Djeca – to su naše sutrašnje sudije

Porodilište Kosovska MitrovicaUpravo sam primo vijest da je danas sa već sada bivšeg administrativnog prelaza Jarinje vraćena humanitarna pošiljka za porodilište u Kosovskoj Mitrovici. Mnogi će ovu vijest propustiti kao što propuštaju i sve ostalo kroz šta u poslijednje vrijeme prolazi naš narod Kosova i Metohije. Isto tako ne mogu da se otmem ni utisku koliko me je ova situacija podsjetila i na smrt 12 banjalučkih beba zbog nedostatka kiseonika potrebnog za adekvatan tretman uslijed blokade srpskih teritorija od strane HVO i AR BiH. Zbog svog poznatog stava po svim pitanjima vezanim za Kosovo i Metohiju odlučio sam da na ovaj način apelujem putem bloga, jer sam u martu ove godine lično boravio u ovom porodilištu gdje sam radio kratku fotoreportažu upravo povodom humanitarne akcije “Trojka iz bloka”. Ono što sam tada tamo zatekao je na mene značajno uticalo kako sa ljudske, tako i sa one patriotske strane, jer mi iz glave nije izlazilo pitanje kako da mi branimo Kosovo i Metohiju dok glavno porodilište gdje nam se rađaju djeca izgleda tako otužno. U vrijeme kad sam boravio od početka godine tamo je bilo rođeno 113 beba i to je svakako ono što ohrabruje, kao što ohrabruje i entuzijazam i improvizacija koju posjeduju doktori i sestre koje rade u porodilištu i pored svih teških uslova u kojima se nalaze.

Porodilište Kosovska MitovicaJasno je da sve ovo nije dovoljno. Iz tih razloga su organizatori ove akcije zajedno sa studentima Univerziteta u Prištini sa privremenim sjedištem u Kosovskoj Mitrovici odlučili da baš ovo porodilište bude u fokusu akcije “Trojka iz bloka”. Ovom akcijom koja je veoma uspješno održana početkom aprila prikupljena su sredstva za dio nove opreme i sanaciju porodilišta. 

Sterilizatori, vage sa visinometrom za merenje novorođenčadi, EKG uređaji i mjerači pritiska zaustavljeni su danas na prelazu Jarinje, u sopstvenoj državi, jer prema riječima “kosovskog carinika” bolnica u Kosovskoj Mitrovici “nema licencu za rad Republike Kosovo*1244”. Oprema za bezbjedan dolazak na svijet najmlađih Mitrovčana se tako od danas nalazi u privatnom smeštaju “kod nekih rođaka” i čekaće “privremeno humanitarno rješenje” kako bi se u narednim danima prebacila u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici. 

I pored sve dokumentacije koju je pošiljka posjedovala na kraju je ipak vraćena. Sve ovo je između svega ostalog i posljedica onog famoznog “Briselskog sporazuma” i nasilne integracije srpskog naroda u institucije tzv. Republike Kosovo*1244. To je besraman i klasičan primjer kako se jedna država odriče same sebe i svog sopstvenog naroda, a sada vidimo i potomaka. Albancima naravno sve ovo ide u prilog, jer i ovim činom demonstriraju silu svoje lažne države koju su dobili na poklon. Neke odgovarajuće reakcije stranih ambasadora koji vire iz svojih udobnih rezidencija ne treba ni očekivati, kao ni one iz Brisela. Na kraju želim da vjerujem da će ova pošiljka nekako naći svoj put do porodilišta, a svim onima koji se olako odriču i potomstva i naroda i Kosova i Metohije i koji žmire i okreću leđa, neka i ovo bude još jedno upozorenje, jer kako reče Maksim Gorki “Djeca – to su naše sutrašnje sudije.”

Зрно соли

Kosovo i MetohijaГоворе неки данас како је Косово изгубљено, како треба размишљати прагматичније и окренути се будућности и интеграцијама, како треба заборавити емоције и имагинације, те како је свака прича о Косову и Метохији у том контексту испразна. Ово је увијек била и биће трајна дилема или једно од вјечитих српских питања, да не кажем подјела. Исто тако знам да и поред свих пошасти данашњице које су нас снашле постоји нешто, мало и ситно, многима невидљиво, несхватљиво, па зато и недоступно… То нешто је једно зрно соли. Нек немамо ништа, до то једно зрно соли, ал нек са њим све буде осољено, и кад нам све однесу воде и ватре то једно зрно да нам буде све.

Ако немамо неко зрно. Не знам чега. Које се ни у реци ни у мору, које се ни у отрову ни у крви неће растворити и променити. Које ће и у рају остати оно што је било у паклу. И маслине, и лоза и пшеница, све би нам никло из тог зрна да га имамо. Ко нема тог зрна нема ништа. Неко би за то зрно, Лазаре дао и главу. А неко би дао то свето зрно за…

– За шта Обилићу? За зрно бисера или за јудиних 30 сребрњака? За чинију Муратовог пилава?

Овај цитат из филма “Бој на Косову” у неколико реченица описује сву есхатологију нашег народа, хероје, страдања, битке, кукавице, великаше и богаташе, кицоше и издајнике, смисао и бесмисао и свако га схвата на свој начин. За мене он значи само једно, а то је да су Срби на Косову и Метохији чувари свете земље са које се учи зашто је земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека. Превазићи политичко питање Косова и Метохије и поставити трајни психолошки штит да би се одбранили, дужност је и обавеза сваког поштеног и часног Србина који искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину, како рече Петар Кочић.

Видовдан је начин живота, простор, мјесто и једно посебно стање у ком се издигнеш изнад свих других и видиш више од живота и даље од смрти. То је онај одлучни корак којим пилот Павловић посљедњи пут прилази авиону и извлачи из кокпита младог пилота уз ријечи: “Нећете ви да гинете, ја ћу“. Косово је помисао са којом најмлађи мајор нашег ваздухопловства Радосављевић лети у облаке и на себе преузмема први удар непријатељских авиона да би “спасио бар неко дијете“.

Живјети на такав начин као ови људи, значи у једном трептају сабирати сву прошлост, садашњост и будућност, па све то тако заједно и херојски посијати у поља наших будућих генерација као примјер, правац и узор. Само тако посијано сјеме остаје и преноси се вијековима и поколењима, а све друго однесе први вихор једне деценије. То свето сјеме су посијали Немањићи, Кнез Лазар, Милош Обилић, Карађорђе, Милунка Савић, Гаврило Принцип, Момчило Гаврић, Мишић, Степа и Путник, посијао га је и Вукашин Мандрапа као и Споменко Гостић, те Милан Тепић… Посијали су своје у вјечност и јунаци Гвозденог пука као и они са Цера, Колубаре, Сувобора, Коридора и Кошара, тројица браће Милића, те пилот Ђурић уз горе поменуте и још много, много других знаних и незнаних јунака које нисам побројао. Све оне мошти, ћивоти и светиње са Косова и Метохије нас подсјећају на ове храбре јунаке који и пали говоре о части, херојству и љубави, који су посадили зрно за нас и исписали прве странице књига за васпитање потомака. Ако се одрекнемо Косова и Метохије, затиремо то сјеме и одричемо се идеје да једног дана будемо бољи, храбрији и часнији људи, прво сами према себи, а онда и према другима.

Коначно Косово и Метохија није оно што се учи у школи, преко телевизора или интернета, то је оно што се доживи када одеш тамо за Видовдан, када осјетиш бујицу мисли, мирис Дечана и ослушнеш тишину Хоче, када стиснеш руку сјетном старцу на клупама поред ибарског моста, а дијете Метохије погледаш у очи… и онда наставиш тако да живиш.

Велика Хоча – Душа Метохије

Velika Hoča“Ћутање је одмор душе” – Френсис Бекон

Велика Хоча се налази на удаљености од 5-6 км југоисточно од Ораховца и око 25 км од Призрена, према свим доступним списима и сазнањима она спада у ред најстаријих српских насеља на Косову и Метохији. На путу до села вам наилази бујица мисли, а прати вас грч од црних орлова на јарко црвеном платну који неминовно тјера на опрез и подозрење, и баш кад се мисли сусрећу са грчем на улазу у Велику Хочу вијори се наша тробојка, грч у секунди нестаје као пијесак кроз прсте, дашак слободе запљускује лице, а у ваздуху мирис Метохије. Управо изрека Френсиса Бекона најбоље описује моју импресију која ће ме заувијек везати уз Велику Хочу, а то су слобода, мир и тишина. Тишина, а опет тако препуна звукова, тишина нестварна, тишина која ме није тако мудро освојила ни на једном другом мјесту као овдје. Мир и слобода у једној српској енклави окруженој албанским живљем, многи би се само насмијали, али ја не, јер баш ту у Великој Хочи тишна инспирише на идеју унутрашњег мира и слободе без обзира на сав хаос који може да влада око вас у том моменту. Свето тројство тишине, мира и слободе који у човјеку буде љубав, повјетарац што сабира наше мисли, те потоњи звук лепршања заставе на јарболу који односи страхове, који снажи и јача нашу вјеру у себе и љубав према свим оним храбрим јунацима који стоје на нашим извориштима и чекају… Поглед у дубоки пејзаж, винограде и тачке гдје се спајају плаво небо са чистим обрисима бијелих цркви и манастира ствара осјећај безграничности и најбоље описује ово мјесто, село, енклаву, али прије свега душу Метохије – Велику Хочу.

Велика Хоча.jpgСлика 1. Црква Св. Јована из 14 вијека.

У историјским изворима Велика Хоча позната је од 12. вијека када је велики жупан Рашке Стефан Немања у свом даровном писму поклонио манастиру Хиландар овај посјед који је тад бројао 8 села и називао се “Хочка метохија”, а писмо говори и да је лично он баш ту засадио два винограда. Потомци Стефана Немање су и увећали хочански метох, тако да је у средњем вијеку Велика Хоча била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и три манастира, а имала је и свој трг. Из тог времена сачувано је осам активних манастира и пет црквишта. Једна од најстаријих је црква Св. Николе, саграђена у 13. вијеку, а обновљена у 16 вијеку.

Velika HocaУ доба средњег вијека, Хоча је некад била и трговачки центар на коме су хочански трговци и занатлије имали своје радње и гдје се свакодневно обављала трговина. Осим трговине сва писана документа о насељу Велика Хоча везују се за гајење винове лозе и производњу вина и ракије.  Зна се да је у 15. вијеку Велика Хоча имала свој трг, који је опредијелио најзначајнију тачку окупљања становништва на простору између Дечанске винице и цркве Светог Стефана. Виница је посебно грађен дио куће који служи искључиво за прераду грожђа и чување вина. Дечанска виница манастира Дечани своје виногорје у Великој Хочи има још из времена цара Душана и у њој се и данас производи надалеко познато дечанско вино. Велика Хоча је била, данашњим језиком речено регионални, културни, виноградарски, а уз то све и трговачки и занатски центар. Постоји један интересантан податак о закону који је утврдио је цар Душан 1355. године гдје је он је одредио да се у овој метохији плаћа царина само за вино којим се трговало, а не на свo произведено вино, те да на тај трг у Хочи може долазити свако “или Србин или Латин или Турчин.” Послије Косовске битке 1389. године у првим налетима турских освајања одузимана су манастирска земљишта и претварана су у спахилуке, а народ су притискали да плаћају харач. Осим овога била је забрањена употреба звона у обредима па су се као замјенска средства користиле звечке и дрвена клепала. Тек 1557. године када је обновљена Пећка патријаршија дошло је до побољшања односа и према цркви и према становништву. Тада је и први пут у турским списима и забиљежена Велика Хоча као искључиво српско насеље. У првој половини 19. вијека село Велика Хоча је било центар нахије у склопу Призренског вилајета. Исламизација овог вилајета је обухватала 70% становништва, док је тај просјек у Хочкој нахији био око 40%. Сама Велика Хоча као насеље и центар нахије пружала је највећи отпор исламизацији. Управо због овога, не само у Хочи већ на комплетном простору тадашње Србије народ је трпио велике притиске и тешко се живјело. Србија да би помогла и олакшала народу у то вријеме је помагала мале добровољачке устаничке групе. Ове мале групе се називају и комити. Посебан догађај који се одиграо 1905. у Великој Хочи када је једна таква група требала да прође до Македоније, обиљежио је историју овог села, а његови актери ушли су у легенду. “Афера у Великој Хочи” или дан када су комите Лазара Кујунџића убијене у кули арбанашког чобанина који им је обећао гостопримство. Овај догађај се одиграо 25.5.1905. на Спасовдан када их је домаћин прво угостио, а онда их издао Арбанасима који су заједно са турским војницима опколили кулу. Борећи се до задњег даха у кули су погинули војвода Лазар Кујунџић и чиновник Министарства иностраних дјела Владе Србије Саватије Милошевић. Непосредно послије погибије, турски официр довео је мајку Лазара Кујунџића, Јованку, да потврди идентитет сина. Над мртвим сином казала је да она није мајка која рађа такве соколове, али да је и овај несрећик био син неке мајке. Затим је замолила турског официра да јој дозволи да пољуби настрадалог умјесто “његове мајке”. Након дозволе официра Јованка је пољубила свог сина без грча и сузе на лицу. Сакривајући идентитет свог сина спасила је Велику Хочу и околна села од велике одмазде.

Велика ХочаДанас у Великој Хочи живи око 500 становника и у селу нема ни једне албанске куће. Живот у овој енклави за Србе није лак, упркос смањеном броју инцидената у послиједње вријеме изазваних од стране Албанаца. У основној школи “Светозар Марковић” има око 50 дјеце која су много скромна, несвакидашња и вјерујем боља личношћу у односу на данашње урбане генерације. Економска ситуација је тешка и људи углавном раде за себе, баве се трговином, производњом вина и осталих пољопривредних добара. Вина из Велике Хоче су високог квалитета и то је један од најпознатијих брендова Србије нама добро познат као “Дечанско вино”. Због отворености ријечних и поточних долина према југу и западу, у подручју Велике Хоче се осећа утицај приморске климе која продире долином Белог Дрима и изузетно благотворно делује на виноградарство. Захваљујући великом броју сунчаних дана и просјечној надморској висини од око 400 метара узгој винове лозе и традиционална производња одличних вина у Великој Хочи допринијели су и изградњи бројних грађевина и објеката, а посебно хришћанских светиња. Сам цар Душан је посједовао велике винограде и дворски вински подрум у близини Призрена. У његово вријеме из винограда и подрума у Великој Хочи вино је керамичким виноводом дугим 25 км допремано све до царских подрума у стару српску престоницу Призрен. У средњевековној Србији пехар вина је био знак и симбол дијалога, договора, заклетве, опомене, обећања, закона и обичаја. Управо и сам наслов овог текста “Душа Метохије” представља и назив вина из винарије “Хочанска вина” власника Љубише Ђуричића. Ова винарија се налази у центрлном дјелу села и годишње производи око 30 000 боца.

Душа Метохије

Да нисам једини која се заљубио у Велику Хочу, свједочи књига “Кукавице од Велике Хоче” коју је инспирисан овим мјестом написао чувени аустријски писац Петер Хандке након свог боравка овдје. Ни ове године није пропустио да дође у Велику Хочу, а имао је хуман разлог, а то је да би Србима у Великој Хочи уручио дио новца од награде ,,Хејнрих Ибзен“ која му је додељена у Ослу прошле године.

Енклава је моја кућа, двориште, врт, моје књиге, ја сам енклава… Ови људи у Великој Хочи и ја смо често једно – рекао је Хандке у Великој Хочи.

Остаје ми жао једино што смо се мимоишли, но ево ни ја, као ни господин Хандке нисам остао равнодушан на Велику Хочу и ту посебну част и снагу коју има Хоча и њени житељи. Баш због тога желим им од срца да остану, опстану и да је очувају у инат свима, а посебно нама за подсјетник шта то некад бејасмо и куд треба да идемо. Велику Хочу је тешко описати ријечима, њена тишина која вас тјера да будете бољи човјек се мора доживјети. Управо зато сам се одлучио да мој први текст по повратку са Косова и Метохије буде посвећен овом посебном мјесту, јер ако је Косово и Метохија срце Србије, онда је Велика Хоча њена душа.

*Захвалност за текст дугујем мом брату и пријатељу Новици Лукићу, учитељу из Велике Хоче који је био мој домаћин, а посебно хвала за флашу најбоље хочанске лозоваче.

Свјетски мировни самит – Сеул 2014.

Овогодишњи мировни самит у Сеулу је окупио 15000 људи из свих држава свијета. Ово је била сјајна прилика за повезивање са младим људима, размјену мишљења те промоцију Републике Српске и Косова и Метохије. То су оне мале дипломатске и симпатичне приче кроз које показујеш колико волиш себе и своје, а поштујеш друге.

За браћу и пријатеље са Косова и Метохије… нисте сами 🙂

10653538_10204947391268805_4103240885683784600_n10675677_10204947390508786_3920718973769790245_n

10614164_10204926606309194_889758287672101813_n

 

 

 

DSCN7384

Park (ne)mira u Kosovskoj Mitrovici

UntitledNakon dugo vremena, a prvenstveno zbog poplava koje su nas zadesile, ponovo sam se latio svog blogerskog “pera” i odlučio sam da dam kratak osvrt na ono što se dešava ovih dana u Kosovskoj Mitrovici, a što je kulminiralo juče. Pošto redovno pratim sva dešavanja na Kosmetu, o čemu svjedoči i serija mojih prethodnih strateških tekstova, nisam mogao zaobići ove nasilne demonstracije juče.

Naime, nakon uklanjanja barikade sa glavnog mosta u Kosovskoj Mitrovici, koje je predstavljeno tako kao da su svi Srbi iz Mitrovice to samovoljno prihvatili i postavljanja “Parka mira” na istom mjestu, Albanci su na poziv gradonačelnika Južne Mitrovice, Agima Bahtirija organizovali danas nasilne proteste pod isključivim i uvrijedljivim nazivom “Ili mi ili oni”. Inače, gradonačelnik Bahtiri je iz Demokratske partije Kosova koju vodi Hašim Tači i koja je vodeća stranka u južnom djelu. Dok su Srbi sa sjeverne strane mosta mirno i sa podozrenjem posmatrali šta se dešava, sa druge strane Albanci su se žestoko sukobili sa američkim vojnicima, pripadnicima KFOR-a i policijom.

Untitled2

Rezultati ovih protesta su 13 povrijeđenih policajaca, nekoliko demonstranata, jedan novinar i 5 privedenih. Za ovaj tekst ti podaci i nisu toliko bitni, koliko su bitne parole koje su Albanci skandirali, kao što su: “UČK, Adem Jašari i ubi Srbina”. Odmah prema ovome možemo vidjeti koliko su Albanci objektivno spremni da grade državu sa tolerancijom i mirom. Demonstranti su uglavnom bili mlađa populacija, sa nekoliko starijih ljudi u prvim redovima prepoznatljivih po albanskim tradicionalnim kapama ili kečetima.

Ova barikada je inače bila simbol razdvajanja i podsvjesna granica koju dobro poznaju oni koji tamo žive. Naravno postoje alternativni pravci kojima se prelazi iz sjevernog u južni dio, kojima sam i sam prolazio na putu do manastira, ali nekako ova barikada ma koliko god bila neugledna, bila je prikoliko garant uslovnog mira između dve strane. Iako je njeno pomjeranje politička akcija vrha Srbije, koja nema veze sa tzv. Vladom Kosova*, ipak po osjećaju Srba iz Mitrovice, narod sa tim nije zadovoljan. Sa druge strane Vlada tzv. Kosova* je izrazila žaljenje i protivljenje zašto je poslije uklanjanja barikade uopšte postavljen “Park mira” i zašto nije normalno uspostavljen saobraćaj. Jasno je da se ovo uklapa sa svim njihovim planovima nasilne integracije srpske zajednice, ali eto ovaj put političari iz Srbije su onako “gordijevski” odlučili da tu ipak postave park, vjerovatno misleći da bi bio rizik da se tu uspostavi promet u potpunosti. Sa ovom odlukom htjeli su kao i uvijek da udovolje svima, ali ovaj put niti su udovoljili Albancima, samo su ih još izazvali, niti su udovoljili Srbima, jer se situacija usložnjava i podiže se tenzija, a most bez barikade postaje pogodno mjesto za neke nove incidente u kojima će žrtve biti Srbi. Jedino ko je zadovoljan su vjerovatno nalogodavci ovog poteza direktno iz Brisela.

Osim simbolike same barikade, druga bitna stvar i poenta ovog događaja je zapravo, kako Kosovo* po ko zna koji put pokazuje da je i de facto veoma daleko od državnosti ma koliko god albanski zvaničnici to “šminkali” pred istim onim “park – nalogodavcima” iz Brisela, pa na kraju i pred ostatkom svijeta. Koliko god se vješto radilo na prikrivanju animoziteta i manjka tolerancije prema srpskoj zajednici, toliko ovakvi ispadi pokažu da se stvari nisu pomjerile od početka. Prije godinu dana i više vodio sam raspravu sa nekim Albancima na Tviteru, naravno ona je bilo oko samog statusa Kosova*, oni u klin ja u ploču, ali sve je to izgledalo na visokom nivou bez uvrijeda i jako tolerantno. No, iz ove diskusije htio bih da izvučem jednu bitnu stvar, a koja zapravo dobrim djelom oslikava i ovo što se juče desilo u Kosovskoj Mitrovici. Tada sam napisao da će “uslovni mir” na Kosovu* kao i njihova država, trajati dok sami Albanci ne shvate da imaju status kolonije i da su potrošna masa u rukama drugih. Onog momenta kad to shvate i kad počnu da se odupiru, počeće da se sukobljavaju, pucaju, ubijaju američke vojnike. Slična upozorenja takođe ovih dana dolaze ni manje ni više već i iz Iraka, a ta upozorenja stižu baš kad je u pitanju Kosovo* gdje ekstrmisti iz ISIL – a upozoravaju na moguće terorističke akcije. Iako su neki od tih ekstremista i trenirani od strane Amerikanaca, pa čak i u kampovima na Kosovu, nemoguće ih je kontrolisati pojedinačno. Svoje tvitove od 4.3.2013. sam uspio pronaći i u cjelosti ih prenosim ispod.

twiter-21

I upravo u Kosovskoj Mitrovici se nešto slično desilo juče, odnosno začetak, a vjerujem ubuduće da će ovakvih nezadovoljstava i sukoba između samih Albanaca i američkih vojnika, odnosno onih koji im garantuju državnost biti još više. Eto od tad je prošla samo godina dana i nešto više, a ovo je počelo da se ostvaruje, i bilo je baš kao u kinu. Vetevendosje ili pokret Samoopredjeljenje je treća politička snaga u Mitrovici na poslijednjim izborima, koja uglavnom okuplja mlađu i urbanu populaciju, koji su spremni na rizike i opasnije akcije. Njihovi stavovi su poprilično radikalni, pa često prave probleme i samom Tačiju, jer smatraju da sa Srbijom ne treba voditi nikakve pregovore i da je stvar oko Kosova* završena, a prag tolerancije prema srpskoj zajednici je veoma nizak. Upravo oni bi u budućnosti mogli da budu udarna pesnica ovih međusobnih sukoba. Zapad i SAD za sad to još uvijek tolerišu, a dokle će vidjećemo. Trenutno su okupirani svojim problemima u Ukrajini i Iraku, ali vjerujem da će im se fokus vrlo brzo vratiti na Kosovo* pa i na Balkan.

Što se tiče srpske zajednice, uvijek i navijeke ću pomenuti nužnost sloge i jedinstvo koje je potrebno da bi tamo u ovakvim uslovima opstali. Valjda je meni lakše vidjeti sa strane, nego njima koji tamo žive na licu mjesta. Ružne su te političke podjele, ucjene i strah koji se sije među našim narodom. Svi koji prate ono što se dešava već godinama oko Kosmeta znaju da je politika Vlade Srbije takva da joj je razum utamničen, a ruke u lancima i od njih se ne može očekivati puno, čak šta više bilo bi dobro kad ne bi unosili među narod ni taj dah nesloge i ucjene kojim ih tjeraju u naručje ovih Albanaca sa južne strane mosta. Da bi se ovo zaustavilo potrebno je da Srbi na KiM počnu da razmišljaju za 50 godina unapred, jer ako se sad predaju političkim igrama i ucjenama neće dočekati ni narednih 10 godina biće protjerani ili nasilno integrisatni, a broj njih koji tamo žive će se još više smanjiti. Upravo zbog ovoga moraju što prije da krenu složno u malo ozbiljniji proces ujedinjavanja i grupisanja na određenom institucionalnom nivou, jer jedino to u budućnosti može da bude garant njihovog opstanka na Kosmetu.

Moj govor povodom 15 godina NATO bombardovanja SR Jugoslavije

Poštovane dame i gospodo, dragi gosti i prijatelji Beofruma, pre svega želim da Vam se zahvalim što ste danas ovdje sa nama, a organizatorima upućujem najiskrenije čestitke za uspješnu organizaciju sa željama da ovako nastave u budućnosti.

Moje ime je Neven Đenadija, dolazim iz opštine Kostajnica u Republici Srpskoj po struci sam diplomirani politikolog, a trenutno i student MA studija međunarodni odnosi i diplomatija. U svom dosadašnjem radu najčešće se i bavim diplomatskim i geopolitičkim temama, a pitanje Kosova i Metohije kako sa istorijske tako i geostrateške pozicije je oblast od mog posebnog interesovanja i inspiracije. Sam povod zbog kog smo se skupili danas ovdje i na ovom mjestu je veoma težak, tužan i sigurno ga nismo sami birali već nam je na današnji dan pre 15 godina on ultimativno postavljen. Taj povod je trajao punih 78 dana, ostavivši za sobom hiljade žrtava, ogromna razaranja, zatrovanu prirodnu sredinu i otrgnuto Kosovo i Metohiju pod patronatom NATO-a, i ne samo to već za isti povod nije bilo odluke Savjeta bezbednosti Ujedinjenih nacija,  a zbog njega je 19 zemalja članica NATO saveza prekršilo Povelju UN kao i temeljna načela međunarodnog prava. Vjerovatno neki ne znaju, ali ovo nije bila prva akcija koju je poveo NATO savez protiv jednog naroda. Ta prva zvanična akcija je trajala 12 dana, zvala se „Odlučna sila“ i bila je uperena protiv istog naroda ali u Republici Srpskoj, Bosni i Hercegovini. Povod za tu akciju kao i onaj za intervenciju u Srbiji je veoma kontroverzan i upitan, te ni do dan danas nije jasno i argumentovano dokazana krivica Srba ni za žrtve na Markalma ni za žrtve u Račku, što se vidi i po nekim svjedočenjima u Haškom tribunalu. Daleko od toga da nismo imali svojih grešaka i nepromišljenih poteza imamo ih i danas, ali za ove smo već unapred kao narod osuđeni i pre nego što su se desile. Naravno želim da kažem da su za mene sve žrtve iste i da ni jedna nije niti veća, niti manja od druge, i da svim žrtvama treba odati počast. Žrtva nije samo običan broj, slovo na papiru ili slika u muzeju, žrtva je svetinja, bol i tuga čija god ona bila. Nažalost i same žrtve se često koriste u svrhe manipulacije i ostvarenja nekih političkih ciljeva ili pretenzija na dugoročnom planu, a to je ono što posebno prezirem. Problem nastaje onog momenta kada zaboravljamo sopstvene žrtve, a ostavljamo prostor za one druge koje će od srpskog naroda napraviti kolektivnog krivca i nepresuđenog osuđenika. Nama izgleda čak ni to nije problem, kroz istoriju smo navikli da tu ulogu junački nosimo i kad smo krivi i kad nismo, od NATO bombardovanja do holivudskih filmova. To što neko drugi konstantno razmišlja kako da od svojih žrtvi napravi dobar marketing, a samim tim i veću žrtvu, drugome na štetu, to je već njegova lična stvar i stvar njegove politizacije, a u krajnjoj liniji rekao bih i nepoštovanja sopstvenih žrtava. Mi ovdje danas na naš način, dostojanstveno pre svega pokazujemo da naše žrtve nisu zaboravljene i da srpski narod nije kolektivni krivac. Ono što mene najviše boli danas je odnos vlasti Republike Srbije prema teritoriji i srpskom narodu Kosova i Metohije. Ovaj odnos nije iskren i nije zaštitnički kako bi trebao biti. Neću sad da pričam o ogromnom istorijskom i pravoslavno – hrišćanskom značaju Kosmeta koji nije uopšte upitan za naš narod i koji je nemjerljiv kroz istu tu istoriju za cjeli zapadni svijet od 1389. pa na ovamo. Ono što ću ja spomenuti kao jedan svoj argument kroz prizmu onoga što proučavam je ogroman geostrateški značaj koji Srbija gubi ionako poraznim Briselskim sporazumom i nemuštim odricanjem od sopstvene teritorije i naroda. Navešću Vam samo nekoliko važnih činjenica koje idu u prilog ovome. Svi mi znamo šta voda znači za budućnost naše planete i života na njoj, pa tako i na Kosovu voda predstavlja veoma bitan resurs koji pokreće sve ostalo. Da li ste znali da je Priština jedini glavni grad neke pokrajine u Evorpi koji nema svoju rijeku ? Da li ste znali da je jezero Gazivode jedini i najsigurniji izvor vode u budućnosti na Kosovu i Metohiji ? Da li ste znali da se vodom iz ovog jezera koje se nalazi na sjeveru Kosmeta u srpskoj opštini Zubin Potok snabdjevaju i hlade generatori dvije jedine funkcionalne termoelektrane u blizini Prištine koje su praktički jedini izvor električne energije na Kosmetu? Osim vodenog bogatstva posebno treba istaći i ogromno rudno bogatstvo kojim raspolaže teritorija Kosova, a zanimljiva je i geomorfološka struktura pojaseva na Kosmetu koji su prema do sad još nezvaničnim i tajnim procjenama naftonosni. Ovome treba dodati i geografsku projekciju i značaj „Cvijićeve linije“ odnosno strateške linije koju je iscrtao naš najpoznatiji geograf Jovan Cvijić i  koja se smatra strategijskom kičmom regiona i oko nje su sudbinski vezani svi geoekonomski planovi, te o njoj moraju da vode računa sve projekcije budućih naftovoda i gasovoda. Samo iz ovih nekoliko činjenica koje sam ovdje naveo, a koje izuzimaju istorijsko – pravoslavni argument i našu nostalgiju jasno se i nedvosmisleno vidi geostrateški značaj Kosova i Metohije za bilo koga, a pogotovo za državu Srbiju u narednih 50 ili 100 godina o kojima već danas trebamo misliti. Vjerujem da je vlast mogla i morala bolje da zaštiti ako ništa bar sjeverni dio i jezero Gazivode, ali umjesto toga oni su još dodatno ružnim političkim sredstvima podjelili i ono malo srpskog naroda što je na Kosmetu ostalo. Sve je to Srbiji uz dodatne žrtve pre tačno 15 godina donio globalni intervencionalizam i interesi upereni protiv suverene zemlje. Da je bio mnogo prljav pokazuju i podaci o upotrebi kasetnih bombi, bombardovanju hemijske industrije gdje su oslobođene velike količine dioksina, kao i upotreba osiromašenog uranijuma čije posljedice se osjete i danas. Da je Srbija tad bila poslijednja žrtva tog intervencionizma i da je poslije toga uspostavljen globalni i trajni mir vjerovatno bi nekako i prihvatili to što nam se desilo, ali nažalost ovo su samo puste želje. Poslije Srbije bili smo svjedoci još težih i žešćih intervencija sa još modernijim oružjem i većim razmjerama stradanja koje vidimo čak i danas. Sve ove intervencije sigurno nisu postigle ono što se u medijima i zvaničnim državnim politikama NATO saveza propagira, ali su postigle dovoljno za one koji su ih i osmišljavali. Danas je u Srbiji zahvaljujući upotrebi naučno prostudiranih metoda i korišćenju suptilnih mehanizama u oblikovanju javnog mišljenja proizvedeno snažno uvjerenje da je Srbija ne samo izgubila rat 1999. nego da je za taj rat sama odgovorna. Identifikovanje sa agresorom je čudna i tužna boljka s kojom se neko društvo suočava, ona otvara put upravljačkoj strukturi da ostvaruje ciljeve samog agresora, pretvarajući se u njegovog klijentističkog poslušnika. Kada su u to klijentističko kolo upregnuti mediji koji nemerljivo utiču na oblikovanje javnog mišljenja, društvo koje se identifikuje sa agresorom u stvari je zahvaćeno samodestrukcijom, samorazaranjem i samozatiranjem. Ovo potvrđuju i riječi tadašnjeg potrtparola NATO saveza Džejmija Šeja koji je 1999. Izjavio: „Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti”.

Osim onog povoda koji nas je ovdje okupio želio bih da dodam da nas je okupila i želja da jasno demantujemo gospodina Šeja koji je među živima i dalje obavlja funkciju unutar NATO saveza. I ne samo da ga demantujemo, već da pokažemo da osim što nismo zaboravili bombardovanje, nismo zaboravili ni njegove riječi i koje je tad izrekao.

Ovim bi želio i završiti moj prvi i najduži govor do sad koji nije bio ni malo lak ali je bio iskren i iz srca. Baš zato što mi je prvi i što sam govorio na ovu godišnjicu želio bih nekako da ga upišem u posebnu posvetu i za sjećanje na one najtragičnije i najbolnije žrtve. Jedna od njih koja je postala simbol svih nevinih žrtava je trogodišnja djevojčica Milica Rakić iz Batajnice koja je stradala od gelera u svom domu. Marko Simić iz Novog Pazara, dvogodišnji dječak koji je stradao od razorne bombe u naručju svog oca Vladana. Ljiljana Spasić student četvrte godine medicine, stradala je u sedmom mesecu trudnoće u samom centru Niša. Bojana Tošović i njen tata Božina iz Merdara stradali pred svojom kućom od granate. Na njivi u Ribnici kod Vranja, poginula je petnaestogodišnja djevojčica Irena Mitić dok je sa ocem sejala kukuruz. Na mostu preko Južne Morave u Vladičinom Hanu NATO bombe usmrtile su zagrljene i zaljubljene gimnazijalce sedamnaestogodišnju Gordanu Nikolić i godinu dana starijeg Milana Ignjatovića. Na mostu u Varvarinu, pod bombama ugašen je život briljantne matematičarke Sanje Milenković kad je NATO agresor izručio smrtonosne bombe na Varvarinski most, i u crno zavio deset porodica te ostavio 27 teških invalida. Osim civilnih žrtava imali smo i one vojno stradale i herojski od kojih bi želio da odam počast pilotima VJ Životi Đuriću, Zoranu Radosavljeviću i Milenku Pavloviću koji su živote izgubili u daleko inferiornijim avionima i borbi koja je bila neravnopravna, ali potpuno svjesno za odbranu svoje zemlje i znajući u šta se upuštaju. Njima, kao i svim ostalim vojnicima i civilima stradalim u NATO agresiji koje nisam pobrojao neka je vječna slava i hvala. Hvala i svim onima koji su branili svoju državu tada, a koji žive i danas i koji su zaslužili da ih Srbija ne zaobravi i da im pruži život dostojan čovjeka. Svima Vama još jednom hvala na pažnji i Vašem prisustvu na obilježavanju i pomenu ove godišnjice.

О Божићу, о Космету, о нама !

408417_10200506074798669_762349279_nКажу према нашем предању да оно што радиш и започињеш на Божић, то радиш и читаве године. У том даху предања осјетио сам потребу да напишем данас један текст који ће ме усмјеравати и током године и у животу, а осим тога и који ће бити мој својеврсни омаж нашем српском народу, гдје год се данас налазио. Прије свега желим да се захвалим свима који су навратили на моје странице прошле године, а било Вас је много, на моје лично изненађење и зато Вам велико ХВАЛА. Надам се да ни ове године нећу изневјерити Ваше повјерење и своје ставове. Овај текст који сад пишем је заправо реакција свега онога што ми буја у овим празничним мислима, од оне вијести како су заустављени аутобуси са расељеним Србима из Ђаковице који су кренули да у цркви Успења пресвете Богородице у Ђаковици присуствују служби и паљењу бадњака уочи Божића. Упозоравао сам на понидаштавање нашег културног наслијеђа у свом претходном тексту и ево недуго након тога понавља се нешто слично, можда чак и горе. Колико ја знам, ово је једини случај гдје Србима није дозвољено обиљежавање Бадњег дана онако како доликује. Чак и у Борову Селу (Вуковар, ЕУ) уз сву ону причу око ћирилице и табли, православним вјерницима је омогућено да прославе Божић према својим обичајима. Наравно све ово уз неизоставну полицијску пратњу и обезбјеђење, али је обиљежено. Истог дана послије немилих догађаја у Ђаковици и понижења које су Срби доживјели премијер и предсједница тзв. Косова* су лицемјерно честитали Божић као да се ништа није десило. За мене, а вјерујем и многе друге оваква честитка је обичан инфантилизам ових самопроглашених званичника и више честитка за пеглање “међурелигијског поштовања” у очима западних покровитеља. Осим овога сама честитка са званичног* сајта је написана тако бесмислено, лицемјерно и са грешкама што је на сву ситуацију посебно срамно.

ewqeq

Није да ми је потребна њихова исправна честитка, ни мени ни било коме другоме, али могло је без лицемјерства и изругивања, чак би часније било да нису ништа ни написали него ово, јер ко не поштује друге, сигурно не поштује ни себе.

Издржао је наш народ много тога па ће издржати и ово, могу да нам забране Бадњи дан у цркви, али не могу да забране бадњак у срцу, а тај бадњак који нам грије срце је пуно већи и вјечнији него онај којег би запалили испред цркве. Овај у срцу је горио и прије 1389. сувишно је говорити колико он гори данас поготово код људи са Космета. Овом приликом позивам све Србе широм свијета да се бар данас запитају и замисле над судбином свог народа. Нико није Богом дан и живот је превише кратак да би га потраћили тврдичлуком моралним, духовним и сваким другим, зато народе мој врати се себи и не отуђуј се! Често ме у послиједње вријеме питају зашто баш пишем о Космету, а ја им одговарам да ако 100 пута поновљена неаргументована лаж постаје истина, онда 100 пута поновљена аргументована истина постаје дефиниција, емоција, путоказ… Немам страха и ништа не може поколебати да све оно што мислим и радим иде у складу са оним што је потребно, исправно и добро. Космет можемо изгубити само онда кад онај бадњак у срцу угасимо и кад у својим главама то прихватимо и заметнемо под тепих хипоталамуса категоризовано као “ето тако, неизбјежно, морало је…”

Сваке године жеље за Божић су нам сличне, од среће и весеља па до здравља и благостања, али за ову годину ја би хтио све своје жеље усмјерити према нашој браћи на Косову и Метохији. Желим им свом снагом да истрају, издрже и најбитније да буду сложни кад је најтеже, јер Космет је више од територије, то је наш завјет! Ви који живите на Космету сте чувари тог завјета, а самим тим и наши чувари. Упамтимо за крај да Божић није ни на столу, ни у трпези, ни у овом мом тексту већ у дубини нашег срца. У то име, Њима, Вама и свима који данас славе МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ !

Marketing žrtve i kulturni etnocid

ILU-2Pišući svoje tekstove samo onda kad osjetim posebnu potrebu i inspiraciju se zaista pokazalo kao ispravna stvar u dosadašnjoj praksi. U skladu sa tim, tako sam i ovih dana doživljavao te nalete inspiracije i motivacije i sad sam odlučio da ih pretvorim u jedan tekst čija se ideja vuče odavno. Naime, riječ je o nečemu na šta sam povremeno upozoravao, a što je sad zaslužilo posebnu analizu. Svjesni smo prekrajanja naše istorije, dakako nadam se da smo svjesni i nekih naših ličnih grešaka u istoj toj istoriji o kojima bi godinama mogli polemisati, ali se pitam da li smo svjesni kulturnog etnocida koji se odvija danas, eto tako pomalo i stihijski, a da malo ko na to obraća pažnju.

U Kulturnom centru Beograda se ovih dana održava izložba o albanskim žrtvma. Lične ispovijesti djece koja su preživjela zločin “Škorpiona” tema su postavke Bogujevci / Vizuelna istorija.  Prije nego što napišem bilo šta, naravno želim da kažem da su za mene sve žrtve iste i da ni jedna nije niti veća, niti manja od druge, i da svim žrtvama treba odati počast. Žrtva nije samo običan broj, slovo na papiru ili slika u muzeju, žrtva je svetinja, bol i tuga čija god ona bila. Nažalost i same žrtve se često koriste u svrhe manipulacije i ostvarenja nekih političkih ciljeva ili pretenzija na dugoročnom planu, a to je ono što posebno prezirem. Problem nastaje onog momenta kada zaboravljamo sopstvene žrtve, a ostavljamo prostor za one druge koje će od srpskog naroda napraviti kolektivnog krivca i nepresuđenog osuđenika. Nije čak ni to problem, kroz istoriju smo navikli da tu ulogu junački nosimo i kad smo krivi i kad nismo, od NATO – a do holivudskih filmova. To što neko drugi konstantno razmišlja kako da od svojih žrtvi napravi marketing, a samim tim i veću žrtvu (a već sam ustanovio da većih žrtvi nema i da su sve iste i pred Bogom i narodom čije god one bile), drugome na štetu, to je već njegova lična stvar i stvar njegove politizacije, a rekao bih i nepoštovanja sopstvenih žrtava. Suštinski problem zapravo leži u našoj zaboravnosti. Nije problem što se u Beogradu održava to što se održava, ali je problem što se više ne spominju sopstvene žrtve sa Kosmeta, što se sve manje priča i o onima iz 1999., a sve više o rušenju zgrade Generalštaba (jednom od simbola stradanja) a da ne govorim o tome da se u Prištini ili Tirani recimo, napravi izložba o trgovini organima i “Žutoj kući”, životu i stradanju šestorice mladića u Peći pre tačno 15 godina, ili ako je to previše onda bar o teškom životu srpske djece na Kosmetu. Mislim da tamo takve izložbe nećemo gledati, ako griješim neka me neko ispravi.

Osim toga što zaboravljamo na sopstvene žrtve, počeli smo pomalo da zaboravljamo i naše kulturno naslijeđe. Tako sam danas od svog prijatelja kojeg poštujem, a koji cijeni ono što ja pišem, dobio jedan video da pogledam koji se odnosi na crkvu u Samodreži. Na linku imate više o toj crkvi koja se nalazi u Vučitrnu, ali ono što je bitno je predanje koje kaže da se vojska kneza Lazara u njoj pričestila pred bitku na Kosovu. Do danas crkva nije obnovljena i nekoliko puta je pretvarana u  albanski javni toalet.

demoliranje-crkva-u-samodrezi-javni-toalet-1328585176-88500

                                                                    Unutrašnjost crkve u Samodreži.

Sigurno mislite da je ovo najgore što može da zadesi jednu svetinju, ali varate se. U video materijalu koji sam prethodno spomenuo i koji sam dobio od svog prijatelja, vidi se kako profesor i istoričar Bedri Ksema predstavlja istu ovu crkvu u Samodreži kao ilirsku, a u jednom djelu govori i o Nemanjićima kako oni nisu Srbi već Rašćani odnosno Iliri, a na kraju će ispasti da su Albanci. Volio bih ukoliko neko zna albanski jezik da mi pomogne u detaljnom prevodu. Ovo je upravo ono što sam govorio na početku što se dešava stihijski, pomalo i neprimjetno, baš onako kako se dešavala i “nezavisnost Kosova” u poslijednjih 100 godina.

Jednoj sličnoj situaciji kao i ovoj prethodnoj sam i lično svjedočio. Naime, radilo se o posjeti ministrice tzv. Kosova* Fljore Čitaku manastiru Visoki Dečani. Takođe, ni u ovoj posjeti ne bi bilo ništa sporno da je ona htjela da vidi manastir, a ne da pošalje političku poruku koju je poslala sa svog zvaničnog naloga na Tviteru. Ovo je bilo početkom jula mjeseca ove godine i naravno komentar koji je ona napisala u sklopu ove posjete i kojim je direktno prisvojila manastir Dečane kao “njihovo kulturno” naslijeđe je isprovocirao i moj komentar ispod, nakon kojeg sam momentalno blokiran od strane igumana Save Janjića.

995785_10201839928784185_1610552679_n

Sve ovo gore napisano potpuno objašnjava moju želju da napišem baš ovakav tekst koji će dati kratak i oštar presjek stanja u kojem se nalazimo, i u koje možda još više iz dana u dan upadamo. Znajući dobro albansku strategiju koliko su uporni u onome što žele (što apsolutno poštujem kao odliku njihovog naroda sa aspekta nepristrasnosti) i da je vrijeme njihov saveznik, nije im problem čekati ni 50 godina pa da neke crkve i manasitire na Kosmetu počnu proglašavati kao svoje. Za državu Srbiju zvanično, Kosovo je autonomna pokrajina, ali nezvanično od pre par dana počela je da funkcioniše i carina, tako da je vlast u Srbiji maltene priznala Kosovo*. Toga su naravno svjesni i Albanci, ali im još jedini problem za potpunu satisfakciju predstavlja srpsko kulturno naslijeđe na Kosmetu i ono malo hrabrog naroda što je dolje ostalo. Narod su počeli da djele i razvodnjavaju na jug i sjever, uskoro očekujem i podjelu na istok i zapad, četnike i partizane, grobare i delije, bogate i siromašne, one sa sela i one iz grada… itd. Vjerujem da im neće biti strano da narod djele koliko god mogu. U skladu sa tim ostaje im jedino problem tog kulturnog naslijeđa, a kako vidim i na tome su počeli revnosno da rade. Kao što rekoh, poštujem žrtve, ali ne prihvatam zaborav sopstvenih, i pošto već nećemo gledati recipročnu izložbu u Tirani, evo moj tekst pa da bude umjesto toga. Kada bude izložba u Tirani i ja ću pisati o albanskim žrtvama, a do tad ću se pitati gdje je Srbija, i zašto nigdje ?

Srbija priznala Libiju, a Libija priznala Kosovo* !?

g3017Libija priznala Kosovo* je kao dobar vic i vjerujem da se još jednom po ko zna koji put okolnosti na međunarodnoj političkoj sceni Srbiji obijaju o glavu. Da li su to samo okolnosti ili je to nesposobnost Vlade Srbije da zaštiti vlastite interese vrijeme će pokazati, ili nam već pokazuje… Ne tako davno država Srbija je priznala Prelazni nacionalni savjet kao legitimnu vlast u Libiji. Evo danas su od istog tog prelaznog savjeta odnosno pobunjenika dobili gorki poklon, a još ih mogu nazvati i “teroristima” u nadi da se Vlada SAD neće ljutiti na mene.

Da sve ovo nije tužno bilo bi stvarno smiješno, šta danas sebi dozvoljava Srbija koja je  nekad bila poštovana diplomatska država. Evo zaobićemo period Jugoslavije i diplomatije koju je tad vodio Tito i koja je ušla u udžbenike diplomatske prakse na najvišem nivou. Tita možemo da volimo ili da mrzimo, da ga osuđujemo ili branimo, da mu sporimo identitet ili ne, ali da je bio maher diplomatije i da je uspio da balansira vješto između istoka i zapada, a u isto vrijeme da osnuje Pokret nesvrstanih koji je u to vrijeme odigrao značajnu ulogu u svijetu, a osim toga tako fino afirmisao male zemlje Afrike koje niko ništa nije pitao na međunarodnoj sceni, osim naravno Tita, starog diplomatskog lisca. Za primjer ćemo uzeti knjaza  Miloša Obrenovića, za kojeg se može reći da je bio jedan od najvećih diplomata koje je Srbija imala.  On je sa svojom mudrom politikom i taktom za velike sile uspio za Srbiju da izdejstvuje veliku autonomiju u okviru Turskog carstva, a to je kao što znamo bio prvi korak ka oslobađanju Srbije. Drugi primjer je Jovan Ristić, takođe jedan od velikana srpske diplomatije. On je 1878. predstavljao Srbiju na Berlinskom kongresu  na kome su vođeni najvažniji pregovori za državu. Tada je uspio da proširi Srbiju za četvrtinu teritorije, izdejstvuje nezavisnost i međunarodno priznanje, a da pri tome ostane u dobrim odnosima sa svim velikim silama tog vremena. 

Ova slika diplomatije koju je Srbija nekad imala je danas potpuno izblijedila i podsjeća na slike iz starih porodičnih albuma. Ovo je pokušao da popravi Vuk Jeremić i djelom je u tome uspio, ali odmah nakon njegovog odlaska iz GSUN krenula su priznanja Kosova* i samo je pitanje kada će uslijediti zahtjev za članstvo u UN jer Tači za to već ima uslove. Sreća u tome svemu je politika Rusije (stalne članice SB) koja za sad čvrsto drži stranu Srbije i mnogima je poznata fraza da “Rusi postaju veći Srbi od samih Srba”. Dokle će to da bude tako, vjerovatno će nam reći “Južni tok” i ostali ekonomski interesi Rusije na tlu Srbije, a i ostala pitanja Rusi štite sebe na međunarodnoj sceni pa i zbog toga ne dozvoljavaju da Kosovo* kao takvo postane “precedent” u međunarodnom pravu.

Za ovu pljusku Srbije od “nove Libije”  dobrim djelom je zaslužna i EU, i ponizna orjentacija Srbije zbog evropske pruge. Zašto baš kažem pruge, pa zato što mi sve to izgleda kao brzi voz koji ide samo da bi lokomotiva  stigla na cilj, a da bi to postigao spreman je preskočiti mnoge stanice i  pogubiti svoje vagone na tom putu… Sa druge strane za Tita ne znam, ali Gadafi se sigurno “okreće u grobu” što zbog Srba, što zbog onoga na šta Libija liči danas…