Category Archives: Kosovo i Metohija
Зрно соли
Говоре неки данас како је Косово изгубљено, како треба размишљати прагматичније и окренути се будућности и интеграцијама, како треба заборавити емоције и имагинације, те како је свака прича о Косову и Метохији у том контексту испразна. Ово је увијек била и биће трајна дилема или једно од вјечитих српских питања, да не кажем подјела. Исто тако знам да и поред свих пошасти данашњице које су нас снашле постоји нешто, мало и ситно, многима невидљиво, несхватљиво, па зато и недоступно… То нешто је једно зрно соли. Нек немамо ништа, до то једно зрно соли, ал нек са њим све буде осољено, и кад нам све однесу воде и ватре то једно зрно да нам буде све.
Ако немамо неко зрно. Не знам чега. Које се ни у реци ни у мору, које се ни у отрову ни у крви неће растворити и променити. Које ће и у рају остати оно што је било у паклу. И маслине, и лоза и пшеница, све би нам никло из тог зрна да га имамо. Ко нема тог зрна нема ништа. Неко би за то зрно, Лазаре дао и главу. А неко би дао то свето зрно за…
– За шта Обилићу? За зрно бисера или за јудиних 30 сребрњака? За чинију Муратовог пилава?
Овај цитат из филма “Бој на Косову” у неколико реченица описује сву есхатологију нашег народа, хероје, страдања, битке, кукавице, великаше и богаташе, кицоше и издајнике, смисао и бесмисао и свако га схвата на свој начин. За мене он значи само једно, а то је да су Срби на Косову и Метохији чувари свете земље са које се учи зашто је земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека. Превазићи политичко питање Косова и Метохије и поставити трајни психолошки штит да би се одбранили, дужност је и обавеза сваког поштеног и часног Србина који искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину, како рече Петар Кочић.
Видовдан је начин живота, простор, мјесто и једно посебно стање у ком се издигнеш изнад свих других и видиш више од живота и даље од смрти. То је онај одлучни корак којим пилот Павловић посљедњи пут прилази авиону и извлачи из кокпита младог пилота уз ријечи: “Нећете ви да гинете, ја ћу“. Косово је помисао са којом најмлађи мајор нашег ваздухопловства Радосављевић лети у облаке и на себе преузмема први удар непријатељских авиона да би “спасио бар неко дијете“.
Живјети на такав начин као ови људи, значи у једном трептају сабирати сву прошлост, садашњост и будућност, па све то тако заједно и херојски посијати у поља наших будућих генерација као примјер, правац и узор. Само тако посијано сјеме остаје и преноси се вијековима и поколењима, а све друго однесе први вихор једне деценије. То свето сјеме су посијали Немањићи, Кнез Лазар, Милош Обилић, Карађорђе, Милунка Савић, Гаврило Принцип, Момчило Гаврић, Мишић, Степа и Путник, посијао га је и Вукашин Мандрапа као и Споменко Гостић, те Милан Тепић… Посијали су своје у вјечност и јунаци Гвозденог пука као и они са Цера, Колубаре, Сувобора, Коридора и Кошара, тројица браће Милића, те пилот Ђурић уз горе поменуте и још много, много других знаних и незнаних јунака које нисам побројао. Све оне мошти, ћивоти и светиње са Косова и Метохије нас подсјећају на ове храбре јунаке који и пали говоре о части, херојству и љубави, који су посадили зрно за нас и исписали прве странице књига за васпитање потомака. Ако се одрекнемо Косова и Метохије, затиремо то сјеме и одричемо се идеје да једног дана будемо бољи, храбрији и часнији људи, прво сами према себи, а онда и према другима.
Коначно Косово и Метохија није оно што се учи у школи, преко телевизора или интернета, то је оно што се доживи када одеш тамо за Видовдан, када осјетиш бујицу мисли, мирис Дечана и ослушнеш тишину Хоче, када стиснеш руку сјетном старцу на клупама поред ибарског моста, а дијете Метохије погледаш у очи… и онда наставиш тако да живиш.
Велика Хоча – Душа Метохије
“Ћутање је одмор душе” – Френсис Бекон
Велика Хоча се налази на удаљености од 5-6 км југоисточно од Ораховца и око 25 км од Призрена, према свим доступним списима и сазнањима она спада у ред најстаријих српских насеља на Косову и Метохији. На путу до села вам наилази бујица мисли, а прати вас грч од црних орлова на јарко црвеном платну који неминовно тјера на опрез и подозрење, и баш кад се мисли сусрећу са грчем на улазу у Велику Хочу вијори се наша тробојка, грч у секунди нестаје као пијесак кроз прсте, дашак слободе запљускује лице, а у ваздуху мирис Метохије. Управо изрека Френсиса Бекона најбоље описује моју импресију која ће ме заувијек везати уз Велику Хочу, а то су слобода, мир и тишина. Тишина, а опет тако препуна звукова, тишина нестварна, тишина која ме није тако мудро освојила ни на једном другом мјесту као овдје. Мир и слобода у једној српској енклави окруженој албанским живљем, многи би се само насмијали, али ја не, јер баш ту у Великој Хочи тишна инспирише на идеју унутрашњег мира и слободе без обзира на сав хаос који може да влада око вас у том моменту. Свето тројство тишине, мира и слободе који у човјеку буде љубав, повјетарац што сабира наше мисли, те потоњи звук лепршања заставе на јарболу који односи страхове, који снажи и јача нашу вјеру у себе и љубав према свим оним храбрим јунацима који стоје на нашим извориштима и чекају… Поглед у дубоки пејзаж, винограде и тачке гдје се спајају плаво небо са чистим обрисима бијелих цркви и манастира ствара осјећај безграничности и најбоље описује ово мјесто, село, енклаву, али прије свега душу Метохије – Велику Хочу.
Слика 1. Црква Св. Јована из 14 вијека.
У историјским изворима Велика Хоча позната је од 12. вијека када је велики жупан Рашке Стефан Немања у свом даровном писму поклонио манастиру Хиландар овај посјед који је тад бројао 8 села и називао се “Хочка метохија”, а писмо говори и да је лично он баш ту засадио два винограда. Потомци Стефана Немање су и увећали хочански метох, тако да је у средњем вијеку Велика Хоча била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и три манастира, а имала је и свој трг. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. вијеку, а обновљена у 16 вијеку.
У доба средњег вијека, Хоча је некад била и трговачки центар на коме су хочански трговци и занатлије имали своје радње и гдје се свакодневно обављала трговина. Осим трговине сва писана документа о насељу Велика Хоча везују се за гајење винове лозе и производњу вина и ракије. Зна се да је у 15. вијеку Велика Хоча имала свој трг, који је опредијелио најзначајнију тачку окупљања становништва на простору између Дечанске винице и цркве Светог Стефана. Виница је посебно грађен дио куће који служи искључиво за прераду грожђа и чување вина. Дечанска виница манастира Дечани своје виногорје у Великој Хочи има још из времена цара Душана и у њој се и данас производи надалеко познато дечанско вино. Велика Хоча је била, данашњим језиком речено регионални, културни, виноградарски, а уз то све и трговачки и занатски центар. Постоји један интересантан податак о закону који је утврдио је цар Душан 1355. године гдје је он је одредио да се у овој метохији плаћа царина само за вино којим се трговало, а не на свo произведено вино, те да на тај трг у Хочи може долазити свако “или Србин или Латин или Турчин.” Послије Косовске битке 1389. године у првим налетима турских освајања одузимана су манастирска земљишта и претварана су у спахилуке, а народ су притискали да плаћају харач. Осим овога била је забрањена употреба звона у обредима па су се као замјенска средства користиле звечке и дрвена клепала. Тек 1557. године када је обновљена Пећка патријаршија дошло је до побољшања односа и према цркви и према становништву. Тада је и први пут у турским списима и забиљежена Велика Хоча као искључиво српско насеље. У првој половини 19. вијека село Велика Хоча је било центар нахије у склопу Призренског вилајета. Исламизација овог вилајета је обухватала 70% становништва, док је тај просјек у Хочкој нахији био око 40%. Сама Велика Хоча као насеље и центар нахије пружала је највећи отпор исламизацији. Управо због овога, не само у Хочи већ на комплетном простору тадашње Србије народ је трпио велике притиске и тешко се живјело. Србија да би помогла и олакшала народу у то вријеме је помагала мале добровољачке устаничке групе. Ове мале групе се називају и комити. Посебан догађај који се одиграо 1905. у Великој Хочи када је једна таква група требала да прође до Македоније, обиљежио је историју овог села, а његови актери ушли су у легенду. “Афера у Великој Хочи” или дан када су комите Лазара Кујунџића убијене у кули арбанашког чобанина који им је обећао гостопримство. Овај догађај се одиграо 25.5.1905. на Спасовдан када их је домаћин прво угостио, а онда их издао Арбанасима који су заједно са турским војницима опколили кулу. Борећи се до задњег даха у кули су погинули војвода Лазар Кујунџић и чиновник Министарства иностраних дјела Владе Србије Саватије Милошевић. Непосредно послије погибије, турски официр довео је мајку Лазара Кујунџића, Јованку, да потврди идентитет сина. Над мртвим сином казала је да она није мајка која рађа такве соколове, али да је и овај несрећик био син неке мајке. Затим је замолила турског официра да јој дозволи да пољуби настрадалог умјесто “његове мајке”. Након дозволе официра Јованка је пољубила свог сина без грча и сузе на лицу. Сакривајући идентитет свог сина спасила је Велику Хочу и околна села од велике одмазде.
Данас у Великој Хочи живи око 500 становника и у селу нема ни једне албанске куће. Живот у овој енклави за Србе није лак, упркос смањеном броју инцидената у послиједње вријеме изазваних од стране Албанаца. У основној школи “Светозар Марковић” има око 50 дјеце која су много скромна, несвакидашња и вјерујем боља личношћу у односу на данашње урбане генерације. Економска ситуација је тешка и људи углавном раде за себе, баве се трговином, производњом вина и осталих пољопривредних добара. Вина из Велике Хоче су високог квалитета и то је један од најпознатијих брендова Србије нама добро познат као “Дечанско вино”. Због отворености ријечних и поточних долина према југу и западу, у подручју Велике Хоче се осећа утицај приморске климе која продире долином Белог Дрима и изузетно благотворно делује на виноградарство. Захваљујући великом броју сунчаних дана и просјечној надморској висини од око 400 метара узгој винове лозе и традиционална производња одличних вина у Великој Хочи допринијели су и изградњи бројних грађевина и објеката, а посебно хришћанских светиња. Сам цар Душан је посједовао велике винограде и дворски вински подрум у близини Призрена. У његово вријеме из винограда и подрума у Великој Хочи вино је керамичким виноводом дугим 25 км допремано све до царских подрума у стару српску престоницу Призрен. У средњевековној Србији пехар вина је био знак и симбол дијалога, договора, заклетве, опомене, обећања, закона и обичаја. Управо и сам наслов овог текста “Душа Метохије” представља и назив вина из винарије “Хочанска вина” власника Љубише Ђуричића. Ова винарија се налази у центрлном дјелу села и годишње производи око 30 000 боца.
Да нисам једини која се заљубио у Велику Хочу, свједочи књига “Кукавице од Велике Хоче” коју је инспирисан овим мјестом написао чувени аустријски писац Петер Хандке након свог боравка овдје. Ни ове године није пропустио да дође у Велику Хочу, а имао је хуман разлог, а то је да би Србима у Великој Хочи уручио дио новца од награде ,,Хејнрих Ибзен“ која му је додељена у Ослу прошле године.
“Енклава је моја кућа, двориште, врт, моје књиге, ја сам енклава… Ови људи у Великој Хочи и ја смо често једно – рекао је Хандке у Великој Хочи.“
Остаје ми жао једино што смо се мимоишли, но ево ни ја, као ни господин Хандке нисам остао равнодушан на Велику Хочу и ту посебну част и снагу коју има Хоча и њени житељи. Баш због тога желим им од срца да остану, опстану и да је очувају у инат свима, а посебно нама за подсјетник шта то некад бејасмо и куд треба да идемо. Велику Хочу је тешко описати ријечима, њена тишина која вас тјера да будете бољи човјек се мора доживјети. Управо зато сам се одлучио да мој први текст по повратку са Косова и Метохије буде посвећен овом посебном мјесту, јер ако је Косово и Метохија срце Србије, онда је Велика Хоча њена душа.
*Захвалност за текст дугујем мом брату и пријатељу Новици Лукићу, учитељу из Велике Хоче који је био мој домаћин, а посебно хвала за флашу најбоље хочанске лозоваче.
Свјетски мировни самит – Сеул 2014.
Овогодишњи мировни самит у Сеулу је окупио 15000 људи из свих држава свијета. Ово је била сјајна прилика за повезивање са младим људима, размјену мишљења те промоцију Републике Српске и Косова и Метохије. То су оне мале дипломатске и симпатичне приче кроз које показујеш колико волиш себе и своје, а поштујеш друге.
За браћу и пријатеље са Косова и Метохије… нисте сами 🙂
Park (ne)mira u Kosovskoj Mitrovici
Nakon dugo vremena, a prvenstveno zbog poplava koje su nas zadesile, ponovo sam se latio svog blogerskog “pera” i odlučio sam da dam kratak osvrt na ono što se dešava ovih dana u Kosovskoj Mitrovici, a što je kulminiralo juče. Pošto redovno pratim sva dešavanja na Kosmetu, o čemu svjedoči i serija mojih prethodnih strateških tekstova, nisam mogao zaobići ove nasilne demonstracije juče.
Naime, nakon uklanjanja barikade sa glavnog mosta u Kosovskoj Mitrovici, koje je predstavljeno tako kao da su svi Srbi iz Mitrovice to samovoljno prihvatili i postavljanja “Parka mira” na istom mjestu, Albanci su na poziv gradonačelnika Južne Mitrovice, Agima Bahtirija organizovali danas nasilne proteste pod isključivim i uvrijedljivim nazivom “Ili mi ili oni”. Inače, gradonačelnik Bahtiri je iz Demokratske partije Kosova koju vodi Hašim Tači i koja je vodeća stranka u južnom djelu. Dok su Srbi sa sjeverne strane mosta mirno i sa podozrenjem posmatrali šta se dešava, sa druge strane Albanci su se žestoko sukobili sa američkim vojnicima, pripadnicima KFOR-a i policijom.
Rezultati ovih protesta su 13 povrijeđenih policajaca, nekoliko demonstranata, jedan novinar i 5 privedenih. Za ovaj tekst ti podaci i nisu toliko bitni, koliko su bitne parole koje su Albanci skandirali, kao što su: “UČK, Adem Jašari i ubi Srbina”. Odmah prema ovome možemo vidjeti koliko su Albanci objektivno spremni da grade državu sa tolerancijom i mirom. Demonstranti su uglavnom bili mlađa populacija, sa nekoliko starijih ljudi u prvim redovima prepoznatljivih po albanskim tradicionalnim kapama ili kečetima.
Ova barikada je inače bila simbol razdvajanja i podsvjesna granica koju dobro poznaju oni koji tamo žive. Naravno postoje alternativni pravci kojima se prelazi iz sjevernog u južni dio, kojima sam i sam prolazio na putu do manastira, ali nekako ova barikada ma koliko god bila neugledna, bila je prikoliko garant uslovnog mira između dve strane. Iako je njeno pomjeranje politička akcija vrha Srbije, koja nema veze sa tzv. Vladom Kosova*, ipak po osjećaju Srba iz Mitrovice, narod sa tim nije zadovoljan. Sa druge strane Vlada tzv. Kosova* je izrazila žaljenje i protivljenje zašto je poslije uklanjanja barikade uopšte postavljen “Park mira” i zašto nije normalno uspostavljen saobraćaj. Jasno je da se ovo uklapa sa svim njihovim planovima nasilne integracije srpske zajednice, ali eto ovaj put političari iz Srbije su onako “gordijevski” odlučili da tu ipak postave park, vjerovatno misleći da bi bio rizik da se tu uspostavi promet u potpunosti. Sa ovom odlukom htjeli su kao i uvijek da udovolje svima, ali ovaj put niti su udovoljili Albancima, samo su ih još izazvali, niti su udovoljili Srbima, jer se situacija usložnjava i podiže se tenzija, a most bez barikade postaje pogodno mjesto za neke nove incidente u kojima će žrtve biti Srbi. Jedino ko je zadovoljan su vjerovatno nalogodavci ovog poteza direktno iz Brisela.
Osim simbolike same barikade, druga bitna stvar i poenta ovog događaja je zapravo, kako Kosovo* po ko zna koji put pokazuje da je i de facto veoma daleko od državnosti ma koliko god albanski zvaničnici to “šminkali” pred istim onim “park – nalogodavcima” iz Brisela, pa na kraju i pred ostatkom svijeta. Koliko god se vješto radilo na prikrivanju animoziteta i manjka tolerancije prema srpskoj zajednici, toliko ovakvi ispadi pokažu da se stvari nisu pomjerile od početka. Prije godinu dana i više vodio sam raspravu sa nekim Albancima na Tviteru, naravno ona je bilo oko samog statusa Kosova*, oni u klin ja u ploču, ali sve je to izgledalo na visokom nivou bez uvrijeda i jako tolerantno. No, iz ove diskusije htio bih da izvučem jednu bitnu stvar, a koja zapravo dobrim djelom oslikava i ovo što se juče desilo u Kosovskoj Mitrovici. Tada sam napisao da će “uslovni mir” na Kosovu* kao i njihova država, trajati dok sami Albanci ne shvate da imaju status kolonije i da su potrošna masa u rukama drugih. Onog momenta kad to shvate i kad počnu da se odupiru, počeće da se sukobljavaju, pucaju, ubijaju američke vojnike. Slična upozorenja takođe ovih dana dolaze ni manje ni više već i iz Iraka, a ta upozorenja stižu baš kad je u pitanju Kosovo* gdje ekstrmisti iz ISIL – a upozoravaju na moguće terorističke akcije. Iako su neki od tih ekstremista i trenirani od strane Amerikanaca, pa čak i u kampovima na Kosovu, nemoguće ih je kontrolisati pojedinačno. Svoje tvitove od 4.3.2013. sam uspio pronaći i u cjelosti ih prenosim ispod.
I upravo u Kosovskoj Mitrovici se nešto slično desilo juče, odnosno začetak, a vjerujem ubuduće da će ovakvih nezadovoljstava i sukoba između samih Albanaca i američkih vojnika, odnosno onih koji im garantuju državnost biti još više. Eto od tad je prošla samo godina dana i nešto više, a ovo je počelo da se ostvaruje, i bilo je baš kao u kinu. Vetevendosje ili pokret Samoopredjeljenje je treća politička snaga u Mitrovici na poslijednjim izborima, koja uglavnom okuplja mlađu i urbanu populaciju, koji su spremni na rizike i opasnije akcije. Njihovi stavovi su poprilično radikalni, pa često prave probleme i samom Tačiju, jer smatraju da sa Srbijom ne treba voditi nikakve pregovore i da je stvar oko Kosova* završena, a prag tolerancije prema srpskoj zajednici je veoma nizak. Upravo oni bi u budućnosti mogli da budu udarna pesnica ovih međusobnih sukoba. Zapad i SAD za sad to još uvijek tolerišu, a dokle će vidjećemo. Trenutno su okupirani svojim problemima u Ukrajini i Iraku, ali vjerujem da će im se fokus vrlo brzo vratiti na Kosovo* pa i na Balkan.
Što se tiče srpske zajednice, uvijek i navijeke ću pomenuti nužnost sloge i jedinstvo koje je potrebno da bi tamo u ovakvim uslovima opstali. Valjda je meni lakše vidjeti sa strane, nego njima koji tamo žive na licu mjesta. Ružne su te političke podjele, ucjene i strah koji se sije među našim narodom. Svi koji prate ono što se dešava već godinama oko Kosmeta znaju da je politika Vlade Srbije takva da joj je razum utamničen, a ruke u lancima i od njih se ne može očekivati puno, čak šta više bilo bi dobro kad ne bi unosili među narod ni taj dah nesloge i ucjene kojim ih tjeraju u naručje ovih Albanaca sa južne strane mosta. Da bi se ovo zaustavilo potrebno je da Srbi na KiM počnu da razmišljaju za 50 godina unapred, jer ako se sad predaju političkim igrama i ucjenama neće dočekati ni narednih 10 godina biće protjerani ili nasilno integrisatni, a broj njih koji tamo žive će se još više smanjiti. Upravo zbog ovoga moraju što prije da krenu složno u malo ozbiljniji proces ujedinjavanja i grupisanja na određenom institucionalnom nivou, jer jedino to u budućnosti može da bude garant njihovog opstanka na Kosmetu.
Moj govor povodom 15 godina NATO bombardovanja SR Jugoslavije