HVO učinio je ono što je mnoge asociralo na samog Geringa nakon presude u Nirnberškom procesu, i sa tim činom mnogi će ga svrstati u rang najvećih hrvatskih heroja. I zaista, smatram da se ponio herojski, ali samo iz samo jednog razloga. Svi mediji danas pišu o tom njegovom činu, ulaze u razloge i načine kako je bočica otrova uopšte prošla zidine tribunala u Hagu, te ko je mogao da je donese i kako. Ipak, u stranim i domaćim medijima uopšte se ne priča ili vrlo malo, da je potvrđenom presudom šestorici Hrvata, potvrđena možda još bitnija istorijska presuda Hrvatskoj za udruženi zločinački poduhvat s ciljem etničkog čišćenja dijelova BiH. Slobodan Praljak je uspio svojom žrtvom, te ovim teatralnim činom u potpunosti pokriti ono što Hrvatska krije i čime manipuliše dugi niz godina. Klasičan primjer ovoga je jedna zvanična akcija HVO od mnogih (Mrkonjić Grad, Bosanski Brod, Nevesinje…) u BiH i RS sa istim ciljem, a koja se odnosi na zapadno – krajiške opštine (Novi Grad, Kostajnicu i Kozarsku Dubicu) pod nazivom UNA 95. U ovoj akciji su bezočno i podmuklo ubijani civili, a kasnije se o njoj gotovo nikad nije pričalo, čak je i sam vrh Hrvatske države dugo godina krio podatke, jer je ova akcija završena neuspjehom i porazom HVO-a. Sa druge strane Srbija i JNA su osuđene za sve, za šta se i moglo i nije moglo biti osuđeno i presuđeno, ali sa ovom presudom se zvanično demaskira i uloga vrha tadašnje Hrvatske države, te se na neki način podvlači crvena linija ispod koje se više neće ići.

Bilo kako bilo, dva su zaključka sa kojima će se svi složiti, a to su da je rat najveće zlo za ljudski rod i da život kao rijeka teče dalje. Opet smo nakon svega manje ili više usmjereni nekako jedni na druge, a to najbolje znaju oni koji odlaze i napuštaju ove prostore u potrazi za boljim životom, pogotovo kad se sretnu tamo negdje… Vjerujem da je do rata malo kome ili samo usijanim glavama bez puno pameti i onima koji gorak ukus rata uglavnom nikad nisu ni okusili. Pored toga sve ove države su manje ili više razvaljene, uništenih privreda, slabih ekonomija i sveopšteg okruženja, te turobne budućnosti. Trend odlaska ljudi i porodica podsjeća na  zemlje trećeg svijeta, jer odlazak je glavna tema. Smatram da postoji toliko stvari na kojima svi možemo i trebamo zajedno mnogo više raditi, pričati i popravljati, a da to nije rat.

Što se politike tiče, postoji mnogo prečih stvari od Dejtonskog sporazuma, na čiju bih promjenu i priču o promjeni stavio moratorijum na barem 10 godina da vidim šta bismo napravili u nekim drugim oblastima. Da li možemo izaći iz sopstvenih kazamata, osloboditi se i nastaviti normalno živjeti, ne znam, ali znam da moramo, kao što znam da se djecu treba umjesto šovinizmu učiti zdravom patriotizmu uz poštovanje drugih, u suprotnom niti ovaj kraj kazamata neće biti i kraj rata.

Bilo i ne ponovilo se!

ВЕЛИКА ХОЧА ПОД ЗАШТИТОМ УНЕСКА?

Већ сам раније писао један текст о Великој Хочи који је имао и још увијек има високу читаност и један је од ријетких текстова о овој српској енклави на Косову и Метохији који се могу наћи на интернету. Данас вођен трагом једне друге вијести опет сам се сјетио Велике Хоче и идеје која ми се јавила још за вријеме кампање #NoKosovoUNESCO којој смо дали допринос из наше мале студентске канцеларије у Косовској Митровици.

Наиме ријеч је о вијести коју сам управо прочитао, а то је да је Израел најавио нове резове када је у питању финансирање УН-а од стране ове државе, а ралог је УНЕСКО. Тачније у питању је одлука на 41. сједници комитета УНЕСКА која се одржава у Кракову ових дана, да као палестинску баштину призна стари град у Хеброну на Западној обали и Пећину патријарха. Палестина је постала чланица УНЕСКА 2011. године и већ има три баштине уписане на ову листу. Не улазећи у саму суштину и проблематику ове одлуке, као ни чланства Палестине, осјетио сам потребу да поново споменем Велику Хочу, али овог пута у контексту потенцијалне културне баштине под заштитом УНЕСКА. Примјер Хеброна и дипломатске борбе коју води Палестина кроз УНЕСКО је управо оно на чему би Србија требала да учи. У потпуности је јасно да званичници самопроглашеног Косова неће одустати од чланства у ову организацију, а и зашто би када знају да су са тим чланством на прагу оног важнијег дипломатског корака, а то је чланство у УН и пуно међународно признање.

Због специфичне ситуације у Извршном савјету УНЕСКА гдје Албанији (земљи покровитељу њихове претходне апликације) истиче чланство ове године, а у исти су на период до 2019. године ушле Русија и Србија, процјењујем да ће званичници самопроглашеног Косова барем још две године сачекати са апликацијом за члнаство, јер су им шансе у старту смањене у односу на претходни покушај. Са друге стране Србија са чланством у Извршном савјету може да ухвати сјајан дипломатски моментум и у зависности од политичке воље и других могућности покрене процес којим би се Велика Хоча уврстила као културна баштина Србије под заштиту УНЕСКА. Дакле поред 4 постојећа манастира која се налазе под заштитом УНЕСКА (Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и Грачаница) око којих се води велика дипломатска битка за њихово очување у оквирима српске културне баштине што они неспорно и јесу, потребно је направити корак напред и у процедуру за избор културне баштине упутити још једно културно благо Србије, а Велика Хоча поред своје дуге историје, културе и традиције то свакако заслужује.

Велика Хоча је некада била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и три манастира, а имала је и свој трг. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. вијеку, а обновљена у 16 вијеку. Хоча је позната по  црквама из средњег века: црква Св. Јована, Св. Николе, Св. Луке, Св. Стефана, Св. Недеље, Св. Ане, Св. Петке, Св. Илије, Св. Пречисте као и по Виници цркве Св. Стефана, Кули Лазара Кујунџића, кући породице Хаџиспасић, кући са виницом породице Патрногић, конаку манастира Марка Коришког, Сарају, кући Столића, Симића, Мицића, Сташића. Из свега овога јасно је видљиво да подношење захтева за кандидатуру Велике Хоче на листу светске баштине УНЕСКА има своје упориште.

Сада већ давне 2010. године говорило се о заједничкој кандидатури Петроварадинске тврђаве и Велике Хоче, али осим идеје и њеног помена пар пута у медијима није се урадило ништа конкретније. Сматрам да Србија има времена до 2019. године да искористи чланство у Извршном савјету и да поднесе кандидатуру за Велику Хочу по истом рецепту по којем је то урадила Палестина за Хеброн, у супротном могли би да дочекамо да једнога дана самопроглашено Косово то учини, што би била велика трагедија и својеврсно искривљивање историје. Што се тиче самог процеса апликације о свакој кандидатури, послиједњу ријеч даје Национална комисија Србије, узимајући у обзир бројне параметре, а прије свега стандарде УНЕСКА, који су веома стриктни, како у погледу ажурирања документације, тако и у погледу вредновања глобалног значаја потенцијалних локалитета. У сваком случају са овим би био учињен велики посао, а у дипломатском смислу то би значило дугорочну заштиту и препознатљивост православних манастира на Косову и Метохији као српског културног наслијеђа, што би нам у многоме олакшало све будуће дипломатске битке за наше културно благо, а самим тим и за оно за шта се Србија декларативно залаже, а то је непризнавање самопроглашеног Косова.

Опет не улазећи у суштину политичких одлука, Бриселских преговора и свих тривијалних поткусуривања, сматрам да су културно богатство и православне светиње на Косову и Метохији црвена црта испод које се не иде и за коју се бори свом могућим средствима. Владари и властодржци су се мијењали вијековима, данас и убудуће ће се тако мијењати политичари, али косовски завјет, сјећање и огромна културна баштина која о том свједочи као јасан печат времена остаје заувијек. Упориште ових схватања, борбе и залагања за Косово и Метохију неки виде у митологији, неки у модерном прагматизму, али само једно је тачно, одрицање од Косова не постоји, постоји само чување и чекање неких бољих времена и бољих нас.

PILOT PROJEKAT: INICIJATIVA ZA POVEZIVANJE OPŠTINE KOSTAJNICA

Povezivanje, odnosno bratimljenje opština je jedan moderni koncept koji uz pažljivu analizu i povećenost u tom procesu može da doprinese i pomogne razvoju malih opština kao što je Kostajnica. U predizbornoj kampanji posebno sam se zalagao da opština Kostajnica započne ovaj proces i da odlučnim pristupom pokušamo pronaći i ostvariti prijateljske, partnerske i bratske veze sa sličnim gradovima iz inostranstva. Takođe u toku ove kampanje Opštinski odbor Ujedinjene Srpske u Kostajnici je predstavio platformu pod nazivom “Kostajnica otvorena prema svijetu“, gdje smo dali konkretne ideje vezane za bratimljenje opština, a i sam naslov naše platforme jasno pokazuje osnovni fokus.

Bratimljenje opština je dugoročni sporazum o saradnji između dve opštine iz različitih država, a na širokom polju koje one same odaberu. U širem smislu bratimljenje gradova podrazumijeva razmjene informacija, međusobnu pomoć, kulturnu i turističku promociju, sportska takmičenja, stvaranje novih tržišta, povezivanje privrednika, razmjene zaposlenih u opštinskoj administraciji i mladih ljudi radi edukacije i savladavanja novih znanja. 

Pronalaženje savršene prijateljske i partnerske opštine je očigledno prvi korak, a svako bratimljenje je svojstveno. Ipak, u većini slučajeva adekvatan partner za bratimljenje treba da je sličan našem gradu u više aspekata. To mogu biti broj stanovnika, geografski položaj, privredne djelatnosti, istorijska povezanost, komparativne prednosi, zajednički projekti, manifestacije i sl. Vodeći se ovim pokušao sam da pronađem opštinu koja bi imala neke poveznice i sličnosti sa Kostajnicom.

Prva misao vodilja mi je bila koju državu odabrati i zašto. Krenuo sam od posljednjeg međunarodnog projekta u čiji uži izbor je upala i opština Kostajnica. Naime, riječ je o MEG projektu okolišnog i ekonomskog upravljanja koji finansira Vlada Švajcarske. Kao znak dobre volje i u kontekstu aktuelnog projekta čija samo prva faza traje 4 godine, smatram da je dobar plan da se bratimljenje počne sa nekim gradom iz Švajcarske, jer veza već postoji u startu. Pored toga, Švajcarska nam je i geografski blizu, stabilna i ekonomski jaka država, sa sigurno jako dobro razvijenim opštinama od kojih bi mogli mnogo toga da naučimo i primjenimo u praksi, a u dogledno vrijeme i da otvorimo nova tržišta za izvoz naših domaćih proizvoda, (u prvom redu kestenovog meda), te da naše lokalne privrednike povežemo sa poslovnim partnerima neke bratske opštine u Švajcarskoj.

Dakle sada kad imamo ciljanu državu, možemo pristupiti procesu traženja opštine koja sa Kostajnicom ima neke sličnosti od onih gore navedenih. Znamo da je Kostajnica poznata po kestenu, a po kestenu smo dobili i naziv grada koji se pominje zvanično prvi put 1258. godine u jednoj uredbi ugarskog kralja Bele IV. od 4. jula 1258. u sporu oko zemlje. Naša tradicionalna manifestacija koja se održava svake godine je Kestenijada, a pored tih elemenata kao relevantan sam uzeo i naš broj stanovnika prema posljednjem popisu (5977). Dakle ova tri elementa bi bila dovoljna za početak da možemo da tražimo neke sličnosti. Pretragom ovih elemenata i poređenjem sa gradovima i opštinama u Švajcarskoj, došao sam do jedne potencijalne opštine, veoma slične Kostajnici, a opet i geografski blizu. Riječ je o opštini Askona (Ascona).

Opština Askona iz regije Ticino na jugu Švajcarske je opština koja ima 5439 stanovnika prema posljednjem popisu. Dakle što se tiče broja stanovnika sigurno opština koja nam odgovara u pogledu bratimljenja. Ono što je još interesantnije jeste da se ova opština nalazi u okruženju koje je bogato kestenom, te da se upravo tu na obalama Askone održava tradicionalni “Kastanienfest” ili “Festa delle castagne Ascona” u prevodu Kestenijada ili Festival kestena Askona.

Vjerujem da vas ove fotografije podsjećaju na Kostajnicu i na našu Kestenijadu. Takođe interesantna stvar je da upravo ove godine naša Kostajnica obilježava svoju tradicionalnu 20. po redu Kestenijadu koja je planirana za vikend 14.-15. oktobar, a istog datuma počinje i “Festa delle castagne” u Askoni. Zbog svega navedenog smatram da bi mi trebali da pokrenemo inicijativu za bratimljenje ova dva srodna grada i po broju stanovnika i po godišnjoj manifestaciji. Osnova za povezivanje postoji i kao odbornik u SO Kostajnica, te predsjednik Komisije za saradnju sa gradovima i opštinama u skupštini opštine, uputiću inicijativu za bratimljenje opštine Kostajnica sa opštinom Ascona iz regiona Lokarno na jugu Švajcarske.

Prije nego što ova inicijativa bude upućena u skupštinsku proceduru, potrebno je uraditi neke pripremene korake, kao što su kontakt i obavještenje prema Ambasadi Švajcarske, te naravno kontakt sa pozivom i svim onim što nas spaja prema rukovodstvu opštine Askona. Nakon inicijative za brendiranje kestenovog meda, ovo će biti druga koju ću pokrenuti u Skupštini opštine Kostajnica. Ono što je bitno jeste da se suštinski obe inicijative mogu nadovezivati jedna na drugu, a takođe prezentacija naših proizvoda u Askoni može da bude od koristi lokalnim privrednicima u svakom smislu. Konkretna korist za Kostajnicu jeste što prije svega nakon 22 godine postojanja konačno dobijamo prvu partnersku opštinu, što možemo da isplaniramo međusobne posjete na dan naših manifestacija i da ugostimo jedni druge. Ovaj kulturološki momenat bi mogao biti prvi zajednički projekat i nešto što može da nas poveže u početku. Nakon toga bi trebalo vidjeti da li možemo kao dvije partnerske opštine aplicirati na zajedničke projekte EU, te organizovati forum za privrednike iz dva grada. Ukoliko u ovome uspijemo mogućnosti su zaista velike, a osnova svakako postoji.

“ВОЗ” ДИПЛОМАТИЈА И ПЕРСПЕКТИВЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Постоји стара анегдота која каже да је једном неки амбасадор са закашњењем стигао на један коктел. Домаћица која је била ту пришла је ка њему, обраћајући му се:
“Ах! господине Амбасадоре, каква штета! Стигли сте управо у часу када су све лепе жене отишле”.
“Али, госпођо” – одговори дипломата галантно јој љубећи руку – “ја и нисам дошао због лепих жена. Дошао сам због вас”.

Ова анегдота би могла најбоље описати сву причу око воза на линији Београд – Косовска Митровица. Тема је заиста актуелна и одабрао сам је зато што су је многи коментарисали на разне начине, од оних шаљивих до озбиљнијих политичких анализа. Ипак, не могу да се отмем утиску да неко ко је осмислио идеју украшавања воза од Београда до Косовске Митровице, није барем мало био инспирисан мојом идејом и причом која је у медијима имала велики одијек од Русије па до Бразила, а ради се о сличној теми, само је у питању осликавање Миг-ова које Србија набавља од Русије. Ту идеју да се на авионе поставе слике наших хероја пилота сам први пут презентовао на измаку прошле године за руску ТВ ЛИФЕ.

Када је у питању конкретно овај воз од Београда до Косовске Митровице, потребно је рећи да већ има воз који спаја Косовску Митровицу са остатком Србије, а то је воз који саобраћа од Краљева до Звечана, који углавном превози студенте и тако је од 2006. године. Воз који је требао да саобраћа од Београда и то први пут након 18 година, очигледно је искоришћен у све друге сврхе, осим у сврху стварне намјере да тамо и стигне. Зашто је то баш тако било и шта је по сриједи свега тога, тешко је тачно рећи и покушаћу да одгонетнем у наставку, али сам увјерен да се могло боље и од овога, опет под условом да би воз вјероватно био заустављен, али уз мањи доживљај критике и пошалица.

Јасно је да Албанци никада не би пустили овако украшен воз без сукоба. По снимцима њихових припадника тзв. специјалних јединица, под пуним наоружањем, види се да док одлазе на Јариње пјевају ратне пјесме и покличе у оклопним возилима, чиме сами себи подижу морал, што јасно говори да су они заиста били спремни да запуцају или да врате воз назад. Вјерујем да би и Срби учинили и поступили идентично, да нама долази воз из Албаније са мотивима албанске заставе и натписима гдје нам Албанци говоре да је Косово њихово. Можемо рећи да се нешто слично се чак и десило са сликама оних надри отаца Велике Албаније (случај Митровић и дрон).

Јасно је дакле свима, да овакав воз не може да прође тамо гдје владају овакве тензије и прилике, али није јасно зашто се оштрица критике није отупила, а то се могло учинити да се радило само мало другачије. Сматрам да на спољашњост воза у оваквој ситуацији није требало писати “Косово је Србија”, јер Србија нема потребу да то некоме доказује, а најмање Србима на сјеверу Косова и Метохије или чак Албанцима. Косово је увијек било дио Србије и дио српског културног простора и идентитета. Оно је то било и када Албанци нису били већина, оно је то и данас када су они у већини и оно ће то увијек бити и остати. Мијењаће се политике, елите, прилике у свијету, али Косово је себе само одабрало као српски Јерусалим, не само 1389. већ много прије и све то има свој непролазни, тајанствени и духовни карактер. Такође треба имати у виду, и често заборављамо да је Грачаница саграђена 1321., а Високи Дечани 1335. године, дакле пола вијека пре Косовске битке и управо су то два од укупно 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКО-а. Топонимски називи, страдање, митологија, културно наслијеђе и данашња сурова реалност неће промјенити чињеницу да Албанце за Косово не веже ништа више од жеље да се изграде, докажу и афирмишу као један нови национални корпус, са новом историјом и још новијом културом. Српски и албански доживљај Косова и Метохије немају баш ништа заједничко, осим географског простора. Земље које су признале Косово, своје признање неће повући због натписа на њиховом језику или воза, а оне које то нису учиниле наставиће само због јачине наше дипломатије и сопствених територијалних (проблема) интереса.

Враћам се сада на оно што бих лично урадио, а то је да бих у потпуности поред мотива заставе који би и могао да остане, али и да буде елегантније изведен, спољашњост украсио натписима Косово и Метохија умјесто Косово је Србија, те натписима назива наших манастира (што је и учињено на једном дијелу), градова и општина (нпр. Обилић, Косово Поље, Липљан, Призрен, Штрпце…), природних богатстава (Газиводе, Ђеравица, Брезовица, Ибар, Паштрик…), културних области и налазишта (Газиместан, Улпијана, Стари трг…), Топонима и географских области (Косовско поморавље, Подримље, Сиринићка жупа) и др. Што се тиче саме унутрашњости воза која је углавном била испуњена мотивима фрески, што није спорно за све оне који су православци, али је спорно за оне који то нису, а који би некад путовали тим возом, као и за религијско одређење Србије која има истинску традицију мултиетничког и мултирелигијског друштва. Са друге стране фреске су нешто највриједније што припада интимној сфери православља и сматрам из личног убјеђења да то тако треба и да остане, како не би изгубило своју истинску вриједност. Умјесто фрески, унутрашњост бих потпуно испунио са прелијепим флоралним и геометријским мотивима косовског веза, косовских божура, Дечанске винице и винограда, косовске народне ношње, те сликама вањског изгледа наша 4 манастира који се налазе под заштитом УНЕСКА.

Све што сам навео представља моје субјективно мишљење и вјерујем да би овакав начин украшавања постигао опет исти резултат, али би бар мало отупио оштрицу критике првенствено страних медија који су воз описивали као “националистички и дискриминаторски”, те и дијела српских медија и свих оних људи који су овај воз искључиво схватили као предмет исмијавања, пораза, политизације, предизборне кампање или као повод за нову доколицу. Комплетној “хистерији” како су медији ово називали допринјеле су и снимке постављања експлозива уз шине, Албанци са пушкама и оклопима, те драмске изјаве званичника током и након самог овог догађаја.

Истина је заправо да је Србија са овим возом жељела да скрене пажњу на статус и проблематику Косова и Метохије, које је опет дошло у фокус већ након Харадинајевог хапшења, те процеса интеграције правосудних органа у тзв. косовски правни систем. Поред овога сам воз је искоришћен да се РОСУ извуче на сјевер, тако да ако би дошло до покушаја рушења зида у К. Митровици или неких других акција, Србија сада заправо има неку врсту алибија пред ЕУ.  Свим претходном властима у Србији и појединцима који су учествовали у Бриселском споразуму јасно је да је тај споразум погубан по било какав останак Косова и Метохије у саставу Србије, осим у носталгији и сјећању. Системом прекувавања жабе од стране виспрених и вјештих званичника ЕУ, те појединачним попуштањем генерација српских политичара, данас смо у дипломатском смислу ту гдје јесмо.

Србија је без суверенитета над Косовом и Метохијом остала повлачењем српске војске и познатим Кумановским споразумом 1999. године, те спуштањем овог питања са нивоа УН-а, на ниво ЕУ и Бриселског споразума 2013. године. То су три основне ствари које означавам као пресудне за данашњу ситуацију, и те ствари су резултат онога што многи данас називају издаја након сваке рунде преговора у Бриселу. Све што је услиједило касније Србију је доводило пред свршен чин, и заправо најбољи посао у тако лошој и незгодној ситуацији су радили они који су развлачили и куповали вријеме, јер ништа друго се у политичком смислу и није могло. Исто тако и овај воз је у својој коначној функцији имао за циљ да купи неко ново вријеме и неке нове аргументе. Нажалост, начин да се Косово и Метохија врате у оквире Србије јесте само обрнутим процесом горе наведених преломних тренутака, а то је прије свега дипломатско враћање овог питања на дневни ред УН-а кроз Резолуцију 1244., а након тога и повратак до 1000 српских војника и полицајаца на које Србија има пуно право према Кумановском споразуму, те самој Резолуцији. У супротном што више одмиче вријеме, Бриселски споразум Албанцима даје све већу независност, која ће временом бити доведена пред коначни чин признања, чиме ће Србија опет бити условљена уласком у ЕУ. Други пут осим овога како то управо планирају и прижељкују Албанци и њихови покровитељи ја не могу да видим.

Читајући разне изјаве и текстове закључујем да би за неке Србе била прихватљива и једна варијанта подјеле Косова и Метохије на сјеверни и јужни дио уз апсолутну екстериторијалност српских манастира и манастирских посједа, а неки чак не би ни тражили ово друго. Оваква идеја би значила признање Косова у неком облику и спашавање сјеверног дијела који је кохерентан у географском смислу, што опет не значи да Албанци временом не би реципрочно отворили и питање Прешевске долине, јер се то увелико спомиње и у њиховим круговима.

За Србију као државу и све оно што српски народ осјећа према Косову и Метохији исправно је само једно, а то је повратак на дневни ред УН-а, па према томе и даље уназад како сам написао. То би значило обустављање Бриселских преговора, повратак војске, а у случају неког новог погрома војска сигурно не би остала равнодушна. Ипак, једно су жеље, а друго тренутне околности и могућности. Тренутне могућности кажу да је овај воз заправо најгенијалнија идеја која је могла да се смисли у овом моменту када је Србија притиснута уз ћошак и сведена на потпуно и коначно признање, те понижавање свих српских жртава кроз случај Харадинаја. Дакле сва прича око воза ма како год некоме звучила, је нажалост одраз најбољих маневарских, дипломатских и политичких потеза које Србија има на располагању, а већ сам рекао да је и са возом могло боље, али шта је ту је.

Неке друге могућности говоре да се прилике у свијету мијењају, можда те промјене и буду у нашу корист. Долазак Трампа неће Србији да донесе неке велике бенефите или заокрет америчке политике, али ће сигурно да заустави брзину и ток догађаја које би нпр. покренула Хилари Клинтон да је постала предсједница. Са друге стране јачање руског утицаја у свијету, потапање Турске дипломатије, те све јаче партнерство Русије и Кине како унутар УН-а, тако и на глобалном плану може да створи неке нове услове. Управо те прилике би Србија могла да искористи како би питање Косова и Метохије поново вратила тамо и гдје му је мјесто, тамо гдје тзв. самопроглашено Косово није признато и гдје неће ни бити уколико Србија то не дозволи. Воз је одиграо своју улогу и вратио се у Београд, сад је на потезу српска дипломатија и српска политичка елита. Избори за предсједника иду, да ли ће Србија моћи и докле да купује вријеме и да хвата сваку, па и најмању шансу, показаће већ ова година.

ДАН РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – МАЛИ ДАН ЗА ВЕЛИКЕ ЉУДЕ

Гледам параду, дефиле, читам разне коментаре и честитке, читам и пријетње и увреде, погледам кроз прозор собе, замислим се и негдје у даљини појави ми се ова слика, само 15 година и његово велико име Споменко. Гледао сам у њу дуго и одједном све друго је нестало, а ја сам тражио праве ријечи, али их је било тешко наћи на данашњи дан. Осјетио сам потребу да након дуго времена напишем нешто, не зато што ме служи “перо”, већ зато што осјећам неку одговорност и обавезу, те зато што је сјећање и спомен најмање што могу као појединац да учиним.

Споменко Гостић је један од оних људи чије име се налази високо на списку наше херојске вјечне страже. Стоји он тамо раме уз раме са јунацима Колубаре, Кајмакчалана и Кошара. Дијете коме је рат узео родитеље, и тако њега натјерао да нову породицу и уточиште пронађе у војсци, да би нешто касније исти тај рат узео себи и то мало земаљско чедо. Зашто је баш тако морало бити, то само горка судба зна, али ево као и сваког 9. јануара, тако и овај пут дође ми у мисли ово блажено и невино лице, дубоког погледа у којем је вријеме стало, али гласно ћути. Управо та тишина говори да је Споменко свој живот положио у темељ тадашњег колективног осјећаја и тежње који се данас зове Република Српска, а што је тада имало тек годину дана. Да би живјело једно чедо, живот је дало друго. Све и да је Споменко био једини, било би тешко и трагично, али заправо много је таквих честитих, храбрих, младих, старих и високих споменика чији је Споменко најмлађи предводник.

Управо Споменко нас својим дјелима опомиње да не заборавимо, да се присјетимо и подсјетимо његових година, живота и страдања, не зато да би жалили над тешком судбином или отварали нове ратове освете, већ да би ми као народ, на крилима тог сјећања више цијенили задужбину коју нам је он оставио и још многи други. Када би свако од нас у своју душу, у своју кућу, у свој град и у нашу Републику Српску унио барем пола храбрости и трећину честитости коју је овај дјечак имао, били би поносни на оно што би могли изградити. Република Српска је данас напунила својих 27 година, да је жив Споменко би имао 41.

Наша данашња стварност је неизвијесна, млади људи нам одлазе, демографија нам опада и оваква Република Српска ће морати много да се усправи како би дочекала своје четири деценије. Ово је нешто са чим се сви ми морамо суочити, подвући црту и на чему се мора заједно и сабрано радити. Радити и стварати боље пословне и животне прилике да би Дан Републике постао осјећај и понос, а не обавеза, и да би једног дана усправне главе могли погледати у очи овом дјечаку и многим другима. Управо то је она лекција коју нас Споменко учи својим страдањем и коју морамо савладати, јер толико му као народ дугујемо.

Нека му је вјечна слава и хвала, као и свим другим војницима који су храбро и честито дали своје животе у стварању ове задужбине. Хвала и свима онима који су данас међу живима, често заборављени, а који су се часно борили и који заслужују живот достојан човјека. Сви ти људи су уствари наше највише заставе, наш најтврђи грб и наша најгласнија химна коју не може нико да нам узме осим нас самих, и зато НЕМОЈМО ТО ДОЗВОЛИТИ.

МАЛИ ЈЕ ОВО ДАН, ЗА ВЕЛИКЕ ЉУДЕ, ЗА ОНО ШТО НАС ЧЕКА И ШТО МОРАМО ЗА ЊИХ УЧИНИТИ.

ОТВОРЕНО ПИСМО СЛОБОДАНУ ВАСКОВИЋУ

Поштовани господине Васковићу,

већ дуго времена пратим Ваш рад и оно што пишете, такође поштујем Вашу храброст да опстанете у тешким временима за човјека који се налази на границама између новинарства, обавјештајног рада и обичног живота. Свјестан сам да је такав рад јако тежак у овој и оваквој држави и због тога Вам исказујем професионално поштовање, али ништа више од тога. Било је потребе за оваквим писмом још некада давно, тачније ономад када сте кроз студенстко организовање протежирали полуписмене и никад свршене студенте, но због истека мандата у Студентском парламенту 2011. прећутао сам, али сада нећу.

Дошло је вријеме да Вам напишем демант и отворени одговор, те да покажем Вашу хипокризију и своје неслагање са оним што сте написали у једном од посљедњих текстова под називом “Изборна јединица 1 – процјена резултата No3“. Као прво у наведеном тексту сте се поставили потпуно пристрасно према Партији демократског прогреса (ПДП). Наравно, Ваше је право да будете пристрасни према било коме и да заузимате страну, али сматрам да Ваше право није да на основу лажних информација које добијате, те лажи наставите да ширите даље према аудиторијуму. Не знам када сте били посљедњи пут у Костајници и да ли сте икад били (осим можда у пролазу), али вјерујем да већина људи из Костајнице никад није ни чула ко је Слободан Васковић. Кад кажем већина, мислим на претежно старије категорије становништва којих је у Костајници према посљедњем попису много више него оних млађих, јер Костајница као град лагано нестаје, а нестаје управо због политике коју већ годинама води “Савез за промјене”, конкретно у Костајници на челу са савјетником из СДП-а, уским кругом људи из ПДП-а, и још ужим из СДС-а, у чије тренутне односе не желим да улазим. Не желим из разлога због којег Ви и пишете то што пишете, јер знам да ти односи у Костајници функционишу док су им “кесе сестре, а када нису свезаћемо их”. Јасно ми је исто тако да Вам са овим писмом дајем бесплатну рекламу у Костајници, али желим да Вас упутим у праву истину, како убудуће не бисте писали глупости и узимали робу лоших инфо “дилера”, довршићу га до краја.

Наиме, у свом тексту наводите читаоце да помисле како су садашњи начелник општине Костајница и његов савјетник, “кандидовали” Биљану Дејановић Глигић као једног од кандидата за начелника општине, испред једне “минорне странке”, не би ли одвукла гласове кандидату ПДП-а.

Господине Васковићу, ово је оно што ми је као предсједнику Општинског одбора те минорне странке веома засметало, јер представља ништа друго до лаж којом се обмањује јавност, а вјерујем и да постоје основе за тужбу због нарушавања нашег угледа и части. Не смета мени што сте ви Уједињену Српску у Костајници назвали минорном странком, то би било исто као да и ја Вас назовем минорним блогером без да Вас претходно познајем, али с обзиром на вријеме када смо основали општински одбор нека тако и буде, послије избора ћемо видјети да ли ће тако и остати. Мени је заправо засметала Ваша инсинуација, јер хоћете да нас подведете под нечије скуте, а ја господине Васковићу никада нисам радио нешто да бих био под нечијим скутима. Управо због таквог приступа често сам знао настрадати, и то од руке оних које Ви данас браните и протежирате као власт у Костајници, а које сте исто тако лично оптужили за непотизам у свом тексту под називом “Чекићи непотизма“. У истом том тексту сте индиректно бранили садашњег начелника општине Костајница, а нападали ПДП који те ваше наводе о непотизму никад није јавно демантовао. Није ни Ваше “масло за рамазана” господине Васковићу, али окрећете ћурак из само Вама знаних разлога у које опет не улазим. Управо због тога што мислимо да ни једна, ни друга страна Костајници не могу да понуде ништа, Уједињена Српска, ма како је ви минорном звали, имала је политичке храбрости и смјелости да кандидује сопственог кандидата за начелника и састави своју платформу. За кратко вријеме одрасли смо од волонтера до кандидата на изборима, прешли смо јако тежак и трновит пут, а Вама то нису дојавили, па сумњам да можете о нама и да судите. На то све сервирате нам неки концепт који смо имали већ годинама као фино умотану чоколаду, а унутра ништа, осим нарушавања међуљудских односа у граду. Тај концепт је нама јако добро познат, па макар он долазио и у лику једног младог момка, који слијепо слуша своје политичке патроне и коме само замјерам што је дозволио да са 30 и кусур година буде марионета и послушник без става, и то управо оних које сте Ви у својим текстовима оптуживали, а сада се посипате пепелом. Срам Вас било!

У том контексту морам да Вас демантујем и да кажем да никад нисмо имали нити један званичан, нити незваничан састанак са начелником и његовим савјетником, а поготово гдје се причало са њима око тога да они кандидују нашег кандидата. Такође таквих састанака нисмо имали ни са ПДП-ом, јер побогу о чему ми то можемо са њима свима да причамо? Да не помислите да бјежимо од политичког дијалога, морам да кажем да политичке разговоре можемо имати са свима, али само под условом да се у потпуности подржи и прихвати наша платформа под називом “Костајница отворена према свијету” у којој смо јасно и децидно навели како замишљамо овај град. То је један опсежан и озбиљан документ који би требао да буде покретач многих снага да се ослободе и да заједно овај град учинимо љепшим и бољим.

Послије немилих догађаја из септембра прошле године, а везаних око омладинског центра у Костајници, када су неправедно поништени резултати јавног конкурса и када сам буквално отјеран из овог града, више немам повјерења у садашње политичке руководиоце из ПДП-а и СДС-а.  Ти људи ми не желе добро, нити вреднују мој рад, труд и способности, а то су доказали, јер они гаје и његују све оно супротно том, и свака здрава прича представља пријетњу њиховом кварном систему. Ја њих сигурно не зовем, а они мене не смију, а ако ме баш питате, сматрам да између таквих људи не постоје политичке разлике, а и оне људске су упитне. Жао ми је само младих који се налазе разбацани у свим постојећим странкама и листама, тражећи своје мјесто у том тмурном вилајету. Сматрам да се те људе мора ослободити, оснажити и охрабрити да се супротставе својим учмалим ауторитетима иначе нам нема спаса. Нажалост, ово је процес који тражи много времена, а политика је таква и како сад ствари стоје уколико прођем као одборник мораћу се одлучити, или ући у власт са једнима или остати у опозицији са другима. Како год да буде увијек ће бити оних који ће рећи да је требало другачије, али знам сигурно да ћу се искрено трудити да својим позитивним иницијативама и малим корацима покренем добре праксе у овом граду. Закључићу ово писмо са познатом изреком да о људима док је свијета и вијека увијек ће говорити њихова дјела и она су најбољи суд. Ја се својих не стидим и не плашим, а Ви господине Васковићу?

DOKUMENT OMLADINSKA POLITIKA KOSTAJNICE

Danas je Skupština opštine Kostajnica usvojila “nekakav” dokument o strategiji razvoja omladinske politike našeg grada. Nosilac aktivnosti na planiranju izrade ove strategije je bila organizacija “Zdravo Da Ste” iz Banja Luke.

ČINJENICE U BROJEVIMA:

– Niko od predstavnika Omladinskog kluba Feniks Kostajnica nije kontaktiran da učestvuje u ovom procesu, niti je bio dio radne grupe.

– Jedan gost iz Banjaluke je konstatovao kako je začuđujuća i teška činjenica da je toliko mladih i obrazovanih ljudi koji se nalaze na birou za zapošljavanje i kako će sve učiniti da se to popravi u skladu sa čim je i ovaj dokument.

– Niko od odbornika nije upitao goste iz Banjaluke zašto su pored konstatovanih začuđujućih činjenica, čak dva mjeseca poslije mimo procedura i zakona poništili rezultate, ali ne i javni konkurs prilikom izbora koordinatora omladinskog centra u Kostajnici 2015. godine i na taj način podlegli političkim pritiscima i manipulacijama.

– Niko od odbornika nije upitao goste iz Banjaluke zašto nisu javno objavili kompletan nacrt projekta omladinskog centra u Kostajnici, njegovu finansijsku konstrukciju, te plan kako bi taj omladinski centar ostao samoodrživ nakon isteka perioda od 18 mjeseci u aprilu 2017. godine. Ovo kažem imajući u vidu da je skupština većinom glasova odobrila opštinske prostorije organizaciji “Zdravo Da Ste” i da je opština Kostajnica punopravni partner na ovom projektu.

– Jedan odbornik (SDS) je spomenuo da je potrebno da omladina izađe iz virtuelnog svijeta, da se omladina spusti na zemlju i da je ovo prvi konkretan takav dokument od kada on prati politiku. Čini mi se samo da taj odbornik zaboravlja da su volonteri OK Feniks zbog svog rada u prethodne dve godine nagrađeni od strane Ministarstva porodice, omladine i sporta RS, da ti volonteri zbirno imaju preko 1200 časova upisanih u volonterske knjižice, a bezbroj akcija koje smo uradili u protekle dve godine, od Šamca i Doboja, pa do poplava u Kostajnici, humanitarnih akcija i sportskih manifestacija. Zaboravlja on da volonteri nikad nisu dobili svoje kancelarije za omladinski klub, zaboravlja da su bili primorani da raspuste svoju sekciju nakon neodgovornog ponašanja pojedinaca. Mi možda jesmo mladi i za neke “zeleni”, ali sigurno nismo virtuelni i nevidljivi.

– Jedan odbornik (SNSD) je bio vrijedan i sakupio je podatke o 50 VSS i 12 VSŠ mladih kadrova koji nemaju ni dan radnog staža, te je spomenuo da mladim ljudima treba da se pomogne i izađe u susret bez obzira na političko opredjeljenje njihovih roditelja, jer roditelje niko nije birao. Takođe sa punim pravom je konstatovao da je ovaj dokument šablonski urađen bez preciznih prijedloga i konkretnih rješenja.

– 11 odbornika, odnosni svi prisutni danas su glasali za usvajanje “nekakvog” dokumenta omladinske politike, koji će otići u ladicu kao i sve prethodne strategije, iako neki za omladinsku strategiju čuju prvi put.

– 6 mladih ljudi koje ja poznajem je otišlo iz Kostajnice u inostranstvo u posljednjih 20 dana, a opet radi posla. Ovo znam zato što od skoro vodim ličnu evidenciju mladih ljudi koji napuštaju Kostajnicu sa namjerom da se privremeno ili trajno zaposle i nastane u inostranstvu.

ZAKLJUČAK:

Dosta nam je šupljih dokumenata, dajte mladim ljudima posao, dajte mladim ljudima priliku da rade, da se žene i udaju, da stvaraju porodice, te da ostaju u Kostajnici kod sopstvene kuće. Nemojte nam odmagati i otežavati, ako nam već pomoći ne možete.

IZDVOJENO:

Osim rasprave o omladinskoj politici ne mogu, a da ne obratim pažnju na aktuelni čas i priču oko obilježavanja i proslave dana i krsne slave opštine Kostajnica. Neću da ulazim u dio oko koncerta, jer to je tradicija Kostajnice i nešto po čemu smo prepoznatljivi, ali onaj ko vodi opštinu procjenjuje koliko smo u mogućnosti za takvo nešto.Sa druge strane smatram da je samo obilježavanje i proslava na jednom mjestu dobra prilika da se na ovakav način sabiramo i okupljamo, te da pored svih trenutnih nesporazuma, neprijateljstava, nesuglasica i razilaženja u političkim ili drugim razmišljanjima, pripadnosti i opredjeljenosti, barem jedan dan u godini možemo svi da sjedimo za istim stolom, a tu mislim i na one koji slave i na goste. Takođe u ovom kontekstu neću da zaobiđem ni ovogodišnju odluku načelnika opštine da podrži iftar služen 20.6 ispred džamije u Kostajnici, što je dobar primjer svim drugima i jasna poruka u budućnosti kako i na koji način treba graditi odnose u našem gradu.

Postoji jedna poučna priča iz drevnog Japana, kada je pred jednu važnu bitku, vojskovođa Kenšin Uesugi svom neprijatelju Šingenu Takedi, koji je oskudjevao u soli, prvo poslao so, kako bi mogao da prehrani svoje vojnike i onda izađe na dogovoreni odlučujući megdan. Slanje hrane u vidu soli nije ih načinilo prijateljima i nije njihovom odnosu dalo patetični ton, već je upravo taj ,,detalj“ pokazao sav raskoš njihove viteške filozofije življenja, te je produbilo njihovu čast i dostojanstvo.